Grigorije Nazijanzin o trojstvenoj monarhiji
Odlomak je preuzet iz Beseda svetog Grigorija Nazijanzina, gde on raspravlja o monarhiji Oca u odnosu na Trojstvo. Svako isticanje je moje.
Treća bogoslovska beseda.
O Sinu.
I. Eto, to je ono što bi se moglo reći da bi se presekla spremnost naših protivnika na prepirku i njihova brzopletost, sa nesigurnošću koja iz nje sledi u svim stvarima, a ponajviše u onim raspravama koje se tiču Boga. Ali budući da prekoravati druge nije nimalo teško, nego je vrlo lako, i to može svako ko hoće, dok je zameniti tuđe verovanje sopstvenim delo pobožnog i razboritog čoveka — pouzdajmo se u Svetoga Duha, koji je kod njih obeščašćen, a kod nas obožavan, i iznesimo na svetlost sopstvena poimanja o Božanstvu, kakva god ona bila, poput nekog plemenitog i blagovremenog poroda. Ne da sam u drugim prilikama ćutao — jer u ovom predmetu jedinom pun sam mladalačke snage i smelosti — nego zato što sam u sadašnjim okolnostima još smeliji da objavim istinu, da ne bih (da upotrebim reči Svetog pisma) uzmicanjem pao pod osudu da nisam po volji Bogu. A pošto je svako izlaganje dvojake prirode — jednim delom utvrđuje sopstveni stav, a drugim obara stav protivnika — izložimo najpre svoje stanovište, pa onda pokušajmo da pobijemo protivničko, i to oboje što je moguće kraće, kako bi se naši dokazi mogli obuhvatiti jednim pogledom (poput onih početnih priručnika koje su oni smislili da bi obmanuli proste ili nerazumne ljude), i kako se naše misli ne bi rasule zbog dužine izlaganja, poput vode koja nije zadržana u koritu, nego se uzaludno razliva po otvorenom polju.
II. Tri najdrevnija mišljenja o Bogu jesu anarhija, poliarhija i monarhija. Prva dva su igrarija dece Helade, i neka takva i ostanu. Jer anarhija je stvar bez poretka, a vladavina mnogih je razdorna, pa time i anarhična, i time bez poretka. Jer oboje teže istome, naime neredu, a ovaj raspadanju, jer je nered prvi korak ka raspadanju.
Ali monarhija je ono što mi držimo u časti. To je, međutim, monarhija koja nije ograničena na jedno Lice****, jer je moguće da Jedinica, ako je u nesaglasju sa sobom, dospe u stanje mnoštva; nego ona koja je sazdana od jednakosti Prirode i sjedinjenja uma, i istovetnosti kretanja, i stremljenja svojih elemenata ka jedinstvu — što je nemoguće stvorenoj prirodi — tako da, iako su brojčano razlučeni, nema razdvajanja Suštine. Stoga je Jedinica, od sve večnosti kretanjem dospevši do Dvojstva, našla svoj počinak u Trojstvu. To je ono što podrazumevamo pod Ocem i Sinom i Svetim Duhom. Otac je Roditelj i Izvoditelj; i to, naravno, bez strasti, i bez odnosa prema vremenu, i ne na telesan način. Sin je Rođeni, a Sveti Duh Izvedeni; jer ne znam kako bi se to moglo izraziti rečima koje bi potpuno isključivale vidljive stvari. Jer se nećemo usuditi da govorimo o prelivanju dobrote, kao što se jedan od grčkih filosofa usudio da kaže, kao da je reč o čaši koja se preliva, i to izričitim rečima u svom Govoru o prvim i drugim uzrocima. Nemojmo nikada gledati na ovo Rađanje kao na nešto nehotično, kao na neko prirodno prelivanje koje se teško zadržava i koje nikako ne priliči našem poimanju Božanstva. Zato se držimo svojih granica i govorimo o Nerođenom i Rođenom i o Onome koji ishodi od Oca, kao što negde i sam Bog Reč kaže.
III. Kada su Oni nastali? Oni su iznad svakog „kada“. Ali, ako treba da govorim sa nešto više smelosti — kada i Otac. A kada je Otac nastao? Nikada nije bilo vremena kada Ga nije bilo. A isto je istinito i za Sina i za Svetoga Duha. Pitaj me ponovo, i ponovo ću ti odgovoriti: kada je Sin rođen? Kada Otac nije rođen. A kada je Sveti Duh izišao? Kada je Sin bio — ne ishodeći, nego — rođen: izvan oblasti vremena i iznad domašaja razuma****; premda ne možemo izložiti ono što je iznad vremena, ako, kao što želimo, izbegavamo svaki izraz koji nosi predstavu vremena. Jer izrazi kao što su kada i pre i posle i od početka nisu bezvremeni, ma koliko ih silili; osim ako ne bismo uzeli Eon, onaj razmak koji se prostire uporedo sa večnim stvarima i koji se ne deli niti meri ikakvim kretanjem, niti obrtanjem sunca, kao što se meri vreme.
Kako onda Oni nisu jednako bespočetni, ako su savečni? Zato što su od Njega, IAKO NE POSLE NJEGA. Jer ono što je bespočetno jeste večno, ali ono što je večno nije nužno i bespočetno, ukoliko se može odnositi na Oca kao na svoje počelo. Stoga u pogledu Uzroka Oni nisu bespočetni; ali je očigledno da Uzrok nije nužno stariji od svojih posledica, jer sunce nije starije od svoje svetlosti. Pa ipak, Oni su u izvesnom smislu bespočetni, u pogledu vremena****, makar ti plašio proste umove svojim doskočicama, jer Izvori vremena nisu podložni vremenu.
IV. Ali kako ovo rađanje može biti bestrasno? Time što je bestelesno. Jer ako telesno rađanje uključuje strast, bestelesno je isključuje. A ja ću tebe zauzvrat upitati: kako je On Bog ako je stvoren? Jer ono što je stvoreno nije Bog. Uzdržavam se od toga da te podsetim kako i ovde ima strasti ako stvaranje shvatimo u telesnom smislu — vreme, želja, uobrazilja, misao, nada, bol, opasnost, neuspeh, uspeh, a sve to i više od toga nalazi mesta u stvorenju, kao što je svakome očigledno. Štaviše, čudim se što se ne usuđuješ da odeš tako daleko pa da zamisliš brakove i vreme trudnoće i opasnosti od pobačaja, kao da Otac uopšte ne bi mogao roditi da nije rodio na taj način; ili opet, što nisi nabrojao načine razmnožavanja ptica i zveri i riba, pa pod neki od njih podveo božansko i neizrecivo Rađanje, ili čak sasvim uklonio Sina iz svoje nove pretpostavke. A ne vidiš ni to, da se, kao što se Njegovo rođenje po telu razlikuje od svih drugih (jer gde među ljudima znaš za Devu Majku?), tako On razlikuje i po svom duhovnom Rađanju; ili bolje, On, čije Postojanje nije isto kao naše, razlikuje se od nas i po svom Rađanju.
V. Ko je, dakle, taj Otac koji nije imao početak? Onaj čije samo Postojanje nije imalo početak; jer onaj čije je postojanje imalo početak morao je i da počne da bude Otac. On, dakle, nije postao Otac pošto je počeo da postoji, jer Njegovo biće nije imalo početak. I On je Otac u apsolutnom smislu, jer nije ujedno i Sin; kao što je i Sin Sin u apsolutnom smislu, jer nije ujedno i Otac. Ova imena nama ne pripadaju u apsolutnom smislu, jer smo i jedno i drugo, i nismo jedno više nego drugo; i od oboje smo, a ne samo od jednoga; i tako smo podeljeni, i postepeno postajemo ljudi, a možda čak ni ljudi, i takvi kakvi nismo želeli, ostavljajući i bivajući ostavljeni, tako da ostaju samo odnosi, bez činjenica koje ih utemeljuju.
Ali, kaže prigovarač, sam oblik izraza rodi i bi rođen uvodi predstavu o početku rađanja. Ali šta ako ne upotrebiš taj izraz, nego kažeš bio je rođen od početka, kako bi lako izbegao svoje nategnute i vremenu sklone prigovore? Hoćeš li protiv nas navoditi Sveto pismo, kao da kujemo nešto protivno Svetom pismu i istini? Pa svako zna da u praksi vrlo često nalazimo zamenu glagolskih vremena kada se govori o vremenu; a to je naročito običaj Svetog pisma, ne samo u pogledu prošlog vremena i sadašnjeg, nego čak i budućeg, kao na primer „Zašto se bune narodi“ kada još nisu besneli, i „preko rijeke prijeđosmo nogama“, gde je smisao da su prešli. Bio bi dug posao pobrojati sve izraze te vrste koje su izučavaoci zapazili.
Dodatna literatura