Apologetizam by Sam Shamoun

EVHARISTIJA KAO HRISTOVA ŽRTVA, 1. DEO

· EvharistijaCrkveni ociProroštvaApostolska TradicijaStari zavet

Starozavetni prorok Malahija objavio je po Svetom Duhu (up. 2. Petrova 1:20-21) da će doći vreme kada će neznabošci širom sveta prinositi Bogu čistu žrtvu:

„Sin poštuje oca i sluga gospodara svojega; ako sam ja otac, gdje je čast moja? I ako sam gospodar, gdje je strah moj? veli Gospod nad vojskama vama, sveštenici, koji prezirete ime moje i govorite: U čem preziremo ime tvoje? Donosite na moj oltar hljeb oskvrnjen i govorite: Čim te oskvrnismo? Tijem što govorite: Sto je Gospodnji za preziranje. I kad donosite slijepo na žrtvu, nije li zlo? I kad donosite hromo ili bolesno, nije li zlo? Odnesi ga starješini svojemu, hoćeš li mu ugoditi i hoće li pogledati na te? veli Gospod nad vojskama. Zato, molite se Bogu da se smiluje na nas; kad je to iz vaših ruku, hoće li na koga od vas gledati? govori Gospod nad vojskama. Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama. A vi ga skvrnite govoreći: Sto je Gospodnji nečist, i što se postavlja na nj, jelo je za preziranje. I govorite: Gle, kolika muka! A moglo bi se oduhnuti, govori Gospod nad vojskama; i donosite oteto, i hromo i bolesno donosite na dar; eda li ću primiti iz ruke vaše? govori Gospod. Proklet da je varalica koji ima u svom stadu muško i zavjetuje, pa prinosi Gospodu kvarno; jer sam velik car, veli Gospod nad vojskama, i ime je moje strašno među narodima.“ Malahija 1:6-14 Revised Standard Version (RSV)

RANA HRIŠĆANSKA ISTORIJA

Ispitivanje najranijih nekanonskih izvora potvrđuje da je rana crkva od samog svog početka razumela euharistiju i hrišćansko obožavanje kao ispunjenje Malahije 1:10-11. Svi ti hrišćani (od kojih su neki bili stvarni učenici samih apostola) verovali su da je „Gospodnja večera“, kako se obično naziva, bila i jeste ona čista žrtva za koju je prorok prorekao da će je narodi širom sveta prinositi Bogu.

Sledeći navodi pokazaće da je verovanje kako je euharistija stvarna žrtva Hrista, koju je on prineo jednom i zauvek radi iskupljenja i spasenja svog naroda, bilo rasprostranjeno među pravim Hristovim sledbenicima širom tada poznatog sveta. Ti citati će takođe pokazati da su hrišćani opisivali euharistiju kao duhovni prinos u kojem je Sveti Duh raspeto telo vaskrslog Isusa činio istinski prisutnim na beskrvan način.

Čitaoci će nadalje videti da je crkva učila kako euharistijska žrtva onima koji su je dostojno primali daruje isceljenje i oproštenje njihovih greha. Kako je to rekao jedan rani episkop i učenik apostola, dok je bio na putu ka mučeništvu u Rimu:

Poglavlje 20. Obećanje još jedne poslanice

Ako mi Isus Hristos milostivo dopusti kroz vaše molitve, i ako to bude Njegova volja, u drugom malom spisu koji ću vam napisati dodatno ću vam razjasniti [prirodu] domostroja o kome sam počeo [da govorim], u vezi sa novim čovekom, Isusom Hristom, u Njegovoj veri i u Njegovoj ljubavi, u Njegovom stradanju i u Njegovom vaskrsenju. Naročito [ću to učiniti ] ako mi Gospod obznani da se sabirate zajedno, čovek po čovek, kroz milost, pojedinačno, u jednoj veri, i u Isusu Hristu, koji je po telu bio od semena Davidovog, budući i Sin čovečji i Sin Božji, tako da slušate episkopa i prezviterijum nepodeljenim umom, lomeći jedan te isti hleb, koji je lek besmrtnosti, i protivotrov koji nas čuva od umiranja, nego [koji čini] da zauvek živimo u Isusu Hristu. (Ignjatije, Poslanica Efescima; podebljano i kurziv su moji)

Imajući prethodno u vidu, sada iznosim spisak citata koji potiču iz druge polovine 1. veka nove ere pa sve do 8. veka. Svi naglasci biće moji.

Didahi

Poglavlje 14. Hrišćansko sabranje na dan Gospodnji

Ali svakoga dana Gospodnjeg sabirajte se zajedno, i lomite hleb, i zahvaljujte, pošto ste ispovedili svoje prestupe, da vaša žrtva bude čista. I neka niko ko je u sukobu sa svojim bližnjim ne dolazi sa vama, dok se ne pomire, da se vaša žrtva ne bi oskrnavila. Jer to je ono što je rekao Gospod: Na svakom mestu i u svako vreme prinosite mi čistu žrtvu; jer ja sam veliki Car, govori Gospod, i moje ime je čudesno među narodima.

APOSTOLSKE USTANOVE

KAKO JE HRISTOS POSTAO ISPUNITELJ ZAKONA I KOJE JE NJEGOVE DELOVE OKONČAO, IZMENIO ILI PRENEO.

XXIII. Jer On nije ukinuo zakon prirode, nego ga je potvrdio. Jer Onaj koji je u zakonu rekao: „Gospod Bog tvoj jedan je Gospod“,3291 isti govori u jevanđelju: „Da poznaju Tebe, jedinog istinitog Boga“.3292 I Onaj koji je rekao: „Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe“,3293 govori u jevanđelju, obnavljajući istu zapovest: „Novu zapovest vam dajem, da ljubite jedan drugoga“.3294 Onaj koji je tada zabranio ubistvo, sada zabranjuje bezrazložni gnev.3295 Onaj koji je zabranio preljubu, sada zabranjuje svaku nedopuštenu požudu. Onaj koji je zabranio krađu, sada najsrećnijim proglašava onoga ko iz sopstvenog truda daje onima koji su u oskudici.3296 Onaj koji je zabranio mržnju, sada blaženim proglašava onoga ko ljubi svoje neprijatelje.3297 Onaj koji je zabranio osvetu, sada zapoveda dugotrpljenje;3298 ne kao da bi pravedna osveta bila nešto nepravedno, nego zato što je dugotrpljenje izvrsnije. Niti je davao zakone da iskoreni naše prirodne strasti, nego samo da zabrani njihovu preteranost.3299461Onaj koji je zapovedio da poštujemo svoje roditelje, i sam im je bio pokoran.3300 Onaj koji je zapovedio da se drži subota, počivajući u njoj radi razmišljanja o zakonima, sada nam je zapovedio da svakoga dana razmišljamo o zakonu stvaranja i o promislu, i da zahvaljujemo Bogu. Ukinuo je obrezanje pošto ga je sam ispunio. Jer On je bio onaj „kome je nasledstvo sačuvano, koji je bio očekivanje naroda“.3301 Onaj koji je dao zakon o pravednom zaklinjanju i zabranio krivokletstvo, sada nam je naložio da se uopšte ne zaklinjemo.3302 On je na više načina izmenio krštenje, žrtvu, sveštenstvo i bogosluženje, koje je bilo ograničeno na jedno mesto: jer umesto svakodnevnih krštenja, dao je samo jedno, ono u Njegovu smrt. Umesto jednog plemena, odredio je da se iz svakog naroda najbolji rukopolažu za sveštenstvo; i da se ne ispituju njihova tela zbog telesnih mana, nego njihova vera i njihov život. Umesto krvne žrtve, odredio je onu razumnu i beskrvnu tajanstvenu žrtvu svoga tela i krvi, koja se vrši da bi se simbolima predstavila smrt Gospodnja. Umesto bogosluženja ograničenog na jedno mesto, zapovedio je i odredio da bude proslavljan od izlaska do zalaska sunca na svakom mestu Njegove vladavine.3303 On, dakle, nije od nas oduzeo zakon, nego okove. Jer o zakonu Mojsije kaže: „Razmišljaj o reči koju ti zapovedam, sedeći u kući svojoj, i ustajući, i idući putem“.3304 A David kaže: „Njegova je radost u zakonu Gospodnjem, i o zakonu Njegovom razmišlja dan i noć“.3305 Jer On želi da svuda budemo pokorni Njegovim zakonima, a ne njihovi prestupnici. Jer On kaže: „Blaženi su neporočni na putu, koji hode u zakonu Gospodnjem. Blaženi su oni koji ispituju Njegova svedočanstva; svim srcem svojim tražiće Ga“.3306 I opet: „Blaženi smo mi, Izrailju, jer nam je poznato ono što je Bogu ugodno“.3307 A Gospod kaže: „Ako ovo znate, blago vama ako to činite“.3308 (Knjiga VI, Odeljak IV — O zakonu)

JUSTIN MUČENIK

Poglavlje 41. Prinos finog brašna bio je praslika euharistije Justin: A prinos finog brašna, gospodo, koji je bio propisan da se prinosi za one očišćene od gube, bio je praslika hleba euharistije, čije je slavljenje propisao naš Gospod Isus Hristos, u spomen na stradanje koje je pretrpeo za one koji su dušom očišćeni od svakog bezakonja, da bismo istovremeno zahvaljivali Bogu što je stvorio svet, sa svime što je u njemu, radi čoveka, i što nas je izbavio od zla u kome smo bili, i što je potpuno srušio poglavarstva i vlasti kroz Onoga koji je stradao po Njegovoj volji. Stoga Bog govori ustima Malahije, jednog od dvanaest [proroka], kao što rekoh ranije, o žrtvama koje ste vi tada prinosili: „Nemam zadovoljstva u vama, govori Gospod; i neću primiti vaše žrtve iz vaših ruku: jer, od izlaska sunca pa do njegovog zalaska, moje ime je proslavljeno među neznabošcima, i na svakom mestu prinosi se kad mome imenu, i čist prinos: jer veliko je moje ime među neznabošcima, govori Gospod: ali vi ga skrnavite.“ Malahija 1:10-12 [Dakle] On tada govori o onim neznabošcima, naime o nama, koji Mu na svakom mestu prinosimo žrtve, to jest, hleb euharistije, a takođe i čašu euharistije, potvrđujući i to da mi proslavljamo Njegovo ime, i da ga vi skrnavite. Zapovest o obrezanju, opet, koja je nalagala [njima] da uvek obrezuju decu osmoga dana, bila je praslika istinskog obrezanja, kojim smo mi obrezani od prevare i bezakonja kroz Onoga koji je vaskrsao iz mrtvih prvoga dana posle subote, [naime kroz] našeg Gospoda Isusa Hrista. Jer prvi dan posle subote, ostajući prvi od svih dana, ipak se naziva osmim, prema broju svih dana ciklusa, a [ipak] ostaje prvi. (Dijalog sa Trifunom Jevrejinom, Poglavlja 31-47)

Poglavlje 117. Malahijino proročanstvo o žrtvama hrišćana. Ono se ne može shvatiti kao da se odnosi na molitve Jevreja u rasejanju Justin: Prema tome, Bog, unapred videvši sve žrtve koje prinosimo kroz ovo ime, i koje nam je Isus Hristos naložio da prinosimo, to jest u euharistiji hleba i čaše, i koje hrišćani prinose na svim mestima širom sveta, daje svedočanstvo da su Mu one veoma ugodne. Ali On potpuno odbacuje one koje prinosite vi i oni vaši sveštenici, govoreći: „I neću primiti vaše žrtve iz vaših ruku; jer od izlaska sunca do njegovog zalaska moje ime je proslavljeno među neznabošcima (kaže On); ali vi ga skrnavite.“ Malahija 1:10-12 Pa ipak i sada, u svojoj ljubavi prema sporenju, tvrdite da Bog ne prima žrtve onih koji su tada živeli u Jerusalimu i nazivali se Izrailjcima; nego kažete da su Mu ugodne molitve pojedinaca tog naroda koji su tada bili rasejani, i njihove molitve nazivate žrtvama. A da su molitve i zahvaljivanje, kada ih prinose dostojni ljudi, jedine savršene i veoma ugodne žrtve Bogu, i ja priznajem. Jer samo takve su hrišćani preuzeli na sebe da prinose, i to u spomenu ostvarenom njihovom čvrstom i tečnom hranom, kojim se u sećanje priziva stradanje Sina Božjeg koje je On pretrpeo, čije su ime prvosveštenici vašeg naroda i vaši učitelji učinili da bude skrnavljeno i huljeno po svoj zemlji. Ali te prljave haljine, koje ste vi navukli na sve koji su postali hrišćani po imenu Isusovom, Bog pokazuje da će biti skinute sa nas, kada podigne sve ljude iz mrtvih i odredi jedne da budu nepropadljivi, besmrtni i slobodni od žalosti u večnom i neraspadljivom carstvu; a druge da otpošalje u večnu kaznu ognja. A što se tiče vas i vaših učitelja, koji obmanjujete sami sebe kada ono što Sveto pismo kaže tumačite kao da se odnosi na one iz vašeg naroda koji su tada bili u rasejanju, i tvrdite da su njihove molitve i žrtve prinošene na svakom mestu čiste i veoma ugodne, znajte da govorite lažno i da na sve načine pokušavate da prevarite sami sebe: jer, pre svega, vaš narod se ni sada ne prostire od izlaska do zalaska sunca, nego ima naroda među kojima niko od vašeg roda nikada nije prebivao. Jer nema nijednog jedinog roda ljudi, bilo varvara, bilo Grka, ili kako god se nazivali, nomada, ili lutalica, ili pastira koji žive u šatorima, među kojima se molitve i zahvaljivanje ne prinose kroz ime raspetog Isusa. I zatim, kao što Sveto pismo pokazuje, u vreme kada je Malahija ovo napisao, vaše rasejanje po svoj zemlji, koje sada postoji, još se nije bilo dogodilo. (Isto, Poglavlja 109-124)

IRINEJ

Poglavlje 17 Dokaz da Bog nije ustanovio levitski poredak radi sebe samog, niti zato što bi Mu takva služba bila potrebna; jer On, zapravo, ne treba ništa od ljudi.

5. Opet, dajući uputstva svojim učenicima da prinose Bogu prvine Njegovih sopstvenih, stvorenih stvari — ne kao da bi Mu one bile potrebne, nego da ni oni sami ne bi bili ni nerodni ni nezahvalni — uzeo je tu stvorenu stvar, hleb, i zahvalio, i rekao: Ovo je telo moje. Matej 26:26, itd. A i čašu, koja je deo onog stvorenja kome i mi pripadamo, ispovedio je da je Njegova krv, i naučio je novi prinos novoga saveza; koji Crkva, primivši ga od apostola, prinosi Bogu po svemu svetu, Onome koji nam kao sredstvo za izdržavanje daje prvine svojih sopstvenih darova u Novom zavetu, o čemu je Malahija, među dvanaest proroka, unapred ovako govorio: Nemam zadovoljstva u vama, govori Gospod Svedržitelj, i neću primiti žrtvu iz vaših ruku. Jer od izlaska sunca, pa do zalaska [istoga], moje ime je proslavljeno među neznabošcima, i na svakom mestu prinosi se kad mome imenu, i čista žrtva; jer veliko je moje ime među neznabošcima, govori Gospod Svedržitelj; Malahija 1:10-11 — pokazujući na najjasniji način, ovim rečima, da će raniji narod, Jevreji, zaista prestati da prinose prinose Bogu, nego da će Mu se na svakom mestu prinositi žrtva, i to čista; a Njegovo ime je proslavljeno među neznabošcima. (Protiv jeresi, Knjiga IV)

37. Oni koji su se upoznali sa drugotnim (tj. podređenim Hristu) uredbama apostola, znaju da je Gospod ustanovio nov prinos u novom savezu, prema [objavi] Malahije proroka. „Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar“ Malahija 1:11 kao što i Jovan objavljuje u Apokalipsi: „tamjana, a to su molitve svetih“ Zatim nas Pavle podstiče: „da date tjelesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje duhovno bogosluženje“ Rimljanima 12:1 I opet: „da prinosimo Bogu žrtvu hvale,, to jest, plod usana“ Jevrejima 13:15 Ti prinosi, međutim, nisu po zakonu, čiji je rukopis Gospod uklonio iz sredine poništivši ga; Kološanima 2:14 nego su po Duhu, jer Boga treba obožavati u duhu i istini. Jovan 4:24 I zato prinos Evharistije nije telesan, nego duhovan; i u tom pogledu je čist. Jer Bogu prinosimo hleb i čašu blagoslova, zahvaljujući Mu što je zapovedio zemlji da iznedri ove plodove za našu hranu. A zatim, kada smo prinos dovršili, prizivamo Svetog Duha, da bi On pokazao ovu žrtvu, i hleb kao telo Hristovo, i čašu kao krv Hristovu, kako bi oni koji primaju ove antitipove zadobili oproštenje grehova i život večni. Oni ljudi, dakle, koji ove prinose vrše u spomen na Gospoda, ne pristaju uz jevrejska shvatanja, nego će se, vršeći službu na duhovan način, nazvati sinovima mudrosti. (Fragmenti iz izgubljenih spisa Irineja)

KIPRIJAN

Evo primera upotrebe koja je upravo postajala uobičajena na Istoku i Zapadu,—da se naziv sveštenstva daje glavnoj službi, za razliku od prezviterata. Tako i kod Zlatoustog passim, a naročito u njegovom spisu περὶ ἱερωσύνης. Biblijsko opravdanje za ovu upotrebu izvodi se, dijalektički, iz opšteg sveštenstva hrišćana (1. Petrova 2:5), iz starozavetnih proročanstava o hrišćanskoj službi (Isaija 66:21), i iz vrhunca sacerdotium-a u glavnoj službi svetog Pavla. Nasuprot Mojsijevom sveštenstvu, smatra se da on u Poslanici Rimljanima potvrđuje sopstvenu svešteničku harizmu,3054 gde kaže: „Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu“ (tj. Veliki Prvosveštenik), „u onome što je po Bogu“ to jest (prema Jevrejima 5:1): „Jer svaki prvosveštenik koji se uzima između ljudi, postavlja se za ljude na služenje Bogu, da prinosi i darove i žrtve za grijehe“ On, dakle, sebe potvrđuje kao boljeg sveštenika od onih pod Zakonom: „po blagodati koja mi je data od Boga, Da budem služitelj Isusa Hrista među neznabošcima sveštenoslužeći Jevanđelju Božijemu“3055 Zatim (prema ovoj teoriji) preuzima jezik i misao Malahije, i dodaje, „da prinos neznabožaca bude blagougodan“ itd.; tj. čista ninchah, ili prinos hleba i vina, u spomen na jednu „i jedinu žrtvu pomirnicu Golgote“. (Kiprijan: Objašnjenja – Orthodox Church Fathers)

16. Da drevna žrtva treba da se ukine, a da se nova slavi

Kod Isaije: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? – veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu?“ Isaija 1:11-12 Takođe u četrdeset devetom psalmu: „Zar ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavjete svoje. Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.“ Štaviše, u istom psalmu: „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu i koji je putem na opazu. Ja ću mu pokazati spasenje Božije.“ I u četvrtom psalmu: „Prinesite žrtvu za pravdu, i uzdajte se u Gospoda.“ Isto tako kod Malahije: „Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ (Traktati, Traktat XII (Knjiga 1))

JOVAN DAMASKIN

Hleb i vino nisu tek slike tela i krvi Hristove (ne daj Bože!), nego samo obogotvoreno telo Gospodnje: jer je Gospod rekao: „ovo je tijelo moje“ a ne: ovo je slika tela mog; i: krv moja, a ne: slika krvi moje. A ranije je bio rekao Jevrejima: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ „Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće.“ I opet: „onaj koji jede mene i on će živjeti“ Jovan 6:51-55.

Stoga, sa svakim strahom i čistom savešću i pouzdanom verom pristupimo, i zacelo će nam biti onako kako verujemo, ne sumnjajući ni u šta. Poklonimo mu se u punoj čistoti i duše i tela: jer je dvojako. Pristupimo mu sa žarkom čežnjom i, sklopivši ruke u obliku krsta, primimo telo Raspetoga: i prinesimo oči i usne i čela i pričestimo se božanskim ugljenom, da bi oganj čežnje koja je u nama, uz dodatnu toplotu koja dolazi od ugljena, sasvim sažegao naše grehe i prosvetlio naša srca, i da bismo se raspalili i obogotvorili učešćem u božanskom ognju. Isaija je video ugalj. Isaija 6:6 A ugalj nije obično drvo, nego drvo sjedinjeno sa ognjem: isto tako ni hleb pričešća nije običan hleb, nego hleb sjedinjen sa božanstvom. A telo koje je sjedinjeno sa božanstvom nije jedna priroda, nego ima jednu prirodu koja pripada telu i drugu koja pripada božanstvu sjedinjenom s njim, tako da složeno nije jedna priroda nego dve.

Hlebom i vinom Melhisedek, sveštenik Boga Višnjega, dočekao je Avrama pri njegovom povratku sa pokolja neznabožaca. Postanje 14:18 Ta trpeza je bila praslika ove tajanstvene trpeze, kao što je i onaj sveštenik bio tip i slika Hrista, istinskog prvosveštenika. Levitska 14 „Ti si sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu.“ Ovoga hleba su hlebovi predloženja bili slika. Ovo je zaista ona čista i beskrvna žrtva za koju je Gospod kroz proroka rekao da Mu se prinosi od istoka do zapada sunca Malahija 1:11 .

Telo i krv Hristova služe za održanje naše duše i tela, a da se pritom ne troše niti podležu raspadanju, ne odlazeći u nužnik (ne daj Bože!), nego služeći našem postojanju i očuvanju, kao zaštita od svake vrste povrede, kao očišćenje od svake nečistote: ako neko primi nisko zlato, oni ga prečišćavaju sudskim sagorevanjem, da ne bismo u budućnosti bili osuđeni sa ovim svetom. Oni čiste od bolesti i svake vrste nevolja; prema rečima božanskog Apostola 1. Korinćanima 11:31-32: „Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svijetom.“ To je i ono što kaže: „Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.“ Očišćeni time, sjedinjujemo se sa telom Hristovim i sa Njegovim Duhom i postajemo telo Hristovo. (Tačno izloženje pravoslavne vere, KNJIGA IV, Glava 13. O svetim i prečistim Tajnama Gospodnjim.)

RANE LITURGIJE

Gospode Bože, Vladiko i Svemogući Oče, zaista je dostojno i pravedno, sveto i priliči, i dobro za naše duše, da Te hvalimo, blagosiljamo i da Ti zahvaljujemo; da Ti se otvoreno ispovedamo danju i noću glasom, usnama i srcem, bez prestanka;

Tebi koji si stvorio nebo i sve što je na njemu; zemlju i sve što je na njoj; more, izvore, reke, jezera i sve što je u njima;

Tebi koji si po sopstvenom obličju i podobiju stvorio čoveka, kome si takođe darovao radosti Raja;

A kada je sagrešio protiv Tebe, Ti ga nisi ni zanemario ni ostavio, dobri Gospode,

Nego si ga pozvao natrag svojim zakonom, poučio ga svojim prorocima, obnovio ga i podmladio ovom strašnom, životvornom i nebeskom tajnom.

I sve si to učinio svojom Mudrošću i Svetlošću istine, svojim jedinorodnim Sinom, našim Gospodom, Bogom i Spasiteljem Isusom Hristom, kroz koga, zahvaljujući Ti sa Njim i Svetim Duhom,

Prinosimo ovu razumnu i beskrvnu žrtvu, koju Ti svi narodi, od istoka do zapada sunca, sa severa i sa juga, prinose, o Gospode; jer je veliko ime Tvoje među svim narodima, i na svakom mestu se Tvome svetom imenu prinose kâd, žrtva i prinos.4188 (Božanstvena liturgija svetog apostola i jevanđeliste Marka, učenika svetog Petra.)

AVGUSTIN

Glava 35.— O proročanstvu trojice proroka: Ageja, Zaharije i Malahije.

Preostaju tri mala proroka, Agej, Zaharija i Malahija, koji su prorokovali pri kraju ropstva. Od njih Agej otvorenije prorokuje o Hristu i Crkvi, i to ukratko: „Jer ovako veli Gospod nad vojskama: Još jednom, domalo, i ja ću potresti nebesa i zemlju i more i suhu zemlju; I potrešću sve narode, i doći će izabrani iz svijeh naroda,“ Agej 2:6 Ispunjenje ovog proročanstva delom se već vidi, a delom se očekuje na kraju. Jer On je potresao nebo svedočanstvom anđela i zvezda, kada se Hristos ovaplotio. Potresao je zemlju velikim čudom svog rođenja od device. Potresao je more i suvu zemlju, kada je Hristos propovedan i po ostrvima i po svemu svetu. Tako vidimo sve narode pokrenute ka veri; a ispunjenje onoga što sledi, „doći će izabrani iz svijeh naroda“, očekuje se pri Njegovom poslednjem dolasku. Jer pre nego što ljudi mogu da čeznu za Njim i da Ga očekuju, moraju da veruju u Njega i da Ga vole.

Zaharija kaže o Hristu i Crkvi: „Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu. Jer ću istrijebiti iz Jefrema kola i iz Jerusalima konje; i istrijebiće se luk ubojiti; i on će kazivati mir narodima, i vlast će mu biti od mora do mora i od rijeke do krajeva zemaljskih.“ Zaharija 9:9-10 Kako se to zbilo, kada je Gospod Hristos na svom putu upotrebio takvu tovarnu životinju, čitamo u jevanđelju, gde se, takođe, navodi onoliko ovog proročanstva koliko izgleda dovoljno za kontekst. Na drugom mestu, govoreći u Duhu proroštva samome Hristu o oproštenju grehova kroz Njegovu krv, kaže: „A ti, za krv zavjeta tvojega pustih sužnje tvoje iz jame, gdje nema vode.“ Zaharija 9:11

Mogu se, u saglasnosti sa pravom verom, zastupati različita mišljenja o tome šta je mislio pod tim jezerom. Ipak mi se čini da nijedno značenje ne odgovara bolje od dubine ljudske bede, koja je, takoreći, suva i jalova, gde nema potoka pravednosti, nego samo blata bezakonja. Jer se o njemu u Psalmima kaže: „Izvadi me iz jame koja buči, i iz gliba“

Malahija, proričući Crkvu koju sada gledamo raširenu kroz Hrista, najotvorenije kaže Jevrejima, u licu Boga: „Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ Malahija 1:10-11 Pošto već možemo videti ovu žrtvu prinošenu Bogu na svakom mestu, od istoka sunca do njegovog zapada, kroz Hristovo sveštenstvo po redu Melhisedekovom, dok Jevreji, kojima je rečeno: „Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke.“, ne mogu poreći da je njihova žrtva prestala, zašto još uvek traže drugog Hrista, kada ovo čitaju u proročanstvu i vide ispunjenim ono što se nije moglo ispuniti osim kroz Njega? A malo zatim kaže o Njemu, u licu Boga: „Zavjet moj za život i mir bješe s njim, i dadoh mu to za strah, jer me se bojaše i imena se mojega strašaše. Zakon istiniti bješe u ustima njegovijem, i bezakonje se ne nađe na usnama njegovijem; u miru i pravo ide sa mnom i mnoge odvrati od bezakonja. Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.“ Malahija 2:5-7

Niti se treba čuditi što se Hristos Isus naziva Anđelom Svemogućeg Boga. Jer kao što se naziva slugom zbog obličja sluge u kojem je došao ljudima, tako se naziva i anđelom zbog jevanđelja koje je objavio ljudima. Jer ako protumačimo ove grčke reči, jevanđelje je dobra vest, a anđeo je glasnik. Opet kaže o Njemu: „Evo, ja ću poslati anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom, i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavjetni, kojega vi želite, evo doći će, veli Gospod nad vojskama. Ali ko će podnijeti dan dolaska njegova? I ko će se održati kad se pokaže?“ Malahija 3:1-2

Na ovom mestu on je prorekao i prvi i drugi dolazak Hrista: prvi, naime, o kojem kaže: „iznenada će doći u crkvu svoju Gospod“ to jest, u svoje telo, o kojem je rekao u jevanđelju: „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići.“ Jovan 2:19 A o drugom dolasku kaže: „evo doći će, veli Gospod nad vojskama. Ali ko će podnijeti dan dolaska njegova? I ko će se održati kad se pokaže?“ Ali ono što kaže, „Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavjetni, kojega vi želite“, znači upravo to da će i Jevreji, prema Svetom pismu koje čitaju, tražiti i želeti Hrista. Ali mnogi od njih nisu priznali da je došao Onaj koga su tražili i želeli, budući zaslepljeni u svojim srcima, koja su bila zaokupljena sopstvenim zaslugama. A ono što ovde naziva zavetom, bilo gore, gde kaže: „Zavjet moj za život i mir bješe s njim“, bilo ovde, gde Ga je nazvao Anđelom zaveta, treba bez ikakve sumnje da shvatimo kao novi zavet, u kojem su obećane stvari večne, a ne kao stari, u kojem su samo vremenite. Ipak, mnogi koji su slabi bivaju uznemireni kada vide da zli obiluju takvim vremenitim dobrima, jer ih visoko cene i služe istinitom Bogu da bi njima bili nagrađeni. Zbog toga, da bi razlikovao večno blaženstvo novog zaveta, koje će biti dato samo dobrima, od zemaljske sreće staroga, koja se većim delom daje i zlima, isti prorok kaže: „Žestoke bjehu vaše riječi na me, veli Gospod; a vi velite: Šta govorismo na tebe? Rekoste: Zaludu je služiti Bogu, i kakva će biti korist da držimo što je naredio da se drži, i da hodimo žalosni pred Gospodom nad vojskama? Zato, hvalimo ponosite da su srećni; napreduju koji čine bezakonje, i koji iskušavaju Boga, izbavljaju se. Tada koji se boje Gospoda govoriše jedan drugome, i pogleda Gospod, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred njim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu njegovu.“ Malahija 3:13-16

Pod tom knjigom se misli na Novi zavet. Najzad, čujmo šta sledi: „To će mi biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim, i biću im milostiv kao što je otac milostiv svome sinu koji mu služi. Tada ćete se obratiti i vidjećete razliku između pravednika i bezbožnika, između onoga koji služi Bogu i onoga koji mu ne služi.“ „Jer, gle, ide dan koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena ni grane. A vama koji se bojite imena mojega, granuće Sunce pravde, i zdravlje će biti na zracima njegovijem, i izlazićete i skakaćete kao teoci od jasala. I izgazićete bezbožnike, jer će oni biti pepeo pod vašim nogama u dan kad ja učinim, veli Gospod nad vojskama.“ Taj dan jeste dan suda, o kome ćemo, ako Bog da, potpunije govoriti na njegovom mestu. (O državi Božjoj, Knjiga 18 Avgustin prati uporedne tokove zemaljskog i nebeskog grada od vremena Avrama do kraja sveta; i aludira na proročanstva o Hristu, kako na ona koja su izrekle Sibile, tako i na ona svetih proroka koji su pisali nakon osnivanja Rima — Osije, Amosa, Isaije, Miheja i njihovih naslednika.)

TERTULIJAN

Poglavlje 5. O žrtvama.

Tako, opet, pokazujemo da su žrtve zemaljskih prinosa i duhovne žrtve bile prorečene; i, štaviše, da su od početka zemaljske, u ličnosti Kajina, bile unapred prikazane kao žrtve starijeg sina, to jest Izrailja; a suprotne žrtve pokazane su kao žrtve mlađeg sina, Avelja, to jest našeg naroda. Jer stariji, Kajin, prinosio je Bogu darove od ploda zemlje; a mlađi sin, Avelj, od ploda svojih ovaca. Bog pogleda na Avelja i na njegove darove; a na Kajina i na njegove darove ne pogleda. I reče Bog Kajinu: Zašto ti je lice povilo? Zar nisi — ako doduše prinosiš ispravno, ali ne deliš ispravno — sagrešio? Umukni. Jer k tebi će biti tvoje obraćanje, i on će gospodariti nad tobom. I tada Kajin reče Avelju, bratu svome: Hajdemo u polje; i ode s njim onamo, i ubi ga. I tada Bog reče Kajinu: Gde je Avelj, brat tvoj? A on reče: Ne znam; zar sam ja čuvar brata svoga? Njemu Bog reče: Glas krvi brata tvoga vapije ka meni sa zemlje. Zato je prokleta zemlja, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga. Uzdišući i dršćući bićeš na zemlji, i svako ko te nađe ubiće te.

"Iz ovog postupka zaključujemo da su dvostruke žrtve naroda bile unapred prikazane još od samog početka. Ukratko, kada je preko Mojsija sastavljan sveštenički zakon, u Levitskoj, nalazimo da je narodu Izrailja propisano da se žrtve ne prinose Bogu ni na kom drugom mestu do u zemlji obećanja; koju je Gospod Bog imao dati narodu Izrailju i njihovoj braći, kako bi se, po ulasku Izrailja onamo, onde prinosile žrtve i žrtve paljenice, kako za grehe tako i za duše; i nigde drugde nego u svetoj zemlji. Zašto, dakle, Duh potom preko proroka proriče da će se zbiti to da se na svakom mestu i u svakoj zemlji prinose žrtve Bogu? Kao što kaže preko anđela Malahije, jednog od dvanaest proroka: „neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar“. Opet, u Psalmima, David kaže: „Dajte, Gospodu, plemena narodna“ — nesumnjivo zato što je propoved apostola morala izaći u svaku zemlju — „dajte Gospodu slavu i čast. Dajte Gospodu slavu prema imenu njegovu. Nosite dare i idite u dvore njegove.“ Jer da se prinos Bogu ne čini zemaljskim žrtvama, nego duhovnim, ovako čitamo, kao što je napisano: „Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože.“; a na drugom mestu: „Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavjete svoje.“ Tako se, dakle, ukazuje na duhovne žrtve hvale, i pokazuje se da je skrušeno srce prihvatljiva žrtva Bogu. I tako, kao što se razume da su telesne žrtve odbačene — o čemu i Isaija govori, rekavši: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? – veli Gospod.“ Isaija 1:11 — tako se duhovne žrtve proriču kao prihvaćene, kao što proroci objavljuju. Jer, čak i ako mi doneseš, kaže On, najfinije pšenično brašno, to je uzaludan molbeni dar: meni gnusna stvar; i opet kaže: Vaše žrtve paljenice i žrtve, i loj jaraca, i krv junaca, neću, čak ni ako dođete da vas vidim: jer ko je to tražio iz vaših ruku? „Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ Ali o duhovnim žrtvama dodaje, govoreći: „i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ (Odgovor Jevrejima)

Poglavlje 22. Uspeh apostola i njihova stradanja za stvar jevanđelja, prorečeni.

Imaš prorečeno i delo apostola: Kako su lepe noge onih koji propovedaju jevanđelje mira, koji donose dobre vesti o dobru, a ne vesti o ratu niti zle vesti. Na to odgovara psalam: „Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i riječi njihove na kraj vaseljene.“ to jest, reči onih koji unaokolo nose zakon koji je izašao sa Siona i reč Gospodnju iz Jerusalima, da bi se zbilo ono što je napisano: Oni koji behu daleko od pravde moje, približili su se pravdi mojoj i istini. Kada su apostoli opasali bedra svoja za taj posao, odrekli su se starešina i upravitelja i sveštenika jevrejskih. Dobro, kaže on, ali nije li to bilo pre svega zato da bi propovedali drugoga boga? Naprotiv, (da bi propovedali) upravo onoga istoga Boga, čije su Pismo svom snagom ispunjavali! „Odstupite, odstupite“, uzvikuje Isaija; „izidite odatle, ne dotičite se ničega nečista“, to jest, hula protiv Hrista; „izidite odatle“, to jest same sinagoge. „očistite se vi koji nosite sude Gospodnje.“ Isaija 52:11 Jer Gospod beše već, prema prethodnim rečima (proroka), otkrio Svetoga svoga mišicom svojom, to jest Hrista svojom silnom moći, pred očima naroda, tako da su svi narodi i najdalji krajevi zemlje videli spasenje koje beše od Boga. Odlazeći tako od samog judaizma, kada su obaveze i terete zakona zamenili slobodom jevanđelja, ispunjavali su psalam: „Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.“ a to su zaista (učinili) nakon što su neznabošci besneli i narodi smišljali isprazne namere; nakon što su se kraljevi zemaljski podigli, i vladari se zajedno dogovorili protiv Gospoda i protiv Hrista Njegovog. Šta su apostoli potom pretrpeli? Odgovaraš: svakovrsna nepravedna progonstva, od ljudi koji su doista pripadali onom Tvorcu koji beše protivnik Onoga koga su oni propovedali. Zašto onda Tvorac, ako je protivnik Hristov, ne samo proriče da će apostoli navući na sebe to stradanje, nego čak izražava i svoje nezadovoljstvo zbog toga? Jer nije trebalo ni da proriče tok drugoga boga, koga, kako ti tvrdiš,

"nije poznavao, niti da izražava nezadovoljstvo zbog onoga što se sam postarao da izvede. „Pravednik mre, i niko ne mari; i pobožni se ljudi uzimaju, a niko se ne sjeća da se pred zlo uzima pravednik;“ Isaija 57:1 Ko je to ako ne Hristos? „Postavićemo“, kažu oni, „zasjedu pravedniku, jer nam je neupotrebljiv i protivi se našim djelima“ Premudrosti Solomonove 2:12 Unapred navodeći, dakle, a isto tako i naknadno dodajući činjenicu da je Hristos stradao, prorekao je da će Njegovi pravednici stradati jednako s Njim — i apostoli i svi verni koji za njima slede; i zapečatio ih je upravo onim pečatom o kome je govorio Jezekilj: Reče mi Gospod: Prođi kroz kapiju, posred Jerusalima, i stavi znak Tau na čela ljudima. A grčko slovo Tau i naše slovo T jeste sam oblik krsta, za koji je prorekao da će biti znak na našim čelima u istinskom katoličkom Jerusalimu, u kome bi, prema dvadeset prvom psalmu, braća Hristova ili deca Božja pripisivala slavu Bogu Ocu, u ličnosti samoga Hrista koji se obraća svome Ocu: „Kazujem ime tvoje braći; usred skupštine hvaliću te.“ Jer ono što je imalo da se zbude u naše dane u Njegovo ime i Njegovim Duhom, s pravom je prorekao da će biti od Njega. I malo potom kaže: „Tebe ću hvaliti na skupštini velikoj“ U šezdeset sedmom psalmu opet kaže: „Na saboru blagosiljajte Gospoda Boga“ Tako se s tim slaže i proročanstvo Malahijino: „Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ Malahija 1:10-11 — kao što je pripisivanje slave, i blagoslova, i hvale, i himni. A budući da se sve to nalazi i među vama, i znak na čelu, i sakramenti crkve, i prinosi čiste žrtve, trebalo bi sada da provalite i objavite da je Duh Tvorčev prorokovao o vašem Hristu. (Protiv Markiona, Knjiga III)

Poglavlje 1. Ispitivanje Markionovih Antiteza i njihovo iznošenje na proveru pred samim Markionovim jevanđeljem. Izvesne istinske antiteze u domostrojima Starog i Novog zaveta. Ove razlike sasvim su saglasne s jednim te istim Bogom, koji ih je uredio.

Svako mišljenje i celokupni sistem bezbožnog i svetogrdnog Markiona sada iznosimo na proveru pred onim istim jevanđeljem koje je, svojim postupkom umetanja, učinio svojim. Da bi podstakao veru u to jevanđelje, izmislio je za njega neku vrstu miraza, u delu sastavljenom od suprotstavljenih tvrdnji, otuda naslovljenom Antiteze, i sačinjenom radi takvog odvajanja zakona od jevanđelja koje bi Božanstvo podelilo na dva, štaviše, različita boga — po jednog za svaki Instrument, ili Zavet, kako se to običnije naziva; da bi na takav način mogao da podupre i veru u jevanđelje prema Antitezama. Njih bih, međutim, napao u posebnoj borbi, prsa u prsa; to jest, suočio bih se pojedinačno sa raznim smicalicama pontskog jeretika, da nije mnogo pogodnije pobiti ih u samom tom jevanđelju i njime, kome one pružaju svoju podršku. Premda im je tako lako odmah se suprotstaviti odsečnim prigovorom, ipak, da bih ih i učinio prihvatljivim u raspravi, i smatrao ih valjanim izrazima mišljenja, pa čak i tvrdio da idu nama u prilog, kako bi sramota zbog slepila njihovog pisca bila utoliko crvenija, sada smo izveli neke sopstvene antiteze nasuprot Markionu. I doista dopuštam da je jedan poredak tekao svojim tokom u starom domostroju pod Tvorcem, a da je drugi na svom putu u novom pod Hristom. Ne poričem da postoji razlika u jeziku njihovih dokumenata, u njihovim propisima o vrlini i u njihovim učenjima zakona; ali ipak, sva ta raznolikost saglasna je s jednim te istim Bogom, upravo Onim koji ju je uredio i takođe prorekao. Odavno je Isaija objavio da „iz Siona izaći zakon, i riječ Gospodnja iz Jerusalima“ Isaija 2:3 — to jest, neki drugi zakon i druga reč. Ukratko, kaže on: „I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode,“ Isaija 2:4 misleći ne samo na one iz jevrejskog naroda, nego na narode koji se sude novim zakonom jevanđelja i novom rečju apostola, i koji među sobom bivaju prekoreni za svoju staru zabludu čim poveruju.

"I kao posledica toga, „te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja“ (koja su neka vrsta lovačkih oruđa) „na srpove“ Isaija 2:4 to jest, umovi, koji nekada behu divlji i okrutni, njima se menjaju u dobra raspoloženja koja rađaju dobar plod. I opet: „Poslušaj me, narode moj, i čuj me, rode moj; jer će zakon od mene izaći i sud svoj postaviću da bude vidjelo narodima.“ zbog čega je odredio i ustanovio da i narodi budu prosvetljeni zakonom i rečju jevanđelja. To će biti onaj zakon koji je (i prema Davidu) besprekoran, jer savršen, i koji obraća dušu od idola ka Bogu. To će isto tako biti i reč o kojoj isti Isaija kaže: „Jer će Gospod, Gospod nad vojskama, izvršiti pogibao određenu u svoj zemlji.“ Jer Novi zavet je sažeto kratak i oslobođen sitničavih i zbunjujućih tereta zakona. Ali čemu opširnost, kada Tvorac preko istog proroka proriče obnovu očiglednije i jasnije od same svetlosti? „Ne pominjite što je prije bilo i ne mislite o starijem stvarima.“ (stare stvari su prošle, a nove nastaju). „Evo, ja ću učiniti novo, odmah će nastati;“ Isaija 43:18-19 Tako i preko Jeremije: „Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima: Orite sebi krčevinu, i ne sijte u trnje. Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svojega, Judejci i Jerusalimljani, da ne izide jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla djela vaša.“ A na drugom mestu: „Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevijem i s domom Judinijem Nov zavjet, Ne kao onaj zavjet koji učinih s ocima njihovijem, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske,“ Time pokazuje da je drevni savez samo privremen, kada ukazuje na njegovu promenu; a i kada obećava da će za njim uslediti večni. Jer preko Isaije kaže: „poslušajte, i živa će biti duša vaša, i učiniću s vama zavjet vječan, milosti Davidove istinite.“ Isaija 55:3 da bi pokazao da je taj savez imao da teče svojim tokom u Hristu.

"Da je bio iz porodice Davidove, prema rodoslovu Marije, objavio je na slikovit način čak i putem šibljike koja je imala da izađe iz stabla Jesejevog. Isaija 11:1 Budući, dakle, da je rekao da će od Stvoritelja doći drugi zakoni i druge reči, i nova uređenja saveza, ukazujući takođe i na to da same žrtve treba da dobiju uzvišenije službe, i to među svim narodima, kroz Malahiju kada kaže: „Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama.“ Malahija 1:10-11 — misleći na jednostavnu molitvu iz čiste savesti — nužno je da svaka promena koja nastaje kao posledica novine uvodi različitost u one stvari od kojih je promena načinjena, a iz te različitosti proizlazi i suprotnost. Jer kao što nema ničega što, pošto je pretrpelo promenu, ne postaje drugačije, tako nema ničeg drugačijeg što nije i suprotno. O toj istoj stvari, dakle, tvrdiće se suprotnost usled njene različitosti, jer joj je nakon novine pripala promena stanja. Onaj koji je izvršio promenu, isti je ustanovio i različitost; onaj koji je prorekao novinu, isti je unapred objavio i suprotnost. Zašto, u svom tumačenju, razliku u stanju stvari pripisuješ razlici među silama? Zašto na štetu Stvoritelja izvrćeš one primere iz kojih izvodiš svoje antiteze, kada ih sve možeš prepoznati u Njegovim osećanjima i naklonostima? „ranim“, kaže On, „ubijam i oživljujem, ranim i iscjeljujem“, opet kaže On, „oživljujem“ Ponovljeni zakoni 32:39 — upravo Onaj isti koji stvara zlo i čini mir; Isaija 45:7 na osnovu čega Ga čak i prekoravaš pripisujući Mu prevrtljivost i nepostojanost, kao da zabranjuje ono što je zapovedio i zapoveda ono što je zabranio. Zašto onda nisi popisao i Antiteze koje se javljaju u prirodnim delima Stvoritelja, koji je zauvek suprotan samome sebi? Nisi bio u stanju, ako nisam pogrešno obavešten, da uvidiš činjenicu da je svet, u svakom slučaju, čak i među tvojim ljudima iz Ponta, sastavljen od raznolikosti elemenata koji su međusobno neprijateljski. Stoga je tvoja neizostavna dužnost bila da najpre utvrdiš da je bog svetlosti jedno biće, a bog tame drugo, tako da bi mogao jasno tvrditi da je jedan od njih bog zakona, a drugi bog jevanđelja. Međutim, moj um je već na osnovu očiglednih dokaza čvrsto uveren da, kao što Njegova dela i naumi postoje na način Antiteza, tako po istom pravilu postoje i tajne Njegove religije. (Isto, Knjiga IV)

DODATAK

Neki hrišćanski autori i/ili apologete, posebno protestanti koji odbacuju stvarno prisustvo Hrista u evharistiji, pogrešno tumače izjave pojedinih ranih crkvenih pisaca kao dokaz da su ti ljudi zastupali tek simbolički pogled na evharistijske elemente. Na primer, izvesne protestantske apologete navode Tertulijanove izjave da su hleb i čaša slike Hristovog tela i krvi kako bi pokazale da ovaj afrički apologeta nije zastupao stav da elementi postaju stvarno telo i krv vaskrslog Gospoda.

Time se zanemaruje činjenica da ti hrišćani nisu upotrebljavali te izraze na način na koji to čine savremeni ljudi. Nazivajući evharistijske elemente hleba i vina simbolima, znacima, slikama itd., ili opisujući evharistiju kao duhovnu žrtvu, oni nisu tvrdili da su to tek simboli ili slike, niti da evharistija nije stvarna fizička žrtva. Tim izrazima su mislili da slike ili znaci hleba i čaše označavaju svoje stvarnosti, ono što oni zaista jesu, naime, telo i krv Hrista. A pod duhovnom žrtvom su mislili da evharistija biva učinjena fizičkim telom i krvlju Hrista čudesnim delovanjem Svetog Duha, bez koga bi elementi ostali samo hleb i vino.

Pokojni protestantski crkveni istoričar Filip Šaf izneo je upravo tu tvrdnju u vezi sa Tertulijanovom upotrebom izraza slika, čak i dok je pokušavao da objasni ili ublaži crkveno shvatanje evharistije kao Hristove fizičke žrtve:

1. EVHARISTIJA KAO SAKRAMENT.

Didahi apostola sadrži evharistijske molitve, ali nikakvu teoriju o evharistiji. Ignjatije govori o ovom sakramentu na dva mesta, samo aluzijom, ali vrlo snažnim, mističnim rečima, nazivajući ga telom našeg raspetog i vaskrslog Gospoda Isusa Hrista, a osvećeni hleb lekom besmrtnosti i protivotrovom duhovne smrti.412 Ovo shvatanje, usko povezano s njegovom opštom visokocrkvenom sklonošću, nesumnjivo podrazumeva veru u stvarno prisustvo i pripisuje svetoj Večeri dejstvo istovremeno na duh i telo, s obzirom na buduće vaskrsenje, ali je ipak donekle nejasno, i pre izraz uzvišenog osećanja nego logička definicija. Isto se može reći za Justina Mučenika, kada poredi silazak Hrista u osvećene elemente sa Njegovim ovaploćenjem radi našeg iskupljenja. 413

Irinej više puta kaže, boreći se protiv gnostičkog doketizma,414 da hleb i vino u sakramentu postaju, prisustvom Reči Božije i silom Svetog Duha, telo i krv Hrista, i da njihovo primanje jača dušu i telo (klicu vaskrsnog tela) za večni život. Ipak, to nam teško daje pravo da Irineju pripišemo bilo transupstancijaciju bilo konsupstancijaciju. Jer na drugom mestu on hleb i vino, nakon osvećenja, naziva „antitipovima“, što podrazumeva trajnu razliku njihove supstancije od tela i krvi Hrista.415 Sam ovaj izraz bi se, doista, mogao razumeti kao puko suprotstavljanje Večere, kao supstancije, starozavetnoj pashi, njenom tipu; kao što Petar naziva krštenje antitipom spasonosne vode potopa.416 Ali kontekst i usus loquendi ranijih grčkih otaca zahtevaju da izraz antitip uzmemo u smislu tipa, ili, tačnije, kao antitezu arhetipa. Hleb i vino predstavljaju i pokazuju telo i krv Hrista kao arhetip, i odgovaraju im kao kopija originalu. U potpuno istom smislu se u Jevr. 9:24 — up. 8:5 — kaže da je zemaljsko svetilište antitip, to jest kopija, nebeskog arhetipa. I drugi grčki oci, sve do petog veka, a naročito autor Apostolskih ustanova, nazivaju osvećene elemente „antitipovima“ (ponekad, poput Teodorita, „tipovima“) tela i krvi Hrista.417

Drugačije shvatanje, bliže kalvinističkom ili reformisanom, susrećemo kod afričkih otaca. Tertulijan izjednačava reči ustanovljenja: Hoc est corpus meum, sa: figura corporis mei, da bi dokazao, nasuprot Markionovom doketizmu, stvarnost Isusovog tela — puka utvara nije sposobna ni za kakvo simboličko predstavljanje418 To u svakom slučaju podrazumeva suštinsku razliku između osvećenih elemenata i tela i krvi Hrista u Večeri. Ipak, Tertulijana NE SMEMO razumeti kao da uči o TEK simboličkom prisustvu Hrista; jer na drugim mestima govori, u skladu sa svojim opštim realističkim usmerenjem, gotovo materijalističkim jezikom o jedenju tela Hrista, i proširuje učešće čak i na telo primaoca.419 Kiprijan takođe izgleda naginje simboličkom tumačenju reči ustanovljenja, ali ne tako jasno. Ideja stvarnog prisustva bi mnogo bolje odgovarala njegovom svešteničkom shvatanju službe. U uobičajenom mešanju vina s vodom on vidi tip sjedinjenja Hrista sa Njegovom crkvom,420 i, na osnovu Jovana 6:53, smatra pričešće Večerom neophodnim za spasenje. Ideja žrtve vrlo se smelo ističe kod Kiprijana.

Aleksandrinci su ovde, kao i obično, izrazito spiritualistički. Kliment dvaput izričito naziva vino simbolom ili alegorijom Hristove krvi, i kaže da pričesnik ne prima fizičku, nego duhovnu krv, život, Hrista; kao što je, doista, krv život tela. Origen još određenije razlikuje zemaljske elemente od nebeskog hleba života, i čini da čitava svrha večere bude hranjenje duše božanskom rečju.421 Primenjujući ovde svoj neispravan alegorijski metod, on čini da hleb predstavlja Stari zavet, vino Novi, a lomljenje hleba umnožavanje božanske reči! Ali to su bili pre privatni pogledi za posvećene, i teško se mogu uzeti kao izlaganje učenja aleksandrijske crkve.

Imamo, dakle, među pred-nikejskim ocima tri različita shvatanja: orijentalno, severnoafričko i aleksandrijsko. Prvo shvatanje, ono Ignjatija i Irineja, najbliže se slaže sa mističnim karakterom slavljenja evharistije i sa katolicizujućim obeležjima tog doba.

2. EVHARISTIJA KAO ŽRTVA.

Ova tačka je veoma važna u odnosu na učenje, a još važnija u odnosu na kult i život drevne crkve. Gospodnja večera je UNIVERZALNO smatrana ne samo sakramentom, već i žrtvom,422 istinskom i večnom žrtvom novog saveza, koja zamenjuje sve privremene i tipske žrtve starog; zauzimajući naročito mesto pashe, odnosno praznika tipskog iskupljenja iz Egipta. Ovu evharistijsku žrtvu, međutim, pred-nikejski oci nisu shvatali kao beskrvno ponavljanje Hristove pomirbene žrtve na krstu, već prosto kao spomen i obnovljeno prisvajanje tog pomirenja, i, iznad svega, kao zahvalnu žrtvu čitave crkve za sve Božije darove u stvaranju i iskupljenju. Otuda i sam uobičajeni naziv — evharistija; koji je u prvom redu označavao molitvu zahvaljivanja, ali potom i čitav obred.423

Osvećeni elementi su posmatrani u dvostrukom svetlu, kao oni koji istovremeno predstavljaju prirodne i duhovne Božije darove, koji su svoj vrhunac dostigli u samožrtvovanju Hrista na krstu. Otuda se evharistijska molitva, poput one povezane sa tipskom pashom, odnosila istovremeno na stvaranje i iskupljenje, koji su u svesti crkve bili to tešnje spojeni zbog toga što su ih gnostici dualistički razdvajali. Zemaljski darovi hleba i vina uzimani su kao tipovi i zaloge nebeskih darova istoga Boga, koji je svet i stvorio i iskupio.

Za tim je usledila ideja samožrtvovanja samog bogopoklonika, žrtva obnovljenog samoposvećenja Hristu kao uzvrat za Njegovu žrtvu na krstu, a takođe i žrtva milosrđa prema siromašnima. Sve do dvanaestog i trinaestog veka evharistijske elemente su kao zahvalnu žrtvu prinosili sami članovi zajednice, a ostaci su odlazili sveštenstvu i siromašnima. U tim darovima narod je sebe predavao kao sveštenički rod i živu zahvalnu žrtvu Bogu, kome je dugovao sve blagoslove, kako providnosti tako i milosti. U kasnija vremena žrtvu je prinosio samo sveštenik. Ali čak i Rimski misal zadržava sećanje na drevni običaj u obliku množine, „Mi prinosimo“, i u rečenici: „Svi vi, i braćo i sestre, molite se da moja žrtva i vaša žrtva, koja je podjednako vaša kao i moja, bude ugodna Gospodu.“

Ovo subjektivno prinošenje čitave zajednice na temelju objektivne pomirbene žrtve Hrista jeste pravo središte drevnog hrišćanskog obožavanja, a naročito pričešća. Ono se time razlikovalo kako od kasnije katoličke mise, koja je zahvalnu žrtvu pretvorila u žrtvu za greh, a žrtvu zajednice u svešteničku žrtvu; tako i od uobičajenog protestantskog kulta, koji je, nasuprot rimskoj misi, gotovo potpuno prognao ideju žrtve iz slavljenja Gospodnje večere, osim u uobičajenim prilozima za siromašne.

Pisci drugog veka strogo se drže granica pojma zahvalne žrtve zajednice. Tako Justin izričito kaže da su molitve i zahvaljivanja jedine istinske i prihvatljive žrtve koje hrišćani prinose. Irinej je navođen kao svedok za rimsko učenje, ali samo na osnovu pogrešnog čitanja.424 Afrički oci, u trećem veku, koji se inače priklanjaju simboličkom tumačenju reči ustanovljenja, prvi su koji se u ovoj tački približavaju kasnijoj rimokatoličkoj ideji žrtve za greh; naročito Kiprijan, postojani zagovornik sveštenstva i episkopskog autoriteta.425 Ideje sveštenstva, žrtve i oltara tesno su povezane, i judaizujuće ili paganizujuće shvatanje jedne mora se proširiti na sve. (Šaf, History of the Christian Church, Tom II, POGLAVLJE V: HRIŠĆANSKO OBOŽAVANJE.; podebljanje i velika slova su moji naglasci)

Primetite protivrečnost u Šafovim izjavama, dok pokušava da razjasni i umanji evharistiju kao fizičku žrtvu Hrista koju Bogu prinose vernici u zajednici sa Svetim Duhom. On tvrdi da ju je katolička misa promenila iz zahvalne žrtve u žrtvu za greh, ali onda u samom sledećem pasusu kaže da su u ovo shvatanje evharistije kao žrtve za greh već verovali i zastupali ga afrički oci, uključujući Kiprijana, u trećem veku!

A sada uporedite prethodno sa izjavama ovog drugog uglednog protestantskog naučnika i crkvenog istoričara:

Ako je takvo bilo crkveno razumevanje krštenja, evharistija je smatrana izrazito hrišćanskom žrtvom od poslednje decenije prvog veka, AKO NE I RANIJE. Malahijino proročanstvo (1, 10 i dalje) da će Gospod odbaciti jevrejske žrtve i da će mu umesto toga neznabošci na svakom mestu prinositi „čist dar“, hrišćani su RANO prigrlili KAO PROROČANSTVO O EVHARISTIJI. Didahi zaista stvarno primenjuje****2 izraz thusia, ili žrtva, na evharistiju, a tu ideju pretpostavlja i Kliment u paraleli koju otkriva3 između crkvenih služitelja i starozavetnih sveštenika i levita, kao i u svom opisu****4 funkcije prvih kao prinošenja darova (up. tous … prosenegkontas ta dora). Ignjatijeva pominjanja „jednog oltara, kao što postoji i jedan episkop“, otkrivaju da je i on razmišljao u žrtvenim kategorijama. Justin govori6 o „svim žrtvama u ovo ime koje je Isus odredio da se vrše, naime u evharistiji hleba i čaše, a koje hrišćani slave na svakom mestu“. Ne samo ovde nego i na drugim mestima7, on poistovećuje „hleb evharistije, a isto tako i čašu evharistije“, sa žrtvom koju je prorekao Malahija. Za Irineja8 evharistija jeste „novi prinos novog saveza“, koji je crkva primila od apostola i prinosi ga Bogu po celom svetu.

Bilo je prirodno da rani hrišćani o evharistiji misle kao o žrtvi. Ispunjenje proročanstva zahtevalo je svečani hrišćanski prinos, a sam obred bio je obavijen žrtvenom atmosferom kojom je naš Gospod prožeo Poslednju večeru. Reči ustanovljenja, „Ovo činite“ (touto poiete), morale su za uši drugog veka biti ispunjene žrtvenim prizvucima; Justin ih je u svakom slučaju razumeo9 u značenju: „Ovo prinosite“. Ako se zapitamo u čemu se ta žrtva navodno sastojala, Didahi sa svoje strane ne pruža jasan odgovor. Justin, međutim, jasno pokazuje****10 da su sami hleb i vino bili ono što je Malahija prorekao: „čist dar“. Čak i ako smatra1 da su „molitve i zahvaljivanja“ (eucharistiai) jedine Bogu ugodne žrtve, moramo se setiti da on izraz „zahvaljivanje“ upotrebljava2 kao tehnički istoznačan sa „evharistizovanim hlebom i vinom“. Hleb i vino se, štaviše, prinose „za spomen (eis anamnesin) stradanja“, izraz koji, s obzirom na to da ih on poistovećuje sa telom i krvlju Gospodnjom, podrazumeva MNOGO VIŠE od čina čisto duhovnog prisećanja. Sve u svemu, čini se da, iako njegov jezik nije potpuno izričit, Justin pipajući nalazi put ka shvatanju evharistije kao prinošenja Spasiteljevog stradanja. Irinejeva misao3 kreće se prilično drugačijim tokovima i ne povezuje evharistiju tako tesno sa Hristovom pomirbenom smrću. Kada se hleb i vino prinose Bogu, on o njima misli prvenstveno kao o prvinama zemlje koje nam je Hristos naložio da prinosimo, ne zato što su Ocu potrebne, već da se ne bismo našli nerodni ili nezahvalni. To je „prinos crkve“, i Bogu je veoma ugodan kao izraz iskrenog i vernog raspoloženja. Ali i ovaj pristup prožima ideja stradanja, jer Irinej poistovećuje darove sa telom i krvlju Hrista i opisuje ih, jezikom koji podseća na Gospodnje reči na Poslednjoj večeri, kao „prinos novog saveza“.

To nas navodi da razmotrimo značaj koji se u ovom razdoblju pridavao samim elementima. Iz _Didahija_4 zaključujemo da su hleb i vino „sveti“; oni su duhovna hrana i piće koji saopštavaju besmrtni život. Ignjatije otvoreno izjavljuje5 da je „evharistija telo našeg Spasitelja Isusa Hrista, koje je stradalo za naše grehe i koje je Otac u svojoj dobroti vaskrsao“. Hleb je telo Isusovo, čaša Njegova krv.6 Očigledno namerava da se ovaj realizam shvati strogo, jer ga čini****7 osnovom svog argumenta protiv doketskog poricanja stvarnosti Hristovog tela. Budući da evharistija dovodi hrišćane u sjedinjenje sa njihovim Gospodom, ona je velika veza među njima;8 i pošto posreduje zajedništvo sa Hristom, ona je lek koji pribavlja besmrtnost (****pharmakon athanasias****), protivotrov protiv smrti koji nam omogućava da zauvek živimo u Gospodu.1 Justin zapravo pominje promenu. „Ovo ne primamo“, piše on,2 „kao običan hleb ili obično piće. Nego, kao što je naš Spasitelj Isus Hristos postao telo kroz Reč Božiju i imao i telo i krv radi našeg spasenja, tako smo i naučeni da je hrana koja je evharistizovana rečju molitve od Njega (ona hrana koja procesom asimilacije hrani naše telo i krv) telo i krv ovaploćenog Isusa.“ Tako Irinej uči3 da su hleb i vino zaista telo i krv Gospodnja. Njegovo svedočanstvo je, doista, utoliko upečatljivije što ga iznosi sasvim uzgred dok pobija gnostičko i doketsko odbacivanje stvarne Gospodnje ljudskosti. I on, poput Justina, izgleda pretpostavlja promenu, jer primećuje:4 „Kao što hleb, koji dolazi iz zemlje, kada primi prizivanje Boga, više nije običan hleb nego evharistija, sastavljen od dva elementa, zemaljskog i nebeskog, tako ni naša tela više nisu obična kada prime evharistiju, jer imaju nadu vaskrsenja za večnost“. (J. N. D. Kelly, Early Christian Doctrines [Adam and Charles Black, London, četvrto izdanje 1968], str. 196-198; podebljanje i velika slova su moji naglasci)

DALJE ČITANJE

EVHARISTIJA KAO HRISTOVA ŽRTVA 2. DEO (https://www.samshmnthelogy.net/post/the-eucharist-as-christ-s-sacrifice-pt-2).