Druga Petrova poslanica, 2. deo

Temeljan pogled na naučne odbrane Petrovog autorstva, 2. deo

Nastavljamo tamo gde smo stali tako što sada citiramo evangelikalnog novozavetnog naučnika Donalda Gatrija, New Testament Introduction, InterVarsity Press, Downers Grove IL., treće izdanje (revidirano) u jednom tomu, decembar 1970, str. 820-21, 828-48. Sav podebljani tekst i sva velika slova su naši.

II. AUTORSTVO

a. Tvrdnje same poslanice

Nema nikakve sumnje da autor želi da njegovi čitaoci shvate da je on apostol Petar. Sebe naziva, pomalo upadljivo, Simeon (ili Simon) Petar, sluga i apostol Isusa Hrista (1:1). Navodi da mu je Gospod pokazao da se približava njegova smrt (1:14). Tvrdi da je bio očevidac preobraženja (1:16-18) i beleži nebeski glas, koji je i sam čuo na „svetoj gori“. Pominje raniju poslanicu, koju je uputio istim ljudima (3:1), a apostola Pavla prisno naziva: „ljubljeni naš brat Pavle“ (3:15), premda s osvežavajućom iskrenošću priznaje da Pavlove poslanice sadrže mnoge teško razumljive izjave.

Takvi dokazi svakako nas ostavljaju s utiskom da je autor apostol Petar. Ali istinitost svih tih tvrdnji ne samo da je dovedena u pitanje, već su izneti i drugi unutrašnji dokazi za koje se tvrdi da čine neodrživim ono što poslanica tvrdi o sebi, pa će te prigovore trebati pažljivo razmotriti. Pre nego što to učinimo, treba u potpunosti priznati, kao što je istakao E. F. Skot, da nemamo drugog izbora nego da 2. Petrovu smatramo ili autentičnom ili kasnijim delom namerno sastavljenim u njegovo ime. Drugim rečima, ako se pokaže da je njena autentičnost neodrživa, jedina alternativa jeste da je smatramo lažnom, u smislu falsifikata…

b. Argumenti u prilog Petrovom autorstvu

(i) Lične aluzije****.

Uprkos raširenom običaju pozivanja na savremenu pseudoepigrafsku praksu u prilog gledištu da su lične aluzije puka književna sredstva, potrebna je znatna opreznost pre nego što se ovakvoj vrsti argumenta prizna ikakva težina. Odmah se mora priznati da ne postoje bliske paralele 2. Petrovoj, ukoliko je ova poslanica pseudoepigrafska. Uobičajen postupak bio je usvajanje prilično doslednog stila u prvom licu, naročito u pripovednim odeljcima. Taj stil nije bio posebno prilagođen poslanicama, i to je verovatno razlog oskudnosti primera pseudoepigrafa u ovom obliku. Mnogo je lakše objasniti razvoj pseudonimnih Dela i Apokalipsa (poput onih pripisanih Petru), premda i one izgledaju kao kasniji razvoj od 2. Petrove (vidi str. 858 i dalje o odnosu 2. Petrove prema Apokalipsi). Uporedno proučavanje pseudoepigrafije ne može, naravno, dovesti do konačnog odbacivanja pseudoepigrafskog porekla 2. Petrove, jer 2. Petrova može biti u klasi za sebe, ali ono zaista vodi zahtevu da dokazi za pseudoepigrafsko poreklo budu konačni. Upravo na toj pozadini biće sprovedeno ispitivanje koje sledi.

1. Odmah mora izgledati čudno da autor koristi dvostruko ime Simon Petar, kada se ime Simon ne pojavljuje u 1. Petrovoj, koja je verovatno korišćena kao uzor, ako je 2. Petrova pseudoepigrafska. Teškoća je još veća ako je oblik „Simeon“ ispravno čitanje, jer se on ne upotrebljava ni kod apostolskih otaca ni u hrišćanskoj pseudoepigrafskoj literaturi. Zaista, on se drugde javlja samo u Delima apostolskim 15:14 i očigledno je prvobitan oblik. M. R. Džejms, koji je osporavao autentičnost 2. Petrove, priznao je da je to jedna od retkih odlika koje govore u prilog verodostojnosti poslanice. Svakako bismo očekivali da bi podražavalac 1. Petrove u pozdravu ostao bliži svom uzoru, budući da u 3:1 namerava da nagovesti kako je ovo njegovo pismo u istom nizu s prvim. U ovom slučaju nije moguće tu varijaciju tretirati kao nesvestan autorov propust, jer teško da bi svoje delo započeo propustom i, u svakom slučaju, ne bi zapao u prvobitni hebrejski oblik KOJI SE U NJEGOVO VREME VIŠE NIJE UPOTREBLJAVAO. Jedina alternativa jeste pretpostaviti da je upotreba imena Simeon bila namerno sredstvo da se ostavi jači utisak autentičnosti. U tom slučaju bilo bi nužno pretpostaviti da je autor proučavao knjigu Dela apostolskih ili pak da se taj oblik nezavisno usmeno očuvao u autorovim sopstvenim krugovima. U celini gledano, autorovo ime predstavlja mnogo veću teškoću za pseudoepigrafskog pisca nego za samog Petra, koji bi, u svakom slučaju, uživao veću slobodu u variranju oblika. Ako je Can u pravu kada tvrdi da su primaoci bili judeohrišćani, hebrejski oblik imena moglo bi se objasniti time što bi za takve čitaoce bio primereniji. Ali Canova hipoteza je uglavnom sporna (vidi raspravu ispod).

2. Nesumnjivo postoji veza između 2. Petrove 1:14 i izreke u Jovanu 21:18 i dalje, ali nema potrebe da se to objašnjava književnom zavisnošću. Ako je sam Petar napisao 2. Petrovu i svojim ušima čuo Gospodnje proroštvo, u toj vezi ne bi bilo ničeg neobičnog. Glavni problem jeste kako je Petar mogao znati da je taj događaj tako blizu. Situacija bi se izmenila ako reč tachine ne znači „uskoro“, kako se obično prevodi, već „brz“, što je značenje koje mora imati u 2:1 ove poslanice. Postoji jaka pretpostavka da na oba mesta znači isto. Naglasak tada ne bi bio na neposrednoj blizini, već na načinu Petrove smrti. Ali, u svakom slučaju, ako je pseudoepigrafski pisac činio posrednu aluziju na Jovana 21:18, gde se Petru kaže da ga u starosti čeka nasilna smrt, bilo bi manje smisla u reči tachine kao oznaci neposredne blizine. Nije bilo potrebno mnogo predviđanja da bi star čovek nagovestio kako mu kraj nije daleko. Štaviše, pseudoepigrafski pisac koji bi to pisao ne bi, čini se, dodao ništa podacima sadržanim u kanonskim izvorima, uprkos tome što piše nakon događaja. To može, naravno, biti priznanje veštini pseudoepigrafskog pisca, ali isto tako može biti i svedočanstvo o istinitosti Petrove sopstvene izjave.

3. Značenje 2. Petrove 1:15 je problematično. Izjava glasi: „A trudiću se da se poslije mojega odlaska vi svagda sjećate ovoga.“ (RSV). Ali pretpostavka da se to odnosi na Markovo jevanđelje nesigurna je, jer nema dokaza koji bi je potkrepili. „Te stvari“ su verovatno stvari već pomenute u 12. stihu, koji upućuje unazad na doktrinarne izjave prethodnih stihova. Očigledno je da je predviđeni dokument trebalo da bude doktrinarnog karaktera i teško je videti kako je to ispunjeno u Markovom jevanđelju. Bolje je pretpostaviti da to planirano pismo ili nikada nije napisano ili je u međuvremenu izgubljeno. Teško da se to može smatrati dokazom pseudoepigrafske ruke, uprkos Kezemanovom predlogu da je ta aluzija uključena kako bi 2. Petrova dobila karakter Petrovog testamenta. Ipak, postoji velika razlika između ove poslanice i jevrejskih apokaliptičkih knjiga u testamentarnom obliku, koje sve dele obrazac govora upućenog neposrednim potomcima, ali koji je zapravo namenjen budućim naraštajima. Ta potonja vrsta književnosti kretala se od pregleda prošlosti ka proroštvu o budućnosti. Iako se oba ta elementa mogu naći u 2. Petrovoj, poslanica se može jasno razumeti bez pribegavanja hipotezi o testamentu, što se svakako ne bi moglo reći za oproštajne govore jevrejske apokaliptike.

4. Ali da li su upućivanja na izveštaj o preobraženju prirodna za apostola Petra? Nema poricanja da su pseudoepigrafski pisci imali običaj da uzgred aludiraju na poznate događaje iz života svojih pretpostavljenih autora, kako bi stvorili istorijski okvir neophodan za svoja književna dela. Ali za Petrovu aluziju na preobraženje nema paralele, jer proročki odeljak ne zahteva takav okvir da bi bio razumljiv. Zaista, teško je videti zašto bi pseudoepigrafski pisac izabrao baš taj događaj, pogotovo što on, za razliku od Isusove smrti i vaskrsenja, nema istaknuto mesto u ranohrišćanskom propovedanju. Jedino opravdanje za takav izbor bila bi mogućnost da se on upotrebi kao uvod u ezoterično otkrivenje, na isti način na koji knjiga Enohova koristi Enohovo putovanje kroz nebesa. Ali autor 2. Petrove ne tvrdi da iznosi ikakvo novo otkrivenje na osnovu iskustava svog junaka na gori preobraženja. On se na to poziva gotovo uzgred, kao na potvrdu proročke reči koju namerava da prenese. A to je sasvim prirodan postupak i sam po sebi ne zahteva pseudoepigrafskog autora. Sam Petar mogao je isto tako prirodno da uputi na svoje izuzetno iskustvo, kao što to čini u 1. Petrovoj 5:1.

Štaviše, oblik ovog izveštaja o preobraženju razlikuje se u pojedinim detaljima od sinoptičkih izveštaja, i to zahteva objašnjenje. Da li je to lakše objasniti hipotezom o autentičnosti nego pseudoepigrafskom? Na prvi pogled izgledalo bi čudno da bi bilo koji pisac koji uvodi aluziju na istorijski događaj menjao taj izveštaj. Nema pomena Mojsija i Ilije; sinoptičko „slušajte ga“ je izostavljeno; dodato je naglašeno ego; izmenjen je red reči; a reči hon eudoxesa imaju samo delimičnu paralelu kod Mateja, a nikakvu kod Marka i Luke. Takve varijacije ukazuju na nezavisnu tradiciju i, koliko sežu, idu u prilog Petrovom autorstvu pre nego alternativi. Naravno, moguće je pretpostaviti da 2. Petrova reprodukuje izveštaj iz usmene tradicije, ali je mnogo prirodnije pretpostaviti da je taj izveštaj autentično svedočenje očevica. Značajno je da potpuno izostaju ulepšavanja, kakva se često nalaze u apokrifnim knjigama i kakva se, u vezi s preobraženjem, mogu ilustrovati na fragmentu pridodatom Petrovoj apokalipsi.

Ideja o „svetoj gori“ (to horei to hagio) ne mora biti tako kasni razvoj kao što neki naučnici pretpostavljaju, jer središnja crta nije poštovanje nekog mesta, već doživljaj svetosti impresivnog događaja u kojem je i sam pisac učestvovao. Pravo pitanje jeste da li bi pseudoepigrafski pisac izdvojio baš tu goru za posebno poštovanje. Ne izgleda da postoji ikakav ubedljiv razlog zašto bi to učinio. Ako je samo naslutio da bi Petar goru smatrao svetom zbog teofanije, taj opis mogao bi isto tako odražavati stvarne reakcije apostola. Kao autentično svedočenje očevica, on je krajnje uverljiv; kao pseudoepigrafski potez, bio bi to postupak retke pronicljivosti, što ga upravo zbog toga čini manje verovatnim.

Iz dosadašnjih razmatranja videće se DA POSTOJI MALO OPIPLJIVIH DOKAZA za neautentičnost na osnovu ličnih aluzija. Zapravo, ovde nema ničega što bi nas primoravalo da poslanicu smatramo pseudoepigrafskom.

(ii) Istorijski problemi.

1. Mnogi naučnici koji bi možda bili spremni da priznaju da prethodni dokazi nisu konačni, već potkrepljujući, smatraju da aluzije na Pavla prevagnu tas na štetu Petrovog autorstva. Ali i ovde je potrebna opreznost. Odmah treba primetiti da Petrove reči ne moraju podrazumevati postojanje ovlašćenog korpusa Pavlovih poslanica. „Sve“ u 3:16 ne mora značiti više od svih onih koje su Petru bile poznate u vreme pisanja. Nema nagoveštaja da su čitaocima bile poznate čak ni te. Zaista, pisac ih obaveštava o teškoćama u razumevanju tih poslanica, a teško da se može pretpostaviti da toga ne bi bili svesni da su ih poznavali. S druge strane, poslanice o kojima je reč bile su dovoljno rasprostranjene da su lažni učitelji mogli da ih izvrnu iz njihovog istinskog tumačenja.

Mnogo veću teškoću za autentičnost poslanice predstavlja prividno svrstavanje Pavlovih poslanica među „ostala pisma“. To je, opet, stvar tumačenja. Moguće je tvrditi da graphai ne znači „pisma“ nego spise uopšte. Značenje bi tada bilo da ti lažni učitelji ne pokazuju nikakvo poštovanje prema bilo kakvim religijskim spisima i da se taj stav protegao i na Pavlove spise. Takvo tumačenje potkrepljuje činjenica da se u 1:21 starozavetno proroštvo jasno smatra obeleženim božanskim nadahnućem, dok upućivanju na Pavla nedostaje takva izrazita tvrdnja. On piše „po mudrosti“, ali je to ipak mudrost koja mu je data (3:15). Štaviše, pisac izgleda svrstava sopstveni spis na isti nivo s Pavlovim, što bi upućivalo na vreme pre opšteprihvaćenog poštovanja Pavlovih spisa (osim, naravno, ako to ne čini pseudoepigrafski pisac da bi obezbedio autoritet sopstvenom spisu — ali vidi raspravu ispod, str. 846 i dalje).

Ali uobičajeno novozavetno tumačenje reči graphai jeste „Sveto pismo“ (tj. Stari zavet) i mora se smatrati verovatnijim da je to ovde njeno značenje. Da li je moguće zamisliti da su Pavlovi spisi tako rano stavljeni u ravan sa Starim zavetom? Na to pitanje nije lako odgovoriti sa sigurnošću. Mnogi naučnici odgovorili bi kategorički odrečno, s obrazloženjem da se mora računati sa znatnim odlaganjem pre nego što se stiglo do takvog poštovanja Pavlovih spisa. Zaista, neki bi tvrdili da je nakon Pavlove smrti usledio period zapostavljanja i da je interesovanje oživelo tek nakon objavljivanja Dela apostolskih, ali je ta hipoteza izložena ozbiljnoj kritici. Kada se sve kaže, praktično nema nikakvih dokaza koji bi pokazali kada su tačno Pavlove poslanice počele da se koriste uz Stari zavet.

NEMA PORICANJA da je sam Pavle smatrao da su njegovi spisi zaodenuti posebnim autoritetom i, štaviše, da je očekivao da njegovi čitaoci to uopšteno prepoznaju (upor. 2. Solunjanima 3:14; 1. Korinćanima 2:16; 7:17; 14:37-39). To možemo tumačiti ili kao osioni stav samodršca ili pak KAO DOKAZ APOSTOLOVE SVESTI DA PIŠE POD NEPOSREDNIM NADAHNUĆEM BOŽJIM. Ali ako je potonja alternativa ispravna i ako su to crkve uopšteno prepoznavale, manje bi iznenađivalo što su tokom apostolskog doba spisi apostolskih ljudi tretirani s jednakim poštovanjem kao ono ukazivano Starom zavetu. Nema sumnje da su i u 1. i u 2. Petrovoj proročko i apostolsko učenje stavljeni u istu ravan (upor. 1. Petrova 4:11; 1:10,11). Čini se da to potvrđuje i spremnost s kojom je postapostolsko doba tretiralo apostolske spise s takvim poštovanjem, što ukazuje da je to bilo svojstveno prvobitnom periodu. Doduše, apostolski oci ne stavljaju Pavla tako izričito na isti nivo nadahnuća sa Starim zavetom**, ali se može tvrditi da je to implicitno u njihovom pristupu**. Ako je do 140. godine Markion mogao biti dovoljno smeo da uzvisi svoj Apostolicon na potpunu štetu Starog zaveta, onda ih je pravoverna hrišćanska Crkva izvesno vreme ranije morala praktično tretirati kao ravnopravne. Markion nije uvodio volt-face, već je prirodan razvoj gurao do krajnje granice u interesu dogmatskih razmatranja. Slični razvoji nalaze se u porastu pseudoepigrafske apostolske književnosti drugog veka, što mora pretpostavljati postojeći korpus autoritativne apostolske književnosti. Smestiti 2. Petrovu u prethodnicu tog pokreta može na prvi pogled izgledati kao razumna hipoteza, ali ona ne objašnjava zašto je taj pisac toliko ispred svojih savremenika u pogledu odnosa prema Pavlovim spisima. Nije li razumnije pretpostaviti da je u apostolskom periodu Petar mogao prepoznati vrednost Pavlovih poslanica čak i potpunije nego kasniji postapostolski oci? Ovi potonji ne govore o Pavlu kao o „našem voljenom bratu“, već na uzvišenije načine, kao o „BLAŽENOM I SLAVNOM Pavlu“ (Polikarp, Ad Phil. iii); „BLAŽENOM Pavlu“ (1. Klementova xlvii. 1; Polikarp, Ad Phil. xi); „POSVEĆENOM Pavlu… presrećnom“ (Ignjatije, Ad Eph. xii. 2). Opis u 2. Petrovoj bio bi gotovo previše familijaran za pseudoepigrafskog pisca, premda bi u potpunosti odgovarao onome što bismo očekivali od toplog apostola prikazanog u sinoptičkim jevanđeljima. To je ili istinsko uvažavanje od strane samog Petra ili vešto predstavljanje od strane njegovog podražavaoca. Prvu alternativu je nešto lakše zamisliti nego drugu.

Ovde se javlja još jedno razmatranje. Da li bi pseudoepigrafski pisac usvojio gledište da Petar nije razumeo Pavlove spise? U najmanju ruku je čudno da ima takvu predstavu o Petrovoj sposobnosti, s obzirom na to da smatra vrednim truda da čitavu poslanicu pripiše Petru. Istorija jevrejske i ranohrišćanske pseudoepigrafije pokazuje izrazitu sklonost ka uzdizanju junaka i nema paralelnog slučaja u kojem se pretpostavljeni autor navodi da umanjuje sopstveni ugled. Umesto da ukazuje na kasnije poreklo, ta Petrova iskrenost prema samom sebi činilac je u prilog autentičnosti. Zaista nije naročito iznenađujuće što je Petar, ili bilo koji drugi od izvornih apostola u tom pogledu, smatrao Pavla teškim. Da li ga je iko ikada smatrao lakim?

2. Pri ocenjivanju upućivanja na „drugo pismo“ u 2. Petrovoj 3:1, prvi problem koji treba rešiti jeste da li je to upućivanje na 1. Petrovu ili nije. To se obično uzima zdravo za gotovo i verovatno izgleda kao snažna potpora toj tvrdnji. Budući da postoji jasno upućivanje na ranije pismo i budući da nam je 1. Petrova već poznata, prirodna je pretpostavka da ta dva pisma treba poistovetiti. I Špita i Can odbacili su tu pretpostavku, jer su smatrali da je 1. Petrova bila upućena neznabošcima, dok je 2. Petrova bila upućena judeohrišćanima. Malo ih je, međutim, pošlo za njima u tome (vidi dalje napomene o čitaocima ispod, str. 848 i dalje). Pored toga, obojica su tvrdili da u 1. Petrovoj autor, izgleda, nije lično propovedao tim ljudima, dok je u 2. Petrovoj to učinio (upor. 1. Petrova 1:12; 2. Petrova 1:16). To razlikovanje može biti tačno, ali ga dokazi ne zahtevaju apsolutno. Big je tvrdio da „ništa više ne mora biti mišljeno nego da su primaoci savršeno dobro znali kakvo je bilo učenje apostola“. Mnogo teže razmatranje jeste to što 1. Petrova ne odgovara kontekstu 2. Petrove 3:1, koji jasno podrazumeva da je ranija poslanica, poput sadašnje, podsetnik na predskazanja o dolazećim lažnim učiteljima. Mnogo toga govori u prilog gledištu da ranija poslanica iz 2. Petrove 3:1 nije 1. Petrova, već izgubljena poslanica. Pod tom pretpostavkom to upućivanje ne bi se moglo smatrati književnim sredstvom, jer ne bi imalo smisla ukoliko prethodno pismo nije bilo dobro poznato. S druge strane, 2. Petrova 3:1 ne zahteva apsolutno da obe poslanice govore istu stvar, a možda je moguće da 1. Petrova ispuni tu ulogu pozivanjem na česte aluzije na proročke reči unutar te poslanice. Budući da u toj stvari ima mesta za razliku u mišljenjima, teško se može tvrditi da je ovde jasan pokazatelj pseudonimnosti, mada bi to mogao biti potkrepljujući dokaz ukoliko bi pseudonimnost bila utvrđena na drugi način. U svakom slučaju, nema ničeg neprirodnog u tom upućivanju ako su obe poslanice Petrove.

3. Sledeći problem o kojem treba raspravljati jeste povod koji se ogleda u poslanici. Nasleđe kritike F. C. Baura i njegove škole jeste to što postoji sklonost da se sva upućivanja na lažne učitelje u Novom zavetu na neki način dovedu u vezu s gnosticizmom drugog veka. Uprkos većoj savremenoj uzdržanosti prema toj bezrezervnoj pretpostavci, teško umire ideja da se nijedna jeres koja pokazuje i najmanje paralele s gnosticizmom nije mogla pojaviti pre kraja prvog veka. Činjenice su da su svi podaci koji se mogu prikupiti iz 2. Petrove (i Judine) nedovoljni da bi se taj pokret poistovetio s bilo kojim poznatim sistemom drugog veka. Oni pre ukazuju na opštu duhovnu i moralnu atmosferu koja bi pogodovala razvoju sistematskog gnosticizma. Zaista, s dobrim razlogom može se tvrditi da bi pseudoepigrafski pisac drugog veka, koji piše u periodu razvijenog gnosticizma, dao određenije dokaze o razdoblju kojem je pripadao i o sekti protiv koje se borio. To je, na primer, učinio autor lažne poslanice 3. Korinćanima i moglo bi se očekivati i ovde. Činjenica da autor ne daje takve aluzije IDE U PRILOG DATIRANJU U PRVI VEK i pre potkrepljuje autentičnost nego suprotno. (Ali vidi dalju raspravu o tim lažnim učiteljima, str. 853 i dalje.)

4. Prigovor zasnovan na 3:4, koji se smatra upućivanjem na raniji naraštaj, nešto je teži, mada je podložan različitim tumačenjima. Sve zavisi od značenja reči pateres (oci) u tom kontekstu. Većina komentatora pretpostavlja da su to hrišćani prvog naraštaja koji su sada pomrli. Značenje stiha bilo bi onda da su se javila pitanja o istinitosti parousia, jer otkako je pomro prvi naraštaj hrišćana sve se nastavlja u stvorenom poretku, upravo kao što je oduvek i bilo. To tumačenje imalo bi dobar smisao, ali bi jasno podrazumevalo izvestan razmak od prvog naraštaja, a to bi odmah isključilo Petrovo autorstvo. Ali da li je ono ispravno? Nigde drugde u Novom zavetu, niti kod apostolskih otaca, reč pateres ne upotrebljava se za hrišćanske „patrijarhe“, a prirodnije tumačenje bilo bi da je shvatimo kao oznaku za jevrejske patrijarhe, u kom slučaju bi ta izjava predstavljala prilično preteranu tvrdnju o nepromenljivosti stvari. To bi svakako dalo razumnu vezu s aluzijom na izveštaj o stvaranju i kasnije na potop.

Oba tumačenja su moguća, ali ako je ovo izveštaj pseudoepigrafskog pisca iz drugog veka, treba objasniti kako je mogao pomisliti da bi Petar bio u stanju da iz nekog još ranijeg doba gleda unazad na prvi naraštaj hrišćana. Morali bismo pretpostaviti da se odao budalastim omaškom u istorijskom detalju, što nije neuobičajen propust među pseudoepigrafskim piscima. Ali to objašnjenje nije naročito utemeljeno, budući da je izjava u 2. Petrovoj 3:4 stavljena u usta podsmevačima i da bi po toj hipotezi verovatno odražavala tadašnja mišljenja. Ali pitanja u vezi s parousia bila bi mnogo prirodnija u apostolskom dobu nego kasnije**. Apostolski oci ne odaju takvu zabrinutost zbog odlaganja parousia**.

5. Canovo tumačenje upućivanja na „vaše apostole“ bilo je da ga ograniči na one koji su zaista delovali među vođama, i on nije video teškoću u tome da pisac uključi i sebe. Poenta reči humon jeste u suprotstavljanju lažnim učiteljima, koji ni u kom smislu ne pripadaju čitaocima. Spoj proroka i apostola nalazi se, naravno, u Efescima 2:20 i nije nikakav siguran dokaz porekla iz drugog veka.

(iii) Književni problemi.

Pretpostavljajući za naše sadašnje potrebe da je Judina starija od 2. Petrove (ali vidi raspravu o tome na str. 919 i dalje), javlja se problem da li je apostol Petar mogao ili hteo da citira manje poznatog Judu. Sugerisano je da nijedan apostol ne bi tako opsežno koristio neapostolski izvor, ali je ta pretpostavka pogrešna, jer se iz 1. Petrove već videlo da je Petar bio čovek na koga su uticali drugi spisi. Ali položaj u 2. Petrovoj je, doduše, drugačije prirode, jer izgleda da uključuje autorovo proširivanje postojećeg spisa bez navođenja izvora. Ako je, dakle, Judina starija od 2. Petrove, mora se smatrati neočekivanim što se ona tako koristi, i to bi odmerilo dokaze pre protiv nego u prilog autentičnosti**. Istovremeno, jednako je, ako ne i više, neočekivano da pseudoepigrafski pisac usvoji takav postupak pozajmljivanja. Zaista, to je sasvim bez paralele među jevrejskim i ranohrišćanskim pseudoepigrafima.** Postavlja se pitanje zašto je toliko toga iz Judine trebalo ugraditi. Otprilike jedina razumna sugestija po teoriji o kasnom datiranju jeste pretpostavka da je Judin spis podbacio zbog nedostatka upečatljivog imena, pa su iste istine sa znatnim dodacima pripisane Petru. Ali zar niko nije ništa posumnjao u vezi s tim postupkom? Bio bi manje izložen preispitivanju da je autor svoje pozajmljivanje od Jude učinio manje očiglednim.

Ipak, možda ne treba u svakom slučaju stavljati preveliki naglasak na tu crtu, budući da se ni u jednoj napomeni crkvenih otaca o odloženom prihvatanju ove poslanice ne pominje teškoća oko pozajmljivanja. Ako je 2. Petrova starija, teškoća bi potpuno iščezla što se te poslanice tiče i bilo bi potrebno objasniti samo zašto je Juda pod svojim imenom objavio izvod iz većeg dela 2. Petrove. U tom slučaju, izgledalo bi da Juda piše onda kada je situacija predskazana u 2. Petrovoj već ispunjena, pa bi njegova poslanica bila namenjena tome da čitaoce podseti na tu činjenicu (upor. Judina 17).

Ničemu što je već rečeno o književnim vezama između ove poslanice i Pavlovih poslanica ne treba ništa dodavati, ali je odnos između 1. i 2. Petrove značajniji. Postoji nekoliko sličnosti između tih poslanica, ali nisu svi naučnici saglasni oko razloga za njih. Ako je Petar bio autor obeju, postojalo bi spremno objašnjenje. Ako je bio autor 1. Petrove, ali ne i 2. Petrove, moralo bi se pretpostaviti neposredno podražavanje, premda je to teško s obzirom na razlike. Ako su obe pseudoepigrafske, to bi bio prvi hrišćanski primer razvoja grupe spisa pripisanih slavnom imenu.

Razliku u upotrebi Starog zaveta u dvema poslanicama ne treba preuveličavati. Iako se varijacija u formalnom citiranju mora priznati, izuzetna je činjenica da su ta mesta na kojima se 2. Petrova najviše približava neposrednim citatima uzeta iz Psalama, Priča Solomonovih i Isaije, a sve njih 1. Petrova formalno citira. Zaista, Priče Solomonove i Isaija naročiti su miljenici obojice autora. Ta vrsta suptilnog slaganja pre ukazuje na podsvesne postupke jednog uma nego na namerno podražavanje. Teško je to smatrati čisto slučajnim. Kao potkrepljenje mogu se pomenuti još dva činioca. Slično pozivanje na istoriju o Noju je znakovito, mada je to moglo biti i posledica podražavanja. Ocena Starog zaveta kod obojice autora izuzetno je slična, jer je izjava u 2. Petrovoj 1:20,21 o nadahnuću proroštva Svetog pisma posredstvom Duha Božjeg potpuno saglasna s očigledno visokim uvažavanjem proročkih spisa u prvoj poslanici (upor. 1. Petrova 1:10-12).

(iv) Stilski problemi.

Notorno je teško osmisliti bilo kakve pouzdane kriterijume za ispitivanje stila, a to naročito važi tamo gde se upoređuju dve kratke poslanice. Područje poređenja toliko je ograničeno da rezultati MOGU LAKO BITI OBMANJUJUĆI. Štaviše, verovatno je da će subjektivni utisci dobiti veći naglasak nego što je opravdano. Istovremeno, niko ne može poreći da su stilske razlike između poslanica dovoljno stvarne. Mejor je istakao da rečnik zajednički dvema poslanicama broji 100 reči, dok razlike iznose ukupno 599. Varijacije u predmetu prirodno bi objasnile mnoge od tih razlika, a nije lako odlučiti kakav značaj treba pridati ostatku. Obe poslanice imaju izvestan broj reči koje se nigde drugde u Novom zavetu ne nalaze (59 u 1. Petrovoj, 56 u 2. Petrovoj), a među njima u obema ima izvesnih reči naročite slikovitosti. U celini gledano, ti ukupni brojevi reči imaju mali značaj s obzirom na malu količinu literature iz koje su uzeti. Ali gramatičke reči su prilično druga stvar. Manji broj partikula u 2. Petrovoj nego u 1. Petrovoj ukazuje na drugačiji stil, što može ukazivati na drugačiju ruku. Možda je moguće deo te varijacije objasniti pozivanjem na različito raspoloženje svakog spisa. 1. Petrova je smirenije promišljena od 2. Petrove, koja izgleda kao da je nastala u stanju snažnog osećanja.

Sklonost ka ponavljanjima koja se nalazi u 2. Petrovoj već je zapažena i svakako je izražena. Ali, iako je primetnija u 2. Petrovoj nego u 1. Petrovoj, ima mnogo njenih primera i u ovoj potonjoj. Ponekad autor 2. Petrove zapada u metričke kadence i to je smatrano teškoćom, ali pisci proze ponekad koriste pesničke oblike i to ne treba da izaziva veliko iznenađenje.

Ako se jezičke karakteristike smatraju suviše različitim da bi se moglo postulirati zajedničko autorstvo 1. i 2. Petrove, teškoće bi, naravno, bile znatno umanjene, ako ne i uklonjene, hipotezom o amanuensisu za jednu od poslanica. Ako je Petar, na primer, bio autor 1. Petrove, uz pomoć Silvana kao amanuensisa, a autor i pisar 2. Petrove, bilo bi moguće objasniti ove stilske razlike i sličnosti. Ili, ako se daje prednost Jeronimovoj hipotezi, obe poslanice bi se mogle pripisati različitim amanuensisima. Neki ovo mogu smatrati očajničkim sredstvom za izbegavanje teškoće, ali je upotreba amanuensisa u antičkom svetu bila toliko raširena da je ne treba odbaciti iz razmatranja, barem kao mogućnost. Danas ne postoji način da se utvrdi koliku bi slobodu izražavanja Petar dao bilo kom amanuensisu kojeg je možda koristio. U domenu je nagađanja tvrditi da bi apostol učinio ili ne bi učinio ovo ili ono.

(v) Doktrinarni problemi.

Velikim delom novozavetne kritike dominira preterano analitički pristup, i to naročito važi za doktrinarna poređenja. Pogrešna je pretpostavka da svaki autor dvaju dela mora u oba posvetiti jednaku pažnju istim temama, ili da nekoj temi uvek mora pristupiti na sličan način. Činjenica da se 2. Petrova potpunije bavi temom parusije nego 1. Petrova ne predstavlja teškoću za one koji smatraju da je ta razlika posledica razlike u svrsi. Ali da li je to dovoljno da objasni važna izostavljanja petrovskih tema iz 2. Petrove? Da li je autor 1. Petrove mogao da napiše poslanicu a da ne pomene krst ili vaskrsenje Hrista? To je važno pitanje koje se ne može olako odbaciti. Dok u 1. Petrovoj postoje konkretna upućivanja na Hristovo delo pomirenja (npr. 1:18; 2:21 i dalje), u 2. Petrovoj su aluzije manje konkretne. Hristos se često naziva Spasiteljem (soter). Kroz Njega su ljudi očišćeni od greha (1:9). Gospodar je taj koji je „kupio" vernike (2:1), a to se ne može odnositi ni na šta drugo do na iskupiteljski čin u Hristu. Bez implicitne pozadine krsta, ove aluzije u 2. Petrovoj bile bi nerazumljive.

Čini se da su vaskrsenje i vaznesenje Hrista zamenjeni preobraženjem, i to je svakako neočekivano. Ali autorova je svrha da potvrdi sopstveno lično poznanje slave Hristove, koja je, izgleda, bila jasnije obasjana na gori preobraženja nego tokom vaskrsenjskih javljanja. U ovim potonjima puno veličanstvo bilo je zastrto. Ali da li naglasak u 2. Petrovoj odaje izopačenu hristologiju? Pravična procena dokaza ne bi podržala takvu tvrdnju. Titule koje se primenjuju na Hrista jesu „Spasitelj", „Gospod" i „Gospodar". On je središte celokupnog mišljenja vernika (up. 2:20; 1:2, 8). Njemu se pripisuje večna slava (3:18). Kod Käsemanna dominira misao o nehrišćanskim religijskim pojmovima u tekstu, ali oni ne proizlaze prirodno iz same poslanice. Treba primetiti da veliki naglasak na Hristovom gospodstvu u ovoj poslanici pretpostavlja vaskrsenje i vaznesenje, jer se bez njih to učenje ne bi moglo razviti.

Prelazeći na eshatologiju poslanice, moramo se zapitati da li je Käsemann u pravu kada je smatra podhrišćanskom. Nada u parusiju, sa svojim praktičnim ishodom u pružanju motiva za svet život, u potpunosti je u skladu sa eshatologijom ostatka Novog zaveta (2. Petrova 3:1 i dalje; up. Jovan 2:28; 3:3). Ako išta, eshatologija je primitivnija nego u nekim delovima Novog zaveta, i to je tačka u njenu korist. Opis eshatona („kraja"), iako dramatičan sa pratećim uništenjem nebesa i zemlje ognjem, pokazuje se izuzetno uzdržanim kada se uporedi, na primer, sa Petrovom apokalipsom. Važan činilac za datiranje poslanice jeste odsustvo hilijastičkog tumačenja Psalma 90:4 iz drugog veka, uprkos činjenici da se taj odlomak citira u 2. Petrovoj 3:8. Pseudepigrafista iz drugog veka morao bi biti veoma vešt da izbegne ovu moguću zamku.

Često su primećivani različiti izrazi koji se u 1. Petrovoj i 2. Petrovoj koriste za opis Gospodnjeg dolaska (apokalupsis i njemu srodni glagol u 1. Petrovoj, a parousia, hemera kuriou, hemera kriseous u 2. Petrovoj), ali se na to ne može staviti veliki naglasak. Pavle u 1. Korinćanima i 2. Solunjanima koristi i apokalupsis i parousia, i nema razloga zašto Petar ne bi koristio obe reči u različitim prilikama.

Što se tiče etike 2. Petrove, u poslanici postoje opomene koje pokazuju da je etički apel zasnovan na doktrini (up. 1:8 i dalje, gde se posebno naglašava plodnost; 3:11 i dalje, gde je hrišćansko ponašanje usmereno prema eshatološkoj nadi). Naglasak je na postojanosti, obuzdavanju strasti, pravednosti, čistoti. Nabraja se niz moralnih vrlina (1:5 i dalje). Ali da li je podsticaj uglavnom sopstveni napor? Käsemann i mnogi drugi veruju da jeste. Štaviše, delo Svetog Duha pominje se samo jednom (1:21), i to u vezi sa nadahnućem Svetog pisma. Razlog za to može ležati u posebnim sklonostima čitalaca. Očigledno je da lažni učitelji, u najmanju ruku, ne ulažu mnogo sopstvenog napora u svoje „hrišćansko" ponašanje, a pisac se očigledno plaši da njihov labav pristup ne zarazi hrišćanske vernike kojima piše. To bi objasnilo jači naglasak na ličnoj revnosti nego što se nalazi u 1. Petrovoj. Odsustvo bilo kakve bliske veze između etike i učenja o Duhu ne znači da pisac takvu vezu nije prepoznavao, već pre da nije video potrebu da je naglašava (up. Pavlov pristup u Kološanima, gde se Duh pominje samo jednom, Kološanima 1:8).

U celini se ne može reći da postoje bilo kakve suštinske razlike u učenju kada se ova poslanica uporedi sa drugim novozavetnim knjigama. Iako postoje izostavljanja, nema protivrečnosti. Nema odlika takvog karaktera da ne bi mogle pripadati apostolskom dobu. Doktrinarna razmatranja zapravo idu pre u prilog ranom nego kasnijem poreklu poslanice.

Malo je potrebno reći o helenističkim izrazima korišćenim u ovoj poslanici, jer je nemoguće utvrditi koliki bi se uticaj okruženja na um autora mogao očekivati. To će se očigledno razlikovati od uma do uma. Glavni problem u vezi sa 2. Petrovom jeste da li se od apostola Petra, sa njegovim poreklom jevrejskog ribara, razumno može očekivati da bude upoznat sa ovim izrazima. Nijedan od tih izraza nije takve vrste da ne bi mogao činiti deo rečnika dvojezičnog Galilejca. Teškoća nastaje samo kada se PRETPOSTAVI da se u 2. Petrovoj oni koriste u razvijenom smislu kao u grčkoj filozofiji ili misterijskim kultovima. U tom slučaju ribar bi morao biti isključen. Ali baratanje pojedinim izrazima kao što su „znanje" (gnosis) ili „vrlina" (areta) ne mora pretpostavljati upoznatost sa tadašnjim filozofskim raspravama, ništa više nego što je to slučaj danas. To je vrsta dokaza koja je najubedljivija onima koji su već po drugim osnovama zaključili da 2. Petrova nije mogla nastati u prvom veku nove ere.

Do sada je pristup Petrovom autorstvu bio uglavnom negativan, u toku ispitivanja argumenata iznetih protiv njega. Ali postoji nekoliko razmatranja pozitivnijeg karaktera.

(vi) Dodatna razmatranja.

1. Najpre će se razmotriti sličnosti sa Petrovim govorima u Delima apostolskim. Ovim sličnostima ne može se pridati veliki značaj, jer su samo verbalne, a njihova važnost prirodno će zavisiti od stepena verodostojnosti koji se pripisuje govorima u Delima. One najviše mogu biti potkrepljujuće. Na primer, reči „dobili" (1:1; up. Dela apostolska 1:17), „pobožnost" (1:6; up. Dela apostolska 3:12), „dan Gospodnji" (3:10; up. Dela apostolska 2:20) i „kažnjeni" (2:9; Dela apostolska 4:21) javljaju se u obe knjige. Uzgredni karakter ovih paralela mogao bi ići u njihovu korist, jer bi se od pseudepigrafiste očekivalo ili da uključi očiglednije paralele ili da izvor iz Dela sasvim zanemari. Mogle bi se smatrati odjecima rečnika jednog čoveka, ali se argument očigledno ne može previše naglašavati.

2. Postoje izvesna posredna lična sećanja koja bi mogla podržati Petrovo autorstvo. Koriste se reči (skene, „šator", i exodus, „odlazak") koje se zajedno nalaze u Lukinom izveštaju o preobraženju. U 2. Petrovoj se koriste u drugačijem kontekstu, ali bi to samo po sebi podržalo pretpostavku da su ostavile dubok utisak na Petrov um i da podsvesno stupaju u igru dok Petar razmišlja o preobraženju (1:17 i dalje). Možda je suptilna psihološka potpora to što se ove dve reči koriste pre nego što je uključen izveštaj o preobraženju, ali na mestu u poslanici gde se piščev um brzo kreće ka svom zaključku.

3. Nadmoć 2. Petrove nad lažnim petrovskim knjigama još je jedna tačka u njenu korist. Poređenje njenog duhovnog kvaliteta sa duhovnim tonom Petrovog jevanđelja, Petrove propovedi, Petrovih dela i Petrove apokalipse ne može a da i najpovršnijeg čitaoca ne zadivi neizmernom nadmoćnošću kanonske knjige. To samo po sebi nije konačan dokaz autentičnosti 2. Petrove, jer ako je ova poslanica pseudepigrafska, moglo bi se zamisliti da je ovaj pseudepigrafista nadmašio samog sebe, dok ostali nisu. Ali problem seže dublje od toga, jer duhovni kvalitet nije stvar veštine, već nadahnuća. Uprkos svim sumnjama u vezi sa poslanicom, rasuđivanje hrišćanske Crkve odlučilo je u njenu korist jer je kvalitet njene poruke ukazivao na njenu autentičnost. Isto to rasuđivanje pouzdano je odbacilo lažnu petrovsku literaturu.

Zaključak

Sažimanje razloga za i protiv autentičnosti nije lako, jer postoje snažni argumenti sa obe strane. Spoljašnji dokazi, u najmanju ruku, ukazuju na izvestan nedostatak poverenja u knjigu, iako uzrok nije izričito naveden. Istovremeno, unutrašnji dokazi postavljaju mnoge probleme, na koje se ne može odgovoriti sa jednakom sigurnošću, ali se ni za jedan ne može kategorički reći da isključuje Petrovo autorstvo. Dilemu pojačavaju teškoće sa kojima se suočavaju alternativna gledišta o autorstvu. Ako se, iz obzira prema ponovljenim zahtevima mnogih savremenih naučnika, reč „falsifikat" izostavi iz rasprave, ostaje nam kao jedina alternativa da pretpostavimo da ju je dobronameran autor pripisao apostolu Petru, verovatno da bi se za ono što je rečeno pozvao na njegov autoritet, ali ipak pretpostavljajući da niko time ne bi bio prevaren. Ovu potonju pretpostavku teško je potkrepiti, ali čak i ako se uzme kao moguća, pisac je morao posvetiti minucioznu pažnju postupku uvođenja aluzija koje daju prizvuk autentičnosti. Ako je ceo postupak bio tadašnja književna konvencija, teško je videti zašto su lične oznake potvrđivanja uopšte korišćene. Činjenica je da je opšta sklonost među pseudepigrafistima bila da izbegavaju, a ne da uključuju potkrepljujuće aluzije na svoje glavne junake. Bilo je dovoljno dopustiti im da se predstave posredstvom nekog drevnog imena.

Pored toga, postoje teškoće u pronalaženju prikladnog povoda koji bi mogao podstaći takvu pseudonimnu poslanicu. Pravično je načelo pretpostaviti da bi se pseudonimnosti pribeglo samo ako pravo autorstvo ne bi postiglo svoju svrhu. U ovom slučaju bila bi potrebna situacija u kojoj bi jedino apostolski autoritet bio dovoljan. U većini priznatih hrišćanskih pseudepigrafa dovoljan motiv nalazi se u želji da se šire gledišta koja inače ne bi bila prihvatljiva. Tako je to sredstvo bilo široko korišćeno među jeretičkim sektama. Ali u pravovernim krugovima ta potreba bila bi manje hitna, jer je čitav temelj njihovog predanja bio apostolski, a bilo koja književna dela čije je učenje bilo potpuno u skladu sa tim predanjem ne bi morala biti prilično veštački pripisivana nekom apostolskom autoru. Pisac 2. Petrove ne kaže ništa što apostolski pisci ostalih knjiga Novog zaveta ne bi potvrdili. Nema ni nagoveštaja ezoterijskog učenja ili prakse. Kakva je onda bila svrha pripisivanja poslanice Petru? Budući da lažni učitelji nisu pokazivali poštovanje prema Pavlu (2. Petrova 2:16), da li bi ga išta više pokazali prema Petru? Ako se tvrdi da su ti učitelji koristili Petrovo ime protiv Pavla i da je to obavezalo pravovernu Crkvu da im odgovori u Petrovo ime, zar oni ne bi koristili upravo onaj metod koji bi osudili kod svojih protivnika? Činjenica je da NIJEDAN ZAGOVORNIK pseudonimnog porekla 2. Petrove nije bio u stanju da pruži SASVIM ZADOVOLJAVAJUĆE OBJAŠNJENJE motiva iza toga, i to se mora uzeti u obzir pri donošenju suda o ovom pitanju.

Čini se da izbor leži između dve prilično dobro određene alternative. Ili je poslanica istinski Petrova (sa upotrebom amanuensisa ili bez nje), u kom slučaju je glavni problem kašnjenje njenog prihvatanja. Ili je pseudepigrafska, u kom slučaju su glavne teškoće nedostatak odgovarajućeg motiva i problem njenog konačnog prihvatanja.

Obe očigledno donose izvesne teškoće, ali se od te dve prva lakše objašnjava. Ako je 2. Petrova poslata na ograničeno odredište (vidi raspravu ispod), nije teško zamisliti da je mnoge crkve možda nisu primile u ranijoj istoriji kanona. Kada je počela da kruži, sasvim je moguće da je primljena sa izvesnom sumnjom, naročito ako su do tog vremena neke lažne petrovske knjige počele da kruže. To što je na kraju postala opšteprihvaćena moralo je biti posledica prepoznavanja ne samo njenog zahteva za apostolskim autorstvom, već i njenog apostolskog sadržaja. Prema potonjoj hipotezi bilo bi nužno pretpostaviti da su nedostatak ranog posvedočenja i postojanje sumnji bili zato što se znalo za njeno pseudepigrafsko poreklo, i da je njeno kasnije prihvatanje bilo posledica činjenice da je to poreklo zaboravljeno, pa se poslanica pogrešno smatrala pravom. Iako u ovoj rekonstrukciji nema ničega suštinski nemogućeg, ona zahteva veću lakovernost nego hipoteza o autentičnosti. Dilemu za pseudepigrafske hipoteze izaziva činjenica da bi se posvedočenje knjige očekivalo vrlo brzo nakon njenog nastanka, pod pretpostavkom da bi neki odmah, na osnovu njenog pripisivanja, zaključili da je prava. To se očigledno dogodilo u slučaju Petrove apokalipse, koja je posvedočena u Muratorijevom fragmentu, ali nikada nije stekla dalje prihvatanje osim u Egiptu. Ali uprkos Harnakovim argumentima za smeštanje 2. Petrove u kasni drugi vek, MALO SAVREMENIH ZAGOVORNIKA PSEUDEPIGRAFSKOG POREKLA SMEŠTA JE TAKO KASNO. U razdoblju kada su pravoverni budno ispitivali valjanost svih književnih tvorevina, teško je videti kako bi ranija pseudepigrafska tvorevina stekla priznanje nakon znatnog vremenskog razmaka, naročito uprkos izraženim sumnjama.

Još nismo završili, budući da je preostao još jedan poslednji deo.