Da li Elohim pruža dokaz za Božju uni-pluralnost? 1. deo

Elohim je najčešće korišćena reč za Boga u hebrejskoj Bibliji, više nego bilo koji drugi izraz, sa izuzetkom Tetragrama ili božanskog imena, koje se na hebrejskom predstavlja slovima jod he vav he, tj. JHVH (obično se prenosi kao Jahve). Elohim se u spisima Starog zaveta javlja otprilike 2570 puta:

„Izraz se u opštem značenju božanstva javlja oko 2570 puta u Svetom pismu. Ipak, kao što je Pope ukazao, teško je uočiti bilo kakvu razliku u upotrebi između oblika ’el, ’eloah i ’elohim u Svetom pismu (Marvin H. Pope, El in Ugaritic Texts, str. 10).“ (Theological Wordbook of the Old Testament, ur. R. Laird Harris, Gleason L. Archer Jr., Bruce K. Waltke [Moody Press, Chicago 1980], tom 1, str. 44; podebljanje naše)

Po obliku je u množini, budući da ima množinski muški sufiks im.

U ovoj seriji članaka nastojaćemo da pokažemo da je jedan od glavnih razloga zbog kojih su nadahnuti pisci koristili ovu reč taj što im je bilo otkriveno da Bog postoji kao višelično Biće. Ustanovićemo da su biblijski pisci bili jasno svesni da Jahve nije bio niti jeste jedna jedina božanska Ličnost. Naprotiv, podaci će pokazati da su Božji nadahnuti glasnogovornici znali i govorili o tome da unutar jednog istinitog Božanstva postoji više od jedne večne Ličnosti.

Pokazaćemo da Elohim ponekad funkcioniše i kao intenzivna množina ili množina pojačanja, označavajući da Jahve (i on jedini, dodali bismo) poseduje svu puninu Božanstva, budući savršen i beskonačan u svim svojim svojstvima i osobinama.

Drugim rečima, cilj nam je da dokažemo da izraz Elohim ukazuje na beskonačnu i nedokučivu suštinu Boga, kao i na njegovu višeličnu prirodu. Kao što objašnjavaju sledeći evangelikalni izvori:

„… Ova reč, koja se uglavnom smatra množinom od ’eloah, javlja se u Svetom pismu daleko češće nego ’el ili ’eloah za istinitog Boga. Nastavak za množinu obično se opisuje kao množina veličanstva i, kada se koristi za Boga, nije zamišljen kao prava množina. To se vidi u činjenici da se imenica ’elohim dosledno koristi sa glagolskim oblicima u jednini i sa pridevima i zamenicama u jednini.“ (Theological Wordbook of the Old Testament, tom 1, str. 44; podebljanje naše)

I:

„’Elohim je množinski oblik koji se u hebrejskoj Bibliji koristi više od dve i po hiljade puta. To je opšti izraz za Boga i može se primeniti i na lažne bogove, kao i na sudije i careve. ’Elohim se u našem engleskom prevodu obično prevodi kao ‘Bog’… Reč ’Elohim je u množini… Činjenica da hebrejski pisci nisu smatrali ’Elohim pravom množinom vidi se po tome što su taj izraz dosledno koristili sa glagolskim oblicima, pridevima i zamenicama u jednini.

„William F. Albright je ukazao na to da je u kanaanskom svetu postojala sve izraženija sklonost da se za kanaanska božanstva upotrebljava množinski oblik, kao u nazivu Aštarot koji se koristio za Astartu. To je bio pokušaj da se naglasi ‘totalitet ispoljavanja božanstva’ ili da se jedan od njihovih bogova uzvisi oslovljavanjem kao ‘totalitet bogova’. Iako ova kulturna pozadina može donekle da rasvetli upotrebu množine, bolji razlog nalazi se u samoj Bibliji. Reč ’Elohim može da govori o jedinstvu jednog veličanstvenog Boga i ujedno da dopusti mnoštvo božanskih ličnosti unutar Trojstva (Isaija 48:16; Matej 28:19). Iako priznajemo da ‘množina veličanstva’ dopušta Trojstvo, umesto da izričito iznosi to učenje, njena upotreba u Starom zavetu nagoveštava postojanje trojedinog Boga.“ (Understanding Christian Theology, gl. ur. Charles R. Swindoll i Roy B. Zuck [Thomas Nelson Publishers, Nashville, TN 2003], 4. Designations of Deity, str. 159-160; podebljanje naše)

Ista knjiga dalje kaže:

„Mnogi hrišćanski teolozi i tumači videli su dokaz Božje trojedinosti u množinskoj reči za Boga, ’Elohim. Iako množinski oblik od ’El (‘bog’) dopušta kasnije otkrivenje o trojedinosti i saglasan je s njim, on ne zahteva takvo tumačenje. Moguće je razumeti množinski oblik ’Elohim kao množinu veličanstva koja naglašava puninu Božjeg karaktera i svojstava. Naši jevrejski prijatelji, na primer, prepoznaju množinski oblik, ali ne prihvataju učenje o Trojstvu. Pa ipak, množinski oblik dopušta trojedinost, koja je izričitije izražena u kasnijem otkrivenju.“ (Isto, 10. The Triunity of God, str. 203; podebljanje naše)

U potpunosti se slažemo da reč ‘Elohim’, sama po sebi, ne može da utvrdi da je Bog trojedino Biće, budući da nam taj izraz ne može reći koliko ima božanskih Ličnosti — dve, tri, četiri ili više. Ona, međutim, može da ukaže na činjenicu da jedan istiniti Bog večno postoji kao više od jedne božanske Ličnosti:

„… Nijedan teolog danas ne bi učenje o Trojstvu potkrepljivao navođenjem starozavetnih odlomaka koji govore o tri ovoga i tri onoga, kao što su činili rani apologeti. Pa ipak, crkva je oduvek verovala da je Bog koji se otkriva u Hristu isti onaj Bog koji se otkrio Izrailju. Biblija je možda u dva dela, ali ne otkriva dva Boga. Otuda u Starom zavetu mora postojati građa o Bogu koja je barem saglasna sa hrišćanskim razumevanjem Boga.

„Polazeći od te pretpostavke, teolozi su, na primer, primetili da je hebrejska reč za Boga, Elohim, množinski oblik. Taj oblik je, s obzirom na sveprisutni monoteizam Starog zaveta, u najmanju ruku upadljiva stilska upotreba. Kada se javi u prvom izveštaju o stvaranju zajedno sa upotrebom zamenica u množini – „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji“ (Postanje 1:26 NRSV) – to je zacelo nagoveštaj da Bog nije usamljena monada, naročito zato što je stvorenje, koje mu je slično, zajednica muškog i ženskog.“ (P.K. Jewett, God, Creation, and Revelation: A Neo-Evangelical Theology [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI 1991] Unit Three. Who God Is: The Divine Nature, IV. God Is a Trinity of Holy Love, C. The Biblical Basis of the Doctrine, str. 269; podebljanje naše)

I:

„Albright je izneo mišljenje da upotreba ove veličanstvene množine potiče od sklonosti ka univerzalizmu na drevnom Bliskom istoku: ‘U kanaanskom nalazimo sve izraženiju sklonost da se koristi množina Aštorot “Astarte” i Anatot “Anate”, u jasnom smislu totaliteta ispoljavanja božanstva’ (William F. Albright, From the Stone Age to Christianity, 2. izd., str. 213). Ali bolji razlog može se videti u samom Svetom pismu, gde se već u prvom poglavlju Postanja nalazi potreba za izrazom koji prenosi i jedinstvo jednog Boga, a ipak dopušta mnoštvo ličnosti (Postanje 1:2, 26). To dodatno potvrđuje činjenica da se oblik ’elohim javlja samo u hebrejskom i ni u jednom drugom semitskom jeziku, čak ni u biblijskom aramejskom.“ (Gustav F. Oehler, Theology of the Old Testament, str. 88).

Još jedna množinska imenica koja se redovno koristi za Boga jeste Adonaj. Kao i Elohim, i ona se koristi da označi činjenicu da je Bog beskonačan u svom biću, kao i da ukaže na njegovu višeličnu prirodu:

„U otprilike tri stotine odlomaka ’adon se javlja u posebnom množinskom obliku sa sufiksom prvog lica jednine (’adonay). U tom obliku, koji se nalazi u Psalmima, Plaču Jeremijinom i kod proroka, izraz se uvek odnosi na Boga. Množinski oblik ’adonay jeste množina veličanstva, koju smo zapazili i u nazivu ’Elohim (‘Bog’). On ističe veličinu Boga kako se ona ispoljava kroz njegova mnoga svojstva i dopušta kasniji razvoj učenja o Trojstvu.“ (Understanding Christian Theology, str. 161; podebljanje naše)

Uz to rečeno, sada smo spremni da pređemo na ispitivanje samih dokaza.