Islamov drugi bog – 4. deo: Analiza obogotvorenja Muhameda u muslimanskoj tradiciji (nastavak)

[Deo 4]

Analiza obogotvorenja Muhameda unutar muslimanske tradicije (nastavak)

Nastavljamo našu raspravu o muslimanskom obogotvorenju Muhameda.

MUHAMEDOVA SVETLOST

Kuran Muhameda označava kao svetiljku koja daje svetlost:

„O Verovesniče, zaista smo te poslali kao svedoka i kao donosioca radosnih vesti i kao opominjača, da - po Njegovom naređenju - pozivaš k Allahu, i kao svetiljku koja sija.“ S. 33:45-46

Muslimanska tradicija je uzela ovu tvrdnju i otišla s njom veoma daleko, do te mere da sugeriše da je Muhamedova svetlost bila jedna od prvih stvorenih stvari i da je on takođe doslovno zračio svetlost:

Majka Knjige je izvor svega znanja, uključujući i božanska Pisma. Ona je suštinsko znanje Alaha pre nego što je stvorio stvorenje. Zato se kaže da je zapisana pedeset hiljada godina pre stvaranja kosmosa, što je simboličan broj, budući da bez zvezda i planeta ne može biti dana i godina kakve ih mi razumemo. Alah je zamislio svoje stvorenje u tami nepostojanja, a zatim ga je svetlošću svog stvaralačkog čina izveo u postojanje. Tako je stvorena Prva Svetlost, biće koje se pojavljuje naspram tamne pozadine nepostojanja. „Prva stvar koju je Alah stvorio bio je Razum“,[3] rekao je Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega. Takođe je rekao: „Prva stvar koju je Alah stvorio bilo je Pero“, što se svodi na isto, budući da je prvi razum iskonska svetlost u svom pasivnom vidu, kao primalac znanja o onome što će biti, dok je Pero iskonska svetlost u svom aktivnom vidu zapisivanja tog znanja na Čuvanoj ploči po Alahovoj zapovesti. „Prva stvar koju je Alah stvorio bilo je Pero i On mu reče: Piši! I ono zapisa ono što će biti zauvek.“[4] Iz te Prve svetlosti razvija se celokupno stvorenje, sa svim svojim raznolikim oblicima i značenjima, sve do kraja vremena.

Ova iskonska svetlost je ono što se naziva Svetlošću Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, budući da je on stvoreno biće koje je primilo najveći njen deo.

Ova svetlost je takođe bila izvor svetlosti svih drugih božanskih poslanika, anđela, a potom i svih ostalih bića. Tako je Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, mogao da kaže: „Bio sam Poslanik dok je Adam još bio između duha i tela.“[5] Snaga ove svetlosti učinila je Poslanikovo zračenje toliko moćnim, kada se jednom pojavio na zemlji, da ga Alah u Kuranu naziva „svetiljku koja sija“. Alah na sličan način opisuje sunce i mesec u Kuranu, objašnjavajući šta misli kada kaže da je Poslanika učinio „svetiljku koja sija“ ...

Nekim Poslanikovim ashabima bilo je dato da vide ovu svetlost kao još sjajniju i od sunca i od meseca, jer su, kada su hodali s njim, primetili da ne baca senku na tlo.[10] Oni koji su ga videli pri punom mesecu primetili su da je njegovo blagosloveno lice bilo sjajnije od meseca,[11] a jedna od njegovih ashaba, gospa Rubaji‘, kada je zamoljena da ga opiše, rekla je: „Sine moj, da si ga video, video bi sunce kako sija.“[12] ...

Svetlost Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, ispoljila se u njegovim roditeljima pre i tokom njegovog rođenja. Njegovi biografi su zabeležili da je čelo njegovog oca sijalo svetlošću koju je primetila izvesna žena iz plemena Kurejš. Znala je da je pojava Poslanika Kraja vremena neposredno predstojeća i osetila je da Abdalahovo čelo označava da je on otac. Ponudila mu je sebe, ali on je odbio. Ubrzo se Abdalah oženio Aminom i, kada je ona zatrudnela s Poslanikom, svetlost je nestala s njegovog čela. Ponovo je sreo tu istu ženu i, primetivši da ga više ne želi, upitao ju je zašto. Odgovorila je da više ne nosi tu svetlost na čelu.[25] Što se tiče gospe Amine, kada je zatrudnela, videla je u snoviđenju da je iz nje izašla svetlost koja je obasjala zemlju sve do Sirije na severu.[26] U snu joj je takođe rečeno da je trudna sa gospodarem ovog naroda i da će znak toga biti da će, kada ga rodi, videti svetlost koja izlazi s njim i koja će zasijati nad Bosrom u Siriji. „Kada se to dogodi“, rečeno joj je, „nazovi ga Muhamed!“[27] „Začela sam ga“, rekla je, „i nisam osetila nikakav bol sve do porođaja. Kada je izašao iz mene, s njim je izašla svetlost koja je obasjala sve od istoka do zapada.“[28] Takođe je rekla: „Videla sam one noći kada sam ga rodila svetlost koja je obasjala palate Sirije tako da sam ih videla.“[29] Poslanik je to kasnije potvrdio, rekavši: „Moja majka je, kada me je rodila, videla svetlost koja je obasjala palate Bosre.“[30] Ovaj događaj je takođe vrlo jasan pokazatelj duhovnog ranga gospe Amine, jer videti palate Bosre u Siriji iz Meke zahteva duhovni vid svetosti. Kasnije je Poslanikov stric Abas, po povratku iz pohoda na Tabuk, pohvalio ga pesmom, rekavši:

Ti, kada si se rodio, zemlja je bila obasjana
A tvojom svetlošću i nebo takođe

Kada ga je njegova dojilja, Halima al-Sadija, prvi put videla, položila je ruku na njega i on se osmehnuo. „Kada se osmehnuo“, rekla je, „iz njegovih usta se pojavila svetlost koja se uzdigla do neba.“[32]

Svetlost Poslanika sijala je na svim nivoima, ispunila je materijalni, posrednički i duhovni svet, rasterala tamu neznanja i nevere, i njoj je suđeno da sija kroz vekove sve do kraja vremena. (Dr Mostafa al-Badavi, Svetlost Poslanika)

U jednoj engleskoj biografiji Muhameda nalazimo ovaj odlomak:

„Nur“ (Svetlost) biva stvorena
Kada je Alah nameravao da stvori stvorenja, najpre je stvorio „Nur“ (Svetlost) Muhameda. Al-Kastalani (u Al Mawahibu'l-Ladunniyah, tom 1, str. 5, 9, 10) navodi Poslanikova predanja u tom smislu, prenesena preko Džabira ibn Abdulaha al-Ansarija i Alija (a.s.). Poznati istoričar al-Masudi (u svom Maruju 'dh-dhahab) navodi opširno predanje od Alija (a.s.) u smislu da je Alah, kada je najpre stvorio Svetlost Muhameda, rekao njoj: „Ti si moj izabranik i Poverenik moje Svetlosti i Uputstva. Zbog tebe ću stvoriti zemlju i nebesa, ustanoviti nagradu i kaznu, i dovesti u postojanje Vrt i Vatru.“ Zatim predanje nastavlja da govori o Porodici Poslanika, o stvaranju anđela, duša, sveta, o savezu uzetom od duša koji je spajao veru u Jednog Boga sa prihvatanjem Muhamedovog poslanstva.

Zbog toga Ibn Abas prenosi, govoreći da je Poslanik rekao: „Bio sam Poslanik kada je Adam bio između duše i tela (tj. kada je Adamovo stvaranje bilo u svojim početnim fazama)“ (at-Tabarani, Al-Mu'jjam al-Kabir; Al Khasa'is al-Kubra, tom 1, str. 4).

Muhamedova Svetlost je ukrašavala 'Arš (Presto) Boga. Kada je eonima kasnije stvoren Adam, ta Svetlost je stavljena u njegovo čelo. Nastavila je svoje putovanje, generacija za generacijom, kroz brojne proroke i njihove naslednike sve dok nije došla do proroka Ibrahima (a.s.). Od Ibrahima (a.s.) došla je do njegovog najstarijeg sina, proroka Ismaila (a.s.). (The Life of Muhammad The Prophet, Syed Saeed Akhtar Rizvi [objavio Darul Tabligh North America pod pokroviteljstvom World Federation of KSI Muslim Communities, Stanmore, Middlesex, HA 7 4JB: ISBN 0-9702125-0-X], poglavlje 1, „Creation“, onlajn izdanje)

Dr Al-Badavi, autor kojeg smo već citirali gore, napisao je članak o Muhamedovoj ruci. U njemu navodi neke primere u kojima su određeni ljudi, uključujući Jevreje i hrišćane, ljubili Muhamedove ruke i noge. Svoj tekst započinje rečima:

Podsticaj za pisanje ovog članka došao je iz razgovora s jednim kolegom koji mi je rekao da je, sedeći s drugim kolegama, čuo kako jedan od njih ponavlja tvrdnju da je Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, bio običan čovek kao i mi ostali, osim što mu je Alah dao Kuran. Moj prijatelj je vrlo dobro znao da je takva vrsta tvrdnje namerno širena među muslimanima kako bi ih odvojila od njihovog Poslanika, presecajući ih time od Alahove milosti koja se na njih spušta kroz njihovu ljubav prema njemu i blisko prianjanje uz njegova učenja. Ovo je deo sveobuhvatnog plana da se islam uništi iznutra, plana koji, žao nam je što moramo reći, sprovode neuki muslimani, zavedeni grubim đavolovim sugestijama da voleti Poslanika i poštovati ga znači obožavati ga pored Alaha. Moj prijatelj mi je rekao da se prilično naljutio i izazvao naše kolege da uzmu bilo šta od Poslanika nasumice i uporede to sa sobom. Zatekao je sebe kako govori: „Uzmite, na primer, njegovu ruku!“ Zatim je počeo da izlaže o posebnim odlikama Poslanikove ruke, govoreći oko dvadeset minuta, sve vreme svestan da nikada ranije nije tako govorio. Njegove kolege su slušale ćutke, a zatim su ga, kada je završio, molile da nastavi. Bili su to obrazovani ljudi koji su već imali mnogo tog znanja u svojim umovima, ali koji su bili suviše zauzeti svetovnim stvarima da bi ranije sabrali i sagledali svoje znanje iz tog ugla, ili da bi uložili neophodan napor u razumevanju kako i zašto su prethodno bili pogrešno obavešteni.

Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, koristio je desnu ruku za obredno čišćenje, hranu i piće, a levu ruku za manje čiste stvari.[7] „Nikada nije dodirnuo ruku žene“, rekla je gospa Aiša, „kada je primao njihovu zakletvu vernosti, primao ju je usmeno.“[8- Bukhari 2:967, Muslim 3:1489] ...

Ashabi su dobro poznavali bereket u Poslanikovoj ruci; znali su takođe da je ona simbol božanske velikodušnosti i moći. Voleli su da je dodiruju i ljube, otimali su se za vodu u koju ju je umočio, a posle njegove smrti oni koji ga nikada nisu videli žudeli su da dodirnu i poljube one ruke koje su dodirivale njega.

I Jevreji i hrišćani koji su prepoznali Poslanika kao božanskog izaslanika takođe su pokazivali svoju ljubav i poštovanje prema njemu ljubeći i njegove ruke i njegove noge.

Jednom, nakon Poslanikovog preseljenja u Medinu, jedan Jevrejin reče svom prijatelju: „Hajdemo do ovog Poslanika!“ Njegov prijatelj reče: „Ne govori Poslanik! Kada bi te čuo, imao bi četiri oka!“ Došli su Poslaniku i pitali ga o devet stvari na koje im je odgovorio. Poljubili su mu ruke i noge, govoreći: „Svedočimo da si ti Poslanik!“ „Šta vas sprečava da me sledite?“ upitao je. „David se molio da uvek postoji Poslanik iz njegovog potomstva. Bojimo se da bi nas Jevreji ubili kada bismo te sledili!“[79- Tirmidhi 5/72 Nisa'i 7:111] ...

Aiša je rekla da bi, kad god bi Poslanik ušao u Fatiminu kuću, ona ustala da ga dočeka i poljubila mu ruku.[89- Al-Hakim, 3:160]

Jednom, kada je Ibn Omer bio u pohodu, povukli su se pred neprijateljem. Rekoše jedan drugome: „Šta ćemo sada kada smo pobegli iz borbe i navukli na sebe [Alahov] gnev?“ „Hajdemo u Medinu i prenoćimo“, rekoše, a zatim: „Pokažimo se Alahovom Poslaniku, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, možda će naše pokajanje biti primljeno, ili ćemo inače otići.“ Došli su mu pre jutarnje molitve. „Ko su ti ljudi?“ upitao je. „Mi smo begunci!“ odgovorili su. „Ne!“ rekao je, „nego ste vi borci, a ja sam vaš domaćin i domaćin svakog muslimana.“[90] Zatim su mu prišli i poljubili mu ruku. Onda je Alahov Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, izgovorio ovaj stih: „ili pristupi drugoj četi“ [8:16][91- Abu Dawud 3:107 Tirmidhi, ibn Maja, Ahmad]

Kada je izaslanstvo Abdal Kajsa stiglo u Medinu, [toliko su čeznuli za Poslanikom da] su skočili sa svojih kamila i pohitali ka njemu, ljubeći mu ruke i noge.[92- Majma'al- Zawa'id 9:389]

Ibn Omer je imao običaj da ljubi Poslanikovu ruku.[93- Abu Dawud 5:393 Majma' al-Zawa'id 8:42]

Ka'b ibn Malik, jedan od trojice ashaba koji se nisu pridružili pohodu na Tabuk, poljubio je Poslanikovu ruku kada se Alah smilovao trojici.[94- Ibn 'Asakir , Tabarani, Majma'al-Zawa'id, 8/42]

Jednom je Selema ibn al-Akva' rekao svojim drugovima: „Dao sam zakletvu vernosti Poslaniku, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, ovom svojom rukom!“ Poljubili su je, a on se tome nikada nije protivio.[95- Majma'al-Zawa'id 8:42]

Čuveni Sledbenik, Sabit al-Bunani, učenik Anasa ibn Malika, rekao je: „Kad god bih posetio Anasa, rekli bi mu da sam tu, on bi mi izašao u susret, a ja bih uzeo obe njegove ruke i poljubio ih govoreći: ‚Neka moj otac bude otkup za ove ruke koje su dodirivale Alahovog Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega!‘ i poljubio bih mu oči govoreći: ‚Neka moj otac bude otkup za ove oči koje su videle Alahovog Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega!‘“[96- Majma'al-Zawa'id 9:325]

I kad god bi Sabit došao da ga poseti, Anas bi pozvao svog slugu govoreći: „Donesi mi malo mirisa da namirišem ruke, jer se Sabit neće smiriti dok mi ne poljubi ruku!“[97- Majma'al-Zawa'id 9:325]

Burejda je rekao: „Jedan beduin je došao Poslaniku, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, govoreći: ‚O Alahov Poslaniče, prihvatio sam islam, pa mi pokaži nešto što će mi uvećati izvesnost!‘ Upitao ga je: ‚Šta želiš?‘ On odgovori: ‚Pozovi ovo drvo, neka dođe k tebi!‘ ‚Idi k njemu i pozovi ga!‘ reče mu. Beduin ode do drveta govoreći: ‚Odazovi se Alahovom Poslaniku!‘ Drvo se nagnu na jednu stranu, izvlačeći svoje korenje, zatim na drugu, izvlačeći svoje korenje, a onda ode Poslaniku, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, govoreći: ‚Mir s tobom, o Alahov Poslaniče!‘ Beduin uzviknu: ‚Ovo mi je dovoljno! Ovo mi je dovoljno!‘ Poslanik, neka su Alahovi blagoslovi i mir na njega, reče: ‚Vrati se!‘ i ono se vrati na svoje mesto i ponovo pusti korenje. Beduin reče: ‚Dozvoli mi, o Alahov Poslaniče, da ti poljubim ruke i noge!‘ On to i učini [poljubi mu ruke i noge], a zatim reče: ‚Dozvoli mi da ti se poklonim ničice!‘ ‚Nijedan čovek ne treba da pada ničice pred drugim čovekom!‘ odgovorio je.“[98- Suyuti, al-Khasa'is al-Kubra, 2:200, Bazzar, i Abu Nu'aym] (Dr Mostafa al-Badavi, Ruka Poslanika)

Zaista je čudno što je Muhamed odbio da dozvoli tom čoveku da padne ničice pred njim nakon što mu je dozvolio da mu ljubi upravo ruke i noge. Uostalom, zar ljubljenje nogu običnog čoveka nije isto toliko čin obožavanja koliko i klanjanje pred njim? Zapravo, iz biblijske perspektive klanjanje pred nekim se ne smatra uvek činom obožavanja. Ali ljubiti nečije noge svakako je otići malo predaleko.

MUHAMED I SVEPRISUTNOST

Još jedan način na koji su muslimani obogotvorili Muhameda jeste njihovo verovanje da Muhamed zaista čuje molitve i zna stanje muslimana iako je mrtav:

Ebu Hurejra je rekao da je Alahov Poslanik rekao: „Kad god me neko pozdravi mirom, Alah će mi vratiti dušu da bih mogao da uzvratim pozdrav.“

Ebu Bekr ibn Ebi Šejba spominje da je Ebu Hurejra rekao da je Alahov Poslanik rekao: „Čuću svakoga ko me blagoslovi kod mog groba. Ako je neko daleko i blagoslovi me, i to mi se prenosi.“ ...

Ibn Omer je rekao: „Mnogo se molite na svog Poslanika svake džume. To mu se od vas donosi svake džume.“ Jedna verzija glasi: „Niko od vas me ne blagoslovi a da mi njegova molitva ne bude pokazana kada je završi.“

Al-Hasan ibn Ali je rekao da je Poslanik rekao: „Blagosiljajte me gde god da ste. Vaša molitva će doći do mene.“

Jedan od njih je spomenuo da se ime onoga ko blagoslovi Poslanika pokazuje Poslaniku kada to učini.

Al-Hasan ibn Ali je rekao: „Kada uđete u džamiju, pozdravite Poslanika. Alahov Poslanik je rekao: ‚Ne pravite od moje kuće mesto 'Id-a i ne pravite od svojih kuća grobove. Blagosiljajte me gde god da ste. Vaša molitva će doći do mene gde god da ste.‘“ ...

Sulejman ibn Suhajm je rekao da je video Poslanika u snu i upitao ga: „Alahov Poslaniče, da li prepoznaješ pozdrav onih koji ti dolaze?“ Odgovorio je: „DA, I ODGOVARAM IM.“ (str. 262-263)

Štaviše, na Muhameda se mora moliti da bi Alah primio nečije molbe:

Omer ibn al-Hatab je rekao: „Molba i molitva vise između neba i zemlje i ništa od toga se ne uzdiže do Alaha dok se ne pomoliš na Poslanika.“ Ali je preneo nešto slično i dodao: „i na porodicu Muhameda.“

Ibn Mesud je rekao: „Kada neko od vas želi da traži nešto od Alaha, treba da počne hvaleći Ga i veličajući Ga kako Mu i dolikuje, a zatim da blagoslovi Poslanika. Tada je verovatnije da će njegova molba biti uslišena.“ ...

Hadis kaže: „Molba između dve molitve nije odbačena.“ Drugi hadis kaže: „Svaka molba je zastrta ispod neba, a kada se učini molitva na mene, onda se uzdiže.“ (str. 253-254)

Ubej ibn Ka'b je rekao: „Jednom, kada je prošla prva četvrtina noći, Alahov Poslanik je ustao i rekao: ‚O ljudi, sećajte se Alaha! Došao je potres za kojim će uslediti njegov nastavak. Doći će smrt sa svim što je prati.‘“ Ubej je upitao: „Alahov Poslaniče, mnogo se molim na tebe, pa koliko svoje molitve treba da posvetim tebi?“ Rekao je: „Koliko god želiš.“ Ubej upita: „Četvrtinu?“ i bi mu rečeno: „Koliko god želiš, a ako učiniš više, to je bolje.“ Upita: „Trećinu?“ Odgovorio je: „Koliko god želiš, a ako učiniš više, to je bolje.“ Upita: „Polovinu?“ Odgovorio je: „Koliko god želiš, a ako učiniš više, to je bolje.“ Upita: „Dve trećine?“ Odgovorio je: „Koliko god želiš, a ako učiniš više, to je bolje.“ Reče: „Alahov Poslaniče, POSVETIĆU TI SVU SVOJU MOLITVU.“ Rekao je: „ONDA ĆEŠ IMATI DOVOLJNO I TVOJA LOŠA DELA ĆE TI BITI OPROŠTENA.“ (str. 260)

Tako Muhamed postaje središte i predmet molitve pored Alaha!

Uporedite ovo sa Gospodom Isusom, za koga se kaže da je sveznajući i sveprisutan, kao i predmet molitava svih pravih vernika:

„A Isus, vidjevši pomisli njihove, reče: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim?“ Matej 9:4

„Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima.“ Matej 18:20

„Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“ Matej 28:20

„I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ Jovan 14:13-14

„U onaj dan znaćete vi da sam ja u Ocu svome, i vi u meni, i ja u vama. Ko ima zapovijesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam.“ Jovan 14:20-21,

„Odgovori mu Isus i reče: Ako me neko ljubi, riječ moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“ Jovan 14:23

„Sada znamo da sve znaš, i ne treba da te ko pita. Po tome vjerujemo da ti od Boga iziđe. Isus im odgovori: Sada li vjerujete?“ Jovan 16:30-31

„Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“ Jovan 21:17

„I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starješine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih. I pjevahu pjesmu novu govoreći: Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njene; jer si bio zaklan i krvlju svojom iskupio si Bogu nas iz svakoga roda i jezika i naroda i plemena. I učinio si ih Bogu našemu carevima i sveštenicima i carovaće na zemlji. I vidjeh i čuh glas mnogih anđela oko prijestola i živih bića i starješina, i bješe broj njihov mirijade mirijada i hiljade hiljada. Govoreći glasom gromkim: Dostojno je Jagnje koje je zaklano, da primi silu i bogatstvo i premudrost i čast i slavu i blagoslov. I čuh gdje svako stvorenje što je na nebu i na zemlji i pod zemljom i što je na moru, i sve što je u njima, govori: Onome što sjedi na prijestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i moć u vijekove vijekova! I četiri živa bića rekoše: Amin. I starješine padoše i pokloniše se.“ Otkrivenje 5:8-14

G. F. Hadad, u članku koji nastoji da odbrani Muhamedovu sveprisutnost, navodi neke dodatne citate muslimanskih učenjaka:

Šejh ‘Abd al-Hadi Harsa nam je rekao:

Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, poseduje znanje o svemu što jeste i poznaje stvorene svetove na isti način na koji neko poznaje sobu u kojoj sedi. Ništa mu nije skriveno. Postoje dva stiha Časnog Kurana koji to potvrđuju, „A šta će tek da bude kada iz svakoga naroda dovedemo svedoka, a i tebe Muhammede dovedemo da o ovima svedočiš?!“ (4:41) i „I tako smo vas učinili umerenom zajednicom, kako biste svedočili o drugim ljudima, i kako bi Poslanik o vama svedočio.“ (2:143), niti Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, može biti pozvan da svedoči o onome što ne zna niti vidi…

Ibn Hadžer je u svom komentaru gornjeg predanja u Fath al-Bariju rekao da drugo, istim lancem preneseno, slično predanje kod Ahmeda i Ibn Madže pokazuje da se takvo svedočenje odnosi na sve zajednice, a ne samo na Nuhovu, `alayhis salaam:

Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, rekao je: „Jedan Poslanik će doći na Dan vaskrsenja sa jednim jedinim čovekom [kao svojom zajednicom]; drugi Poslanik će doći sa dvojicom ljudi; drugi, sa više njih. Narod svakog Poslanika biće pozvan i upitan: ‚Da li vam je ovaj Poslanik preneo [Poruku]?‘ Oni će odgovoriti: ne. Zatim će on biti upitan: ‚Da li si ti preneo [Poruku] svom narodu?‘ a on će odgovoriti: da. Zatim će biti upitan: ‚Ko je tvoj svedok?‘ a on će odgovoriti: ‚Muhamed i njegova zajednica.‘ Nakon čega će Muhamed i njegova zajednica biti pozvani i upitani: ‚Da li je ovaj čovek preneo [Poruku] svom narodu?‘ Oni će odgovoriti: da. Biće upitani: ‚Otkud znate?‘ Oni će odgovoriti: ‚Naš Poslanik nam je došao i rekao nam da su Poslanici zaista preneli [Poruku].‘ To je [značenje] Njegovih reči: „I tako smo vas učinili umerenom zajednicom“ – misli na ispravne (yaqûlu ‘adlan) – „kako biste svedočili o drugim ljudima, i kako bi Poslanik o vama svedočio.“ (2:143).“…

Al-Kari je rekao u komentaru predanja o Nuhu, `alayhis salaam, navedenom u Miškat al-Masabihu:

„A on će odgovoriti: ‚Muhamed i njegova zajednica‘“ znači da je njegova zajednica svedok dok on jemči za njih, ali je njegovo pominjanje došlo prvo iz poštovanja (li-t-ta‘zîm). Moguće je da i on, sall-Allahu `alayhi wa sallam, takođe svedoči za Nuha, budući da je to kontekst pomoći, a Alah Uzvišeni je rekao: „I kada je Allah od verovesnika čvrsto obećanje uzeo:“ sve dok nije rekao: „da li biste sigurno u njega verovali i pomogli ga?!“ (3:81). U tome je izuzetna opomena da je Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, prisutan i da svedoči pri tom Najvećem pregledu (wafîhi tanbîhun nabîhun annahu sallallâhu ‘alayhi wa sallama hâdirun nâzirun fî dhâlika al-‘ardi al-akbar), kada budu dovedeni Poslanici, s Nuhom kao prvim, i kada budu dovedeni njegovi svedoci, naime, ova zajednica.[3]

Postoje i drugi stihovi koji potvrđuju da Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, čuje i vidi dela ljudskih bića. Alah Uzvišeni je rekao: „I znajte da je među vama Allahov Poslanik“ (49:7). U stihovima „A Allah i Njegov Poslanik će videti i vaša druga dela“ (9:94) i „Trudite se! Allah će da vidi vaš trud, a i Njegov Poslanik i vernici“ (9:105), Poslanikovo, sall-Allahu `alayhi wa sallam, opažanje JE IZJEDNAČENO SA OPAŽANJEM GOSPODARA SVETOVA koji, s jedne strane, vidi i obuhvata sve i, s druge strane, sa opažanjem svih živih vernika.

Al-Kadi ‘Ijad u al-Šifi, u odeljku pod naslovom „O mestima na kojima je poželjno prizivati blagoslove i mir na njega“, naveo je od ‘ Amra ibn Dinara al-Asrama (u. 126) objašnjenje stiha „A kad ulazite u kuće, vi njene ukućane pozdravite pozdravom propisanim od Allaha, blagoslovljenim i lepim.“ (24:61): „Ako u kući nema nikoga, onda reci: ‚as-salâmu ‘alâ al-Nabiyyi wa rahmatullâhi wa barakâtuh.‘“[10]

Al-Kari je rekao u svom komentaru na al-Šifu: „Znači, zato što je njegova duša, sall-Allahu `alayhi wa sallam, prisutna u kući muslimana (ay li’anna rûhahu ‘alayhi al-salâmu hâdirun fî buyûti al-muslimîn).“[11]

Ono što je ‘Ijad naveo od al-Asrama prenosi jedino al-Taberi u svom Tefsiru od Ibn Džurejdža, od ‘Ata’ al-Horasanija (u. 135):

Hadžadž mi je preneo od Ibn Džurejdža: Rekao sam ‘Ata’u: „Šta ako u kući nema nikoga?“ Rekao je: „Daj selam! Reci: al-salâmu ‘alâ al-Nabiyyi wa rahmatullâhi wa barakâtuh, al-salâmu ‘alaynâ wa ‘alâ ‘ibâdillah al-sâlihîn, al-salâmu ‘alâ ahli al-bayti wa rahmatullâh.“ Rekao sam: „Ovu izjavu koju si upravo izrekao o mom ulasku u kuću u kojoj nema nikoga, od koga si je primio?“ Odgovorio je: „Čuo sam je, a da je nisam primio ni od koga posebno.“[12]

Gornji dokazi van svake sumnje utvrđuju da nema prepreke mogućnosti da hâdir nâzir budu svojstva koja Alah Uzvišeni deli sa nekim od svojih slugu, ukoliko se utvrdi da su ta dva Imena Njegova. Zapravo, poznato je da su i dva anđela-pisara, karîn, anđeo smrti i Šejtan takođe prisutni, da vide, čuju i potpuno svedoče dela ljudskih bića u svakom datom trenutku. (Sveprisutnost Poslanika; podebljano podvučeno i naglašavanje velikim slovima naši)

Opravdavanje Muhamedove takozvane sveznalosti, to jest da Muhamed zna i vidi sve stvari, na osnovu toga što se nalazi u drugoj dimenziji, tj. što postoji u duhovnoj oblasti, ne rešava problem iz mnogih razloga. Prvo, jedno od predanja koje navodi G. F. Hadad kaže da je Muhamedu dato znanje o svim stvarima dok je bio na zemlji, pre svoje smrti:

Poslanik, sall-Allahu `alayhi wa sallam, rekao je: „Moj Gospod mi je došao u najboljem obliku“ – prenosilac je rekao: „Mislim da je rekao: ‚u snu‘“ – „i upitao me oko čega se nadmeće Viši skup (al-mala’ al-a‘lâ)[6]; rekao sam da ne znam, pa je stavio svoju ruku između mojih ramena, i osetio sam njenu hladnoću u svojoj najdubljoj nutrini, i došlo mi je znanje o svim stvarima između istoka i zapada.“[7] (Podvučeno naglašavanje naše)

Ovo znači da je Muhamed bio sveznajući čak i dok je bio živ na zemlji!

Drugo, ulazak u duhovnu oblast ne menja činjenicu da je Muhamed i dalje ljudsko stvorenje sa konačnim sposobnostima. Ljudsko biće nije konačno prosto zato što postoji unutar materijalne, zemaljske oblasti, već zato što je po prirodi stvorenje. Čovekova stvorenjska priroda se ne menja, niti ograničenja nečijeg stvorenjskog sastava iznenada nestaju samo zato što on ili ona postoji u drugoj dimenziji stvarnosti.

Evo korisne ilustracije: Bog je prisutan svuda, ali anđeli ili demoni, koji su takođe duhovna bića, nisu u stanju da budu na više mesta u isto vreme. Slično tome, naša ljudska duša bez materijalnog tela i dalje je ograničena na jedno mesto u datom trenutku.

Ovo nas dovodi do trećeg razloga zbog kojeg su muslimanski argumenti neispravni. Postoje određena, odredbena, suštinska svojstva koja odvajaju Boga od njegovog stvorenja, svojstva koja se nikako ne mogu dati stvorenjima a da to ne zamagli razliku između Stvoritelja i stvorenja. Jedino je Bog sveprisutan, sveznajući i svemoguć, dok je čovek suprotnost svemu tome. Razlog zbog kojeg Bog ima sve ove osobine jeste to što je on po prirodi netelesan, nematerijalan i beskonačan. Budući netelesan i nematerijalan, Bog nije vezan vremenom i prostorom, što znači da je prisutan svuda i, prema tome, vidi i zna sve stvari. Štaviše, biti netelesan takođe podrazumeva da nije ograničen veličinom, prostorom ili vremenom, već da nadilazi sve te stvari.

Ova svojstva su nesaopštive, odnosno neprenosive osobine koje se ne mogu dodeliti konačnim bićima, bilo anđelima, ljudima, životinjama itd. Jedini način da čovek bude sveprisutan ili sveznajući jeste da bude, ili postane, netelesno, nematerijalno biće. Ali problem je u tome što je čovek po svom ustrojstvu vezan za vreme, prostor i materiju, što mu onemogućava da poseduje ove Božje omni-atribute. Čak i kada telo neke osobe umre, to ne znači da ona više ne zadržava dimenzije prostora i vremena, već da njeno postojanje postaje duhovno, a da to ne podrazumeva da prestaje da ima stvorenjska ograničenja u kojima je stvorena. Zapravo, sami muslimani veruju da je tako, budući da veruju da je duša neke osobe vezana u grobu u kojem leži njeno telo:

Prenosi Enes ibn Malik:
Alahov Poslanik je rekao: „Kada se (Alahov) rob položi u grob i njegovi saputnici se udalje a on čak čuje njihove korake, dolaze mu dva anđela, posade ga i pitaju: ’Šta si govorio o ovom čoveku (tj. o Muhamedu)?’ Verni vernik će reći: ’Svedočim da je on Alahov rob i Njegov poslanik.’ Tada će mu reći: ’Pogledaj svoje mesto u paklenoj vatri; Alah ti je umesto njega dao mesto u Raju.’ Tako će videti oba svoja mesta.” (Katada je rekao: „Obavešteni smo da će njegov grob biti proširen.” Zatim se Katada vratio na predanje od Enesa, koji je rekao:) Dok će licemer ili nevernik biti upitan: „Šta si govorio o ovom čoveku?” On će odgovoriti: „Ne znam; govorio sam ono što su ljudi govorili.” Tada će mu reći: „Niti si znao, niti si prihvatio uputu (učeći Kuran).” Zatim će biti udaren gvozdenim maljevima jednom, tako da će ispustiti takav krik da će ga čuti sve što je blizu njega, osim džina i ljudi. (Vidi hadis br. 422). (Sahih Al-Buhari, tom 2, knjiga 23, broj 456)

Prenosi Aiša:
Dve starice iz reda jevrejskih žena uđoše kod mene i rekoše: „Mrtvi se kažnjavaju u svojim grobovima”, ali sam mislila da lažu i isprva im nisam poverovala. Kada su otišle, a Prorok ušao kod mene, rekoh: „O Alahov Poslaniče! Dve starice…” i ispričah mu čitavu priču. On reče: „Istinu su rekle; mrtvi se zaista kažnjavaju, i to do te mere da sve životinje čuju (zvuk koji proizlazi iz) njihove kazne.” Od tada sam ga uvek viđala kako u svojim molitvama traži utočište kod Alaha od kazne u grobu. (Sahih Al-Buhari, tom 8, knjiga 75, broj 377)

Prenosi Aiša:
Prorok je govorio: ’O Alahu! Tražim utočište kod Tebe od iskušenja Vatre, od kazne Vatre, od iskušenja groba, od kazne groba, i od zla iskušenja siromaštva. O Alahu! Tražim utočište kod Tebe od zla iskušenja Al-Mesiha Ad-Dedžala. O Alahu! Očisti moje srce vodom snega i grada, i očisti moje srce od svih greha kao što se bela odeća čisti od prljavštine, i učini da između mene i mojih greha bude velika udaljenost, kao što si udaljio istok i zapad jedno od drugog. O Alahu! Tražim utočište kod Tebe od lenjosti, od greha i od zaduženosti.” (Sahih Al-Buhari, tom 8, knjiga 75, broj 388)

Jedini način da nečija duša bude vezana za grob jeste taj da ljudska duša i dalje zadržava ograničenja prostora i vremena.

Muslimanski argument da Bog može sve takođe nije nikakva odbrana njihovog obogotvorenja Muhameda. Muslimani bi se složili da postoje određene stvari koje Bog ne može da učini, tj. Bog ne može prestati da postoji, Bog ne može prestati da bude svemoćan i sveznajući, Bog ne može da požudi itd. Isto tako, Bog ne može konačna, ograničena stvorenja pretvoriti u beskonačna, neograničena bića, jer bi to u suštini značilo da stvara druge bogove. Ipak, Bog je po definiciji Onaj koji nema početka i nije konačan. Da Bog stvori ili načini drugo beskonačno, bezvremeno biće, jednako je tvrdnji da Bog može stvoriti kamen toliko veliki da ga sam ne može podići. Zapravo, muslimani i sami koriste slično rezonovanje da bi porekli hrišćansko verovanje da Bog može da postane čovek i da je to i učinio. (Iako nema nikakve protivrečnosti u tome da Bog sa sobom sjedini stvorenjsku prirodu zadržavajući istovremeno sva svoja božanska svojstva. Bog to može, čovek ne može.) Ipak, oni brzo napuštaju ovaj tok misli kada pokušavaju da opravdaju Muhamedovu sposobnost da prevaziđe stvorenjska ograničenja, čime konačno biće u suštini pretvaraju u božanstvo koje poseduje Božja suštinska svojstva!

Naposletku, moliti se Muhamedu i tražiti njegovu pomoć sada kada je mrtav krši izričite zapovesti Kurana, koji podstiče muslimane da ne traže pomoć ni od koga osim od Alaha:

„A kada te sluge Moje za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kada Me zamoli. Zato, neka se i oni Meni odazovu i neka veruju u Mene, kako bi ispravnim putem krenuli.“ S. 2:186 Arberry

„Reci: „Zar da, pored Allaha, molimo one koji ne mogu da nam pribave nikakvu korist ni da otklone neku štetu, pa da budemo vraćeni svojoj prošlosti, a Allah nas je već uputio, i da budemo kao onaj koga su na Zemlji zaveli đavoli pa ništa ne zna, a koga drugovi njegovi zovu na Pravi put: 'Dođi nama!'“ Reci: „Zaista je Allahova uputa – istinska uputa, i nama je naređeno da se Gospodaru svetova predamo,“ S. 6:71 Arberry

„I naređeno mi je: „Potpuno i iskreno se predaj čistoj veri monoteizma, i nikako ne budi od onih koji druge pored Allaha obožavaju! I pored Allaha, ne moli se onome ko ne može ni da ti koristi ni da ti naudi, jer ako bi to uradio, uistinu, bi bio među nepravednicima.““ S. 10:105-106 Pickthall

„Vaš Gospodar kaže: „Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati! Zaista, oni koji iz oholosti neće da Me obožavaju - ući će, sigurno, poniženi u Pakao.““ S. 40:60 Pickthall

„Ko je u većoj zabludi od onih koji, umesto Allaha, mole one koji neće da im se odazovu do Sudnjeg dana i koji su ravnodušni prema njihovim molbama.“ S. 46:5 Arberry

U svetlu prethodno rečenog, da li muslimane čudi to što ih hrišćani i druge nemuslimanske grupe optužuju da obožavaju Muhameda? Da li je iznenađenje to što ih je Zapad nazvao muhamedancima? Prisetimo se reči muslimana Roberta Squiresa o upotrebi ovog termina:

… hrišćani su došli do pogrešne pretpostavke da muslimani obožavaju Muhameda tako što su formulisali netačnu analogiju – oni obožavaju Isusa, pa su pretpostavili da muslimani obožavaju Muhameda. To je jedan od razloga zbog kojih su muslimane toliko godina nazivali netačnim imenom „muhamedanci”! … (Misconceptions About Islam)

Budući da ovaj musliman tvrdi da je jedan od razloga zbog kojih su muslimani nazivani muhamedancima bila optužba da obožavaju Muhameda, može li uopšte ostati ikakve sumnje da je to zapravo prikladan opis, u svetlu jasnog obožavanja koje su mnogi muslimani iskazali Muhamedu?

MUHAMED I ZAKLETVE

U Kuranu se Alah kune Muhamedovim životom:

„A života mi tvoga, oni su u pijanstvu svom lutali.“ S. 15:72 Pickthall

„A života mi tvoga, oni su u pijanstvu svom lutali.“ Shakir

O ovom odlomku Kadi Ijad piše:

Alah kaže: „A života mi tvoga, oni su u pijanstvu svom lutali.“ (15:72) Komentatori se slažu da je ovo zakletva od Alaha izrečena dužinom Muhamedovog života. To znači: „Tako mi tvog trajanja, o Muhamede.” Kaže se i da znači: „Tako mi tvog života.” A takođe i: „Tako mi tvog življenja.” To ukazuje na najveće poštovanje i krajnju počast.

Ibn Abas je rekao: „Alah nije stvorio, začeo niti načinio nijednu dušu koju je počastvovao više od Muhameda. Nisam čuo da se Alah zakleo životom bilo koje druge osobe.” Ebu’l-Džavza je rekao: „Alah se nije zakleo životom nikoga osim Muhameda, jer je on najplemenitiji od stvorenja u Njegovim očima.”

Alah kaže: „Ja-sin. Tako Mi Kur'ana mudrog“ (36:1-2) Komentatori se ne slažu oko značenja reči Yasin i govore o njoj različite stvari. Ebu Muhamed Meki prenosi da je Prorok rekao: „Imam deset imena kod svog Gospodara.” Pomenuo je Ta Ha i Yasin kao dva od tih imena. Ebu Abdurahman es-Sulami prenosi da je Džafer es-Sadik rekao da značenje reči Yasin jeste: „O gospodaru!” (Ya Sayyid), obraćajući se Proroku. Ibn Abas je rekao da Yasin znači „O čoveče” (Ya insan), tj. Muhamede. Rekao je i da je to zakletva i jedno od Alahovih imena. Ez-Zadždžadž je rekao da to znači „O čoveče” ili „O ljudsko biće”.

Ibn el-Hanefija je rekao da Yasin znači „O Muhamede”. Ka’b je rekao da je Yasin zakletva kojom se Alah zakleo hiljadu godina pre nego što je stvorio nebo i zemlju, u značenju: „O Muhamede, ti si jedan od Poslanika.” …

En-Nakaš je rekao: „U svojoj knjizi Alah se nije zakleo ni jednim od svojih Proroka da su Poslanici, osim Muhamedom.”

U slučaju onih koji to tumače u značenju „O gospodaru”, upotreba reči Yasin nesumnjivo pokazuje Alahovo visoko uvažavanje prema njemu. I zaista, sam Prorok je rekao: „Ja sam gospodar sinova Adamovih, i to nije hvalisanje.” (str. 14-15)

Prema Svetom pismu, istinski Bog se ne kune nikim drugim osim samim sobom, budući da ne postoji ništa veće čime bi se zakleo:

„Jer kad Bog dade obećanje Avraamu, nemajući ni u koga većega da se zakune, zakle se samim sobom“ Jevrejima 6:13

„Jer se ljudi zaklinju većim od sebe, i svakom njihovom prepiranju završetak je zakletva kao jemstvo.“ Jevrejima 6:16

„Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno“ Isaija 45:23

„zaklinjem se sobom, veli Gospod“ Jeremija 22:5

Budući da se Alah kune Muhamedom, kao i mnoštvom drugih stvari, on definitivno ne može biti istinski Bog Svetog pisma. Ovakvo zaklinjanje, iz biblijske perspektive, podrazumeva da se Muhamed stavlja u ravan sa Bogom, što takođe znači da je Alah kriv za idolopoklonstvo jer uzdiže stvorenje na nivo božanstva! Čak i muslimani uviđaju da je zaklinjanje stvorenjima ništa drugo do idolopoklonstvo:

Pitanje br. 1074: Propis o zaklinjanju Prorokom (mir i blagoslovi Alahovi neka su na njega)

Pitanje:

Čujem mnoge ljude kako, kada žele nešto da potvrde, govore „tako mi Proroka”. Da li je to dozvoljeno?

Odgovor:

Hvala Alahu.

Ovo zaklinjanje Prorokom (mir i blagoslovi Alahovi neka su na njega) jeste haram i predstavlja vrstu širka, jer zaklinjanje nečim podrazumeva veličanje toga, a stvoreno biće ne može veličati drugo stvoreno biće. Otuda je Prorok (mir i blagoslovi Alahovi neka su na njega) rekao: „Ko se zakune bilo čim drugim osim Alahom, kriv je za kufr ili širk.” (Sahih, prenosi Ahmad, 2/125; Abu Dawood, 3251; al-Tirmidhi, 1535). Ovo se odnosi na zaklinjanje Prorocima, anđelima, pravednim ljudima i svim drugim stvorenim bićima. A Prorok (mir i blagoslovi Alahovi neka su na njega) rekao je: „Ko se zaklinje, neka se zakune Alahom ili neka ćuti.” (Prenose al-Bukhaari, 4860 – al-Fath 8/611 i 6107 – al-Fath 10/516; Muslim, 1647; Ahmad, 2/309; Abu Dawood, 3247; al-Nasaa’i, 3775; al-Tirmidhi, 1545; Ibn Maajah, 2096).

Što se tiče stihova u Kuranu koji sadrže zakletve onima koji su poslati (al-mursalaat), vetrovima koji rasejavaju (al-dhaariyaat), onima koji čupaju (al-naazi’aat), svitanju dana (al-fajr), vremenu (al-‘asr), prepodnevu (al-duhaa) i položajima zvezda (mawaaqi’ al-nujoom – vidi al-Waaqi’ah 56:75) itd., to su zakletve kojima se zaklinje Alah, a Alah ima pravo da se zaklinje čime god želi, dok se stvoreno biće može zakleti samo svojim Gospodarom, neka je uzvišen.

Iz al-Lu’lu’ al-Makeen min Fataawaa ibn Jibreen, str. 32 (www.islam-qa.com) (Izvor)

Muslimansko rezonovanje ovde je ozbiljno manjkavo i prilično nedosledno. Ako se Alah može kleti drugim stvarima, zašto onda njegova stvorenja ne mogu činiti isto, pogotovo kada Kuran nigde ne kaže da ne mogu? Biblijski gledano, ne samo da je pogrešno da se stvorenja kunu bilo čim drugim osim Bogom, nego je i ispod časti i dostojanstva istinskog Boga da se kune nekim ili nečim drugim osim samim sobom. Zato moramo ponoviti ovu tačku: iz čisto biblijske perspektive, činjenica da se Alah kune Muhamedom i mnoštvom drugih stvari jeste čin idolopoklonstva, nesaglasna je sa njegovom prirodom i jasno dokazuje da Alah nije istinski Bog Svetog pisma.

Jedno je iz gornjeg odgovora sasvim izvesno: čak i ovi muslimani shvataju da je zaklinjanje bilo kim drugim osim Bogom idolopoklonstvo, iako pokušavaju da Alaha oslobode optužbe za idolopoklonstvo najtanjim mogućim rezonovanjem.

Zaključne napomene

Prethodno izneti podaci pokazuju kako su muslimani tokom vekova obogotvorili Muhameda. Muslimani su Muhamedu pripisali kvalitete i osobine koje su otvoreno bogohulne, pretvarajući puko, pogrešivo ljudsko biće u polubožanstvo. Muslimani su sa Muhamedom učinili ono što su druge grupe učinile sa Gautamom Budom i Konfučijem. Biblija upozorava da je čovek po prirodi idolopoklonik, koji nastoji da obogotvori i obožava stvorenje umesto da obožava jedino Stvoritelja:

„Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovanjima, i potamnje nerazumno srce njihovo; Govoreći da su mudri, poludješe, I zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste tjelesa njihova među njima samima; Koji zamijeniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vijekove. Amin.“ Rimljanima 1:18-25

Čovek ne može a da se ne priseti reči pokojnog iranskog muslimanskog učenjaka Alija Daštija, koji je sa žaljenjem napisao:

Muslimani, kao i drugi, zanemarili su istorijske činjenice. Neprestano su nastojali da ovog čoveka pretvore u zamišljeno nadljudsko biće, u neku vrstu Boga u ljudskom ruhu, i uglavnom su ignorisali obilne dokaze njegove ljudskosti. Bili su spremni da odbace zakone uzroka i posledice, koji upravljaju stvarnim životom, i da ove maštarije predstave kao čuda. (Dašti, 23 Years: A Prophetic Career of Muhammad [Mazda Publishers, Costa Mesa, CA 1994], str. 1; podvlačenje naše)

Dašti je takođe pisao o tome kako je taj proces obogotvorenja započeo i kako se on direktno protivi učenjima Kurana:

Mnogi Iranci odrasli su na hrani od mitova i spremni su da poveruju da bilo koji emamzada, bez obzira na poreklo, može u svakom trenutku učiniti čudo. Ali kada bi pročitali Kuran, iznenadili bi se otkrivši da u njemu uopšte nema izveštaja ni o jednom čudu. Iz dvadesetak ili više kuranskih odlomaka saznali bi da je Prorok Muhamed, kad god su ga sumnjičavi tražili da učini čudo, ili ćutao ili govorio da to neće učiniti jer je on ljudsko biće kao i svako drugo, bez ikakve funkcije osim da prenosi poruku, da bude „donosilac dobrih vesti i opominjač”. (Isto, 38)

Kuranski stihovi o ovoj temi izričiti su i jasni, a hadisi i sadržaj pouzdanih biografija potvrđuju da Prorok Muhamed nikada nije polagao pravo ni na bezgrešnost ni na poznavanje nevidljivih stvari. Bio je dobro svestan svojih ljudskih slabosti i otvoreno ih je i iskreno priznavao. Prema dobro posvedočenom hadisu, ovako je govorio o pokušaju nekih politeista da ga zbune nebitnim pitanjima: „Šta ovi ljudi očekuju od mene? Ja sam jedan od Božjih slugu. Znam samo ono čemu me je Bog poučio.” (str. 60)

Uzeti zajedno, ovi izričiti i neoborivi kuranski odlomci dokazuju da je Prorok Muhamed, daleko od toga da je polagao pravo na nepogrešivost i nadljudski rang koji su mu kasnije pripisali drugi, znao da je i sam sklon grehu. Za svakoga ko je voljan da proučava i da razmišlja, to znatno uvećava Muhamedov duhovni stas.

U stvarima kao što su religijska i politička uverenja i društvena pitanja, kojima nedostaje izvesnost matematike i relativna dokazivost prirodnih nauka, ljudska bića uvek su nesklona da koriste svoju racionalnu sposobnost. Umesto toga, ona najpre usvoje verovanje, a zatim razbijaju glavu tražeći argumente kojima bi ga poduprla. ‘Olama islama nisu bili izuzetak od ovog pravila. U svojoj revnosnoj odanosti, pošli su od verovanja u Prorokovu nepogrešivost, a zatim su, u nadi da će je dokazati, pokušavali da nategnuto objasne jasne kuranske izjave.

Revnosna sofistika kuranskih komentatora u ovoj stvari priziva u sećanje priču o Sahlu Tustariju (čuvenom ranom sufijskom propovedniku u Huzestanu, umro 273/886). Jedan od njegovih učenika došao je i rekao mu: „Ljudi govore da ti možeš hodati po vodi.” Sahl je odgovorio: „Idi i pitaj mujezina! On je pošten čovek.” Učenik je otišao i pitao mujezina, koji je odgovorio: „Ne znam da li Sahl može hodati po vodi ili ne može. Ali znam da je jednog dana, kada je prišao bazenu da izvrši obredno pranje, upao u njega i udavio bi se da ga nisam izvukao.” …

Uprkos svedočanstvima Kurana, hadisa i biografija, Muhamed je brzo bio dehumanizovan. Proces je započeo čim je on nestao sa scene. Dan nakon njegove smrti, Omar (ili možda neki drugi vodeći saputnik) pretio je isukanim mačem u ruci da će preseći grlo svakome ko kaže da je Muhamed mrtav, a Ebu Bekr je prigovorio, navodeći kuranske reči: „A zatim ćete, na Sudnjem danu, pred svojim Gospodarom međusobno da se sporite.“ (sura 39, ox-Zomar, stih 31). Koliko je samo Ebu Bekr bio u pravu!

Što je veća bila vremenska i prostorna udaljenost od Prorokove smrti 11/632. i od Medine, to su muslimani više puštali mašti na volju. Toliko su preterivali i zanosili se da su zaboravili dve premise koje su iskazane u pet dnevnih molitvi, kao i u mnogim kuranskim stihovima, naime da je Muhamed bio Božji sluga i Božji poslanik. Umesto toga, pretvorili su ga u krajnji uzrok stvaranja, govoreći: „Da nije bilo tebe, svemir ne bi bio stvoren.” Jedan revnosni pisac, šejh Nedžm od-Din Daja (umro 654/1256), otišao je toliko daleko da je u svojoj knjizi Mersad ol-‘Ebad ustvrdio kako je svemogući Stvoritelj, koji je mogao da izgovaranjem jedne jedine reči „budi” učini da sve postoji, najpre morao da dovede u postojanje Muhamedovu svetlost, pa je tek potom, bacivši pogled na tu svetlost i time izazvavši da se svetlost oznoji od stida, bio u stanju da iz kapi znoja stvori duše proroka i anđela. (Isto, str. 61-63)

Daštijeva ocena samo je delimično tačna, utoliko što je sam Kuran pružio osnovu za kasnije muslimansko obogotvorenje Muhameda. Kao što smo videli u drugom delu, uprkos tome što Kuran ide van svake mere da bi Muhameda predstavio kao pogrešivog, smrtnog grešnika, on takođe uspeva da uzdigne Muhameda na uporediv nivo autoriteta sa Alahom. Očigledno, Kuran istovremeno predstavlja dve sukobljene slike Muhameda. Otuda je Dašti jasno video samo jedan deo, ali je previdio drugi deo kuranskih podataka.

Ponovo, u svetlu svega što su muslimani rekli o Muhamedu, može li se ikome zameriti zapažanje koje iznosi sledeći arapski hrišćanski pisac:

Muhamed je sebe postavio kao savetnika uz Alaha kada je primorao Zejnebu, kćer Gahša, da se uda za Zejda, Muhamedovog usvojenog sina. Kada je Zejneba odbila Muhamedov predlog, Kuran objavljuje da je taj predlog bio odluka Alaha i Muhameda.

„Kad Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo po svom nahođenju da postupe. A ko Allaha i Njegovog Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s Pravog puta.“ (Sura Al-Ahzab 33:36).

Biblija objavljuje da Bog ne prihvata nikakvo ljudsko savetovanje:

„O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraživi putevi njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?“ (Rimljanima 11:33, 34 NKJ).

To što Muhamed sebe pridružuje Alahu kao savetnika jasno je politeizam.

Kuran je Muhameda postavio za središte hvale na nebu i na zemlji

„Zaista Allah i Njegovi anđeli blagosiljaju Verovesnika. O vi koji verujete, blagosiljajte ga i vi i šaljite mu pozdrav srdačni!“ (Sura Al-Ahzab 33:56 MPT)

Doslovan prevod ovog stiha glasi:

Alah i Njegovi anđeli mole se na proroka. O vi koji verujete, molite se na njega i pozdravite ga dostojnim pozdravom.

… Još važnije, ako se Alah i njegovi anđeli na nebu mole na proroka, a na zemlji se muslimani mole na proroka, onda je Muhamed središte obožavanja i na nebu i na zemlji. Do istog zaključka došli su i neki intelektualni muslimani.

Egipatski dnevni list Alvafd (9. septembar 1992) zabeležio je sledeće pitanje upućeno šeiku Hasanu Mamunu, jednom od istaknutih klerika u Egiptu:

Kakav je vaš sud o molitvi na Muhameda, Alahovog poslanika; zar to ne znači njegovo obožavanje?

Muslimani nikada ne pominju Muhamedovo ime a da ne kažu neka je mir na njega, ili na arapskom Salla Allaho Alihe Wasalaam ili Alihe Alsalaato Wasalaam, što znači „Alahova molitva i pozdrav na njega”.

Pogledajte bilo koji islamski ispisani natpis i pročitaćete ime „Alah” na istom nivou sa imenom „Muhamed”.

Muhmud Al-Sadani, poznati egipatski novinar, napisao je kritički članak u izdanju od 9. avgusta 1996. egipatskog nedeljnika Almusavar, u kojem je rekao:

Na spomen-rođendan Poslanika [Muhameda] slušao sam petkovnu poruku na jednoj arapskoj televiziji. Govornik je bio mlad čovek… rekao je, dok je ronio suze nad propadanjem muslimana u ovom vremenu… jedini uzrok propasti muslimana u ovom vremenu jeste to što ne veličaju gospodara stvorenja, Muhameda ibn Abdulaha, onako kako bi trebalo da veličaju ovog slavnog Poslanika, koji je početak i kraj celokupnog stvaranja… rani muslimani su veličali Proroka do te mere da su pili njegovu mokraću… (Dr Labib Mihail, Islam, Muhammad and the Koran: A Documented Analysis; prvo izdanje, str. 95-98))

Sada će muslimani očigledno poreći ovu optužbu i žestoko će se usprotiviti tvrdnji da su Muhameda pretvorili u boga. Da bismo pokazali da su upravo to učinili, navešćemo primer koji muslimani često iznose da bi pobili hrišćansko učenje.

Muslimani brzo optužuju i osuđuju rimokatoličku i istočnu pravoslavnu pobožnost i poštovanje prema Mariji i svetiteljima, posebno pobožnost iskazanu prema Mariji. Kažu da su molitve Mariji ili svetiteljima, kao i titule poput Kraljice neba ili Majke Božje, ništa drugo do idolopoklonstvo. Evo nekoliko primera:

Ovi katolički vernici koji poštuju Gospoda Isusa kao svog Boga i nazivaju Devicu Mariju „Majkom Božjom” čine glavninu hrišćanske zajednice. Tako je od samog nastanka Rimokatoličke crkve. Protestanti, koji su se odvojili od rimokatolika gotovo deset vekova nakon pojave islama, nemaju kipove Majke Marije u svojim crkvama, iako je Marija nekada igrala ključnu ulogu.

Što se tiče Svetog Duha, trećeg lica Svetog Trojstva, nijedna hrišćanska crkva do sada nije ustanovila njegov predmet poštovanja, sliku ili obličje za svoje vernike.

Pod odrednicom MARIJA nalazimo sledeće informacije koje podupiru gornji argument.

Marijin uzvišeni položaj doneo joj je i titule Majka Božja i Coredemptrix, što sugeriše da je zajedno sa svojim sinom igrala aktivnu ulogu u iskupljenju čovečanstva. Titula Majke Božje primenjena je rano u istoriji crkve, na osnovu shvatanja da je Isus bio potpuno Bog kao i čovek. To je kao doktrina ustanovljeno u 4. veku. U istočnim crkvama ova doktrina je imala veliku pobožnu ulogu i postala omiljena tema ikonopisaca. Tokom razdoblja reformacije prihvatili su je i katolički i protestantski učenjaci, mada je Marijina uloga u protestantskoj teologiji od tada znatno opala.[1]

Jasno je da, za sve praktične svrhe i u stvarnosti, kada je reč o obožavanju, poštovanju, obogotvorenju i/ili idolizovanju, upravo Marija – theotokos (Majka Božja), a ne Sveti Duh, ima takav rang i status. Ukratko, u pogledu poštovanja, idoli Isusa i Marije tretiraju se kao božanstva. Sveti Duh se ne poštuje kao božanstvo na način na koji su tretirani Isusovi i Marijini idoli. Navedeni stih iz svetog Kurana dovodi u pitanje takav božanski rang i status koje su Isusovi sledbenici dodelili njemu i njegovoj majci. (Does the Qur'an Say that Mary Was Worshipped As Part of The Trinity?; podvlačenje naše)

Neki hrišćani zaista obožavaju Mariju

Hrišćani su me pitali ZAŠTO ih Kuran 5:116 kritikuje zbog obožavanja Marije kao boga, …

Dobro, pročitajte onda zvaničnu krunicu Katoličke crkve!

„Zdravo, sveta Kraljice, Majko milosrđa, zdravo, živote naš, slasti naša i nado naša! K tebi vapijemo, jadna prognana deco Evina! K tebi uzdišemo, tugujući i plačući u ovoj dolini suza. Obrati onda k nama, premilostiva zagovornice, svoje milosrdne oči; i nakon ovog našeg izgnanstva pokaži nam blagoslovljeni plod utrobe svoje, Isusa. O blaga, o mila, o slatka Device Marijo!” …

Žao mi je, ovo nije upotreba ikona ili kipova da bi se „pomoglo” obožavanje – ovo je paganska molitva NEKOM DRUGOM A NE ALAHU!

STVARNI STAV MNOGIH hrišćanskih crkava JOŠ JE SMEŠNIJI:

„Marija je Majka Božja

„495 … Zapravo, Onaj koga je ona po Svetom Duhu začela kao čoveka, koji je uistinu postao njen sin po telu, nije bio niko drugi do večni Sin Očev, drugo lice Svetog Trojstva. Otuda Crkva ispoveda da je Marija uistinu ’Majka Božja’ (Theotokos). [Katehizam Katoličke crkve,] (str. 125)”

http://www.evangelicaloutreach.org/mary.htm

Rimokatolička i pravoslavna crkva INSISTIRAJU da Marija „JESTE” „Majka BOŽJA”! (Abdul Haleem, Some Christians do worship Mary)

Sada, uprkos izričitom poricanju rimokatolika i istočnih pravoslavaca da su njihovo poštovanje i pobožnost prema Mariji i svetiteljima kršenje čistog monoteizma, uz naglašeno poricanje da ih obožavaju i da stoga ne mogu biti optuženi za idolopoklonstvo, muslimani odbijaju da prihvate takva objašnjenja, budući da takve prakse vide onakvima kakve one uistinu jesu. Sveto pismo ne podržava te prakse, a takvo poštovanje jasno je kršenje zdravog biblijskog učenja.

Ali kada muslimani čine istu stvar za Muhameda, i te kako brzo usvajaju istu vrstu argumenata i objašnjenja koje koriste te druge grupe, a koje ti isti muslimani žestoko osporavaju! Drugim rečima, muslimani se služe dvostrukim aršinom, jer kada poštovanje koje oni ukazuju Muhamedu druge grupe ukazuju drugim religijskim likovima, muslimani u tome vide jasno idolopoklonstvo. Ipak, sebe izuzimaju od toga da su idolopoklonici, iako čine upravo istu stvar koju čine te druge religijske grupe!

Na ovom mestu čitalac možda govori sebi da su hrišćani učinili istu stvar sa Isusom, da su uzeli Isusa i pretvorili ga u Boga. Glavni problem i najveća razlika u ovom poređenju jeste to što Novi zavet jasno uči da je Isus Božja večna Reč, njegov večni Sin, koji je po prirodi potpuno Bog. Hrišćani obožavaju Isusa upravo zato što najraniji zapisi o njegovom životu tvrde da je on Bog i da je dostojan hvale. Kuran, međutim, izričito poriče da je Muhamed Bog ili bog i da sme biti obožavan. Stoga, kada hrišćani obožavaju Isusa, oni to čine zato što im njihovo Sveto pismo zapoveda da to čine. Ali kada muslimani obogotvoruju i obožavaju Muhameda, oni ne krše samo jasna učenja Svetog pisma, već idu i protiv zapovesti i učenja sopstvene knjige, Kurana, za koju tvrde da je Božje otkrivenje njima.

Budući da muslimani očigledno osećaju potrebu da obogotvore čoveka i da ga obožavaju, trebalo bi da se umesto toga okrenu Onome koji uistinu jeste božanski, koji je večna Reč i Sin Božji koji je postao čovek da bi savršeno objavio Boga čovečanstvu. Za razliku od Muhameda, Isus nije puki čovek koga su neki pretvorili u boga ili u Boga; Isus je istinski i stvarno Bog po suštini, koji je postao savršen čovek radi našeg iskupljenja. Naposletku, obožavati ili obogotvoriti pogrešiva ljudska bića jeste otvoreno idolopoklonstvo. Ali odbiti da se obožava Božji voljeni Sin, koji je postao stvarno ljudsko biće, jeste bogohuljenje i težak greh.

„Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ Jovan 5:22-23

„I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ Jevrejima 1:6

„I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života. Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega.“ 1. Jovanova 5:11-13

Preporučeno štivo

Za drugačiju perspektivu, naime od muslimana koji poriču da predanja o tome da je Muhamedovo ime ispisano na Alahovom prestolu, da stvorenje postoji zbog Muhameda, o Muhamedovoj sveprisutnosti itd. predstavljaju istinski islam, preporučujemo sledeće članke i odgovore pisane u potpunosti iz salafijske perspektive, koja je vrlo stroga sekta sunitskog islama: *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *, *