Evharistija kao Hristova žrtva, 2. deo

Nastavljam tamo gde sam prethodno stao: EVHARISTIJA KAO HRISTOVA ŽRTVA, 1. DEO (https://www.samshmnthelogy.net/post/the-eucharist-as-christ-s-sacrifice-pt-1).

U ovoj objavi pokazaću kako primena Malahijinog proroštva u [N]ovom [z]avetu prikazuje Isusa Hrista kao Jehovu Boga u telu, kao upravo onog Gospoda kome neznabošci prinose svoje žrtve.

Pažljivo zapazite Malahijine reči:

„Sin poštuje oca i sluga gospodara svojega; ako sam ja otac, gdje je čast moja? I ako sam gospodar, gdje je strah moj? veli Gospod nad vojskama vama, sveštenici, koji prezirete ime moje i govorite: U čem preziremo ime tvoje? Donosite na moj oltar hljeb oskvrnjen i govorite: Čim te oskvrnismo? Tijem što govorite: Sto je Gospodnji za preziranje. I kad donosite slijepo na žrtvu, nije li zlo? I kad donosite hromo ili bolesno, nije li zlo? Odnesi ga starješini svojemu, hoćeš li mu ugoditi i hoće li pogledati na te? veli Gospod nad vojskama. Zato, molite se Bogu da se smiluje na nas; kad je to iz vaših ruku, hoće li na koga od vas gledati? govori Gospod nad vojskama. Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama. A vi ga skvrnite govoreći: Sto je Gospodnji nečist, i što se postavlja na nj, jelo je za preziranje. I govorite: Gle, kolika muka! A moglo bi se oduhnuti, govori Gospod nad vojskama; i donosite oteto, i hromo i bolesno donosite na dar; eda li ću primiti iz ruke vaše? govori Gospod. Proklet da je varalica koji ima u svom stadu muško i zavjetuje, pa prinosi Gospodu kvarno; jer sam velik car, veli Gospod nad vojskama, i ime je moje strašno među narodima.“ Malahija 1:6-14 Legacy Standard Bible (LSB)

Prema Novom zavetu, Malahijino proroštvo ispunilo se ustanovljenjem evharistije, odnosno Gospodnje večere, koju su narodi počeli da slave i prinose od izlaska sunca do njegovog zalaska (od Istoka do Zapada), to jest, po celom svetu:

„Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad bješe predan, uze hljeb, I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite u moj spomen. Isto tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavjet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svijetom. Stoga, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugoga. Ako li je neko gladan, neka jede kod kuće, da se na osudu ne sastajete. A ostalo urediću kad dođem.“ 1. Korinćanima 11:23-34 Revised Standard Version (RSV)

„Zato, ljubljeni moji, bježite od idolopoklonstva. Kao mudrima govorim; sudite vi šta kažem. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo, nije li zajednica tijela Hristova? Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo. Gledajte Izrailja po tijelu: koji jedu žrtve nisu li zajedničari žrtvenika? Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto? Ili da je idolska žrtva nešto? Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od njega?“ 1. Korinćanima 10:14-22 RSV

Blaženi apostol je namerno upotrebio Malahijin izraz prikazujući jedenje evharistije kao učestvovanje u „trpezi Gospodnjoj“, kao što pokazuje poređenje sa grčkom verzijom [S]tarog [z]aveta, opšte poznatom kao Septuaginta (LXX):

„Donosite na moj oltar hljeb oskvrnjen i govorite: Čim te oskvrnismo? Tijem što govorite: Sto je Gospodnji za preziranje. I kad donosite slijepo na žrtvu, nije li zlo? I kad donosite hromo ili bolesno, nije li zlo? Odnesi ga starješini svojemu, hoćeš li mu ugoditi i hoće li pogledati na te? veli Gospod nad vojskama. Zato, molite se Bogu da se smiluje na nas; kad je to iz vaših ruku, hoće li na koga od vas gledati? govori Gospod nad vojskama. Ko je među vama koji bi zatvorio vrata ili zapalio oganj na mom oltaru ni za što? Nijeste mi mili, veli Gospod nad vojskama, i neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod nad vojskama. A vi ga skvrnite govoreći: Sto je Gospodnji nečist, i što se postavlja na nj, jelo je za preziranje.“ Malahija 1:7, 12 LXX

Stoga je, izjednačavajući evharistijsko slavlje sa JHVH-ovim stolom koji je Malahija prorekao, sveti apostol nedvosmisleno poistovetio Isusa sa Jehovom Bogom kome taj sto/oltar pripada!

Ovo još jasnije izlazi na videlo iz činjenice da Pavle direktno aludira na sledeći starozavetni odlomak, u kome je Izrailj razdražio JHVH na ljubomoru prinoseći žrtve demonima koji nisu bili Bog, napustivši tako svoju Stenu koja ga je oblikovala i održavala:

„Jer ću javljati ime Gospodnje; veličajte Boga našega. Djelo je te stijene savršeno, jer su svi putovi njegovi pravda; Bog je vjeran, bez nepravde; pravedan je i istinit. Oni se pokvariše prema njemu; njihovo nevaljalstvo nije nevaljalstvo sinova njegovijeh; to je rod zao i pokvaren. Tako li vraćate Gospodu, narode ludi i bezumni? Nije li on otac tvoj koji te je zadobio? On te je načinio i stvorio. Opomeni se negdašnjih dana, pogledajte godine svakoga vijeka; pitaj oca svojega i on će ti javiti, starije svoje i kazaće ti. Kad Višnji razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih. Jer je dio Gospodnji narod njegov, Jakov je uže našljedstva njegova. Nađe ga u zemlji pustoj, na mjestu strašnu gdje buči pustoš; vodi ga unaokolo, uči ga i čuva kao zjenicu oka svojega. Kao što orao izmamljuje orliće svoje, diže se nad ptićima svojim, širi krila svoja, uzima ih i nosi na krilima svojim, Tako ga Gospod vođaše, i s njim ne bješe tuđega boga; Vođaše ga na visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da sisa med iz stijene i ulje iz tvrdoga kamena, Maslo od krava i mlijeko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova Vasanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeničnih; i pio si vino, krv od grožđa. Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stijenu spasenja svojega. Na revnost razdražiše ga tuđim bogovima, gadovima razgnjeviše ga. Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, bogovima kojih nijesu znali, novim koji iz bliza dođoše, kojih se nijesu strašili oci vaši. Stijenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga stvoritelja svojega. Kad to vidje Gospod, razgnjevi se na sinove svoje i na kćeri svoje, I reče: Sakriću od njih lice svoje, vidjeću kakav će im biti pošljedak, jer su rod pokvaren, sinovi u kojima nema vjere. Oni me razdražiše na revnost onijem što nije Bog, razgnjeviše svojim taštinama; i ja ću njih razdražiti na revnost onijem koji nije narod, narodom ludijem razljutiću ih.“ Ponovljeni zakoni 32:3-4, 15-21

Sada zapazite ko je bila ta Stena, prema nadahnutom apostolu, koju su Izrailjci prezreli u Mojsijevo vreme:

„A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bijahu, i svi kroz more prođoše, I svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru; I svi isto jelo duhovno jedoše; I svi isto piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos. Ali većina od njih ne bješe po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primjeri nama, da ne želimo zla kao što oni želješe.“ „želješe. Niti“ „Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Sjede narod da jede i pije, i ustade da igra. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja.“ 1. Korinćanima 10:1-10 LSB

Pavle jasno kaže da je Isus bio ta duhovna Stena koja se pojavila u oblaku da vodi Izrailj Mojsijevim rukama, i da je bio upravo onaj Bog koga su iskušavali u pustinji, zbog čega je poslao ognjene zmije da ih na smrt ujedaju.

Uporedite ono što je apostol rekao sa onim što je Mojsije zapisao:

„A Mojsije reče narodu: Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste vidjeli danas, nećete ih nigda više vidjeti do vijeka. Gospod će se biti za vas, a vi ćete mučati. A Gospod reče Mojsiju: Što vičeš k meni? Kaži sinovima Izrailjevijem neka idu. A ti digni štap svoj i pruži ruku svoju na more, i rascijepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suhim. I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce Misircima, te će poći za njima; i proslaviću se na Faraonu i na svoj vojsci njegovoj, na kolima njegovijem i na konjicima njegovijem. I Misirci će poznati da sam ja Gospod kad se proslavim na Faraonu, na kolima njegovijem i na konjicima njegovijem. I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od oblaka ispred njih, i stade im zaleđa.“

„I došav među vojsku Misirsku i vojsku Izrailjsku, bješe onijem oblak mračan a ovijem svijetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima cijelu noć. I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vjetrom istočnijem, koji jako duvaše cijelu noć, i osuši more, i voda se rastupi. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s lijeve strane. I Misirci tjerajući ih pođoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi. A u stražu jutrenju pogleda Gospod na vojsku Misirsku iz stupa od ognja i oblaka, i smete vojsku Misirsku. I pozbaca točkove kolima njihovijem, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bježimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima“

„A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bježati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora. A vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom, što ih god bješe pošlo za njima u more, i ne osta od njih nijedan. I sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suhim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s lijeve strane. I izbavi Gospod Izrailja u onaj dan iz ruku Misirskih; i vidje Izrailj mrtve Misirce na obali morskoj. I vidje Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i vjerova Gospodu i Mojsiju, sluzi njegovu.“ Izlazak 14:13-31 LSB

„Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju Edomsku, i oslabi duh narodu od puta. I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikakvi hljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija, on pogleda u zmiju od mjedi i ozdravi.“ Brojevi 21:4-9 LSB

Svi prethodni tekstovi potvrđuju da se Isus opisuje kao JHVH, Bog Svemogući, kao upravo onaj božanski Glasnik Božji koji je pratio Mojsija da izvede Izrailj iz Egipta i koji ih je u pustinji kaznio zbog pobune protiv njega i zbog prinošenja žrtava demonima.

Zato nije iznenađujuće što je apostol ispunjen Svetim Duhom izjednačio evharistijsku večeru, koja jeste žrtveno telo i krv Hrista, sa samim stolom JHVH prorečenim kod Malahije, poistovetivši tako vaskrslog Gospoda sa onim Bogom kome se ta žrtva prinosi.

Kao što objašnjavaju sledeći novozavetni naučnici:

“Gospodnja večera (1. Korinćanima 11:20) takođe je religijski obred usredsređen na Isusa Hrista. Sam Isus je ustanovio Gospodnju večeru na Pashu (Matej 26:2, 18, 26-29; Marko 14:12-16, 22-25; Luka 22:8-20), jevrejski obred koji spominje izbavljenje Izrailja iz ropstva rukom Gospoda Boga (Izlazak 12:21-27, 42-49; Ponovljeni zakoni 16:1-8). Apostol Pavle je govorio o Isusu kao o ‘Gospodu’ koji se poštuje u obredu koji je sam Gospod ustanovio…

“Iako je Gospodnju večeru ustanovio Isus i iako ona ima svoju religijsku pozadinu u jevrejskim predanjima o Pashi, Korinćani su većinom bili obraćenici iz paganstva koji se još nisu bili potpuno oslobodili iskušenja idolopoklonstva u svojoj politeističkoj kulturi. Zato Pavle oštro suprotstavlja obred Gospodnje večere paganskim obredima koji su bili površno dovoljno slični da su neki nezreli vernici, kako izgleda, učestvovali u oba. Povlačeći ta razgraničenja… Pavle suprotstavlja Gospoda Isusa božanstvima koja se obožavaju u paganskim obredima (koja Pavle naziva ‘demonima’). Pavle time jasno pokazuje da je Gospodnja večera religijski obred u kome je Gospod Isus božanstvo koje predsedava, predmet religijske pobožnosti ili ‘služenja’ za hrišćane.” (Robert M. Bowman Jr. & J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case for the deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Part 1. The Devotion Revolution: Jesus Shares The Honor Due to God, Chapter 5. The Ultimate reverence Package, str. 66-67: http://books.google.com/books?id=_W142FABnCsC&printsec=frontcover&dq=putting+jesus+in+his+place&cd=1#v=onepage&q&f=false; podebljanje je moje)

I:

“… U 10:14-22 on upoređuje i suprotstavlja hrišćanski sveti obed kultnim obedima paganskih božanstava. Moje glavno interesovanje ovde tiče se veze hrišćanskog obeda sa uzvišenim Isusom.

“Prvo što treba primetiti jeste da je taj obed očigledno ‘kultni’ događaj koji je činio ključni deo pobožnog/bogoslužbenog života ranohrišćanskih zajednica. Pavle taj obed naziva ‘Gospodnjom večerom’ (kyriakon deipnon, 11:20), što obed jasno povezuje sa Isusom kao Kyriosom hrišćanske zajednice. U 1. Korinćanima 11:27 i 10:21 on govori o ‘čaši Gospodnjoj’ i ‘stolu Gospodnjem’, što odražava istu izričitu vezu. U predanju koje Pavle navodi u 11:23-26 on hleb i vino tog obeda povezuje neposredno sa Isusovom iskupiteljskom smrću, koja je konstitutivna za ‘novi savez’; Pavle takođe opisuje trajnu praksu kultnog obeda kao objavljivanje smrti ‘Gospoda’ do njegovog eshatološkog povratka.

“Pavlova rasprava o pitanjima hrišćanskog učešća u kultnim obedima paganskih bogova (1. Korinćanima 10:14-22) te gozbe i Gospodnju večeru neposredno postavlja kao međusobno isključive mogućnosti. Ovde on čašu i hleb naziva ‘učestvovanjem’ (koinonia) u krvi i telu Hristovom (st. 16) i povlači neposredno poređenje između hrišćanskog obeda i jedenja žrtvene hrane u jerusalimskom hramu (st. 18). On ovde takođe upozorava na ‘izazivanje Gospoda na ljubomoru’ (st. 22), biblijski izraz koji se prvobitno odnosio na Boga, a ovde je primenjen na Isusa kao Kyriosa čiju božansku silu treba shvatiti ozbiljno. To se odražava i u 11:29-32, gde Pavle upozorava na ozbiljne posledice toga što ‘Gospod’ (Isus) sudi zbog neprikladnog ponašanja na hrišćanskom svetom obedu.

“Očigledno je Gospodnja večera ovde hrišćanski kultni obed u kome Gospod Isus ima ulogu koja se izričito upoređuje sa ulogom božanstava paganskih kultova i, još zapanjujuće, SA ULOGOM BOGA! Ovo nije puki spomen-obed za mrtvog junaka. Isus se doživljava kao živi i moćni Kyrios kome obed pripada i koji njime predsedava, i sa kojim vernici imaju zajedništvo kao sa bogom.” (Larry Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2003], Chapter Two. Early Pauline Christianity, Binitarian Worship, str. 145-146: http://books.google.com/books?id=_MH-_ZQuZrgC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false; podebljanje i verzal su moji)

Dakle, evharistija nije samo žrtva za koju je prorok Malahija prorekao da će je neznabošci prinositi po celom svetu, nego se time takođe utvrđuje da je Isus upravo onaj Bog kome se ta žrtva prinosi!

Napomene

(1) Najraniji i najveći broj tekstualnih svedoka čitaju „Hrista“ u 1. Korinćanima 10:9, potvrđujući time da je preegzistentni Sin bio taj koga su Izrailjci iskušavali i razdraživali u pustinji:

Najranija potvrda za Χριστόν jeste Markion (arhijeretik iz Ponta koji je jedno vreme delovao u Rimu oko 140); Epifanije je krajem 300-ih tvrdio da je Markion izmenio tekst iz Κύριον u Χριστόν. Ali, kao što Ozborn (Osburn) tvrdi, razumno je Epifanijevu tvrdnju shvatiti kao pretpostavku – tj. da je Epifanijev tekst čitao Κύριον, pa je on pretpostavio da ga je Markion izmenio – a ne kao zapažanje. Nešto kasniji je Irinej (u Protiv jeresi, knjiga 4, gl. 27), a nešto kasniji od Irineja su Kliment Aleksandrijski, Origen (u izjavi sačuvanoj na margini GA 1739) i Teoteknos (episkop Kesarije Palestinske i Origenov saradnik), koji je pisao protiv Pavla Samosatskog za Antiohijski sabor (268).

Episkopi koji su učestvovali na Antiohijskom saboru 268. sastavili su i Poslanicu Himenejevu, iz koje je Ozborn naveo relevantan odlomak, koji podrazumeva da „ni Pavle Samosatski ni njegovi protivnici nisu znali za biblijski tekst koji bi u 9. stihu čitao išta drugo osim Χριστόν“. (Ozborn je, međutim, u fusnoti napomenuo da tekst Poslanice Himenejeve, koji je 1846. objavio M.J. Routh, a 1927. E. Schwartz, ima Κύριον.)

Χριστόν takođe podržavaju Ambrozijaster, Jefrem Sirin, Pelagije, Avgustin, Pseudo-Ekumenije i Teofilakt. Zlatoust takođe tri puta navodi 1. Korinćanima 10:9 sa Χριστόν…

Χριστόν ima u svoju korist podršku veoma ranih i geografski raznovrsnih otačkih svedoka. Otkriće P46 sa Χριστόν (napisano kao ΧΡΝ – vidi BP II f.49 u onlajn zbirci papirusa Chester Beatty, u četvrtom redu odozdo) verovatno je trebalo da odmah izazove promenu kritičkog teksta na ovom mestu, utoliko što sa tim otkrićem Χριστόν visoko kotira po više merila: to je čitanje najstarijeg rukopisa; to je čitanje najvećeg broja rukopisa (ubedljivo); to je čitanje najraznovrsnijeg niza rukopisa; to je čitanje koje podržava snažna kombinacija ranih otačkih pisaca. Gotovo jedini protivargument koji ide u prilog Κύριον jeste unutrašnje razmatranje da Pavle teško da bi napisao da su Jevreji u pustinji iskušavali Hrista – ali, kao što je naznačeno u napomeni u NET-u, Ozborn je izgradio delotvoran kumulativni argument da je slučaj protiv Χριστόν, zasnovan na tom unutrašnjem svedočanstvu, slab. Ne mogu da se setim nijednog razloga osim žurbe, i možda prevelikog oslanjanja na rad Tregelsa (koji nije imao pristup P46), koji bi izazvao to što je Tyndale House GNT usvojio κύριον. Preveliko oslanjanje na À i B razlog je što je κύριον uopšte i bilo usvojeno u štampanim grčkim Novim zavetima; nadajmo se da su dani takvog prekomernog oslanjanja, koje se više puta pokazalo kao tek prikrivena pristrasnost, iza nas.

Χριστόν zaslužuje da se sa punim poverenjem uvrsti u tekst. (James Snapp Jr., First Corinthians 10:9 – “the Lord” or “Christ”?; podebljanje je moje)

I:

tc Χριστόν (Christon, “Hristos”) posvedočeno je u VEĆINI rukopisa, uključujući mnoge značajne svedoke aleksandrijskog (P 1739 1881) i zapadnog (D F G) tipa teksta, kao i druge rukopise i prevode (Ψ latt sy co). S druge strane, neki od značajnih aleksandrijskih svedoka imaju κύριον (kurion, “Gospod”; א B C P 33 104 1175 al). Nekoliko rukopisa (A 81) ima θεόν (theon, “Bog”). Nomina sacra za ova čitanja prilično su slična (cMn, kMn i qMn redom), pa bi se različita čitanja mogla objasniti zabunom. Pri bližem razmatranju, varijante izgledaju kao namerne izmene. Aleksandrijski prepisivači zamenili su veoma određeni izraz “Hristos” manje određenim izrazima “Gospod” i “Bog” zato što u kontekstu deluje anahrono govoriti o tome da je generacija izlaska iskušavala Hrista. Da je izvorno stajalo “Gospod”, malo je verovatno da bi prepisivač svojevoljno stvorio teškoću zamenjujući ga određenijim “Hristos.” Štaviše, čak i da ga nije vodila sklonost ka preterivanju u ispravljanju, prepisivač bi verovatno reč “Hristos” prilagodio reči “Gospod” u skladu sa Ponovljeni zakoni 6:16 ili drugim odlomcima. Svedočanstvo rane crkve o čitanju ovog stiha PRILIČNO JE UBEDLJIVO u prilog “Hristu.” Markion, jeretik iz drugog veka nastrojen protiv Jevreja, prirodno bi se protivio svakom pominjanju Hrista u istorijskom odnosu sa Izrailjem, jer je Boga Stvoritelja Starog zaveta smatrao suštinski zlim. Ipak, uprkos toj snažnoj predrasudi, Markion je čitao tekst sa “Hristom.” I drugi ranocrkveni pisci svedoče o prisustvu reči “Hristos”, uključujući Klimenta Aleksandrijskog i Origena. Povrh toga, sabor u Antiohiji 268. godine koristio je čitanje “Hristos” kao dokaz preegzistencije Hrista kada je osudio Pavla Samosatskog. (Vidi G. Zuntz, The Text of the Epistles, 126-27; TCGNT 494; C. D. Osburn, “The Text of 1. Korinćanima 10:9, ” New Testament Textual Criticism: Its Significance for Exegesis, 201-11; contra A. Robertson i A. Plummer, First Corinthians [ICC], 205-6.) Pošto je “Hristos” po svim merilima teže čitanje, gotovo je izvesno da je to čitanje iz koga su nastala ostala. Uz to, “Hristos” je u skladu sa Pavlovim stilom u ovom odlomku (up. 10:4, tekst u kome i Markion čita “Hristos”). Ovaj tekst je i hristološki značajan, budući da čitanje “Hristos” iznosi izričitu tvrdnju o preegzistenciji Hrista. (Tekstualni kritičar se suočava sa sličnom dilemom u Judina 5. U sličnom kontekstu izlaska, neki od značajnijih aleksandrijskih rukopisa [A B 33 81] i Vulgata čitaju “Isus” umesto “Gospod”. Dva od tih rukopisa [A 81] jesu isti oni rukopisi koji imaju “Bog” umesto “Hristos” u 1. Korinćanima 10:9. Za više podataka vidi napomene uz Judina 5.) Ukratko, “Hristos” ovde ima sva obeležja autentičnosti i treba ga smatrati čitanjem izvornika. (NET Bible https://netbible.org/bible/1+Corinthians+10; podebljanje i verzal su moji)

Ovo ne ostavlja baš nikakvu sumnju da su blaženi i sveti apostol i rani hrišćani svi verovali da je Isus JHVH, Bog Svemogući, koji je postao telo, iako on nije ni Otac ni Sveti Duh.