Da li su jevrejski apokrifi nadahnuto Sveto pismo? [Deo 3]

Nastavljamo tamo gde smo stali.

Svedočanstvo apokrifa

Apokrifi jasno i nedvosmisleno dokazuju, van svake razumne sumnje, da ne bi trebalo da budu uključeni u nadahnuti kanon Starog zaveta. Sledeći stihovi pokazuju zašto:

„i pohraniše kamenje na pogodnom mestu na hramskom brdu dok NE DOĐE prorok koji će reći šta s njim treba činiti.“ 1. Makavejska 4:46

„Tako mu poverovaše; ali on uhvati šezdesetoricu njih i pobi ih u jednom danu, u skladu sa rečju koja je bila napisana: ,Telesa svetih tvojih i krv njihovu prolivali su svuda oko Jerusalima, i ne beše nikoga da ih sahrani.‘ Tada strah i užas od njih pade na sav narod, jer govorahu: ,Nema u njima ni istine ni pravde, jer su prekršili sporazum i zakletvu kojom su se zakleli.‘“ 1. Makavejska 7:16-18

„Tako nastade velika nevolja u Izrailju, kakve ne beše otkad su proroci PRESTALI DA SE JAVLJAJU među njima.“ 1. Makavejska 9:27

„I Judejci i njihovi sveštenici odlučiše da Simon bude njihov vođa i prvosveštenik zauvek, dok se ne pojavi pouzdan prorok.“ 1. Makavejska 14:41

„Stoga, iako nam te stvari nisu potrebne, jer kao ohrabrenje imamo SVETE KNJIGE koje su u našim rukama,“ 1. Makavejska 12:9

„U zapisima se nalazi da je prorok Jeremija naredio onima koji su odvođeni u izgnanstvo da uzmu nešto od vatre, kao što je već rečeno, i da je prorok, pošto im je dao zakon, uputio one koji su odvođeni da ne zaborave zapovesti Gospodnje, niti da budu zavedeni u svojim mislima kada vide zlatne i srebrne kipove i njihov ukras. I drugim sličnim rečima podsticao ih je da zakon ne odstupi iz njihovih srca**. U spisu je takođe stajalo da je prorok, primivši objavu**, naredio da šator i kovčeg pođu s njim, i da je izašao na goru na koju se Mojsije bio popeo i video Božje nasledstvo. I Jeremija dođe i nađe pećinu, i unese onamo šator i kovčeg i kadioni oltar, i zapečati ulaz. Neki od onih koji su ga pratili dođoše da obeleže put, ali ga ne mogoše naći. Kada je Jeremija za to saznao, prekori ih i izjavi: ,To mesto ostaće nepoznato dok Bog ponovo ne sabere svoj narod i ne pokaže svoju milost. A tada će Gospod otkriti te stvari, i pojaviće se slava Gospodnja i oblak, kao što su bili pokazani u slučaju Mojsija, i kao što je Solomon molio da to mesto bude naročito posvećeno.‘ Bilo je takođe jasno pokazano da je Solomon, ispunjen mudrošću, prineo žrtvu za posvećenje i dovršenje hrama. Kao što se Mojsije molio Gospodu, i vatra siđe s neba i proždre žrtve, tako se i Solomon molio, i vatra siđe i proguta žrtve svespaljenice. I Mojsije reče: ,Bile su progutane jer žrtva za greh nije bila pojedena.‘ Isto tako je i Solomon održao osam dana. Iste stvari izveštavaju se U ZAPISIMA I U MEMOARIMA NEMIJINIM, a takođe i da je osnovao biblioteku i sakupio KNJIGE O CAREVIMA I PROROCIMA, I DAVIDOVE SPISE, i PISMA CAREVA o zavetnim prinosima. Na isti način i Juda je sakupio sve knjige koje su bile izgubljene zbog rata koji nas je zadesio, i one su u našem posedu.“ 2. Makavejska 2:1-14

„Ohrabrujući ih iz ZAKONA I PROROKA, i podsećajući ih takođe na borbe koje su dobili, učini ih još revnosnijima.“ 2. Makavejska 15:9

„Dok je još bio s vama, učio vas je zakonu i prorocima. ČITAO vam je o Avelju koga je ubio Kain, i o Isaku koji je prinet kao žrtva svespaljenica, i o Josifu u tamnici. Govorio vam je o revnosti Finesovoj, i učio vas o Ananiji, Azariji i Misailu u ognju. Hvalio je Danila u lavovskoj jami i blagosiljao ga. Podsećao vas je NA PISMO ISAIJINO, koje kaže: ,Iako prođeš kroz oganj, plamen te neće sažeći.‘ Pevao vam je PESME PSALMOPOJCA DAVIDA, koji reče: ,Mnoge su nevolje pravednika.‘ Kazivao vam je SOLOMONOVU IZREKU: ,Ima drvo života za one koji vrše volju njegovu.‘ Potvrđivao je REČ JEZEKILJEVU: ,Hoće li ove suve kosti oživeti?‘ Jer nije zaboravio da vas nauči PESMI KOJU JE MOJSIJE UČIO, a koja kaže: ,Ja ubijam i ja oživljujem: to je vaš život i dužina vaših dana.‘“ 4. Makavejska 18:10-19

Ovi navodi ne samo da upućuju i pozivaju se na spise Starog zaveta, čime jasno razlikuju apokrife od tih svetih knjiga, nego čak i priznaju da su sastavljeni u vreme kada je Bog prestao da podiže proroke svom narodu.

Kao takve, te knjige ne mogu biti nadahnute prema stihovima koje smo izneli iz Novog zaveta, jer prema Gospodu i njegovim sledbenicima, spis mora biti sastavljen u vreme kada su postojali proroci koji primaju objavu od Boga da bi se smatrao kanonskim.

Štaviše, jedan od pisaca apokrifa pominje trodelnu podelu Starog zaveta za koju je Gospod Isus potvrdio da je već bila poznata u njegovo vreme:

„Budući da su nam mnoga velika učenja data kroz ZAKON i PROROKE i OSTALE koji su ih sledili, zbog čega treba hvaliti Izrailj za pouku i mudrost; i pošto je nužno ne samo da sami čitaoci steknu razumevanje, nego i da oni koji vole učenje budu sposobni da pomognu onima izvan, i govorom i pisanjem, moj deda Isus, pošto se naročito posvetio čitanju ZAKONA i PROROKA i OSTALIH KNJIGA naših otaca, i pošto je stekao znatnu veštinu u njima, i sam bi podstaknut da napiše nešto što se odnosi na pouku i mudrost, kako bi oni koji vole učenje, upoznavši se i s ovim, još više napredovali u životu po zakonu. Stoga ste pozvani da čitate s dobrom voljom i pažnjom, i da budete popustljivi tamo gde, uprkos našem marljivom trudu u prevođenju, možda izgleda da smo neke izraze nesavršeno preneli. Jer ono što je izvorno izraženo na hebrejskom nema potpuno isti smisao kada se prevede na drugi jezik. Ne samo ovo delo, nego i sam ZAKON, PROROŠTVA i OSTALE KNJIGE ne razlikuju se malo od onoga kako su izvorno izraženi.“ Uvod u Knjigu Sirahovu (Ekleziastik)

Ovo je veoma značajno jer pokazuje da autor nije smatrao svoje delo delom te trodelne podele, već nečim odvojenim od tih svetih spisa. Kao što Bekvit primećuje:

„Izgleda, dakle, da za ovog pisca postoje tri grupe knjiga koje imaju jedinstven autoritet, i da je njegov deda pisao tek pošto je stekao veliku prisnost s njima, kao njihov tumač, a ne kao njihov takmac. Prevodilac izričito razlikuje ,ove stvari‘ (tj. Ekleziastik, ili nekanonske hebrejske sastave poput Ekleziastika) od ,samog Zakona i Proroka i ostalih Knjiga‘. Štaviše, on čak i Spise (Hagiografa) smatra ,otačkim‘ (patrivwn) knjigama, dovoljno dugo cenjenim da budu prevedene na grčki, a njihov broj potpunim (,ostali koji su pošli njihovim stopama‘, ,ostale Knjige otaca‘, ,ostatak Knjiga‘). I ne samo da tvrdi da je u njegovo vreme postojao taj trodelni kanon, razlučen od svih drugih spisa, u kojem su čak i Spisi činili zatvorenu zbirku starih knjiga, nego ukazuje i na to da je tako bilo i u vreme njegovog dede.“ (Beckwith, str. 111; podebljanje naše)

A evo šta jedna zvanična katolička Biblija kaže o Sirahovom pominjanju trodelne podele hebrejskog kanona:

1 Zakon, proroci i ostale knjige: Sveti spisi Starog zaveta napisani pre Sirahovog vremena, prema trodelnoj podeli današnje hebrejske Biblije. (New American Bible (NAB))

Zapravo, neki od pseudepigrafskih i apokrifnih spisa nabrajaju nadahnute knjige kao 24 ili 22, što, kao što smo ranije pomenuli, odgovara 39 starozavetnih knjiga u protestantskom kanonu:

„Što se mene tiče, govorio sam danju i nisam ćutao noću. Tako je tokom četrdeset dana napisano devedeset i četiri knjige. A kada se četrdeset dana završi, Svevišnji mi progovori govoreći: ,Objavi javno DVADESET I ČETIRI KNJIGE koje si prve napisao i neka ih čitaju i dostojni i nedostojni; ali sačuvaj sedamdeset koje su napisane poslednje, da bi ih dao mudrima među svojim narodom.‘“ 4. Jezdrina (2. Jezdrina) 14:43-46

„Bilo je dvadeset i dva poglavara ljudskog roda od Adama do Jakova, i dvadeset i dve vrste dela bile su načinjene do sedmog dana; ovaj je blagosloven i svet; i onaj prvi je takođe blagosloven i svet; i ovaj služi s onim za posvećenje i blagoslov. I ovome (Jakovu i njegovom semenu) bi dato da uvek budu blagosloveni i sveti prvog svedočanstva i zakona, kao što je On posvetio i blagoslovio dan subotni sedmog dana.“ Knjiga Jubileja 2:23-24

Evo šta Rodžer Bekvit kaže o svedočanstvu Jezdre u pogledu broja objavljenih knjiga:

„U 14. poglavlju 2. Jezdrine kaže se da je nešto od onoga što je otkriveno Mojsiju njemu rečeno da objavi otvoreno, a nešto da sakrije (st. 4-6), ali da je, kada su Vavilonci osvojili Judu, Zakon Božji bio spaljen (st. 21). Jezdra je stoga predstavljen kao onaj koji je nadahnut Svetim Duhom da iznova izdiktira Zakon Božji pisarima, i koji prima zapovest: ,kada završiš, neke stvari objavi otvoreno, a neke predaj u tajnosti mudrima‘ (st. 22-26). Sve se to izvršava u razmaku od četrdeset dana (st. 36-43).

Tako je za četrdeset dana napisano devedeset i četiri knjige. I dogodi se, kada se navrši četrdeset dana, da mi Svevišnji progovori govoreći: ,Ono što si prvo napisao objavi otvoreno, i neka to čitaju dostojni i nedostojni: ali sačuvaj poslednjih sedamdeset, da ih predaš onima koji su mudri među tvojim narodom: jer je u njima izvor razumevanja, vrelo mudrosti i potoci znanja.‘ I ja tako učinih (st. 44-48).

„Od tih 94 knjige, sedamdeset koje je Jezdri naloženo da sačuva za naročito povlašćene nekolicinu nesumnjivo su brojne pseudonimne apokalipse, čiji je i sama 2. Jezdrina primer, knjige negovane u ograničenim krugovima, dok 24 koje mu je naloženo da objavi otvoreno da ih čitaju i dostojni i nedostojni moraju biti knjige kanona.“ (Beckwith, str. 240-241; podebljanje naše)

Ovo očigledno znači da ti pisci nisu smatrali svoja dela ravnim nadahnutim starozavetnim Svetim pismima. Autori poput Siraha i pisaca 2. Jezdrine nisu uvrstili svoje spise u zbirku od 22/24 nadahnute knjige, nego su svoja dela jasno smatrali odvojenim od kanona, što pokazuje njihovu svest da njihove knjige ne treba da budu deo kanonskog Svetog pisma.

Na kraju, neki od pisaca apokrifa otvoreno su priznali da njihovi spisi mogu sadržati greške, budući da su sastavljeni na nesistematičan način i da su možda nesavršeno prevedeni i/ili prepisani:

„sve to, što je Jason iz Kirine izložio u pet svezaka, pokušaćemo da sažmemo u jednu knjigu. Jer imajući u vidu obilje brojeva o kojima je reč i teškoću koja postoji za one koji žele da se upuste u istorijska pripovedanja zbog mnoštva građe, nastojali smo da ugodimo onima koji žele da čitaju, da olakšamo onima koji su skloni da pamte, i da koristimo svim čitaocima. Za nas koji smo preuzeli trud skraćivanja, to nije lak posao, nego zahteva znoj i gubitak sna, kao što nije lako ni onome ko priprema gozbu i traži korist drugih. Ipak, da bismo stekli zahvalnost mnogih, rado ćemo podneti taj neudobni trud, prepuštajući odgovornost za tačne pojedinosti sastavljaču, dok svoj napor posvećujemo tome da dođemo do glavnih crta sažetka. Jer kao što se graditelj nove kuće mora baviti čitavom gradnjom, dok onaj koji preuzima njeno slikanje i ukrašavanje treba da razmatra samo ono što priliči njenom ukrasu, takav je, po mom sudu, i naš slučaj. Dužnost je izvornog istoričara da obradi područje i da raspravlja o stvarima sa svih strana i da se potrudi oko pojedinosti, ali onome ko prerađuje pripovest treba dopustiti da teži kratkoći izraza i da se odrekne iscrpne obrade. Na ovom mestu, dakle, započnimo svoje pripovedanje, dodajući samo toliko onome što je već rečeno; jer je bezumno produžavati predgovor a skraćivati samu istoriju.“ 2. Makavejska 2:23-32

„Tako se, dakle, završilo s Nikanorom. I od tog vremena grad je u posedu Jevreja. Tako ću i ja ovde okončati svoju priču. AKO JE DOBRO ISPRIČANA i primerena, to je ono što sam i sam želeo; AKO JE LOŠE I OSREDNJE URAĐENA, to je najbolje što sam mogao. Jer kao što je škodljivo piti samo vino, ili opet piti samu vodu, dok je vino pomešano s vodom slatko i ukusno i uvećava uživanje, tako i stil priče raduje uši onih koji čitaju delo. I ovde će biti kraj.“ 2. Makavejska 15:37-39

I obratite ponovo pažnju na to šta je Sirah rekao o svom sopstvenom spisu:

Stoga ste sada pozvani da ga čitate u duhu pažljive dobre volje, s popustljivošću prema svakom vidljivom propustu s naše strane, uprkos iskrenim naporima, u tumačenju pojedinih odlomaka. Jer reči izvorno izgovorene na hebrejskom nisu jednako delotvorne kada se prevedu na drugi jezik. To važi ne samo za ovu knjigu, nego i za sam zakon, proroke i ostale knjige, koje se ne malo razlikuju kada se čitaju u izvorniku. (NAB; podebljanje naše)

Uporedite navedeno sa sledećim novozavetnim navodima:

„Mnogi su se poduhvatili da sastave izveštaj o stvarima koje su se ispunile među nama, kao što su nam ih predali oni koji su od početka bili očevici i sluge reči. Stoga, budući da sam i sam pažljivo istražio sve od početka, učini mi se dobrim da i ja tebi, čestiti Teofile, napišem uredan izveštaj, da bi znao POUZDANOST onoga čemu si poučen.“ Luka 1:1-4

„U svojoj prvoj knjizi, Teofile, pisao sam o svemu što je Isus počeo da čini i uči do dana kada je uznet na nebo, pošto je preko Svetog Duha dao uputstva apostolima koje je izabrao. Posle svog stradanja, pokazao se tim ljudima i dao mnoge UVERLJIVE DOKAZE da je živ. Javljao im se tokom četrdeset dana i govorio o carstvu Božjem. Jednom prilikom, dok je jeo s njima, dade im ovu zapovest: ,Ne odlazite iz Jerusalima, nego čekajte dar koji je Otac obećao, o kojem ste čuli da vam govorim.‘“ Dela apostolska 1:1-4

„Nismo sledili domišljato izmišljene priče kada smo vam govorili o sili i dolasku našeg Gospoda Isusa Hrista, nego smo bili očevici njegovog veličanstva. Jer on primi čast i slavu od Boga Oca kada mu dođe glas od veličanstvene Slave govoreći: ,Ovo je Sin moj, koga volim; njime sam veoma zadovoljan.‘ Mi sami čusmo taj glas koji dođe s neba kada bejasmo s njim na svetoj gori.“ 2. Petrova 1:16-18

„Ono što beše od početka, što smo ČULI, što smo VIDELI SVOJIM OČIMA, što smo POSMATRALI i što su NAŠE RUKE OPIPALE — to objavljujemo o Reči života. Život se pojavi; mi smo ga videli i svedočimo o njemu, i objavljujemo vam večni život, koji beše kod Oca i nama se pojavi. Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je s Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.“ 1. Jovanova 1:1-3

Dakle, apokrifni spisi ne samo da su sastavljeni u vreme kada nije bilo proroka koji primaju objavu, nego čak ni ne zvuče niti pišu s onom sigurnošću i smelošću s kojom pišu nadahnuti pisci svetog Pisma.

Stoga se te apokrifne knjige moraju odbaciti iz starozavetnog kanona, jer su napisane u vreme kada je Bog prestao da podiže proroke iz naroda, a u nekim slučajevima čak i poriču nadahnutost svojih spisa.

Da sažmemo dokaze iz samih apokrifa zašto te knjige treba odbaciti:

Napisane su u vreme kada su proroci prestali u Izrailju.
Neki od autora jasno prave razliku između svojih spisa i nadahnutih spisa svojih predaka.
Neki čak pominju trodelnu podelu Starog zaveta, podelu koja je isključivala apokrife.
Neki od autora bili su svesni da njihovi spisi mogu sadržati grešku.

Vreme je da pređemo na naš poslednji deo, gde ćemo razmotriti spise nekih od ranih crkvenih otaca da vidimo šta su oni imali da kažu o apokrifima.