Da li su Jevreji verovali ili nisu?

Osvrt na još jedno očigledno Zaatarijevo iskrivljavanje i razmetanje

Sami Zaatari je napisao "odgovor" (*) na moje temeljno pobijanje (1, 2, 3) njegovog članka o tome šta su najraniji Isusovi sledbenici mislili o njemu (*). Ako Gospod da, izneću potpuno pobijanje njegovog najnovijeg (i, dodao bih, prilično neuspešnog) pokušaja da odgovori na moje članke. Ali za sada želim da se osvrnem na očigledno iskrivljavanje mog stvarnog stava o tome šta su Jevreji u prvom veku nove ere verovali u vezi sa Božjom prirodom.

Nakon što sam ustvrdio da Isus nije mogao jednostavno da istupi i kaže da je Bog tim tačnim rečima, a da prethodno ne pojasni šta pod tim misli, budući da bi za Jevreje prvog veka izraz "Bog" značio Oca na nebu, Zaatari iznosi sledeću prilično zapanjujuću tvrdnju:

Želeo bih da zahvalim Šamunu na njegovoj iskrenosti i poštenju. Potrebno je mnogo hrabrosti da bi se priznalo da Jevreji koji su držali Stari zavet nisu verovali u Trojstvo, niti su verovali da će Bog postati čovek, niti su verovali da će Mesija biti taj Bogočovek. POTREBNO JE MNOGO DA SE OVO PRIZNA i Šamunu treba odati priznanje.

Kao što je Šamun ispravno istakao, Jevreji su mislili da je Bog jednostavno Otac, dakle nema Trojstva; ako je Stari zavet učio Trojstvo, zašto bi Jevrejima bilo teško da shvate Boga Sina i Boga Oca?

Zatim predviđa da ću citirati starozavetne odlomke da bih dokazao da su jevrejski proroci govorili o Božjoj trojičnosti i bili je svesni, ili da će Bog postati čovek u Ličnosti Mesije, ali se i dalje pita zašto bi Jevreji bili zbunjeni ako je Isus tvrdio da je Bog, ako je njihovo Sveto pismo učilo sve te istine. On uzima ovaj mogući nesporazum kao dokaz da Jevreji nisu imali nikakvu predstavu o Trojstvu ili o Mesiji Bogočoveku.

Zaatari prosto nikada ne uči i neprestano pokazuje da nema apsolutno nikakav problem da iskrivljuje izjave svojih protivnika. Više ga zanima da sačuva obraz nego da prizna svoje greške, ili to da jednostavno ne razume pitanja i da se bavi temama koje prevazilaze njegove intelektualne sposobnosti.

Da nas ne bi optužili za preterivanje, podstičemo čitaoce da odu na sledeće linkove i pročitaju članke, kao i Zaatarijeve komentare u polju za komentare, kako bi videli kako će ili pribeći laganju, iskriviti argument, ili izbeći da se osvrne na iznesene tačke, sve da bi sakrio činjenicu da nema sposobnost da pruži koherentan odgovor na primedbe upućene protiv njega (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7).

S tim u vezi, izgleda da moram temeljnije da objasnim svoju tezu kako bih sprečio Zaatarija da napada strašilo i izvrće moj stav (ne da očekujem da će se toga uzdržati, budući da je pokazao da jednostavno ne mari za istinu ili poštenje).

Kao što čitaoci mogu posvedočiti, moj stav je bio i ostaje da Stari zavet svedoči o činjenici da postoji mnoštvo božanskih Ličnosti unutar jednog Božanstva. Opširno sam pisao o starozavetnim dokazima da je Jahve duhovni Otac, da je Sveti Duh potpuno božanska Ličnost, i da postoji jedan naročiti Glasnik – obično nazivan Anđeo Božji/Jahvin – koji nije stvorenje nego je zapravo Svemogući Bog koji se javlja svojim slugama i svom narodu. Dalje sam dokumentovao da su ova Trojica lično različiti jedan od drugoga, iako su svi potpuno Bog. Evo nekih od članaka koji dokumentuju sve ove tačke (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14).

Međutim, iako je to ono što jevrejska Biblija jasno uči, ostaje činjenica da se izraz Bog, kada se koristi u nekvalifikovanom smislu, uvek odnosi na Oca, baš kao što Poslanica Jevrejima podrazumeva:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“ Jevrejima 1:1-3

Izjava da je u ove poslednje dane Bog govorio svom narodu preko svog Sina pokazuje da nadahnuti pisac ovde ima u vidu Oca. Prema tome, kada su nadahnuti starozavetni pisci želeli da se uvere da njihovi čitaoci znaju da je naročita Ličnost koja se javljala i govorila kao Bog neko drugi a ne Otac, morali su to nekako da naznače. Da bismo ilustrovali šta mislimo, obratimo pažnju na sledeći primer:

„Jer kad se upaljivaše stoka, podigoh oči svoje i vidjeh u snu, a to ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze bijahu šareni, s biljegama prutastim i kolastim. A anđeo Gospodnji reče mi u snu: Jakove! A ja odgovorih: Evo me. A on reče: Podigni sad oči svoje i gledaj: ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze, šareni su, s biljegama prutastim i kolastim; jer vidjeh sve što ti čini Lavan. Ja sam Bog od Vetilja, gdje si prelio kamen i učinio mi zavjet; ustani sada i idi iz ove zemlje, i vrati se na postojbinu svoju.“ Postanje 31:10-13

Znamo da nije Otac bio taj koji je obaveštavao Jakova da je on Bog doma Božjeg, tj. Vetilja, budući da nam tekst jasno kaže da je Anđeo Božji govorio patrijarhu. Evo još jednog primera:

„A ovo su pošljednje riječi Davidove: Reče David, sin Jesejev, reče čovjek koji bi postavljen visoko, pomazanik Boga Jakovljeva, i ljubak u pjesmama Izrailjevim: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mojem jeziku. Reče Bog Izrailjev, kaza mi stijena Izrailjeva: Koji vlada ljudima, neka je pravedan vladajući u strahu Božijem;“ 2. Samuilova 23:1-3

Opet, znamo da Bog koji ovde govori kroz Davida nije Otac, budući da tekst izričito kaže da je Sveti Duh bio taj koji je govorio.

Stoga, budući da sam Stari zavet svedoči da se izraz Bog odnosi na Oca, osim ako u kontekstu ne postoji nešto što ukazuje na suprotno, ovo zapravo potvrđuje moju tezu. To dokazuje da su Isus i njegovi sledbenici, zajedno sa novozavetnim piscima, morali da saopštavaju njegovo božanstvo na takav način da ni njihovi slušaoci ni njihovi čitaoci ne pretpostave da je Hristos ista Ličnost kao Otac (ili čak Sveti Duh, kad smo već kod toga), jer on to nije.

U svetlu toga, kako bi iko ko čita moje izjave mogao pretpostaviti da sam poricao da su Jevreji verovali u Trojstvo ili da su svi oni mislili da je jedino Otac Bog? Da li je Zaatari toliko očajan da pobedi u raspravi da mora namerno da iskrivljuje stav svog protivnika? Ako je islam zaista istinit i ako su Zaatarijeve tvrdnje logički utemeljene, zašto onda uopšte mora da pribegava izvrtanju onoga što njegovi protivnici govore i pišu? Zar se istina ne izdvaja jasno od zablude? Zapravo, zar sam Zaatarijev verski spis ne tvrdi da istina pobeđuje laž (up. Kuran 17:81)?

Treba li onda da Zaatarijeve argumente protiv strašila i namerno izvrtanje mojih reči shvatimo kao pokazatelj da istina nije na njegovoj strani, i da je njegova religija lažna zato što ne može da izdrži kritičko i logičko ispitivanje?

Štaviše, Zaatari stalno pretpostavlja da je u prvom veku nove ere postojao jedan standardni jevrejski stav i da je većina Jevreja, ako ne i svi, bila unitarijanska. Kao što dobro zna svako ko je proučavao naučnu literaturu o toj temi, postojala su različita suparnička jevrejska verovanja i pre i za vreme Hristovo, jer judaizam nije bio monolit.

U svetlu toga, o kojim Jevrejima Zaatari govori? O kumranskoj zajednici, onima koji su proizveli Svitke s Mrtvog mora, koji su očekivali da će se pojaviti dva Mesije, kraljevski i sveštenički, pri čemu bi ovaj drugi imao vlast i prvenstvo nad prvim, i koji su takođe čekali proroka poput Mojsija?

Ili misli na Jevreje koji su pristupili Jovanu Krstitelju i koji su očekivali da se pojave tri eshatološke figure, naime, Hristos, Ilija i prorok poput Mojsija? (up. Jovan 1:19-25)

Možda ima na umu jevrejskog autora (ili autore) Solomonovih psalama koji su verovali da je Mesija politička figura koja će uništiti neznabožačka kraljevstva i dovesti narode pod potčinjenost i vlast Jevreja?

A šta je sa Jevrejima koji su sastavili Talmud i koji su mislili da će zapravo biti dva Mesije, jedan nazvan Sin Josifov koji bi poginuo u bici, i Mesija Sin Davidov koji bi vladao i pobedio neprijatelje Božjeg naroda?

I koje jevrejsko viđenje Boga Zaatari želi da prihvatimo? Ono koje kaže da je Božji Duh njegovo sopstveno Prisustvo, njegova Šekina koja ispunjava celu zemlju?

"Još jedan rabinski pojam koji ukazuje na Božju blizinu i Njegov neposredan uticaj na čoveka jeste Ruah Hakodeš (Sveti Duh). Ponekad se čini da je istovetan sa Šekinom kao izrazom božanske imanencije u svetu. Na primer, priča se da je nakon razaranja Hrama car Vespazijan poslao tri broda mladih Jevreja i Jevrejki u javne kuće u Rimu, ali su se tokom putovanja svi bacili u more i udavili, radije nego da prihvate tako ponižavajuću sudbinu. Priča se završava izjavom da je, ugledavši taj potresan prizor: ‘Sveti Duh zaplakao i rekao: "Za ove plačem" (Plač i. 16)’ (Plač R. I. 45).

Češće se koristi da opiše obdarivanje osobe posebnim darovima. Proroštvo, u smislu sposobnosti da se tumači Božja volja, jeste posledica čiji je uzrok Sveti Duh. Njegov posed takođe daruje čoveku predznanje." (Abraham Koen, Everyman’s Talmud, [Schoken Books, Njujork], Poglavlje II. Bog i svemir, II. Transcendencija i imanencija, str. 45; podebljani naglasak naš)

Koen dalje objašnjava šta je Šekina u jevrejskoj misli:

"Kakav je, u rabinskom učenju, Božji odnos prema svetu? Da li se o Njemu misli kao o transcendentnom i daleko udaljenom od svojih stvorenja, ili se smatra da im je blizu i u dodiru sa njima? Pravi odgovor nalazi se u spoju obeju ideja. Rabini nisu gledali na ta dva shvatanja kao na protivrečna ili međusobno isključiva, nego pre kao na komplementarna.

Kada su razmišljali o neizrecivom Veličanstvu Stvoritelja, Njegovom apsolutnom savršenstvu i bezgraničnoj moći, sa strahopoštovanjem su govorili o Njemu kao o Biću nemerljivo udaljenom od ograničenja konačnog sveta. Ali su, istovremeno, shvatali da je takav transcendentni Bog od male koristi ljudskom biću koje se hvata u koštac sa životnim problemima i žudi za zajedništvom sa Pomoćnikom, Utešiteljem i Vodičem usred svojih nedoumica i borbi. Shodno tome, naglašavali su učenje da je Bog imanentan u svetu i da je veoma blizu svima koji Ga iskreno prizivaju.

Videli smo da je u kosmologiji Talmuda Božanstvo smešteno na sedmo nebo. Njegovo prebivalište je stoga bilo beskrajno udaljeno od zemlje…

Mnogo je istaknutije, međutim, u talmudskoj literaturi shvatanje Božje imanencije u svetu i Njegove blizine čoveku. Ono sledi kao posledica iz učenja o Njegovoj sveprisutnosti… ‘S druge strane, Sveti, blagosloven neka je On, izgleda kao da je daleko, ali u stvarnosti ništa nije bliže od Njega.’ … ‘Ma koliko visoko bio iznad svog sveta, neka čovek samo uđe u sinagogu, stane iza stuba i pomoli se šapatom, i Sveti, blagosloven neka je On, čuje njegovu molitvu. Može li postojati Bog bliži od ovoga, Koji je blizak svojim stvorenjima kao što su usta uhu?’ (p. Ber. 13_a_)…

S ciljem da iskoriste učenje o imanenciji Boga u svetu, a da pritom izbegnu sugestiju da bi On mogao biti smešten na neko mesto, rabini su izmislili određene izraze da izraze božansko Prisustvo, a da ne podupru verovanje u Njegovu telesnost. Najčešći od tih izraza JESTE ŠEKINA, što doslovno znači ‘prebivanje.’ On označava ispoljavanje Boga na pozornici sveta, iako On prebiva na dalekom nebu. Na isti način na koji sunce na nebu obasjava svojim zracima svaki kutak zemlje, tako i Šekina, Božji sjaj, može svuda učiniti da se oseti njeno prisustvo (Sanh. 39a)." (Koen, str. 40-42; podebljani naglasak i velika slova naši)

I:

"Talmud nudi ovaj dokaz božanske sveprisutnosti: ‘Božji glasnici nisu poput ljudskih. Ljudski glasnici su obavezni da se vrate onima koji su ih poslali sa ciljem svoje misije; ali Božji glasnici se vraćaju na mestu na koje su bili poslati. Pisano je: "Možeš li poslati munje, da idu i kažu ti: Evo nas?" (Jov xxxviii. 35). Ne stoji "vratile su se" nego "idu i kažu", tj. gde god da odu, one su u prisustvu Božjem. Otuda treba zaključiti da je Šekina na svakom mestu’ (Meh. do xii. I; 2a; B.B. 25a).

Pitanje kako Bog može biti svuda u isto vreme dobilo je razne odgovore. Problem je razjašnjen ovom analogijom: ‘Može se uporediti sa pećinom smeštenom uz morsku obalu. More besni i pećina se puni vodom, ali se vode mora ne umanjuju. Slično tome, Šator od sastanka bio je ispunjen sjajem Šekine, koji se u Vasioni nije umanjio’ (Br. R. XII. 4)…

‘Jedan jeretik reče rabinu Gamalilu: "Vi rabini tvrdite da gde god se deset ljudi okupi na bogosluženje Šekina prebiva među njima; koliko onda ima Šekina?" On pozva jeretikovog slugu i udari ga kutlačom. "Zašto si ga udario?" upitaše ga, a on odgovori: "Zato što je sunce u kući nevernika." "Ali sunce sija po celom svetu!" uzviknu jeretik; a rabin uzvrati: "Ako sunce, koje je samo jedan od milion mirijada Božjih slugu, može biti u svakom delu sveta, koliko li tek Šekina može da zrači kroz čitavu Vasionu!"’ (Sanh. 39a)." (Koen, Poglavlje I. Učenje o Bogu, IV. Sveprisutnost, str. 9-10)

Da li Zaatari želi da prihvatimo jevrejski stav koji kaže da je Duh Ličnost različita od Boga, koja posreduje i moli se Bogu?

"Zanimljivo je da u rabinskoj literaturi postoji nekoliko mesta gde Sveti Duh govori, objavljuje, vapi, prekoreva, pa čak i služi kao branilac u odbrani. Na primer:

Talmud (m. Sota 9:6; b. Sota 46a) navodi da su, kada su starešine vršile obred crvene junice (Ponovljeni zakoni 21:1-9), ‘Nisu morale da kažu: "I krv će im biti oproštena" [Pon. zak. 21:8], umesto toga Sveti Duh im objavljuje: "Kad god ovo činite, krv će vam biti oproštena."’

Komentarišući Izlazak 1:12, ‘Ali što su ih [tj. Izrailjce] više tlačili [Egipćani], to su se više množili i širili,’ Talmud navodi (b. Pesahim 117a) da im je Sveti Duh objavio: ‘Tako će se on [Izrailj] uvećavati i širiti!’ Raši i drugi značajni jevrejski komentatori to objašnjavaju u smislu da je Sveti Duh rekao Egipćanima: ‘Baš kao što nastojite da ih više tlačite, to će se više uvećavati i širiti!’

U Pirke D’Rabi Eliezer 31, dok se Ismail (Avramov sin) i Elijezer (njegov upravitelj) prepiru o tome ko će biti Avramov naslednik — budući da idu zajedno sa Avramom da prinesu Isaka na žrtvu Gospodu (Postanje 22) — Sveti Duh im odgovara i kaže: ‘Ni ovaj ni onaj neće naslediti.’

U jednom kasnom midrašu navedenom u Jalkut Reubeni (9d) uz Postanje 1:26, nakon što je Ben Sira podelio tajna, mistička učenja sa svojim sinom Ozijom i unukom Josifom, Sveti Duh je povikao: ‘Ko je to otkrio Moje tajne čovečanstvu?’ Ben Sira je odgovorio: ‘Ja, Vuzi, sin Vuzijev.’ Sveti Duh mu reče: ‘Dosta!’

Plač Rabah 3:60, 9 kazuje da je, nakon što je rimski car Hadrijan neselektivno pogubio dvojicu Jevreja, Sveti Duh neprestano vapio: ‘Video si, GOSPODE, nepravdu učinjenu MENI. Zastupaj MOJU stvar! Video si dubinu njihove osvete, sve njihove zavere protiv MENE’ (Plač 3:59-60). Ovo pruža primer Duha koji posreduje.

Prema Levitskoj Rabah 6:1, Sveti Duh je branilac koji govori Izrailju u ime Gospoda, a zatim govori Gospodu u ime Izrailja. Izrailju Duh kaže: ‘Ne svedoči protiv svog bližnjeg bez razloga’ (Priče 24:28), a Gospodu Duh kaže: ‘Ne govori: "Učiniću mu kako je on meni učinio"’ (Priče 24:29).

"U svim ovim navodima, koji se lako mogu umnožiti (vidi, npr., Postanje Rabah 84:11; Pesma nad pesmama Rabah 8:16; Plač Rabah 1:48), ne može biti sumnje da imamo posla sa ‘ko’ a ne samo sa ‘šta’, SA LIČNOM DIMENZIJOM BOGA a ne samo sa bezličnom silom, SA SAMIM BOGOM a ipak sa ‘odvojenim’ entitetom koji može posredovati između Boga i čoveka. I ovi navodi bliska su paralela nekim novozavetnim opisima Svetog Duha, iako su gotovo svi navedeni rabinski tekstovi napisani mnogo godina kasnije…" (Braun, Answering Jewish Objections to Jesus—Theological Objections [Baker Books; Grand Rapids MI, 2000], Tom drugi, 3.5. Sveti Duh nije takozvana Treća Ličnost Trojstva, str. 55-57; podebljani naglasak i velika slova moji)

Ili želi da prihvatimo poglede Jevreja koji su verovali da na nebu postoje dve božanske Sile, Bog i još jedna različita figura koja mu je bila jednaka? Vodeći stručnjak u ovoj oblasti proučavanja, Alan F. Sigal, primećuje da rabinska predanja ukazuju na to da su njihovi najraniji takozvani protivnici, koje su smatrali jereticima, verovali da u/sa neba vladaju dve božanske figure:

"verovali u dve komplementarne sile na nebu, dok se tek kasnije moglo pokazati da jeretici veruju u dve suprotstavljene sile na nebu. Vanrabinski dokazi omogućili su zaključak da su predanja starija od prvog veka. Štaviše, u literaturi je bilo moguće odrediti niz opasnih tumačenja Svetog pisma koja su središnja za tu jeres i pokazati kako su ih rabini pobijali navodeći druge odlomke Svetog pisma koji su nedvosmisleno tvrdili Božje jedinstvo. Iz tih dokaza postalo je jasno da je osnovna jeres uključivala tumačenje Svetog pisma tako da se kaže da je glavno anđeosko ili hipostatsko ispoljavanje na nebu bilo ravno Bogu. Rabini su tu jeres suzbijali stihovima iz Ponovljenih zakona i Isaije koji su naglašavali Božje jedinstvo." (Sigal, Two Powers in Heaven – Early Rabbinic Reports about Christianity and Gnosticism [Brill Academic Publishers, Inc., Boston – Lajden, 2002], Predgovor, str. x; podvučeni naglasak naš)

Sigalovi nalazi pokazuju da je ovo verovanje u drugu božansku Silu na nebu uz Boga stav koji su prihvatali izvesni Jevreji i pre Hristovog vremena:

"… Postalo je jasno da su ‘dve sile na nebu’ bile VEOMA RANA KATEGORIJA JERESI, STARIJA OD ISUSA, ako je Filon pouzdan svedok, i jedna od osnovnih kategorija kroz koje su rabini opažali novu pojavu hrišćanstva. Bilo je to jedno od središnjih pitanja oko kojih su se dve religije razdvojile… (Isto, str. ix; naglasak velikim slovima naš)

Zapravo, tek kasnije, negde tokom drugog veka nove ere, rabini su anatemisali svakoga ko zastupa ovaj stav, jer su ga videli kao pretnju svojim strogim monoteističkim verovanjima — verovanju koje nije nužno odražavalo biblijsko učenje, kao što su pokazivali sami odlomci Svetog pisma koje su "jeretici" navodili.

A opet, drugi Jevreji poput Filona očigledno nisu videli nikakav problem u tome da veruju u drugu božansku Silu uz svoju privrženost monoteizmu.

Sigal takođe pruža spisak starozavetnih stihova koje su "jeretici" koristili da potkrepe svoj slučaj, a sa kojima su kasniji rabini imali velike teškoće (up. Postanje 1:26; 11:7; 19:24; 35:7; Izlazak 15:3; 23:20-21; 24:10; Ponovljeni zakoni 4:7; Isus Navin 22:22; 24:19; 2. Samuilova 7:23; Psalam 50:1; Danilo 7:9-10, 13-14). Ovi odlomci su stvarali velike teškoće rabinima koji su hteli da insistiraju na veoma strogom unitarijanskom shvatanju Boga i da ga nametnu, kako bi suzbili one koje su smatrali jereticima zato što su verovali da na nebu postoje dve jednake božanske Sile. Za pojedinosti o tome kako i zašto su se ovi konkretni tekstovi pokazali prilično štetnim po rabinsku stranu, toplo preporučujemo Sigalovu knjigu, budući da je ona standardno delo o ovom pitanju.(1)

Ili možda Zaatari misli na 1. Enoha i 4. Jezdrinu, knjige napisane u vreme Hrista od strane autora koji su verovali da je Mesija božanski preegzistentni Sin Čovečji iz Danila 7:13-14? Da li misli na te Jevreje?

Zaatari je mora biti zaboravio da sam u jednom od svojih pobijanja upućenih njemu (*) već izneo navode i iz 1. Enoha i iz 4. Jezdrine da bih pokazao da je bilo mnogo Jevreja koji su verovali u božanskog preegzistentnog Mesiju. Čak sam naveo i komentare istaknutog biblijskog naučnika Džona Dž. Kolinsa, koji je izneo sledeće tačke u vezi sa posledicama koje ovi konkretni tekstovi imaju na naše razumevanje nekih pogleda koje su Jevreji imali o Mesiji:

"… Dva najranija jevrejska tumačenja Danila 7 nalaze se u Enohovim Sličnostima i 4. Jezdrinoj 13. Oba ova odlomka pretpostavljaju da je Danilov ‘neko poput sina čovečjeg’ pojedinac, i oba koriste izraz ‘mesija’ u vezi sa njim. U oba ova dokumenta, lik Sina Čovečjeg je preegzistentan, i stoga u izvesnom smislu transcendentan…" (Kolins, The Scepter and the Star--The Messiahs of the Dead Sea Scrolls and Other Ancient Literature [Doubleday: 1995], Poglavlje 8. Danilov Sin Čovečji, str. 167; podvučeni naglasak naš)

I:

"Lik Sina Čovečjeg u Sličnostima pokazuje znatan razvoj u odnosu na Danilovog ‘nekoga poput sina čovečjeg’. U kasnijem, rabinskom predanju, ime mesije navodi se među stvarima koje su prethodile stvaranju sveta. Sin Čovečji se izjednačava sa mesijom u 1. Enohu 48:10 i 52:4. Iako naslov mesija igra sporednu ulogu u Sličnostima, utoliko je značajnije što se poistovećivanje mesije i Sina Čovečjeg može uzeti zdravo za gotovo. Danilov ‘neko poput sina čovečjeg’ pojavljuje se nakon suda nad zverima/kraljevstvima. U Sličnostima se kaže da on obara kraljeve sa njihovih prestola i iz njihovih kraljevstava, i seda na svoj presto slave kao sudija (62:5; 69:29). On takođe ima ulogu otkrivača. U mnogim pogledima čini se da je pripodobljen Božanstvu (koje takođe sedi na prestolu svoje slave). U 48:5, ljudi padaju ničice i obožavaju ga." (Isto, str. 181; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Na kraju,

"Iako one nisu prvenstveno delo tumačenja, Sličnosti ipak ostaju važan svedok ranog razumevanja Danila. One uzimaju zdravo za gotovo da je Danilov ‘neko poput sina čovečjeg’ nebeski pojedinac veoma uzvišenog položaja. Iako ne pružaju razlog da se misli da je ovaj lik bio poznat nezavisno od Danila, one pokazuju kako je Danilov tekst nadahnuo vizije nebeske spasiteljske figure u judaizmu prvog veka." (Isto, str. 182; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Kolins je dalje pisao da je slika Mesije koju predstavljaju Enoh i Jezdra slika,

"… preegzistentne, transcendentne figure, koju Svevišnji čuva već mnogim vekovima." (Isto, str. 186)

Takođe sam citirao jevrejskog naučnika Džejkoba Nojznera koji je pisao da su neke ranije verzije judaizma zastupale verovanje da je Mesija zapravo Bogočovek!

"… Usredsređujemo se na to kako sistem izložen u Mišni preuzima i rešava ona presudna pitanja teleologije razrađena kroz mesijansku eshatologiju u drugim, ranijim verzijama judaizma. Ti raniji sistemi pribegavali su mitu o Mesiji kao spasitelju i izbavitelju Izrailja, natprirodnoj figuri koja je uključena u političko-istorijske zadatke kao kralj Jevreja, čak i Bogočoveku koji se suočava sa presudnim istorijskim pitanjima života Izrailja i rešava ih: Hristos kao kralj sveta, vekova, pa i same smrti…" (Judaisms and Their Messiahs at the Turn of the Christian Era, uredili Džejkob Nojzner, Vilijam Skot Grin i Ernest S. Freriks [Cambridge University Press, 1987], Poglavlje 12. Mišna i Mesija, str. 275; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Kao da to nije dovoljno, čak sam napisao i članak o shvatanju Melhisedeka u kumranskoj zajednici da bih dodatno dokazao da su neki (mnogi/većina?) Jevreji verovali da zapravo postoji više od jedne božanske Ličnosti koja vlada na nebu (*).

Ono što svi prethodni navodi i linkovi pokazuju jeste da je bilo Jevreja koji su iz svog sopstvenog Svetog pisma mogli da razaznaju da je Mesija više od puke ljudske figure, više od natprirodno osnaženog i Duhom ispunjenog ljudskog Božjeg zastupnika. Ovi izvori dokazuju da su izvesni Jevreji mogli videti da je Mesija nadljudsko nebesko Biće, Onaj koji je istovremeno istovetan sa Bogom i različit od Njega, Bogočovek koji je bio sposoban da vrši upravo one funkcije za koje Stari zavet jasno kaže da će ih vršiti Jahve. Ovo dalje pokazuje da je bilo Jevreja koji nisu prihvatali unitarijanizam, nego su verovali da je Božje Biće mnogo složenije nego da bi bilo ograničeno na jednu jedinu Ličnost ili svest.

Dakle, sve ovo dokazuje da je učenje Novog zaveta o nebeskom preljudskom postojanju i božanstvu Isusa savršeno saglasno ne samo sa onim što jevrejsko Sveto pismo uči o složenoj prirodi Boga i Mesije, nego i sa izvesnim široko rasprostranjenim jevrejskim verovanjima koja su bila u opticaju u vreme Hrista.

Sada dolazimo do zaključka ovog dela pobijanja. Ako Gospod Isus da, osvrnuću se na ostatak Zaatarijevih tačaka, kao i temeljno pobiti njegov niz neuspešnih pokušaja (*) da zaista pruži smislen odgovor na mojih šest glavnih prigovora koje sam izneo protiv Muhameda, a koji nepobitno dokazuju da je bio lažni prorok (*). Zato ostanite sa nama.

---

Napomene

(1) Da bismo videli zašto su neki rabini imali teškoća sa određenim starozavetnim odlomcima, navešćemo jedan od tih "problematičnih" tekstova:

„Posmatrao sam dok se ne postaviše prijestoli, i Starac dana ne sjede, i na njemu odijelo bijelo kao snijeg, i vlasi glave Njegove kao čista vuna, a prijesto Njegov plamen ognjeni, točkovi Njegovi oganj plamteći. Rijeka ognjena je proticala ispred Njega, tisuće tisuća su mu služile, i neizbrojno mnoštvo stajalo pred Njim; sud zasjede i knjige se otvoriše.“ Danilo 7:9-10

Danilo govori o prestolima u množini, na jednom od kojih je sedeo Bog, koji je ovde opisan kao Starac danima. Prema izvesnim rabinima, drugi presto je bio za Davidovskog Mesiju, u rabinskoj literaturi nazvanog David. Ipak, drugi rabini su mogli da vide problem koji je to stvaralo za njihov stav, jer je to značilo da Mesija sedi na prestolu uz Boga na nebu, i da je stoga druga Sila ili Božanstvo pored Boga. Kao što Sigal objašnjava:

"Jedan odlomak kaže: Njegov presto beše plamen ognjeni (Dan. 7:9), a drugi kaže: i prestoli behu postavljeni; i Starac danima sede — nema protivrečnosti: jedan (presto) za Njega i jedan za Davida: to je gledište R. Akibe. Reče mu R. Josi Galilejac: Akiba, dokle ćeš božansko prisustvo tretirati kao svetovno! Pre će biti: jedan za pravdu i jedan za milost. Da li je on prihvatio (ovo objašnjenje) od njega, ili nije? — dođi i čuj: Jedan za pravdu i jedan za milost; to je gledište R. Akibe.21

Ova dva rabina bila su zbunjena prividnom protivrečnošću u stihovima. Na jednom mestu, više od jednog prestola naznačeno je oblikom množine imenice. Na drugom mestu "Njegov (Božji) presto beše plamen ognjeni" podrazumeva samo jedan presto. Da li to znači da je ‘sin čovečji’ iz sledećeg stiha bio ustoličen pored Boga? Rabin Akiba (110-135. n. e.) potvrđuje tu mogućnost, tvrdeći da je drugi presto bio za Davida. Akiba mora da poistovećuje ‘sina čovečjeg’ sa Davidovskim mesijom. Niti je R. Akiba bio usamljen u rabinskom pokretu u poistovećivanju figure na nebu sa mesijom. Postoje neki dokazi da je judaizam sadržao druga predanja koja povezuju ove stihove iz Danila sa mesijom." (Sigal, Deo drugi. Rani rabinski dokazi, Poglavlje drugo. Protivrečna javljanja Boga, str. 47-48. podvučeno)

21. b. Hag. 14a Pr. Epstin. Up. takođe b. Sanhedrin 38a gde se kaže da se drugi rabini protive R. Akibi… (Isto, str. 47)

I:

"… R. Hija b. Aba odgovara na aramejskom, a ne na hebrejskom, da ako jeretik kaže da postoje ‘dva boga’ na osnovu Dan. 7:9 i dalje, treba ga podsetiti da je Bog izjavio da je isti i na Moru i na Sinaju…" (Isto, str. 42; podvučeni naglasak naš)

Da je tumačenje rabina prema kome se prestoli u množini odnose na Božja svojstva pravde i milosti/milosrđa čisto maštovito, lako se može dokazati iz samog konteksta Danila 7, budući da prorok dalje govori o drugom božanskom Biću koje pristupa Starcu danima, Onom koji vlada zauvek:

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“ Danilo 7:13-14

Očigledno je da Danilo ovde vidi potpuno božansku Ličnost koja se javlja kao ljudsko biće, budući da će ovu figuru obožavati sve stvoreno i da vlada zauvek, baš kao i sam Starac danima:

„Vidjeh, a to rog onaj vođaše rat sa svetima i nadvlada ih, Sve dok ne dođe Starac dana i sud dade Svetima Višnjega, i dođe vrijeme i carstvo zauzeše Sveti. I reče: Zvijer četvrta, carstvo je četvrto na zemlji, koje će prevazići sva carstva i pojesti svu zemlju i pogaziti je i satrti. I deset rogova njenih, deset careva će ustati, i poslije njih ustaće drugi koji će prevazići zlima sve prije njega, i tri cara će poniziti. I riječi protiv Višnjega će govoriti i Svete Višnjega ugnjetavati; i naučiće da promijeni vremena i zakone, i daće se u ruku njegovu do vremena i vremena i poluvremena. Potom će sud zasjedati i oduzeće mu vlast da uništava i pogubljava do kraja. Carstvo, pak, i vlast i veličanstvo careva koji su pod cijelim nebom dade se Svetima Višnjega, a Carstvo Njegovo je Carstvo vječno, i sve vlasti Njemu će služiti i slušati Ga.“ Danilo 7:21-22, 27

Ovo, dakle, dokazuje da je jedan od prestola bio postavljen da bi na njemu sedeo Sin Čovečji dok vlada nad celom tvorevinom. A prema svedočanstvu samog Isusa, on je upravo taj Sin Čovečji kojeg je Danilo video:

„Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“ Marko 14:61b-62

Dakle, prema nadahnutom novozavetnom učenju, Hristos je takozvana druga Sila na nebu koji je, iako lično različit od Boga Oca, potpuno božanski Sin Čovečji koji vlada zauvek i kojeg će obožavati svako stvorenje!