Da li su jevrejski apokrifi nadahnuto Sveto pismo? [1. deo]

Muslimani rado otvaraju pitanje kanona kako bi bacili sumnju na nadahnutost i pouzdanost Svetog pisma. Muslimanski apologeti naročito vole da istaknu činjenicu da rimokatoličke Biblije sadrže sedam dodatnih knjiga i dodatna poglavlja u pojedinim knjigama, kojih protestantske Biblije nemaju. To znači da rimokatoličke Biblije imaju ukupno 73 knjige, nasuprot 66 knjiga koje sadrže protestantska izdanja Svetog pisma. Primer muslimana koji iznosi ovu izmišljotinu jeste pokojni Ahmed Didat.

Ove dodatne knjige i poglavlja nazivaju se jevrejskim apokrifima, budući da su ih sastavili Jevreji pre Hristovog vremena. Rimokatolici, međutim, više vole da ih nazivaju deuterokanonskim knjigama.

Budući da je reč o uobičajenom prigovoru koji se često iznosi protiv autoriteta Svetog pisma, odlučili smo da pružimo temeljan odgovor kako bismo opremili hrišćane u njihovom svedočenju muslimanima.

Šta su jevrejski apokrifi?

Kao što smo upravo pomenuli, knjige koje rimokatolici prihvataju kao kanonske obično se nazivaju jevrejskim apokrifima (odsada: apokrifi). Apokrifi označavaju zbirku knjiga napisanih negde između 400. godine pre Hrista i Hristovog vremena, a čine ih sledeći spisi: Varuh, Poslanica Jeremijina, 1. i 2. Makavejska, 1. i 2. Jezdrina, Tovit, Judita, ostatak Jestire, Premudrosti Solomonove, Sirah (zvan i Ekleziastik), dodaci Danilu, Pesma trojice mladića, Suzana, Vil i zmaj, i Manasijina molitva.

I Jevreji i protestanti odbacuju apokrife kao deo starozavetnog kanona, dok rimokatolicizam neke od njih prihvata kao nadahnuto otkrivenje. Knjige koje rimokatolici prihvataju kao Sveto pismo obuhvataju: Tovita, Juditu, 1. i 2. Makavejsku, Premudrosti Solomonove, Siraha i Varuha, kao i duže verzije Danila i Jestire. One su zvanično priznate kao deo rimokatoličke Biblije na Tridentskom saboru 8. aprila 1546. godine, ali ne bez izvesnog protivljenja, budući da se izvesna manjina, kojoj su pripadali kardinali Seripando i Kajetan, usprotivila uvrštavanju ovih knjiga u starozavetni kanon.

Pitanja na koja i hrišćani i muslimani treba da pronađu odgovore glase: Da li je Rimokatolička crkva u pravu kada ove knjige priznaje kao deo svetog pisma? Ili su protestanti u pravu što odbacuju njihov kanonski status?

To su pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo.

Jevreji i starozavetni kanon

Odgovor na ova pitanja nalazi se u Svetim pismima hrišćana i muslimana, tačnije u Novom zavetu i Kuranu.

I nadahnuti hrišćanski spisi i muslimansko pismo potvrđuju da je Jevrejska Biblija, koja se obično naziva Starim zavetom, poverena sinovima Izrailjevim. Novi zavet kaže:

„Kakvo je, dakle, preimućstvo Judejaca, ili kakva je korist obrezanja? Mnogo u svakom pogledu. Prvo, što su im povjerene riječi Božije.“ Rimljanima 3:1-2

„Koji su Izrailjci, čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Rimljanima 9:4-5

I sam Stari zavet potvrđuje ovu tvrdnju:

„On je javio riječ svoju Jakovu, naredbe i sudove svoje Izrailju. Ovo nije učinio nijednome drugom narodu, i sudova njegovijeh oni ne znaju. Aliluja!“ Psalam 147:19-20

Kuran se takođe slaže da je Bog dao svoje pismo, zajedno sa mnoštvom drugih blagoslova, sinovima Izrailjevim/Jevrejima:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici. Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima,“ S. 5:43-46 Jusuf Ali

„A Mojsiju smo dali Knjigu i uputom je Izrailjevim sinovima učinili i kazali:“Pored Mene – Gospodara drugog ne uzimajte,“ S. 17:2

„Mi smo Mojsiju dali uputu i Izrailjevim sinovima smo ostavili Knjigu u nasledstvo, da bude uputstvo i opomena onima koji budu imali pameti.“ S. 40:53-54

„Izrailjevim sinovima smo dali Knjigu i vlast, i verovesništvo, i opskrbili smo ih lepom hranom, i odlikovali ih nad ostalim narodima! I dali smo im jasne dokaze o veri, a oni su se podvojili baš onda kad im je došlo znanje, i to zbog neprijateljstva i međusobne zavisti. Tvoj Gospodar će, sigurno, da im presudi na Sudnjem danu u vezi sa onim u čemu su se razilazili.“ S. 45:16-17 J. Ali

Islamsko pismo čak podstiče muslimane da pitaju sinove Izrailjeve o starozavetnim događajima, kao što su Mojsije i izlazak:

„Mi smo Mojsiju devet očiglednih znamenja dali, pa upitaj Izrailjeve sinove kad je njihovim precima došao i kada mu je faraon rekao: „Ja mislim, o Mojsije, da si ti zaista opčinjen“,“ S. 17:101

Dakle, budući da i Novi zavet i Kuran potvrđuju da je Bog objavio svoje zakone i propise Izrailju, a ne bilo kom drugom narodu, to znači da hrišćani i muslimani moraju da se obrate Jevrejima kako bi utvrdili da li su oni ikada prihvatili apokrife kao deo starozavetnog kanona.

Kada se okrenemo istoriji Jevreja, nalazimo dokaze koji pokazuju da su Jevreji negde pre Hrista podelili Stari zavet na tri dela: Tora ili Zakon, koja sadrži pet Mojsijevih knjiga. Drugi deo nazivao se Neviim ili Proroci. On je obuhvatao dve podele. Prva se naziva „Raniji proroci“ i obuhvatala je knjige Isusa Navina, Sudija, Rute, Samuilove i Carevima. Druga se naziva „Kasniji proroci“ i obuhvatala je knjige počev od Isaije do Jezekilja, izuzev Plača Jeremijinog, kao i od Osije do Malahije. Ove knjige su takođe bile grupisane u manje spiskove, tako što su, na primer, knjige od Osije do Malahije spajane u jedan svitak nazvan „Mali proroci“.

Treći deo nazivao se Ketuvim ili Spisi, a označavan je i kao Psalmi. Ovaj deo činili su najpre Psalmi, Priče Solomonove i Jov; zatim „Svitci“ — Pesma nad pesmama, Plač Jeremijin, Propovednik, Jestira, i najzad Danilo, Jezdra-Nemija i Dnevnici. To nam daje ukupno 39 starozavetnih knjiga, upravo onaj kanon knjiga na koji je Hristos aludirao. Postojala je izvesna rasprava o kanoničnosti pet starozavetnih knjiga: Jestire, Priča Solomonovih, Propovednika, Pesme nad pesmama i Jezekilja. Uprkos tome, Jevreji nikada nisu uvrstili apokrife u ovu trodelnu podelu.

Drugo, pojedine starozavetne knjige spajane su zajedno, čime je ukupan broj knjiga sveden na 24 ili 22. Na primer, dvanaest malih proroka spojeno je u jedan svitak (1). Zajedno su spajane i sledeće knjige: 1. i 2. Samuilova (1), 1. i 2. Carevima (1), 1. i 2. Dnevnika (1) i Jezdra-Nemija (1). Time se broj starozavetnih knjiga svodi na 24. Ponekad je Ruta pridodavana Sudijama, a Plač Jeremijin Jeremiji, čime se dobijao broj 22. Kao što ćemo uskoro videti, ovi brojevi imaju istaknutu ulogu u dokazivanju da Jevreji nisu prihvatali apokrife kao deo nadahnutog starozavetnog kanona.

Imajući sve navedeno u vidu, možemo preći na ispitivanje samih dokaza, obrativši pažnju na svedočanstvo dvojice Jevreja iz prvog veka, Filona Aleksandrijskog (oko 20. pre Hrista – 50. posle Hrista) i Josifa Flavija. Njihovo svedočanstvo o kanonu je od temeljnog značaja jer je starozavetna verzija koju su koristili bila Septuaginta (LXX), koja se ponekad naziva aleksandrijskim kanonom. Često se tvrdi da je Septuaginta uključivala apokrife. Međutim, ako se može pokazati da Septuaginta koja je tada bila u upotrebi nije uključivala apokrife kao deo nadahnutog kanona, onda tvrdnja da se aleksandrijski kanon nekako razlikovao od onoga koji je zastupalo palestinsko jevrejstvo nema nikakvu stvarnu istorijsku težinu.

Evo šta je Filon pisao o otkrivenju koje je dato Jevrejima:

U svakoj kući postoji posvećena prostorija koja se naziva svetilištem ili odajom, i u toj osami se posvećuju u tajne svetog života. U nju ne unose ništa, ni piće ni hranu ni bilo šta drugo što je potrebno za telesne potrebe, već zakone i proročanstva izrečena kroz usta proroka, i psalme i sve ostalo što neguje i usavršava znanje i pobožnost. (On the Contemporary Life 25)

F. F. Bruce piše:

„Filon Aleksandrijski (oko 20. pre Hrista – 50. posle Hrista) očigledno je poznavao Sveto pismo samo u grčkoj verziji. Bio je znamenit predstavnik aleksandrijskog judaizma, i ako je aleksandrijski judaizam zaista priznavao obuhvatniji kanon od palestinskog judaizma, moglo bi se očekivati da se nađe neki trag toga u Filonovim obimnim spisima. Ali, zapravo, iako nam Filon nije ostavio formalnu izjavu o granicama kanona kakvu imamo kod Josifa Flavija, knjige koje je priznavao kao sveto pismo sasvim izvesno su bile knjige uključene u tradicionalnu Jevrejsku Bibliju… on ne pokazuje nikakav znak prihvatanja autoriteta bilo koje od knjiga koje poznajemo kao apokrife.“ (Bruce, The Canon of the Scripture, str. 29-30; podebljani naglasak naš)

Roger Beckwith navodi:

„De Vita Contemplativa daje značajan izveštaj o stvarima koje svaki od terapeuta unosi u svoju bogomolju. On ne unosi ništa od običnih životnih stvari, već ‘(te) Zakone, i (ta) Proročanstva data nadahnućem kroz (te) Proroke, i (te) Psalme (hymnous), i ostale knjige kojima se znanje i pobožnost uvećavaju i usavršavaju…’ (De Vit. Cont. 25).

„Prve tri grupe knjiga ovde navedene (bez člana, kao što je uobičajeno u naslovima) izgleda da blisko odgovaraju onima na koje se poziva unuk Ben Sire, a naročito Isus, u Luki 24. {Hymnoi je, kako primećuje Konibir, Filonov uobičajeni naziv za Psalme; a to da se i ovde ne odnosi prosto na Psaltir nego na Hagiografa uopšte sugerisano je Filonovim pozivanjem na Jova i Priče Solomonove kao na Sveto pismo, kao i pozivanjem kumranske zajednice na Priče Solomonove i Danila kao na Sveto pismo... Terapeuti su, sa svojim monaštvom, svojim kalendarskim osobenostima i svojim sektaškim knjigama i himnama, očigledno bili srodni kumranskoj zajednici, a Filonova izjava može ukazivati na to da su ne samo on, sa svojim farisejskim sklonostima, nego i terapeuti, sa svojim esenskim sklonostima, bili navikli da kanon dele na tri odseka. Jedini problem jeste šta se podrazumeva pod ‘ostalim knjigama (ili stvarima) kojima se znanje i pobožnost uvećavaju i usavršavaju.’ I to su očigledno knjige, kako zbog konteksta tako i zbog toga što ‘uvećavaju znanje.’ Najverovatnije objašnjenje jeste da su to knjige izvan kanona kojima su terapeuti pripisivali gotovo jednak autoritet. Filon ne mora nužno i sam da deli njihovo gledište, ništa više nego u pogledu nekih drugih tačaka o kojima beleži osobena gledišta terapeuta.“ (Beckwith, The Old Testament Canon, str. 117; podebljani naglasak naš)

Herbert Edward Ryle primećuje:

„Spisi Filona, koji je umro oko 50. godine posle Hrista, ne bacaju mnogo pozitivnog svetla na istoriju kanona. Njemu je, kao i drugim aleksandrijskim Jevrejima, jedino Zakon u najvišem smislu bio kanon Svetog pisma i jedino je on u najapsolutnijem stepenu imao udela u božanskom nadahnuću. Filonovi spisi, međutim, pokazuju da je bio dobro upoznat i sa mnogim drugim knjigama Starog zaveta osim Petoknjižja. On citira Isusa Navina, Sudije, Samuilovu, Carevima, Isaiju, Jeremiju, male proroke, Psalme, Priče Solomonove, Jova i Jezdru. Prema nekim naučnicima, za njega se kaže da pokazuje poznavanje knjiga apokrifa. Ali to je veoma sumnjivo; a čak i kada bi se to dopustilo, on se svakako nikada ne poziva na njih u prilog svom učenju onako kako to čini sa knjigama uključenim u jevrejski kanon, i nikada na njih ne primenjuje formule citiranja kojima se služi kada upućuje na priznate knjige jevrejskih Svetih pisama. U poređenju sa njegovim citatima iz Petoknjižja, njegovi citati iz ostalih svetih spisa veoma su oskudni; ali se može zapaziti da čak i u tim malobrojnim izvodima on pripisuje nadahnuto poreklo Isusu Navinu, Samuilovoj, Carevima, Jezdri, Psalmima, Pričama Solomonovim, Isaiji, Jeremiji, Osiji i Zahariji. Negativna vrednost njegovog svedočanstva JESTE SNAŽNA, mada ne i konačna, protiv kanoničnosti bilo koje knjige apokrifa, ili bilo kog dela koje na kraju nije uključeno u jevrejski kanon.“ (Ryle, The Canon of the Old Testament [MacMillan: London, 1904], str. 159-160; podebljani naglasak i velika slova naši)

Okrećući se sada Josifu Flaviju, koji je pisao tokom devedesetih godina prvog veka, evo šta je izjavio:

„Mi ne posedujemo bezbroj međusobno protivrečnih knjiga koje se sukobljavaju jedna sa drugom. Naše knjige, one koje su s pravom priznate, IMA IH SAMO DVADESET I DVE, I ONE SADRŽE ZAPIS O SVEM VREMENU.

„Od njih, PET SU MOJSIJEVE KNJIGE, koje obuhvataju zakone i predanjem prenetu istoriju od rođenja čoveka do smrti zakonodavca. Ovaj period je tek nešto kraći od tri hiljade godina. Od smrti Mojsijeve do Artakserksa, koji je nasledio Kserksa kao kralja Persije, PROROCI posle Mojsija zapisali su istoriju događaja svoga vremena U TRINAEST KNJIGA. Preostale četiri knjige sadrže himne Bogu i pouke za vođenje ljudskog života.

„Od Artakserksa do našeg vremena celokupna istorija je zapisana, ALI NIJE SMATRANA DOSTOJNOM JEDNAKOG POVERENJA KAO RANIJI ZAPISI, ZBOG PRESTANKA TAČNOG NASLEĐIVANJA PROROKA.

„Mi smo praktično dokazali svoje poštovanje PREMA SOPSTVENIM SVETIM PISMIMA. Jer, iako su sada prošli tako dugi vekovi, NIKO NIJE SMEO NI DA DODA, NI DA UKLONI, NI DA IZMENI IJEDAN SLOG; I SVAKOM JEVREJINU JE UROĐENO, od dana njegovog rođenja, DA IH SMATRA BOŽJIM ODREDBAMA, da ih se drži i, ako zatreba, DA RADOSNO UMRE ZA NJIH.“ (Against Apion 1.37-42 i The Jewish War 10.35)

Izjava Josifa Flavija toliko je temeljna za naše razumevanje starozavetnog kanona da Ryle kaže:

„Moramo imati na umu da Josif Flavije piše kao glasnogovornik svog naroda, kako bi odbranio tačnost i dostatnost njihovih Svetih pisama, u poređenju sa novijim i protivrečnim istorijama grčkih pisaca… U toj polemici on brani sud svog naroda. On ne izražava tek lično mišljenje, on tvrdi da predstavlja svoje sunarodnike ... Kako, dakle, opisuje Svete knjige? On navodi njihov broj; govori o njima kao o ‘dvadeset i dve knjige’. Smatra ih jasno određenom nacionalnom zbirkom. To znači da su Josif Flavije i njegovi sunarodnici, početkom drugog veka posle Hrista, priznavali zbirku koju on, u najmanju ruku, naziva zbirkom od dvadeset i dve knjige, i ništa više, kao kanon Svetog pisma. Bilo je skrnavljenje i pomisliti na proširivanje, umanjivanje ili bilo kakvo izmenjivanje tog kanona.“ (Isto, str. 173-174; podebljani naglasak naš)

John Wenham dodaje:

„Josif Flavije, rođen oko 37. godine posle Hrista, bio je možda najistaknutiji i najučeniji Jevrejin svoga doba. Otac mu je bio sveštenik, a majka je poticala od makavejskih kraljeva. Pošto je dobio najbolje moguće obrazovanje, pokazao se kao svojevrsno čudo od deteta ... Ono što je naročito zanimljivo u izjavi Josifa Flavija jeste jasno razlikovanje između kanonskih knjiga koje su dovršene u vreme Artakserksa i onih napisanih kasnije, koje nisu smatrane dostojnim jednakog poverenja ‘jer je tačno nasleđivanje proroka prestalo’. Zamisao je očigledno ta da su kanonske knjige ili napisali ili priznali proroci, ali da, kada je proročka era prošla, više nisu pisane knjige podobne za kanon… Josif Flavije se obavezuje na prilično precizan datum zatvaranja kanona. Artakserks Longiman vladao je četrdeset godina, od 465. do 425. pre Hrista. Jezdra je došao u Jerusalim sedme, a Nemija dvadesete godine njegove vladavine (Jezdra 7:1,8; Nemija 2:1). Pored Josifa Flavija, postoji još nekoliko svedoka koji ukazuju na vreme Jezdre i Nemije, uz povremeno pominjanje službi Ageja, Zaharije i Malahije, kao na vreme sabiranja, dovršenja i priznanja starozavetnog kanona.“ (Wenham, Christ and the Bible [Baker: Grand Rapids, MI, 1994], str. 134-136; podebljani naglasak naš)

Tako vidimo da dokazi i iz palestinskih i iz aleksandrijskih krugova judaizma nedvosmisleno utvrđuju da apokrifi nisu bili priznati kao deo nadahnutog starozavetnog kanona.

Svedočanstvo rabinskog judaizma

Ovaj deo naše rasprave zaključujemo svedočanstvom Talmuda o starozavetnom kanonu. Evo mesta koje nam pomaže da razumemo rabinski stav o apokrifima:

Naši rabini su učili: Od smrti poslednjih proroka, Ageja, Zaharije i Malahije, Sveti Duh [proročkog nadahnuća] otišao je od Izrailja. (Sanhedrin 11a)

Prema rabinima, Sveti Duh je otišao od Izrailja posle Malahijinog vremena. Za Jevreje bi to značilo da apokrifne knjige nisu deo Starog zaveta, budući da su napisane mnogo posle Malahijinog vremena, kada više nije bilo proroka nadahnutih Svetim Duhom.

U Baba Batri 14 takođe čitamo:

Naši rabini su učili: red proroka je: Isus Navin, Sudije, Samuilova, Carevima, Jeremija, Jezekilj, Isaija, dvanaest malih proroka... [Naši rabini su učili:] Red Hagiografa je: Ruta, knjiga Psalama, Jov, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Plač Jeremijin, Danilo i svitak Jestire, Jezdra i Dnevnici... Ko je napisao Sveta pisma? – Mojsije je napisao svoju knjigu, i odeljak o Valamu, i Jova. Isus Navin je napisao knjigu koja nosi njegovo ime i [poslednjih] osam stihova Petoknjižja. Samuilo je napisao knjigu koja nosi njegovo ime, i knjigu Sudija, i Rutu. David je napisao knjigu Psalama, uključivši u nju delo desetorice starešina, naime Adama, Melhisedeka, Avrama, Mojsija, Emana, Jedutuna, Asafa i trojice sinova Korejevih. Jeremija je napisao knjigu koja nosi njegovo ime, knjigu o Carevima i Plač. Jezekija i njegovi saradnici napisali su (mnemonik YMSHQ) Isaiju, Priče Solomonove, Pesmu nad pesmama i Propovednika. Ljudi Velikog zbora napisali su (mnemonik QNDG) Jezekilja, dvanaest malih proroka, Danila i svitak Jestire. Jezdra je napisao knjigu koja nosi njegovo ime i rodoslove knjige Dnevnika do svoga vremena. Ovo potvrđuje Ravovo mišljenje (220-250), budući da je Rav Juda (250-290) rekao u Ravovo ime: Jezdra nije napustio Vavilon da bi otišao u Erec Jisrael dok nije zapisao sopstveni rodoslov. Ko ju je onda dovršio [knjigu Dnevnika]? – Nemija, sin Ahalijin. (Izvor)

Pokojni novozavetni naučnik F. F. Bruce primećuje da ovo jevrejsko predanje možda potiče iz prvog veka:

Jedna od najjasnijih i najranijih izjava o ove tri podele i njihovom sadržaju nalazi se u jednoj baraiti (predanju iz razdoblja 70-200. posle Hrista) navedenoj u Vavilonskom Talmudu, u traktatu Baba Batra. (Bruce, The Canon of Scripture [InterVarsity Press: Downers Grove, IL, 1988], str. 29-30)

Gornji spisak isključuje apokrife iz svetog kanona Jevrejske Biblije i stoga nam daje predstavu o tome šta su Jevreji mislili o tim knjigama. Jasno je da jevrejstvo nije prihvatalo apokrife kao nadahnuto Sveto pismo, pa ne bi trebalo ni hrišćani. Uostalom, novozavetni stihovi koje smo ranije naveli (up. Rimljanima 3:1-2; 9:4-5) jasno svedoče da je Bog poverio svoje reči Jevrejima, te se stoga moramo obratiti njima da nam odrede i razgraniče obim starozavetnog kanona — kanona koji isključuje knjige koje rimokatolici prihvataju kao Sveto pismo.

Imajući sve navedeno u vidu, sada je vreme da pređemo na drugi deo naše rasprave.