Didahi i božanstvo Hrista [4. deo]

Svedok iz prvog veka o neislamskoj hristologiji

Odgovor Polu Vilijamsu, 4. deo

Nastavljamo sa našim odgovorom.

Potčinjavanje vlasti trojedinog Boga

Jedan od razloga zbog kojih je Didahi tako važan dokument jeste taj što on predstavlja naše najstarije sačuvano svedočanstvo o tome da je rana Crkva u obredu hrišćanskog krštenja koristila trojstvenu krsnu formulu iz Mateja 28:19:

Glava 7. O krštenju. A što se tiče krštenja, krstite ovako: pošto ste prethodno izgovorili sve ovo, krstite u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, u živoj vodi. Ako pak nemate žive vode, krstite u drugoj vodi; a ako ne možete u hladnoj, učinite to u toploj. Ako pak nemate ni jedno ni drugo, izlijte vodu tri puta na glavu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. A pre krštenja neka poste onaj koji krštava i onaj koji se krštava, i ko god drugi može; onome pak koji se krštava naredi da posti dan ili dva ranije. (Roberts-Donaldsonov prevod; kurziv naš)

Dovoljno je reći da ova formula predstavlja ozbiljan problem i za Vermesa i za Vilijamsa, budući da u suštini potvrđuje lične razlike i suštinsku jednakost Oca, Sina i Svetoga Duha. Ona takođe pokazuje da je hrišćanin onaj ko se u potpunosti potčinjava i dolazi pod potpunu vlast i upravu svih triju božanskih Lica Božanstva:

„U ime Oca, itd. — Krštenje, u pravom smislu reči, bilo da se vrši uranjanjem ili kropljenjem, označava potpuno i večno posvećenje osobe službi i časti onoga Bića u čije se ime ono vrši; ali takvo posvećenje se nikada ne može učiniti nekom stvorenju; dakle, Otac, i Sin, i Sveti Duh nisu stvorenja. Dalje, krštenje se ne vrši u ime nekog svojstva ili atributa božanske prirode; dakle, Otac, i Sin, i Sveti Duh nisu svojstva ili atributi božanske prirode. Pravoverni, kako ih nazivaju, uglavnom su ovaj tekst smatrali odlučujućim dokazom učenja o svetom Trojstvu: a šta bi drugo iz njega mogli da izvuku? Da li je moguće da reči prenesu jasniji smisao od ovih? I zar one ne upućuju svakog čitaoca da Oca, Sina i Svetoga Duha smatra trima različitim ličnostima? „Ali u to nikada neću moći da poverujem.“ Tu ne mogu pomoći — neću vas progoniti zato što se ne slažete sa mojim mišljenjem. Ne mogu preći na vašu stranu; moram ostati pri onome što verujem da je značenje Svetog pisma.“ (Komentar Biblije Adama Klarka; *; podebljanje naše)

I:

„U ime... — Ovaj izraz ovde ne znači „vlašću“ Oca, itd. Krstiti se u ime Oca, itd., isto je što i krstiti se „u“ Oca; kao što verovati u „ime“ Hristovo znači isto što i verovati „u Hrista“, Jovan 1:12; Jovan 2:23; Jovan 3:18; 1. Korinćanima 1:13. Krstiti se „u“ nekoga znači javno ga primiti i prihvatiti kao verskog učitelja ili zakonodavca; primiti njegov sistem religije. Tako su Jevreji bili kršteni „u Mojsija“, 1. Korinćanima 10:2. To jest, primili su sistem koji je on učio; priznali su ga za svog zakonodavca i učitelja. Tako Pavle pita, 1. Korinćanima 1:13, „Ili se u ime Pavlovo krstiste?“ — to jest, da li ste ovim obredom bili predani Pavlu? Da li ste sebe vezali za „njega“ i predali sebe „njemu“, ili Bogu? Tako, krstiti se u ime Oca, ili u Oca, znači javno, značajnim obredom, primiti njegov sistem religije; obavezati dušu da se pokorava njegovim zakonima; biti mu predan; primiti, kao vodiča i utehu života, njegova uputstva i pouzdati se u njegova obećanja. Krstiti se u Sina, na isti način, znači primiti ga kao Mesiju — našeg Proroka, Sveštenika i Cara — pokoriti se njegovim zakonima i primiti ga kao Spasitelja. Krstiti se u Svetoga Duha znači javno ga primiti kao Posvetitelja, Utešitelja i Vodiča duše. Značenje se, dakle, može ovako izraziti: krsteći ih u Oca, Sina i Svetoga Duha svečanim ispovedanjem jedine istinite vere i svečanim posvećenjem službi svetog Trojstva.

„Sjedinjenje ova tri imena u krsnoj formuli dokazuje da su Sin i Sveti Duh jednaki Ocu. Ništa ne bi bilo besmislenije ni bogohulnije nego sjediniti ime nekog stvorenja — čoveka ili anđela — sa imenom večno živoga Boga u ovom svečanom obredu. Da je Isus bio puki čovek ili anđeo, kako smatraju mnogi koji poriču njegovo božanstvo, i da je Sveti Duh bio puki „atribut“ Boga, onda bi bio vrhunac besmisla koristiti ovakvu formulu ili zapovediti apostolima da pod njima krštavaju ljude. Kako bi besmislena bila zapovest — štaviše, kako bogohulna — da je rečeno: „Krstite ih u Boga, i u Pavla, i u „mudrost ili silu“ Božju!“ Možemo li verovati da bi naš Spasitelj dao tako besmislenu zapovest? Pa ipak, ukoliko on sam nije božanski i Sveti Duh nije božanski, Isus je dao zapovest koja je u suštini ista kao ova. Krsna formula se stoga oduvek smatrala nepobitnim argumentom za učenje o Trojstvu, to jest za to da su Sin i Sveti Duh jednaki Ocu.“ (Beleške o Bibliji Alberta Barnsa; *; podebljanje naše)

Da bismo pokazali zašto je ova trojstvena formula toliko problematična za muslimanske hristofobe poput Vilijamsa, dovoljno je da ga izazovemo da objavi tekst na blogu u kojem će ispisati sledeće formule:

„Idite i obrezujte ljude u ime Alaha, i Muhameda, i Gavrila!“

„Idite i obrezujte ljude u ime Alaha, i Poslanika, i Anđela objave!“

Ili,

„Prinosite žrtve i blagosiljajte svoju hranu u ime Alaha, i Muhameda, i Gavrila!“

„Prinosite žrtve i blagosiljajte svoju hranu u ime Alaha, i Poslanika, i Anđela objave!“

Nema tog muslimana koji bi se usudio da izgovori ili napiše takve izjave, budući da bi to bio očigledan čin širka, to jest pridruživanja sudrugova Alahu, što je prema islamu neoprostivi greh:

„Koji vam je Zemlju posteljom, a nebo zdanjem učinio; Koji s neba spušta vodu i s njom izvodi plodove, opskrbu vašu. Zato ne pripisujte Allahu druga božanstva, a znate to.“ S. 2:22 Kuran: reformistički prevod (QRT)

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 QRT – 4:116

A ipak, Vilijams bi hteo da poverujemo da su Didahi i Matejevo jevanđelje spisi koji su hristološki manje razvijeni i koji stoga odražavaju niže viđenje Isusa — viđenje koje bi navodno bilo saglasno sa islamskom teologijom!

Vermes ipak iznosi prigovor protiv toga što Didahi upotrebljava Matejevu trojstvenu krsnu formulu:

„Na koji god način da se krštenje vršilo, sačuvani tekst Didahija nameće obrednu formulu posvedočenu u Mateju 28:19 — Oca, Sina i Svetoga Duha (Did 7.1 i 3). Imajući, međutim, u vidu spor napredak trojstvene teologije u ranoj crkvi, istoričnost Didahijeve formulacije čini se upitnom iz dva razloga. U najranijoj fazi prvobitne crkve, prema petrovskom i pavlovskom delu Dela apostolskih (poglavlja 1-12 i 13-28), krštenje se nije vršilo prizivanjem Oca, Sina i Svetoga Duha, nego jednostavno u ime Isusovo (Dela apostolska 2:38; 19:5). Drugo, i možda značajnije, sam Didahi u vezi sa evharistijskim obedom propisuje da učesnici ove svečanosti moraju biti kršteni, ne u ime Trojstva, nego ‚u ime Gospodnje‘ (Did. 9.5), pri čemu se Gospod u ovom spisu uvek poistovećuje sa Isusom. Još jednom smo suočeni sa veoma ranim oblikom hrišćanstva.“ (Vermes, str. 139-140; podebljanje naše)

Postoji nekoliko očiglednih problema sa Vermesovim argumentom.

Prvo, Vermesovi komentari savršeno ilustruju pristrasnosti i predrasude koje svi ljudi imaju i koje često unose u svoje ispitivanje izvora — a naučnici tu nisu izuzetak. Upravo te pretpostavke neposredno utiču na to kako će tumačiti dokaze. Na primer, umesto da dozvoli da dokazi oblikuju njegovo razumevanje, Vermes je već unapred odlučio šta su rani jevrejski sledbenici Isusovi mogli, a šta nisu mogli da veruju ili uče. Zatim nastavlja da dovodi u pitanje ili odbacuje svaki podatak koji se ne uklapa u njegove pretpostavke o ranim jevrejskim verovanjima o Isusu.

Uzmimo Vermesovu tvrdnju da je trojstvena krsna formula upitna, čime se podrazumeva da je ona možda umetnuta u Didahi u nekom kasnijem trenutku. Da li on to izvodi iz rukopisnih svedočanstava? Nikako, budući da svi rukopisi koje naučnici koriste za prevođenje Didahija sadrže ovaj odeljak.

On to zasniva uglavnom na svojoj pretpostavci o navodno sporom razvoju trojstvene teologije u ranoj crkvi. Ipak, u Didahijevoj upotrebi trojstvene krsne formule nema ničega što bi je činilo razvijenijom od onoga što nalazimo u Matejevom jevanđelju, za koje i sam Vermes priznaje da je jedan od najranijih izvora o Isusovom životu.

Drugo, zašto pretpostaviti da je trojstvena krsna formula kasniji umetak ili izmišljotina? Zašto zapravo ne tvrditi da je knjiga Dela apostolskih ta koja je pogrešila ili izmislila stvari, pošto rana Crkva nije krštavala u ime Isusovo? I zašto ne pretpostaviti da su zapravo reči iz 9.5, to jest „u ime Gospodnje“, kasnije umetnute u tekst Didahija?

Zapravo, upravo je to stav jednog od vodećih stručnjaka za Didahi:

11 Koester, Synoptische Überlieferung, 191: formula ne potiče iz Matejevog jevanđelja nego „iz prakse zajednice“. Za Kestera je, međutim (po dobro poznatim obrascima), analogna formula u Mateju 28:19 očigledno sekundarna. Tako je za njega Didahi najstarije svedočanstvo (str. 192). Vebus (Liturgical Traditions, 36-39) ima još i treće tumačenje: da je trojstvena formula nastala tek oko sredine 2. veka. Ona je potom uneta ne samo u Matejevo jevanđelje nego i u Didahi 7. Jednodelna krsna formula u Did. 9.5 je izvorna. Ali nema stvarnog razloga za pretpostavku da je u 7.1, 3 reč o glosi. Štaviše, po mom mišljenju, 9.5 je redakcijskog porekla. Vidi dalje u tekstu. (Kurt Niederwimmer, The Didache (Hermeneia: A Critical & Historical Commentary on the Bible) [Augsburg Fortress Publishing, 1998)], str. 126-127; podebljanje naše)

Odgovor je, naravno, očigledan. Vermes unapred pretpostavlja da rani jevrejski Hristovi sledbenici nisu mogli imati tako uzvišeno viđenje Isusa — viđenje koje ga u suštini prikazuje kao nekoga ko suštinski pripada samom identitetu Boga — pa stoga mora da objasni i otkloni sve takve dokaze koji se ne uklapaju u njegovu shemu.

Ovo nas vodi ka sledećem problemu u Vermesovim tvrdnjama. Vermes se prosto hvata za slamku kada pokušava da suprotstavi trojstvenu krsnu formulu tvrdnji Dela apostolskih da je prvobitna crkva krštavala ljude u ime Gospoda Isusa, jer nigde u samim Delima ne stoji da su to stvarne reči koje su krstitelj i/ili kršteni izgovarali tokom samog obreda. Sledeći evangelikalni naučnici to najbolje objašnjavaju:

4. Ove izjave dopunjuju Mateja 28:19, a ne protivreče mu, gde se govori o krštavanju novih učenika „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ Ni Matej 28:19 ni odlomci u Delima apostolskim ne određuju reči koje treba izgovoriti pri obredu krštenja; Novi zavet, u stvari, ne sadrži nikakav zapis o rečima izgovorenim pri obredu krštenja. Kod Mateja, isto koliko i u Delima, težište stvaranja učenika jeste predanost Isusu Hristu. Otuda, u Mateju 28:18-20 oni koji veruju treba da priznaju njegovu sveopštu vlast (st. 18), da postanu Isusovi učenici (st. 19a), da budu kršteni u ime Sina, kao i Oca i Svetoga Duha (19b), da drže sve što je Isus učio (st. 20a) i da žive u svesti o njegovom prisustvu (20b). (Robert Bowman Jr. & J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], str. 303; podebljanje naše)

I:

12. Kod Mateja je Isus rekao svojim učenicima da krštavaju „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Matej 28:19, doslovan prevod). Ova izjava ne protivreči pominjanjima krštenja „u“ ime Isusa Hrista, budući da nijedan od tih tekstova ne određuje krsnu formulu niti niz reči za upotrebu u krsnom obredu. (Isto, str. 324; podebljanje naše)

Štaviše, kontekst Dela apostolskih pomaže nam da razumemo zašto su apostoli isticali važnost krštenja u ime Gospoda Isusa Hrista:

„... Obrednim činom krštenja u ime Isusovo vernici su sebe poistovećivali kao verske poklonike Isusove.

„Dr Lajtfut ima nekoliko dobrih misli o ovom nalogu datom apostolima: —

„I. Hristos im zapoveda da idu i krste narode: ali koliko je vremena prošlo pre nego što je takvo putovanje preduzeto! A kada je došlo vreme da se ovo delo započne, Petar ga ne otpočinje bez prethodne opomene date mu sa neba. A do toga je došlo zato što je, po Hristovoj zapovesti, jevanđelje najpre trebalo propovedati Judeji, Samariji i Galileji.

„II. On im zapoveda da krštavaju u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha; ali među Jevrejima su krštavali samo u ime Isusovo. Vidi Dela apostolska 2:38; Dela apostolska 8:16; Dela apostolska 19:5. I to iz tog razloga da bi krstitelji tvrdili, a kršteni ispovedali, da je Isus istiniti Mesija; što su Jevreji ponajviše osporavali. Iste je prirode i onaj apostolski blagoslov: Milost i mir od Boga Oca, i od Gospoda našeg Isusa Hrista. Gde je onda Sveti Duh? On nije isključen, iako nije imenovan. Jevreji su se lakše saglašavali sa Duhom Mesijinim, koga veoma slave, nego sa ličnošću Mesije. Više nego sve drugo, poriču i odriču se Isusa Nazarećanina. Apostolima je stoga pripadalo da utoliko revnosnije tvrde da je Isus Mesija ukoliko su mu se žešće protivili; a kada se to jednom razjasni, priznanje Duha Hristovog usledilo bi bez odlaganja i ustezanja. Mojsije, (u Izlasku 6:14), pristupajući nabrajanju svih plemena Izrailjevih, ne ide dalje od Levijevog plemena; i zadovoljava se onim na šta se u tom trenutku odnosio njegov predmet i njegovo pripovedanje. Na isti način apostoli, za sada, krštavaju u ime Isusovo i blagosiljaju u ime Oca i Isusa, da bi time čvršće utemeljili učenje o Isusu, koje je nailazilo na tako oštro i žestoko protivljenje; a kada se to učenje među njima utemelji, oni bi se ubrzo složili i oko Svetoga Duha.

„III. Među Jevrejima se spor vodio o istinitom Mesiji; među neznabošcima o istinitom Bogu. Stoga je među Jevrejima bilo primereno krštavati u ime Isusovo, da bi se potvrdilo da je on istiniti Mesija. Među neznabošcima pak u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, da bi time bili poučeni u učenju o istinitom Bogu. — Neka se ovo posebno zapamti.

„IV. Jevreji su prozelite krštavali u ime Oca, to jest u ispovedanje Boga, koga su nazivali imenom Oca. Apostoli krštavaju Jevreje u ime Isusa Sina, a neznabošce u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.

„V. Otac se otkrio u starom savezu; Sin u novom — u ljudskom telu, svojim čudima, učenjem, vaskrsenjem i vaznesenjem; Sveti Duh u svojim darovima i čudima. Tako je učenje o vazda blaženom Trojstvu postepeno doraslo do pune zrelosti. Da bi se došlo do njegovog priznanja, svi koji ispovedaju da je istiniti Bog trojedin bili su dužni da se krste u njegovo ime.“ Lightfoot's Works, tom II, str. 274. (Komentar Adama Klarka; podebljanje naše)

I:

B. Dela apostolska 2:38 i Matej 28:19

1. Nijedan od ta dva odlomka ne određuje da se pri krštenju izgovaraju određene reči; niti Biblija ikada beleži da je neko rekao: „Krštavam te u ime...“

2. Oni za koje se kaže da su kršteni u ime Isusovo (bez obzira na to da li je formula „u ime Isusovo“ bila korišćena) bili su ljudi koji su već poznavali Boga Starog zaveta:

a. Jevreji: Dela apostolska 2:5, 38; 22:16

b. Samarjani: Dela apostolska 8:5, 12, 16

c. Bogobojazni neznabošci: Dela apostolska 10:1-2, 22, 48

d. Učenici Jovana Krstitelja: Dela apostolska 19:1-5

e. Prvi hrišćani u Korintu bili su Jevreji i bogobojazni neznabošci: Dela apostolska 18:1-8; 1. Kor. 1:13

3. Trojstvena formula za krštenje (ako je Matej 28:19 uopšte to) data je u kontekstu poslanja apostola da jevanđelje odnesu „svim narodima“, uključujući i ljude koji nisu znali za biblijskog Boga. (Bowman, The Biblical Basis of the Doctrine of the Trinity - Part Six, VI. Otac, Sin i Sveti Duh su svaki ponaosob neko različit od drugoga dvojice (tj. oni su tri „lica“); kurziv i podvlačenje naši)

Budući da ovi odlomci o krštenju u Delima apostolskim govore o obraćenju Jevreja, Samarjana i bogobojaznih neznabožaca u hrišćansku veru — ljudi koji su već bili upoznati sa onim što su Stari zavet i jevrejsko predanje učili o Bogu kao nebeskom Ocu — sasvim je razumljivo da bi apostoli tim ljudima naglašavali potrebu da se potčine suverenoj vlasti Isusa Hrista i da priznaju njegov uzvišeni položaj nad njima ispovedajući ga kao svog vaskrslog Gospoda.

Štaviše, ono što Vermesove prigovore čini prilično ironičnim jeste to što sastavljač(i) Didahija očigledno nije imao nikakav problem da obe ove izjave o krštenju uvrsti u isti dokument! Autor(i) je ova uputstva očigledno smatrao suštinski dopunjujućim, zbog čega je i uvrstio oba.

Pisac(pisci) je izraz „u ime Gospodnje“ možda shvatao kao ukazivanje na činjenicu da je sam Hristos dao vođama Crkve vlast da krštavaju — krštenje za koje je sam Isus rekao da treba da se vrši „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“

Drugim rečima, „u ime Gospodnje“ označavalo je vlast koju je vaskrsli Gospod dao hrišćanima da vrše obred krštenja, dok se trojstvena formula odnosi na stvarne reči koje je krstitelj i/ili kršteni morao da prizove tokom same svečanosti kako bi krštenje bilo punovažno pred Bogom.

Kao takav, autor(i) je možda prosto podsećao svoje zajednice da je svako ko nije primio krštenje kao znak potčinjavanja vlasti Isusa Hrista kao svog suverenog Gospoda bio isključen iz učešća u Evharistiji.

A ako autor(i) nije imao problem da oba ova uputstva stavi zajedno u istu knjigu, zašto bi ga imao Vermes?

Četvrto, i konačno, čak i ako pođemo od čitanja koje Vermes preferira, i dalje dobijamo prilično uzvišeno viđenje Hrista — ono koje ga prikazuje kao Boga!

Izraz „u ime Gospodnje“ u suštini znači da je Isus Božanstvo radi koga su se obredi poput krštenja vršili kao način da mu se ukaže čast i slava:

„Najčešća formulacija kojom Novi zavet izražava ovu misao jeste da su rani hrišćani krštavali ‚u‘ (eis) ime Isusovo (Dela apostolska 8:16; 19:5; 1. Kor. 1:13-15; upor. Rimljanima 6:3; Galatima 3:27). Izraz ‚u ime‘ (eis to onoma), upotrebljen u ovim tekstovima o krštenju, nema presedana u Starom zavetu i izgleda da odražava rabinski izraz koji se koristio u vezi sa verskim obredima ili ritualima. U svojoj monografiji o toj temi Lars Hartman objašnjava: ‚Obredi se vrše „u ime“ boga kome kult tog obreda pripada ili koji je na drugi način povezan sa datim obredom. Taj bog je temeljna odrednica obreda; on/ona je onaj koga poklonik „ima na umu“ ili „s obzirom na koga“ se obred vrši i koji ga time čini smislenim.‘ Ovaj smisao izraza jasno odgovara novozavetnoj upotrebi u vezi sa hrišćanskim krštenjem. Odgovara i sličnim izrazima o krštavanju ‚u‘ (en) ili ‚na‘ (epi) ime Isusa Hrista (Dela apostolska 2:38; 10:48) (Bowman & & J. Ed Komoszewski, Part 3: Name Above All Names: Jesus Shares the Names of God, 11. Name One, str. 132; podebljanje naše)

Čuveni novozavetni naučnik Leri V. Hurtado uglavnom se slaže sa gore navedenim evangelikalnim naučnicima:

„Karakterističan obred kojim su ljudi postajali članovi ranih hrišćanskih grupa bilo je ‚krštenje‘, obredno uranjanje koje je uključivalo prizivanje Isusovog imena (npr. Dela apostolska 2:38; 8:16; 10:48)... Kao što je Hartman tvrdio, pominjanje krštenja koje se vrši ‚u ime Isusovo‘ trebalo je da predstavi Isusa kao ‚temeljnu odrednicu obreda‘.

„Pretpostavke o neposrednom uticaju paganskih kultova na najraniju hrišćansku praksu i misao pokazale su se kao pojednostavljene i neosnovane. Ipak, postoje izvesne fenomenološke sličnosti između značaja i uloge Isusa u ranohrišćanskom krštenju i mesta božanstava paganskih misterija. Kao i u paganskim obredima posvećenja, tako i u krsnoj praksi koja se odražava u Pavlovim poslanicama, posvećenici su bili uvereni u silu lika u čije su obrede stupali, pri čemu hrišćanski posvećenici dolaze pod silu Isusa kao od Boga postavljenog Kyriosa. Ipak, Hartman ubedljivo tvrdi da je krštenje ‚u ime Isusovo‘ nastalo u palestinskim jevrejsko-hrišćanskim krugovima i da tu leži i istorijski koren toga što se vernici obredno poistovećuju pozivanjem na Isusovo ime. To je i izuzetno i bez presedana u kontekstu jevrejskog predanja rimskog perioda.“ (Hurtado, Lord Jesus Christ, 2. Early Pauline Christianity, str. 143-144; podebljanje naše)

I:

„Ustaljena pominjanja Isusa kao jedinstvenog vršioca Božjeg iskupiteljskog dela u ovim molitvama veoma drevnog porekla ponovo svedoče o važnom mestu Isusa u ranohrišćanskoj pobožnoj praksi, mestu koje nema pravog prethodnika ni paralele u tadašnjem religijskom okruženju.162 Štaviše, samo onima koji su kršteni ‚u ime Gospoda (Isusa)‘ dopušteno je da učestvuju u obedu (9.5), što pokazuje da Isus služi kao vrata u zajednicu izabranih koji uznose ove molitve. Nadalje, u zahvalnosti koja se uznosi Bogu za njegovo ‚sveto ime‘ koje je Bog ‚učinio da prebiva [kateskenosas] u našim srcima‘ (10.2), verovatno imamo još jedno pominjanje Isusa. Kao što je Nidervimer primetio, Božje ‚ime‘ ovde, u ovoj veoma drevnoj molitvi koja potiče iz jevrejsko-hrišćanskih krugova, predstavlja ‚Božju epifaniju, Boga lično‘, i ono ‚stoji za ono što bi Grci nazvali ousia [suština, biće].‘163 Za hrišćane od kojih je ova molitva potekla, Isus je oličavao božansko ime, i on je onaj u kome je Božje ime prebivalo među ljudima i sada prebiva u vernicima.164

„Zaključak evharistijske molitve iz 10.1-6 pruža nam još jednu drevnu crtu hrišćanske pobožne prakse — staru aramejsku formulu maranata. Kao što smo ranije primetili komentarišući upotrebu ovog izraza u 1. Korinćanima 16:22, to je poziv uzvišenom Isusu da dođe u eshatološkoj sili. U Didahiju 10.1-6 taj poziv je deo niza molbi koje zajedno obuhvataju pobedu Božje namere (‚Neka dođe milost‘) i Božjeg carstva nad ‚ovim svetom/vekom [kosmos]‘. Kao vrhunska sastavnica ovog niza poziva, formula maranata pokazuje ključno mesto Isusa u ranohrišćanskoj nadi i liturgiji. (Isto, 10. Proto-orthodox Devotion, str. 617-618; podebljanje naše)

162. Hrišćanska molitva razlikuje se od paganske prakse po ograničavanju molitve na jednoga Boga i po uključivanju Isusa kao njegovog jedinstvenog Sina. U jevrejskoj molitvi nijedna poštovana ličnost, poput Mojsija, ne funkcioniše u molitvi na način koji odgovara mestu Isusa u ranohrišćanskoj praksi. Vidi Hurtado, One God, One Lord.

163. Nidervimer, 156, i nap. 13.

164. Vidi, npr., 1 Klim. 58:1; 59:2-3, gde vernici „slušaju“, „uzdaju se“ i „nadaju se“ u Božje „ime“, što mogu biti samo pominjanja Isusa kao onoga koji oličava božansko ime. (Isto, str. 617; podebljanje naše)

Otuda, čak i kada bismo prihvatili da Didahi izvorno nije sadržao Matejevu trojstvenu formulu, zapovest da se krštava u ime Gospodnje i dalje bi bila dovoljna da dokaže kako je hristologija njegovog autora (ili autorâ), i zajednica za koje je ova knjiga izvorno napisana, bila jednako visoka kao Pavlova i Jovanova!

Dolazimo do kraja ovog dela našeg odgovora. Ako Gospod da, peti i poslednji deo trebalo bi da se uskoro pojavi.