Didahi i božanstvo Hrista [3. deo]

Svedok iz prvog veka o neislamskoj hristologiji

Odgovor Polu Vilijamsu, 3. deo

Nastavljamo tamo gde smo stali u pogledu svedočanstva Didahija o božanstvu Hrista.

Obožavanje Isusa kao Boga

Nasuprot Vermešovoj tvrdnji da Didahi nikada ne primenjuje naziv Bog na Isusa, možda zapravo postoji jedno mesto na kojem čini upravo to.

Didahi navodi Isusove reči, kako se nalaze u Matejevom jevanđelju, kao zapovesti Gospodnje, a takođe beleži i molitve koje je trebalo prinositi u ime Isusovo:

Poglavlje 8. Post i molitva (Očenaš).

Ali neka vaši postovi ne budu sa licemerima, jer oni poste drugog i petog dana u nedelji. Vi, radije, postite četvrtog dana i na dan Priprave (petak). Ne molite se kao licemeri, nego kao što je Gospod zapovedio u svom jevanđelju, ovako:

Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje. Da dođe carstvo Tvoje. Da bude volja Tvoja i na zemlji kao što je na nebu. Hleb naš nasušni (potrebni) daj nam danas, i oprosti nam dug naš kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. I ne uvedi nas u iskušenje, nego izbavi nas od zloga (ili: od zla); jer je Tvoja sila i slava vavek. (Roberts-Donaldsonov prevod; kurziv i podvlačenje naši)

I:

Poglavlje 9. Evharistija.

A što se tiče evharistije, zahvaljujte ovako. Najpre, u vezi sa čašom:

Zahvaljujemo Ti, Oče naš, za svetu lozu Davida, sluge Tvoga, koju si nam obznanio kroz Isusa, Slugu Tvoga; Tebi slava vavek.

A u vezi sa prelomljenim hlebom:

Zahvaljujemo Ti, Oče naš, za život i znanje koje si nam obznanio kroz Isusa, Slugu Tvoga; Tebi slava vavek. Kao što je ovaj prelomljeni hleb bio rasejan po brdima, pa sabran zajedno i postao jedno, tako neka se i Crkva Tvoja sabere sa krajeva zemlje u carstvo Tvoje; jer je Tvoja slava i sila kroz Isusa Hrista vavek.

Ali neka niko ne jede niti pije od vaše evharistije, osim onih koji su kršteni u ime Gospodnje; jer je i o tome Gospod rekao: „Ne dajte svetinje psima“.

O vršenju evharistije, odnosno Gospodnje večere, imaćemo još ponešto da kažemo nešto kasnije.

Za sada, međutim, želimo da se usredsredimo na činjenicu da Didahi podstiče hrišćane da prinose zahvalnost Bogu kroz Isusa Hrista, što je upravo ono što nalazimo i u samom Novom zavetu:

„I sve što god činite riječju ili djelom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista, zahvaljujući Bogu Ocu kroz Njega.“ Kološanima 3:17

„Ako neko govori, neka govori kao riječi Božije; ako neko služi, neka služi kao po moći koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista, kome je slava i sila u vijekove vijekova. Amin.“ 1. Petrova 4:11

Dovoljno je reći da su takve pobožne prakse bez presedana i nespojive sa Vilijamsovim islamskim uverenjima. Vilijams ne može da pokaže nijedno mesto u hebrejskoj Bibliji (a ni u Kuranu, kad smo već kod toga) gde vernici prinose hvalu i obožavanje kroz ljudskog posrednika kakav je Mojsije.

A to nije sve. Sledeći primer zapravo sadrži prizivanje Isusa na aramejskom!

Poglavlje 10. Molitva posle pričešća.

A pošto se nasitite, zahvaljujte ovako:

Zahvaljujemo Ti, sveti Oče, za sveto ime Tvoje koje si nastanio u srcima našim, i za znanje i veru i besmrtnost, koje si nam obznanio kroz Isusa, Slugu Tvoga; Tebi slava vavek. Ti, Vladiko svemogući, stvorio si sve radi imena svoga; dao si ljudima hranu i piće na uživanje, da bi Ti zahvaljivali; a nama si darežljivo dao duhovnu hranu i piće i život večni kroz Slugu Tvoga. Pre svega Ti zahvaljujemo što si silan; Tebi slava vavek. Seti se, Gospode, Crkve svoje, da je izbaviš od svakoga zla i da je usavršiš u ljubavi svojoj, i saberi je od četiri vetra, posvećenu za carstvo svoje koje si joj pripremio; jer je Tvoja sila i slava vavek. Neka dođe milost, i neka prođe ovaj svet. Osana Bogu (Sinu) Davidovom! Ako je ko svet, neka dođe; ako ko nije, neka se pokaje. Maranata. Amin. (kurziv i podvlačenje naši)

Evo kako Erman prevodi poslednji deo ovog odeljka:

6 Neka dođe milost i neka prođe ovaj svet. Osana Bogu Davidovom. Ako je ko svet, neka dođe; ako ko nije, neka se pokaje. Maranata!12 Amin.“ (Lost Scriptures, str. 215; kurziv naš)

21Uporediti 1. Korinćanima 16:22. (Isto)

Nekoliko stvari se izdvaja iz ovog čina hvale. Prvo, ovde imamo molitvu koja se prinosi Bogu Ocu na početku zahvalne trpeze, zahvaljujući mu što je svim vernicima otkrio i darovao večni život kroz Isusa Hrista.

Drugo, Didahi upotrebljava aramejsku reč koja se nalazi u jednoj od Pavlovih poslanica, naime Maranata:

„Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema. Maran ata.[1] Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ 1. Korinćanima 16:22-23 KJV

To je u suštini prizivanje vaskrslog Gospoda Isusa da se vrati, odnosno da ponovo dođe s neba.

Kao takvo, ovo ne pokazuje samo da su zajednice kojima je Didahi napisan prizivale Isusa u svom zajedničkom obožavanju, već pokazuje i da je ta praksa prizivanja vaskrslog Hrista započela ne među neznabošcima, nego među Isusovim jevrejskim sledbenicima koji su govorili aramejski!

Evanđeoski hrišćanski naučnik R. T. Frens objašnjava:

„Upadljivo je najpre primetiti ‘definiciju’ hrišćanina u 1. Korinćanima 1:2 kao „koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista“. Ne samo da ta fraza sama po sebi ukazuje na to da je molitva Isusu bila uobičajena i prepoznatljiva odlika hrišćana pedesetih godina, nego je i ‘prizivati ime Gospodnje’ redovna starozavetna formula za obožavanje i molitvu upućenu Bogu (Postanje 4:26; 13:4; Psalam 105:1; Jeremija 10:25; Joil 2:32; itd.). Tako cela ta fraza sugeriše da je Plinijev opis hrišćanskog obožavanja oko 115. godine, kao pevanja ‘Hristu kao Bogu’, mogao već šezdeset godina ranije biti utisak posmatrača sa strane. Zaista, ta odlika je očigledno još starija, jer upotreba aramejske formule molitve Isusu, Maranata (‘Gospode naš, dođi’), u 1. Korinćanima 16:22, kada se piše jednoj grčkoj crkvi, može ukazivati jedino na to da je ta formula, poput stranih izraza kakvi su danas ‘Osana’ i ‘Aliluja’, bila osveštana dugom upotrebom. Kada je nastala u crkvi aramejskog govornog područja može se samo nagađati, ali da bi bila poznata u Korintu pedesetih godina, verovatno potiče iz samih najranijih dana jerusalimske crkve; u tom slučaju Isusa su, nedugo nakon njegove smrti, ‘prizivali’ hrišćani iz njegove sopstvene kulturne sredine.“ (France, „The Worship of Jesus: A Neglected Factor In Christological Debate?“, Christ The Lord: Studies in Christology presented to Donald Guthrie, priredio Harold H. Rowdon [Inter-Varsity Press, Downers Grove, Il 1982], str. 50; podebljanje naše)

Čuveni novozavetni naučnik Leri V. Hurtado slaže se sa Frensovom procenom:

„… Takođe je jasno da se klicanje i prizivanje Isusa kao Gospoda vršilo u hrišćanskim krugovima aramejskog govornog područja, kao i u onima grčkog, na šta ukazuje formula prizivanja, maranata, koju je Pavle sačuvao u 1. Korinćanima 16:22. Ta aramejska formula bila je već u vreme nastanka ove poslanice toliko poznata da za nju nije bio potreban nikakav prevod za njegove čitaoce u Korintu, hrišćane iz neznaboštva grčkog govornog područja…“ (Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K. 2003], str. 21; podebljanje naše)

I:

„… Da ponovim tvrdnju iznetu ranije: judejski hrišćani jevrejskog porekla, oblikovani dobro posvedočenom jevrejskom brigom o izbegavanju obožavanja bilo koga osim jednog Boga, sigurno ne bi mogli da odobre kultsko poštovanje Isusa koje se upražnjavalo u Korintu i koje je odlika pavlovskog hrišćanstva, da ono nije bilo i deo njihovog sopstvenog zajedničkog pobožnog života. Ipak, sudeći po pitanjima kojima je Pavle prinuđen da se bavi u korintskoj prepisci, nikakvog prigovora po tom pitanju nije bilo. Razumniji zaključak je, stoga, da prigovora nije bilo zato što je ovo kultsko poštovanje Isusa zapravo bilo zajednički obrazac pobožnosti i u judejskim i u pavlovskim krugovima.

„Kao potkrepljenje ovog suda, vraćam se onom naročito upadljivom svedočanstvu da je Isus bio prizivan u kultskom okruženju vernika aramejskog govornog područja — apelu upućenom Isusu koji Pavle navodi u 1. Korinćanima 16:22, maranata. Iako je reč o malom ostatku rane pobožne prakse, njegov značaj i smisao opravdavaju opširniju raspravu. Prvo, ovaj izraz očigledno potiče iz kultskog života hrišćana aramejskog govornog područja I VEROVATNO JESTE MOLITVENA/PRIZIVNA FORMULA. To je u skladu sa njegovim pojavljivanjem na kraju ove poslanice, jer je Pavle karakteristično koristio liturgijske izraze na početku i na kraju svojih poslanica. Štaviše, isti izraz pojavljuje se i u našoj najranijoj sačuvanoj zbirci hrišćanskog bogoslužbenog materijala, Didahiju, kao deo molitve koju je trebalo prinositi na kraju evharistijske trpeze (10.6). Takođe, jedan istovetan grčki izraz pojavljuje se u Otkrivenju 22:20 („da dođi, Gospode Isuse“), gde je i on očigledno molitveni apel.

„Drugo, ovaj kultski apel upućen je uzvišenom Isusu. Izraz maranata je, dakle, jasan dokaz zajedničke kultske pobožnosti prema Isusu u aramejskim krugovima u kojima se taj izraz prvo pojavio. Važnija od filoloških rasprava o konotaciji aramejskog termina mar (gospod) i o tome da li je korišćen kao božanska titula (JESTE) jeste činjenica da taj izraz predstavlja kultsko prizivanje Isusa. Jer to pokazuje da je on bio primalac pobožnosti na bogoslužbenim okupljanjima vernika aramejskog govornog područja u najranijim decenijama hrišćanskog pokreta.“ (Isto, 3. Judean Jewish Christianity, str. 172-173; podebljanje i verzal naši)

Drugi značajan aspekt ove molitve jeste to što ona koristi reč Osana („spasenje“) da bi hvalila Boga, tj. „Osana Bogu Davidovom.“ To je upravo ista ona reč koja je upotrebljena da se hvali Hristos dok je ulazio u Jerusalim jašući na magarećem mladuncu:

„I dovedoše magare Isusu, i metnuše na njega haljine svoje; i usjede na njega. A mnogi prostriješe haljine svoje po putu; a drugi rezahu granje od drveća, i prostirahu po putu. A koji iđahu pred njim i za njim, vikahu govoreći: Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Blagosloveno carstvo oca našega Davida koje dolazi u ime Gospodnje. Osana na visini!“ Marko 11:7-10

Ovo, izgleda, ukazuje na to da je Bog kome Didahi pripisuje spasenje zapravo Gospod Isus Hristos!

Budući da su autor(i) bili upoznati sa predanjima koja se nalaze u Matejevom jevanđelju, kao što se vidi iz ovde navedenih citata i drugih koji se pojavljuju kroz ceo Didahi, on/oni bi sigurno znali za Isusov ulazak u Jerusalim, gde su deca osanu pripisivala neposredno njemu. U svetlu toga, sastavljač(i) su morali znati da bi čitaoci izjavu „osana Bogu Davidovom“ prirodno shvatili kao pripisivanje hvale samome Isusu. Zapravo, prema jednom od vodećih stručnjaka za Didahi, upravo je tako to razumeo bar jedan kritički naučnik:

„… Svečanim ‘osana’ zajednica se raduje u Bogu,86 koji šalje Mesiju, sina Davidovog.87 Buduća i sadašnja eshatologija su isprepletene.88“ (Kurt Niederwimmer, The Didache (Hermeneia: A Critical & Historical Commentary on the Bible) [Augsburg Fortress Publishing, 1998)], str. 162-163)

87 Drugačije Knopf, Lehre, 29: „Ovde je Hristos Bog Davidov.“ (Isto, str. 162; podebljanje naše)

Tvrditi da je takva čast prosto isuviše razvijena i nespojiva sa hristologijom autora ne samo da unapred pretpostavlja ono što tek treba dokazati, nego i zanemaruje činjenicu da Didahi poistovećuje Isusa sa Bogom Jahveom koji će doći sa svojim svetima da sudi svetu. Za detalje pogledajte drugi deo našeg odgovora.

U najmanju ruku, upotreba reči osana za Boga navela bi čitaoce na zaključak da jevanđelja predstavljaju Isusa kao onoga koji prima obožavanje koje pripada Bogu, što je tačka jasnije izvedena kod Mateja:

„A narod, koji iđaše pred njim i za njim, vikaše govoreći: Osana Sinu Davidovu! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visini! I kad on uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad govoreći: Ko je to? A narod govoraše: Ovo je Isus, prorok iz Nazareta Galilejskoga. I uđe Isus u hram Božiji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i ispremeta stolove onih što mijenjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove. I reče im: Napisano je: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu razbojničku. I pristupiše mu hromi i slijepi u hramu, i iscijeli ih. A kad vidješe prvosveštenici i književnici čudesa koja učini, i djecu gdje viču u hramu i govore: Osana Sinu Davidovu, rasrdiše se. I rekoše mu: Čuješ li šta ovi govore? A Isus im reče: Da! Zar niste nikada čitali: Iz usta djece i odojčadi načinio si sebi hvalu?“ Matej 21:15-16

Isus opravdava obožavanje koje su mu deca ukazivala navodeći sledeći psalam koji govori o tome kako Jahve prima hvalu od odojčadi:

„Gospode, Gospode naš! Kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa. U ustima male djece i koja sisaju činiš sebi hvalu nasuprot neprijateljima svojim, da bi učinio da zamukne neprijatelj i nemirnik.“ Psalam 8:1-2 LXX

Isusova poenta je sasvim jasna. Deca su reagovala upravo onako kako je Psaltir rekao da će reagovati u prisustvu Boga. Međutim, Isusov odgovor ima smisla jedino ako je on tvrdio da je Bog Jahve, jer je to jedini način na koji se psalam, koji govori o odojčadi koja obožavaju Jahvea, mogao upotrebiti da se opravda divljenje koje je Hristos primao od dece.

Imajući sve prethodno u vidu, da li Vilijams zaista očekuje od nas da poverujemo da su takvo obožavanje i takvo divljenje nespojivi sa Pavlovom hristologijom, a ipak potpuno u skladu sa učenjima islama?

Da li on zaista misli da je prizivanje Isusa kao Gospoda u zajedničkom bogosluženju, i preklinjanje njega da ponovo dođe, savršeno prihvatljivo u islamskoj teologiji, kada Kuran zabranjuje da se ijedan prorok uzima za svoga gospodara i sva prizivanja ograničava jedino na Boga?

„Nije primereno čoveku da mu Allah da Knjigu, i mudrost, i verovesništvo, a zatim da govori ljudima: „Mene obožavajte, a ne Allaha!“ Nego: „Budite učeni i pobožni, zato što Knjizi podučavate i što je i sami proučavate!" On vam ne naređuje da anđele i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje, nakon što ste postali Njemu predani?!“ S. 3:79-80 Muhamed Asad

„Vaš Gospodar kaže: „Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati! Zaista, oni koji iz oholosti neće da Me obožavaju - ući će, sigurno, poniženi u Pakao.““… „On je Živi, nema istinskog boga osim Njega, pa, molite Ga, ispovedajući Mu iskreno veru. Svaka hvala pripada Allahu, Gospodaru svetova!“ S. 40:60, 65 Muhamed Mahmud Gali

Vilijamsovi problemi su daleko od toga da budu okončani, kao što ćemo videti u sledećem delu našeg odgovora.