Rana Crkva o večnom rađanju Sina
EARLY CHURCH ON THE SON'S ETERNAL BEGETTING
U ovom vrlo kratkom tekstu navešću nekoliko ranih crkvenih otaca i pisaca koji svi potvrđuju nestvorenu, večnu prirodu Sina.
Poglavlje 6. Čuvajte slogu
Pošto sam, dakle, u licima koja su pre pomenuta, sagledao svu vašu množinu u veri i ljubavi, podstičem vas da se trudite da sve činite u božanskoj slozi, dok vaš episkop predsedava na mestu Boga, a vaši prezviteri na mestu sabora apostola, zajedno sa vašim đakonima, koji su mi najdraži i kojima je poverena služba Isusa Hrista, koji je bio sa Ocem PRE POČETKA VREMENA, a na kraju se otkrio. Činite, dakle, svi tako, podražavajući isto božansko vladanje, ukazujte poštovanje jedni drugima i neka niko ne gleda na svoga bližnjeg po telu, nego se neprestano ljubite jedni s drugima u Isusu Hristu. Neka među vama ne postoji ništa što bi vas moglo razdvojiti; nego budite sjedinjeni sa svojim episkopom i sa onima koji vam predstojavaju, kao praobraz i svedočanstvo vaše besmrtnosti.(Ignjatije Antiohijski, Poslanica Magnežanima, 107–112. n. e.; podebljanje i velika slova moji)
Poglavlje 7. Čuvajte se lažnih učitelja
Jer neki imaju običaj da unaokolo nose ime [Isusa Hrista] u zloj prevari, a ipak čine ono što je nedostojno Boga; od njih morate bežati kao od divljih zveri. Jer to su besni psi koji krišom ujedaju, i od njih se morate čuvati, utoliko pre što su to ljudi koje je teško izlečiti. Postoji jedan Lekar koji ima i telo i duh**; i** stvoren I NESTVOREN; Bog koji postoji u telu**; istinski život u smrti; i od** Marije i od Boga**; najpre stradalan, a potom nestradalan** — sam Isus Hristos, Gospod naš. (Ignjatije, Poslanica Efescima; podebljanje i velika slova moji)
Poglavlje 3. Podsticaji
Neka te ne ispunjavaju strahom oni koji izgledaju dostojni poverenja, a uče čudna učenja, 1. Timoteju 1:3, 1. Timoteju 6:3. Stoj čvrsto, kao nakovanj koji se udara. Odlika je plemenitog borca da bude ranjavan, pa ipak da pobedi. A naročito treba da sve podnosimo radi Boga, da bi i On podneo nas. Postaj svagda revnosniji nego što jesi. Pažljivo odmeravaj vremena. Očekuj Onoga koji je IZNAD SVAKOG VREMENA, VEČAN i nevidljiv, a koji je radi nas postao vidljiv; neopipljiv i nestradalan, a koji je zbog nas postao stradalan; i koji je na svaki način stradao radi nas. (Ignjatije, Poslanica Polikarpu; podebljanje i velika slova moji)
Sledeći navod govori o tome da je i Sveti Duh nestvoren i večan:
Postoji jedan Bog, Otac žive Reči, koja je Njegova samopostojeća Mudrost i Sila i Večni Lik: savršeni Roditelj savršenog Rođenog, Otac jedinorodnog Sina. Postoji jedan Gospod, Jedini od Jedinoga, Bog od Boga, Lik i Obličje Božanstva, Delatna Reč, Mudrost koja obuhvata ustrojstvo svih stvari, i Sila koja oblikuje svu tvorevinu, istiniti Sin istinitog Oca, Nevidljivi od Nevidljivog, i Netruležni od Netruležnog, i Besmrtni od Besmrtnog i Večni od Večnoga. I postoji jedan Sveti Duh, koji ima svoje postojanje od Boga i koji je objavljen kroz Sina, naime ljudima: Lik Sina, Savršeni Lik Savršenoga; Život, Uzrok živih; Sveti Izvor; Svetost, Davalac, ili Vođa, posvećenja; u kome se objavljuje Bog Otac, koji je nad svima i u svima, i Bog Sin, koji je kroz sve. Postoji savršeno Trojstvo, u slavi i večnosti i vlasti, niti razdeljeno niti otuđeno. Stoga u Trojstvu nema ničega stvorenog niti u služenju; niti ičega naknadno uvedenog, kao da u nekom ranijem razdoblju nije postojalo, a u nekom potonjem je uvedeno. I tako Sin nikada nije nedostajao Ocu**, niti Duh Sinu; nego bez promene i bez preinačenja, isto Trojstvo prebiva doveka**. (Sveti Grigorije Taumaturg („Čudotvorac“), Izloženje vere, 265. n. e.; podebljanje moje)
Poglavlje 29. O hrišćanskoj veri i o jedinstvu Isusa sa Ocem.
Neko će možda upitati kako to da, kada kažemo da obožavamo samo jednoga Boga, ipak tvrdimo da postoje dvojica, Bog Otac i Bog Sin: a ta je tvrdnja mnoge odvela u najveću zabludu. Jer kada im se ono što govorimo učini verovatnim, smatraju da grešimo jedino u toj jednoj tački, što ispovedamo da postoji drugi Bog i da je On smrtan. O Njegovoj smrtnosti smo već govorili; sada da poučimo o Njegovom jedinstvu. Kada govorimo o Bogu Ocu i Bogu Sinu, ne govorimo o njima kao o različitima, niti jednoga od drugoga razdvajamo: jer Otac ne može postojati bez Sina**, niti se Sin može odvojiti od** Oca**, budući da se ime Oca ne može dati bez** Sina**, niti Sin može biti rođen bez Oca. Pošto, dakle, Otac čini** Sina**, a Sin** Oca, obojica imaju jedan um, jedan duh, jednu suštinu; ali je prvi kao izvor koji se preliva, a drugi kao potok koji iz njega ističe: prvi kao sunce, a drugi kao zrak koji se od sunca proteže. A pošto je i veran Najvišem Ocu i od Njega ljubljen, On od Njega nije odvojen; kao što ni potok nije odvojen od izvora, niti zrak od sunca: jer je voda izvora u potoku, i svetlost sunca je u zraku: kao što se ni glas ne može odvojiti od usta, niti snaga ili ruka od tela. Kada se, dakle, o Njemu kod proroka govori i kao o ruci, snazi i reči Božjoj, očigledno nema nikakvog razdvajanja; jer jezik, koji je sluga govora, i ruka, u kojoj je smeštena snaga, jesu neodvojivi delovi tela.
Možemo se poslužiti primerom koji nam je bliži. Kada neko ima sina koga naročito voli, koji je još u kući i pod vlašću svoga oca, iako mu ustupi ime i vlast gospodara, ipak je po građanskom zakonu kuća jedna, i jedan se naziva gospodarom. Tako je i ovaj svet jedna kuća Božja; i Sin i Otac**, koji jednodušno obitavaju u svetu, jesu jedan** Bog**, jer je jedan kao dvojica, a dvojica su kao jedan**. Niti je to čudno, jer je Sin u Ocu, pošto Otac voli Sina, i Otac je u Sinu; jer On verno vrši volju Oca, niti ikada čini niti je ikada učinio išta osim onoga što je Otac hteo ili zapovedio. Najzad, da su Otac i Sin samo jedan Bog**, pokazao je Isaija u onom odlomku koji smo ranije naveli, kada je rekao:** Isaija 45:14 „tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga.“. A i na drugom mestu govori u istom smislu: Isaija 44:6 „Ovako govori Gospod car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“. Pošto je izneo dve ličnosti, jednu Boga Cara, to jest Hrista, a drugu Boga Oca, koji Ga je posle Njegovog stradanja podigao iz mrtvih, kao što smo rekli da je pokazao prorok Osija, Osija 13:14 koji je rekao: „Od groba ću ih izbaviti“: ipak je, s obzirom na svaku ličnost, uveo reči: „osim mene nema Boga“, kada je mogao reći „osim nas“; ali nije bilo pravo da se razdvajanje tako bliskog odnosa izvrši upotrebom množine. Jer postoji samo jedan Bog, slobodan, najviši, bez ikakvog početka; jer je On sam početak svih stvari, i u Njemu su ujedno sadržani i Sin i sve stvari. Stoga, pošto je um i volja jednoga u drugome, ili bolje, pošto je jedan u obojici, obojica se s pravom nazivaju jedan Bog**; jer sve što je u Ocu prelazi na** Sina**, i sve što je u Sinu silazi od Oca. Stoga se taj najviši i nenadmašni Bog ne može obožavati osim kroz Sina**. Onaj ko misli da obožava samo Oca, budući da ne obožava Sina, ne obožava ni Oca. Ali onaj ko prima Sina i nosi Njegovo ime, taj zaista zajedno sa Sinom obožava i Oca, jer je Sin poslanik, glasnik i sveštenik Najvišeg Oca. On je vrata najvećeg hrama, On put svetlosti, On vodič ka spasenju, On kapija života. (Laktancije, Božanske ustanove, Knjiga IV O istinskoj mudrosti i veri, 307. n. e.; podebljanje moje)
7. Veruj i u Sina Božjeg, Jednoga i Jedinoga, Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je rođen kao Bog od Boga, rođen kao Život od Života, rođen kao Svetlost od Svetlosti, koji je u svemu sličan Onome koji Ga je rodio, koji svoje biće nije primio u vremenu, nego je pre svih vekova večno i nepojmljivo rođen od Oca: Mudrost i Sila Božja, i Njegova Pravednost koja lično postoji: koji sedi s desne strane Oca pre svih vekova.
Jer presto s desne strane Boga nije primio, kao što su neki mislili, zbog svoga strpljivog trpljenja, kao da Ga je Bog ovenčao posle Njegovog Stradanja; nego kroz čitavo svoje biće — biće koje je od večnog rađanja — On drži svoje carsko dostojanstvo i deli Očev presto, budući Bog i Mudrost i Sila, kao što je rečeno; carujući zajedno sa Ocem, i stvarajući sve za Oca**, a ne oskudevajući ni u čemu u dostojanstvu Božanstva**, i poznajući Onoga koji Ga je rodio, kao što je i sam poznat od Onoga koji Ga je rodio; i, ukratko rečeno, seti se onoga što je napisano u jevanđeljima, da niko ne poznaje Sina osim Oca, niti iko poznaje Oca osim Sina.
8. Dalje, nemoj ni odvajati Sina od Oca, niti mešanjem verovati u Sino-Očinstvo; nego veruj da od Jednoga Boga postoji Jedan Jedinorodni Sin, koji je pre svih vekova Bog Reč; ne izgovorena reč rasuta po vazduhu, niti se sme upoređivati sa bezličnim rečima; nego Reč koja je Sin, Tvorac svih koji imaju udela u razumu, Reč koja sluša Oca i sama govori. A o tome ćemo, ako Bog dopusti, u svoje vreme opširnije govoriti; jer ne zaboravljamo svoju sadašnju svrhu, da damo sažet uvod u Veru. (Kirilo Jerusalimski, Katihetska poučavanja, Poučavanje 4, 350. n. e.; podebljanje moje)
DODATNA LITERATURA
Da li su rani crkveni oci bili trinitarci?
Pretnikejsko svedočanstvo o božanstvu Isusa
Da li su pretnikejski oci obožavali Svetog Duha kao Svemogućeg Boga?
Objava suštinskog božanstva Hrista kod Ignjatija Antiohijskog
Svedočanstvo Justina Mučenika o suštinskom i večnom božanstvu Hrista
JOŠ OD IRINEJA O BOŽANSTVU HRISTA
Tertulijan i učenje o Trojstvu
Tumačenje rane Crkve o upotrebi zamenica u množini za Boga u hebrejskoj Bibliji