Da li su jevrejski apokrifi nadahnuto Sveto pismo? [4. deo]

Nastavljamo odande gde smo stali osvrćući se na svedočanstvo ranih crkvenih pisaca.

Svedočanstvo crkvenih otaca

U ovom odeljku razmotrićemo spise nekih crkvenih otaca, kao i nekih srednjovekovnih teologa, da bismo videli kakvi su bili njihovi pogledi na starozavetni kanon. Ipak, pre nego što to učinimo, moramo istaći da je bilo crkvenih otaca koji su verovali da su pojedine apokrifne knjige zaista nadahnute. Međutim, nisu svi tako mislili, jer je bilo mnogo drugih otaca koji su odbacivali apokrife i prihvatali starozavetni kanon koji su držali Jevreji. Kako piše poznati crkveni istoričar Dž. N. D. Keli:

“… Pred kraj drugog veka, kada je kao ishod polemike sa Jevrejima postalo poznato da su oni sada jedinstveni u odbacivanju deuterokanonskih knjiga, počele su da se uvlače sumnje; Meliton iz Sarda (fl. 170), na primer, uverio se, nakon posete Palestini, da je hebrejski kanon onaj merodavan. Origen je, istina, obilato koristio apokrife (kao i druga zaista apokrifna dela), ali ga je njegovo naučničko poznavanje hebrejske Biblije učinilo svesnim da postoji problem sa kojim se valja suočiti. Predlog koji je izneo bio je da se, kada raspravljaju sa Jevrejima, hrišćani ograniče na one knjige koje oni priznaju; ali je oprezno dodao da bi dalje širenje takve samoodricne odredbe zahtevalo uništenje primeraka Pisama koja se u to vreme čitaju u crkvama.

“Tek su se u četvrtom veku, naročito tamo gde su bila uticajna naučna merila aleksandrijskog hrišćanstva, te sumnje počele zvanično da očituju. Gledište koje se tada prilično opšte prihvatalo u Istočnoj crkvi, kako ga zastupaju Atanasije, Kirilo Jerusalimski, Grigorije Nazijanzin i Epifanije, bilo je da deuterokanonske knjige treba potisnuti na podređeni položaj izvan kanona u pravom smislu. Kirilo je bio sasvim beskompromisan; knjige koje nisu u javnom kanonu nisu se smele proučavati čak ni nasamo. Atanasije je pokazao veću gipkost, dopustivši da ih katihumeni mogu koristiti radi pouke. Ipak, treba primetiti (a) da takve skrupule, izgleda, nisu mučile pripadnike antiohijske škole, poput Jovana Zlatoustog i Teodorita; i (b) da su čak i oni istočni pisci koji su zauzimali strog stav prema kanonu kada se o njemu zvanično raspravljalo bili obilni u navođenju apokrifa u drugim prilikama. Ova zvanična uzdržanost, međutim, dugo se održala na Istoku. Još u osmom veku nalazimo Jovana Damaskina kako zastupa hebrejski kanon od dvadeset dve knjige i isključuje Premudrosti i Sirahovu knjigu, premda je bio spreman da prizna njihove izvrsne odlike.

“Zapad je, u celini, bio sklon mnogo povoljnijoj proceni apokrifa. Crkveni ljudi sa istočnim vezama, kako se i moglo očekivati, bili su skloni da ih potisnu u pozadinu. Tako je Ilarije, iako je zapravo sve njih navodio kao nadahnute, radije poistovećivao Stari zavet u pravom smislu sa dvadeset dve knjige (kako ih je on brojao) sačuvane na hebrejskom; dok je Rufin Premudrosti, Sirahovu knjigu, Tovita, Juditu i 1. i 2. Makavejsku opisao kao ‘ne kanonske, nego crkvene’, to jest one koje hrišćani treba da čitaju, ali koje se ne dodaju kao merodavne za učenje. Jeronim, svestan teškoće raspravljanja sa Jevrejima na osnovu knjiga koje oni preziru i, u svakom slučaju, smatrajući hebrejski izvornik merodavnim, bio je nepokolebljiv da sve ono što se u njemu ne nalazi ‘treba ubrojati među apokrife’, a ne u kanon; kasnije je nerado priznao da Crkva neke od tih knjiga čita radi izgrađivanja, ali ne i radi potkrepljivanja učenja. Za veliku većinu, međutim, deuterokanonski spisi važili su kao Sveto pismo u najpunijem smislu…” (Kelly, Early Christian Doctrines, prerađeno izdanje [HarperSan Francisco, 1978], str. 54-55; podebljanje naše)

Obratite pažljivo pažnju na Kelijeve izjave da su neki od otaca priznavali autoritet Jevreja u uspostavljanju i određivanju starozavetnog kanona, što je ista ona tvrdnja koju smo izneli u prvom delu naše rasprave.

U ovom odeljku navodićemo one oce koji su prihvatali jevrejski kanon, kako bismo suzbili tvrdnje rimskih apologeta da je većina ranih crkvenih otaca držala apokrife za nadahnuto otkrivenje, ili da je Crkva jednoglasno prihvatala apokrifne knjige kao deo kanona. Sva podebljanja i velika slova su naša.

MELITON SARDSKI

Meliton, svome bratu Onisimu, pozdrav: Budući da si često, u svojoj revnosti za reč, izražavao želju da se načine izvodi iz Zakona i Proroka o Spasitelju i o celoj našoj veri, i budući da si takođe želeo da imaš tačan iskaz o drevnim knjigama, u pogledu njihovog broja i njihovog redosleda, potrudio sam se da izvršim taj zadatak, znajući tvoju revnost za veru i tvoju želju da stekneš obaveštenje o reči, i znajući da ti, u svojoj čežnji za Bogom, ove stvari ceniš iznad svega ostalog, boreći se da dosegneš spasenje. Stoga, kada sam došao na Istok i stigao na mesto gde se to propovedalo i činilo, TAČNO SAM SAZNAO KOJE SU KNJIGE STAROG ZAVETA, i šaljem ti ih zapisane dole. Imena su im sledeća: od Mojsija, pet knjiga: Postanje, Izlazak, Brojevi, Levitska, Ponovljeni zakoni; Isus Navin, Sudije, Ruta; o Carevima, četiri knjige; Dnevnika, dve; Davidovi psalmi, Priče Solomonove, takođe Premudrost, Propovednik, Pesma nad pesmama, Jov; od Proroka, Isaija, Jeremija; od dvanaest proroka, jedna knjiga; Danilo, Jezekilj, Jezdra. (Philip Schaff, Nicene and Post Nicene Fathers (Peabody: Hendrikson, 1995), tom II [NPNF2], Evsevije, Crkvena istorija, IV. 26.13-14)

Meliton pominje sve knjige osim Jestire. F. F. Brus komentariše Melitonovo pominjanje „Premudrosti“:

“Nijedan od spisa iz ‘septuagintskog viška’ nije naveden: ‘Premudrost’ koja je uključena nije grčka knjiga Premudrosti, nego drugo ime za Priče Solomonove. Prema Evsaviju, Hegesip i Irinej i mnogi drugi pisci njihovog vremena nazivali su Priče Solomonove ‘svevrlinskom Premudrošću’.” (Bruce, The Canon, str. 71)

ILARIJE IZ POATJEA

Zakon Starog zaveta broji se U DVADESET DVE KNJIGE, da bi odgovarale broju hebrejskih slova. Broje se PREMA PREDANJU DREVNIH OTACA. (Komentar na Psalme, Prolog, prevodilac dr Majkl Vudvord)

KIRILO JERUSALIMSKI

“A ovome nas uče božanski nadahnuta Pisma i Starog i Novog zaveta… Čitaj Božanska pisma, DVADESET DVE KNJIGE STAROG ZAVETA, ONE KOJE SU PREVELA SEDAMDESET DVA TUMAČA.” (Nicene and Post Nicene Fathers 2, tom 7, Kirilo Jerusalimski, Katihetske pouke IV. 33-36)

ATANASIJE

“Ima, dakle, u Starom zavetu DVADESET DVE KNJIGE NA BROJU; jer, kako sam čuo, predanje kaže da je to broj slova kod Jevreja; a njihov redosled i imena su sledeći…” (NPNF2, tom 4, Atanasije, Poslanica 39.2-7)

Treba istaći da je Atanasije izostavio Jestiru iz svoga kanona, dok je Varuha i Poslanicu Jeremijinu uključio kao dodatke kanonskom Jeremiji. Neki smatraju da bi najverovatnije uključio i dodatke knjizi Danilovoj. Ipak, uprkos tim dodacima kanonskim delima, Atanasije je verovao da su samo te 22 knjige božanski nadahnuto starozavetno Sveto pismo iz kojeg je Crkva trebalo da crpe svoje učenje o spasenju. Čak je rekao da niko ne sme da dodaje tim knjigama. Atanasije je jasno razlikovao istinski merodavne i kanonske spise od onih koje je smatrao korisnim za čitanje. U ovu drugu skupinu svrstao je niz apokrifnih knjiga i Jestiru.

EPIFANIJE SALAMINSKI

“Postoji dvadeset sedam knjiga koje je Bog dao Jevrejima. One se, međutim, broje KAO DVADESET DVE, poput slova njihovog hebrejskog alfabeta, jer je deset knjiga koje Jevreji broje kao pet dvostruko.” (The Panarion of Epiphanius of Salamis, Nag Hammadi Studies, priredili Martin Krause, James Robinson, Frederik Wisse (Leiden; Brill), 187)

GRIGORIJE NAZIJANZIN

“Primi broj i imena svetih knjiga… Ove DVADESET DVE knjige Starog zaveta broje se prema dvadeset dva slova Jevreja.” (Dogmatica Carmina, knjiga I, odeljak I, Carmen XII, PG 37:471-474)

VASILIJE VELIKI

“Zašto 22 božanski nadahnute knjige? Odgovaram da umesto brojeva ... Jer ne treba prenebregnuti da 22 knjige koje su Jevreji predali, a koje odgovaraju broju hebrejskih slova, nisu bez razloga baš 22. Kao što je 22 slova uvod u mudrost, itd., tako su i 22 knjige Pisma temelj i uvod u Božiju mudrost i poznanje stvari.” (Philocalia, gl. 3, pariško izdanje 1618, str. 63)

ORIGEN

Iako je Origen smatrao da je izvestan broj apokrifnih knjiga deo otkrivenja koje je Bog dao, on ipak priznaje da su Jevreji držali drugačiji kanon:

“Treba reći da kanonskih knjiga, kako su ih Jevreji predali, IMA DVADESET DVE… DVADESET DVE KNJIGE JEVREJA su sledeće: Postanje… Izlazak… Levitska… Brojevi… Ponovljeni zakoni… Isus, sin Navinov… Sudije i Ruta… prva i druga o Carevima... treća i četvrta o Carevima… Dnevnika, Prva i Druga u jednoj… Jezdra, Prva i Druga u jednoj… knjiga Psalama… Priče Solomonove… Propovednik… Pesma nad pesmama… Isaija… Jeremija, sa Plačem i poslanicom u jednoj… Danilo… Jezekilj… Jov… Jestira… A OSIM OVIH tu su i Makavejske knjige…” (NPNF2, tom 1, Evsevije, Crkvena istorija, VI.25.1-2)

F. F. Brus je prokomentarisao Origenov spisak kanonskih knjiga:

“Origen navodi knjige prema njihovim grčkim i hebrejskim imenima. Iz svog zbira od dvadeset dve isključuje Makavejske knjige (koliko ih ima, ne kaže). Ali (izuzev Makavejskih) naveo je samo dvadeset jednu knjigu: jedna, naime knjiga Dvanaestorice proroka, slučajno je ispala tokom prenošenja. Njegove dvadeset dve knjige (kada se knjiga Dvanaestorice vrati na spisak) odgovaraju dvadeset četiri knjige hebrejske Biblije, s tom razlikom što on uključuje Poslanicu Jeremijinu (stavku iz ‘septuagintskog viška’) zajedno sa Plačem kao deo Jeremije.

“U istom tom komentaru na Psalam 1, Origen se šire osvrće na prikladnost broja dvadeset dva. ‘Jer’, kaže on, ‘kao što se čini da dvadeset dva slova sačinjavaju uvod u mudrost i božanska učenja koja su tim znacima zapisana za muškarce i žene, tako i dvadeset dve božanski nadahnute knjige sačinjavaju bukvar Božije mudrosti i uvod u poznanje svega što jeste.’

“Origenova briga da knjige koje navodi ograniči na one koje se nalaze u hebrejskoj Bibliji (izuzev njegovog uključivanja, previdom, ‘Poslanice Jeremijine’) utoliko je znatnija što svedočanstva ukazuju na to da aleksandrijska crkva, u kojoj je odrastao, nije baš oštro povlačila granice svetih spisa. Kada se Origen preselio u Kesariju, ne samo da se našao među hrišćanima sa predanjem drugačijim od aleksandrijskog nego je imao i priliku za susret i raspravu sa palestinskim Jevrejima. Odatle je stekao izvesno poznavanje hebrejskog jezika i hebrejskih spisa – dovoljno da mu omogući da dovrši svoj poduhvat Hekzaple – i bilo mu je očigledno da se, u obraćanju Jevrejima, nije mogao pozivati ni na koje merodavne spise osim onih koje su oni priznavali kao kanonske.” (Bruce, The Canon of Scripture, str. 74-75; podebljanje naše)

Stoga izgleda gotovo izvesno da se Origen držao hebrejskog kanona Pisama. Ali Brus primećuje da Origen tokom svog života nije bio dosledan, budući da je, čini se, menjao svoj stav o kanonskom statusu izvesnih apokrifnih knjiga, kao što je Istorija Suzane:

“Pa ipak, Origen je slobodno koristio ‘septuagintski višak’ i nije oklevao da se poziva na druga dela koja nisu bila uključena ni u Septuagintu, ne podrazumevajući time da su ona među knjigama koje su neosporno priznate kao božanski nadahnute. Njegov stav prema nekim knjigama menjao se tokom godina. U jednom trenutku je, poput Klimenta, rado navodio 1. Enohovu kao delo pretpotopskog patrijarha, ali je kasnije sumnjao u njen autoritet. Moglo bi se steći utisak da Origen, kada je reč o odnosu hebrejske Biblije prema Septuaginti, želi i ovce i novce. On svakako nije voljan da odstupi od uobičajene prakse crkve.” (Bruce, str. 75, 77; podebljanje naše)

Jedno je sigurno: Origen pruža dokaz da je jevrejski kanon istovetan protestantskom starozavetnom kanonu.

RUFIN

36…. Ovo je, dakle, Sveti Duh, koji je u Starom zavetu nadahnuo Zakon i Proroke, a u Novom jevanđelja i poslanice. Otuda i apostol kaže: „Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje“. I stoga se čini umesnim da se na ovom mestu nabroje, KAKO SMO NAUČILI IZ PREDANJA OTACA, knjige Novog i Starog zaveta, za koje se, prema predanju naših predaka, veruje da su nadahnute Svetim Duhom i da su predate Hristovim crkvama.

37. Od Starog zaveta, dakle, pre svega predato je pet knjiga Mojsijevih: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni zakoni; zatim Isus Navin, (Isus, sin Navinov), Knjiga o Sudijama zajedno sa Rutom; zatim četiri knjige o Carevima (Carstvima), koje Jevreji broje kao dve; Knjiga propusta, koja se naziva Knjiga dana (Dnevnika), i dve Jezdrine knjige (Jezdra i Nemija), koje Jevreji broje kao jednu, i Jestira; od Proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo; osim toga, od dvanaest (malih) proroka, jedna knjiga; takođe Jov i Davidovi psalmi, svaka po jedna knjiga. Solomon je dao crkvama tri knjige: Priče, Propovednika, Pesmu nad pesmama. Ovo su knjige Starog zaveta.

38. Ali treba znati da postoje i druge knjige KOJE NAŠI OCI NE NAZIVAJU „KANONSKIM“ NEGO „crkvenim“: to jest, Premudrost, nazvana Premudrost Solomonova, i druga Premudrost, nazvana Premudrost sina Sirahovog, koju su poslednju Latini nazvali opštim naslovom Ecclesiasticus, označavajući time ne pisca knjige nego karakter spisa. Istoj vrsti pripadaju Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi i Makavejske knjige. U Novom zavetu knjižica koja se naziva Knjiga Pastira Jerminog, [i ona] koja se naziva Dva puta,150 ili Petrov sud; sve njih bi oni čitali u crkvama, ALI SE NA NJIH NE BI POZIVALI ZA POTVRDU UČENJA. Ostale spise nazvali su „apokrifima“. Njih ne bi čitali u crkvama. TO SU PREDANJA KOJA SU NAM OCI PREDALI, koja sam, kao što rekoh, smatrao prikladnim da izložim na ovom mestu, radi pouke onih koji se uče prvim počelima Crkve i vere, da bi znali sa kojih izvora Božije Reči treba da zahvataju. (Early Church Fathers Nicene and Post-Nicene Fathers, serija II, tom III: Rufin, Komentar na Apostolski simvol vere, 36-38: elektronsko izdanje)

JERONIM

“I tako, postoje takođe DVADESET DVE KNJIGE Starog zaveta; to jest, pet Mojsijevih, osam proročkih, devet hagiografskih, premda neki Rutu i Kinot (Plač) ubrajaju među hagiografe i smatraju da te knjige treba brojati zasebno; tako bismo imali DVADESET ČETIRI KNJIGE STAROG ZAKONA.” (NPFN2, tom 6, sv. Jeronim, Predgovor Vulgatinom izdanju Samuilovih knjiga i Knjiga o Carevima, Prologus Galeetus)

Jeronim piše u vezi sa apokrifima:

Kao što, dakle, Crkva čita Juditu, Tovita i Makavejske knjige, ALI IH NE PRIMA MEĐU KANONSKA PISMA, tako neka čita i ova dva sveska [Premudrosti Solomonove i Sirahovu knjigu] radi izgrađivanja naroda, A NE DA BI DAVALA AUTORITET UČENJIMA CRKVE. (NPNF2, tom 6, sv. Jeronim, Prefaces to Jerome’s Works, Proverbs Ecclesiastes and the Song of Songs; Daniel)

GRIGORIJE VELIKI

Grigorije Veliki bio je rimski episkop od 590. do 604. godine. Pišući u svom komentaru na knjigu o Jovu, Grigorije je odbacio 1. Makavejsku kao kanonsku:

“U pogledu čega ne postupamo nepravilno ako iz knjiga, premda ne kanonskih, ipak iznetih radi izgrađivanja Crkve, navodimo svedočanstvo. Tako je Eleazar u bici udario i oborio slona, ali je pao pod istom zveri koju je ubio (1. Makavejska 6:46).” (Library of the Fathers of the Holy Catholic Church [Oxford: Parker, 1845], Grigorije Veliki, ‘Morals on the Book of Job’, tom II, delovi III i IV, knjiga XIX. 34, str. 424)

Evanđeoski pisac Vilijam Vebster primećuje:

“Ovo je značajno, budući da dolazi od rimskog episkopa, koji je poricao kanonski status 1. Makavejskoj mnogo posle sabora u Hiponu i Kartagini. Ali je učio da je knjiga korisna radi izgrađivanja, isto ono osećanje koje je izrazio i Jeronim. To je u neposrednoj protivrečnosti sa onim što je ranija Rimska crkva odredila pod Inoćentijem I, koji je potvrdio knjige koje su kao kanonske ozvaničili Avgustin i sabori u Hiponu i Kartagini. Grigorijeve primedbe o 1. Makavejskoj potiču iz njegovih Morals on Job. Neki tvrde da je to bilo prosto Grigorijevo mišljenje kao privatnog teologa i da svoj komentar nije pisao dok je bio rimski episkop. Istina je, međutim, da je deo svog komentara napisao pre nego što je stupio na položaj rimskog episkopa, dok je bio u Carigradu, a deo dok je bio papa u Rimu. Rimokatolički patrolog Vilijam Jurgens daje sledeću pozadinu Grigorijevog komentara:

Kada je Grigorije, dok je bio apokrisijar u Carigradu, oko 578. godine sreo episkopa Leandra iz Sevilje, Leandar ga je zamolio da napiše komentar na knjigu o Jovu. Grigorijev odgovor bio je njegov Moralia, ili Moralium libri, ili Expositio in librum Iob, na kojem je s prekidima radio mnogo godina, dovršivši delo u trideset pet knjiga oko 595. godine. Moralno učenje posvećeno je uglavnom raspravama o pitanjima moralne teologije i praktičnoj primeni Grigorijevih rešenja. U izvesnom smislu može se smatrati prvim priručnikom moralne i asketske teologije.[132]

“Primetite da Jurgens potvrđuje da je Grigorije pisao svoj komentar dok je bio papa. Osim toga, tvrdeći da 1. Makavejska nije kanonska, Grigorije nije iznosio svoje lično mišljenje kao privatni teolog, nego je izlagao stav Crkve svoga vremena. Grigorije nikada ne bi namerno učio gledište protivno onome za šta je znao da je Crkva merodavno ustanovila. Jasno je da je Crkva, kada je primila apokrifne knjige kao kanonske, taj izraz odredila u smislu koji je gore izrazio kardinal Kajetan. Izraz je imao i široko i usko značenje. Široko, obuhvatao je sve knjige koje su bile prihvatljive za čitanje u crkvama, što je uključivalo i apokrife. Ali, u svom užem značenju, samo su knjige hebrejskog kanona bile ozvaničene kao istinski kanonske u svrhu utemeljivanja učenja.

“Štaviše, tvrdnja da Grigorijeva Morals on Job nije bila zvaničan crkveni dokument pogrešna je. U kasnijem srednjem veku, njegov Morals bio je standardni komentar na Jova za celu Zapadnu crkvu. To što je taj komentar napisan dok je bio papa i što je korišćen kao zvaničan komentar za celu Zapadnu crkvu dovoljan je dokaz da je to delo bilo zvaničan crkveni dokument. Uz to, Grigorije nikada nije povukao ono što je napisao o apokrifima. Tako imamo zvaničan i merodavan pogled jednog rimskog episkopa s kraja šestog i početka sedmog veka na kanonski status apokrifa.” (The Old Testament Canon and the Apocrypha Part 3: From Jerome to the Reformation)

Ovaj odeljak završavamo primedbama dvojice katoličkih kardinala, od kojih je prvi kardinal Kajetan (1469-1534. g. n. e.). U vreme reformacije, on se odlučno suprotstavljao Martinu Luteru. Katolička enciklopedija ističe neka od njegovih mnogih izuzetnih dostignuća i njegov veliki značaj:

"Dominikanski kardinal, filozof, teolog i egzegeta; rođen 20. februara 1469. u Gaeti, u Italiji; umro 9. avgusta 1534. u Rimu… Godine 1501. postavljen je za generalnog prokuratora svoga reda i imenovan na katedre filozofije i egzegeze na Sapijenci. Po smrti generalnog magistra Žana Klerea, 1507, Kajetan je imenovan za generalnog vikara reda, a naredne godine izabran je za generala. Sa dalekovidošću i sposobnošću posvetio je svoje snage unapređivanju verske discipline, naglašavajući proučavanje svete nauke kao glavno sredstvo za postizanje cilja reda.… Otprilike četvrte godine svoga generalata, Kajetan je učinio važnu uslugu Svetoj stolici pojavivši se pred Pseudo-saborom u Pizi (1511), gde je osudio neposlušnost kardinala i episkopa učesnika i nadvladao ih svojim dokazima. To je bio povod za njegovu odbranu moći i monarhijske vrhovne vlasti pape… Prvog jula 1517, Kajetana je papa Lav X uzdigao u kardinala… Kasnije je postavljen za episkopa Gaete… U teologiji Kajetan se s pravom ubraja među najistaknutije branioce i tumače tomističke škole… Klimentu VII bio je „svetiljka Crkve“, i svuda tokom svoje karijere, kao teološka svetlost Italije, slušan je sa poštovanjem i zadovoljstvom od strane kardinala, univerziteta, sveštenstva, plemstva i naroda.” (Webster, The Old Testament Canon and the Apocrypha Part 3)

Vilijam Vebster piše:

“Kajetan je napisao komentar na sve kanonske knjige Starog zaveta, koji je posvetio papi. Izjavio je da apokrifne knjige nisu kanonske u strogom smislu, objašnjavajući da postoje dva pojma izraza ‘kanonski’ u njegovoj primeni na Stari zavet. Dao je sledeći savet o tome kako pravilno tumačiti odluke sabora u Hiponu i Kartagini pod Avgustinom:

Ovde završavamo naše komentare na istorijske knjige Starog zaveta. Jer ostale (to jest, Judita, Tovit i Makavejske knjige) sveti Jeronim izdvaja iz kanonskih knjiga i smešta među apokrife, zajedno sa Premudrostima i Sirahovom knjigom, kao što je jasno iz Prologus Galeatus. I nemoj se uznemiriti, poput nevešta đaka, ako negde nađeš, bilo na svetim saborima bilo kod svetih učitelja, da se te knjige broje kao kanonske. Jer reči i sabora i učitelja treba svesti na Jeronimovu ispravku. A prema njegovom sudu, u poslanici episkopima Hromatiju i Iliodoru, te knjige (i bilo koje druge slične knjige u kanonu Biblije) nisu kanonske, to jest, nisu u prirodi pravila za potvrđivanje pitanja vere. Ipak, mogu se nazvati kanonskima, to jest, u prirodi pravila za izgrađivanje vernih, budući da su primljene i ovlašćene u kanonu Biblije radi te svrhe. Uz pomoć ovog razlikovanja moći ćeš jasno da razabereš ono što kaže Avgustin i ono što je zapisano na pokrajinskom saboru u Kartagini.[129] (Isto)

Zatim dolaze izjave kardinala Himenesa. Početkom šesnaestog veka, neposredno pre reformacije, kao nadbiskup Toleda, on je u saradnji sa vodećim teolozima svoga vremena priredio izdanje Biblije nazvano Biblia Complutensia. U predgovoru on u vezi sa apokrifima kaže da knjige Tovita, Judite, Premudrosti, Sirahove knjige, Makavejskih knjiga, dodaci Jestiri i Danilu nisu kanonsko Sveto pismo i da ih Crkva stoga nije koristila za potvrđivanje autoriteta bilo kojih temeljnih tačaka učenja. On zaista kaže da je Crkva dopuštala da se one čitaju radi izgrađivanja. I Biblija i njen predgovor imali su zvaničnu saglasnost i ovlašćenje pape Lava X, kome je celo delo bilo posvećeno. New Catholic Encyclopedia priznaje:

“Prva Biblija koja se može smatrati poliglotom jeste ona priređena u Alkali (na latinskom Complutum, otuda naziv Komplutenska Biblija), u Španiji, 1517. godine, pod nadzorom i o trošku kardinala Himenesa, od strane naučnika univerziteta koji je u tom gradu osnovao isti taj veliki kardinal. Objavljena je 1520, uz odobrenje Lava X. Himenes je želeo, kako piše, ‘da oživi zamrlo proučavanje Svetih pisama’; a da bi taj cilj postigao, poduhvatio se da studentima obezbedi tačne štampane tekstove Starog zaveta na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku, i Novog zaveta na grčkom i latinskom. Njegova Biblija sadrži i haldejski Targum Petoknjižja i međuredni latinski prevod grčkog Starog zaveta. Delo je u šest velikih tomova, od kojih poslednji čine hebrejsko-haldejski rečnik, hebrejska gramatika i grčki rečnik. Kaže se da je izdato samo šest stotina primeraka; ali su oni dospeli u glavne biblioteke Evrope i imali znatan uticaj na potonja izdanja Biblije." (New Catholic Encyclopedia [McGraw Hill: New York, 1967), The Polyglot Bibles; podebljanje naše)

Pokojni novozavetni tekstualni kritičar B. F. Vestkot je pisao:

“U osvit reformacije veliki rimokatolički naučnici ostali su verni sudu o kanonu koji je Jeronim sledio u svom prevodu. A kardinal Himenes u predgovoru svojoj veličanstvenoj poliglotskoj Biblia Complutensia – trajnom spomeniku univerziteta koji je osnovao u Komplutumu ili Alkali, i velikoj slavi španske štamparije – odvaja apokrife od kanonskih knjiga. Knjige koje su izvan kanona, piše on, a koje Crkva prima pre radi izgrađivanja naroda nego radi utemeljivanja učenja, date su samo na grčkom, ali sa dvostrukim prevodom.” (Westcott, A General Survey of the History of the Canon of the New Testament [MacMillan: Cambridge, 1889], str. 470-471; podebljanje naše)

Brus M. Mecger opisuje istorijske prilike u Zapadnoj crkvi neposredno pre reformacije:

“Posle Jeronimovog vremena, pa sve do razdoblja reformacije, neprekidan niz učenijih otaca i teologa na Zapadu zastupao je poseban i jedinstven autoritet knjiga hebrejskog kanona. Takav sud, na primer, ponovio je uoči same reformacije kardinal Himenes u predgovoru veličanstvenom komplutenskom poliglotskom izdanju Biblije koje je priredio (1514-17)… Čak je i kardinal Kajetan, Luterov protivnik u Augzburgu 1518, dao nedvosmisleno odobrenje hebrejskom kanonu u svom Komentaru na sve autentične istorijske knjige Starog zaveta, koji je 1532. posvetio papi Klimentu VII. Izričito je skrenuo pažnju na Jeronimovo odvajanje kanonskih od nekanonskih knjiga i tvrdio da se na ove druge ne sme oslanjati radi utemeljivanja tačaka vere, nego ih treba koristiti samo za izgrađivanje vernih.” (Metzger, An Introduction to the Apocrypha [Oxford: New York, 1957], str. 180; podebljanje naše)

Dakle, čak i do vremena Tridentskog sabora 1546, kada je Rim zvanično kanonizovao apokrife kao deo svog starozavetnog kanona, bilo je i papa i kardinala koji su otvoreno odbacivali apokrifne spise kao sveto Pismo. Vestkot iznosi ove primedbe o tridentskoj odluci:

“Ova kobna odluka, kojom je Sabor… dao nov vid celom pitanju kanona, potvrđena je od strane pedeset tri prelata, među kojima nije bilo nijednog Nemca, nijednog naučnika istaknutog po istorijskoj učenosti, nijednog koji bi posebnim proučavanjem bio osposobljen za ispitivanje predmeta u kome se istina mogla utvrditi samo glasom starine. Koliko je ta odluka bila protivna duhu i slovu izvornih sudova Grčke i Latinske crkve, koliko je, u doktrinarnom izjednačavanju spornih i priznatih knjiga Starog zaveta, bila u neskladu sa tradicionalnim mišljenjem Zapada, koliko je bilo potpuno bez presedana pretvaranje crkvenog običaja u član vere, videće se iz svedočanstava koja su već iznesena.” (Isto, str. 478; podebljanje naše)

ZAKLJUČAK

Podaci koje smo prikupili pokazuju izvan svake razumne sumnje da apokrife ne treba ubrajati u Božiji nadahnuti starozavetni kanon. Ni palestinski ni aleksandrijski Jevreji ne pokazuju prihvatanje apokrifa. Sami apokrifi pružaju dokaze protiv svog uključivanja u starozavetni kanon. Gospod Isus i nadahnuti novozavetni pisci nikada ne navode apokrife kao nadahnuto Sveto pismo. Mnogi crkveni oci su apokrife odlučno odbacili iz svog starozavetnog kanona. Konačno, čak i do vremena reformacije bilo je kardinala Rimokatoličke crkve koji su odbacivali apokrife kao sveto Pismo, a koji su čak imali i samo papino odobrenje!

To znači da nije protestantski Stari zavet onaj koji treba smatrati kasnijim po vremenu, nego rimokatolički Stari zavet, koji je mnogo kasniji i nalazi malo potpore kod Jevreja iz starine, kao i kod Gospoda Isusa, koji je potvrdio jevrejski kanon.

Sada je vreme da se okrenemo dodatku, u kome odgovaramo na tri uobičajena argumenta koja se iznose u odbranu apokrifa.

Preporučena literatura

Toplo preporučujemo sledeće knjige i članke onima koje zanima dalje istraživanje pitanja starozavetnog kanona:

1. Roger Beckwith, The Old Testament Canon of the New Testament Church and Its Background in Early Judaism, Wm. B. Eerdmans Publishing Co., decembar 1986, ISBN 0802836178.

2. Norman Geisler & William Nix, A General Introduction to the Bible, Moody Press, avgust 1986, ISBN 0802429165.

3. The Origin of the Bible, priredio Philip Wesley Comfort, Tyndale House Publishers, februar 1992, ISBN 0842347356.

4. William Webster, The Old Testament Canon and the Apocrypha - A Survey of the History of the Apocrypha from the Jewish Age to the Reformation, Christian Resources Inc., februar 2002, ISBN 1893531066.

5. David T. King, Holy Scripture: The Ground and Pillar of Our Faith, Volume I: A Biblical Defense of the Reformation Principle of Sola Scriptura, Christian Resources, Inc., oktobar 2001, ISBN 1893531023.

6. William Webster, Holy Scripture: The Ground and Pillar of Our Faith, Volume II: An Historical Defense of the Reformation Principle of Sola Scriptura, Christian Resources, Inc., oktobar 2001, ISBN 1893531031.

7. William Webster, David T. King, Holy Scripture: The Ground and Pillar of Our Faith, Volume III: The Writings of the Church Fathers Affirming the Reformation Principle of Sola Scriptura, Christian Resources, Inc., oktobar 2001, ISBN 1893531058.

Knjige 4-7 mogu se naručiti ovde.

Takođe preporučujemo članke koje je napisao Vilijam Vebster.

Sledeći članci takođe vrede čitanja:

Razlozi zbog kojih apokrifi ne pripadaju Bibliji Rajana Tarnera
Apokrifi: da li su Sveto pismo? Meta Slika
Greške u apokrifima Meta Slika
Odbrana protestantskog stava o apokrifima Džima Kerola
Apokrifi nisu Sveto pismo dr K. Metjua Makmahona