Da li je Muhamed prorok? [Drugi deo] · Apologetizam by Sam Shamoun

Kritičko ispitivanje debatnih teza Džalala Abualruba [Deo 2]

Nastavljamo sa našim kritičkim osvrtom na Džalalov citat Džafara ibn Abu Taliba, u kojem je tvrdio da je Muhamed učio svoje sledbenike da napuste idolopoklonstvo i porok i da održavaju veze sa rodbinom i bližnjima. Uskoro ćemo videti da je Muhamed zapravo legalizovao mnoge izopačene i gnusne prakse i da je zapovedio svojim sledbenicima da se nasilno okrenu protiv svoje porodice i prijatelja.

Islamska mut'a – privremeni brak

U jednom razdoblju svog života Muhamed je dozvolio da se žene ponižavaju radi zadovoljenja polnih želja muslimanskih muškaraca koji nisu mogli da obuzdaju svoju požudu. Imao je čak i drskosti da to predstavi kao brak, doduše privremeni brak. Među muslimanima se ovo zlostavljanje žena naziva mut'a:

Prenosi Abdulah:
Učestvovali smo u svetim ratovima koje je vodio Prorok, a sa nama nije bilo žena (supruga). Pa smo rekli (Proroku): „Da li da se uškopimo?" Ali nam je Prorok to zabranio i od tada nam je dozvolio da se (privremeno) oženimo ženom dajući joj makar odeću, a zatim je izrecitovao: „O vi koji verujete, ne zabranjujte sebi ono što je lepo, što je Allah dozvolio“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 139: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/060.sbt.html#006.060.139)

Teško je uvideti kakva je razlika između ovoga i prostitucije. Obe ove zle prakse zahtevaju da se ženi isplati određena suma novca, a namera iza obe jeste isključivo i jedino zadovoljenje polne požude muškaraca koji ne mogu da kontrolišu svoje strasti. To je za razliku od braka, gde je namera stupanje u dugoročnu obavezu prema partneru koga će čovek voleti i negovati.

Među Muhamedovim ashabima nastavila se izvesna rasprava o tome da li je ovaj gnusni, prljavi čin ukinut ili je i dalje primenljiv u određenim situacijama:

XXXII. Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, kasnije je zabranio mu'ta (privremeni) brak*

4825. Prenosi se da je Alija rekao Ibn Abasu: „Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, zabranio je mut'u i meso domaćih magaraca u vreme Hajbara."

4826. Prenosi se da je Abu Džamra rekao: „Čuo sam kako Ibn Abasa pitaju o mut'i i on ju je dopustio. Jedan njegov štićenik mu reče: ,To važi samo onda kada je situacija teška i kada je žena malo', ili nešto slično tome. Ibn Abas reče: ,Da.'"

4827. Prenosi se da su Džabir ibn Abdulah i Selema ibn el-Akva rekli: „Bili smo u vojsci kada nam je došao izaslanik Alahovog Poslanika, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: ,Dozvoljeno vam je da praktikujete mut'u, pa to i činite.'"

Selema ibn el-Akva prenosi da je Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, rekao: „Ako se muškarac i žena dogovore [o privremenom braku], onda njihova zajednica traje tri noći. Ako žele, mogu je produžiti, a ako se rastanu da bi se razdvojili, tako i čine." Ne znam da li je to važilo posebno za nas ili za ljude uopšte.

Abu Abdulah reče: „Alija je jasno preneo od Proroka, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, da je to ukinuto."

[*Mu'ta je brak sa ženom na određeno vreme.] (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 70. Knjiga o braku: http://bewley.virtualave.net/bukhari35.html)

Sledbenici druge po veličini muslimanske sekte, šiitskog ogranka, veruju da je ova praksa i dalje važeća za muslimane i napisali su čitave tomove braneći njenu legitimnost i moralnost. Sledi primer takvog pokušaja opravdavanja ove krajnje nemoralne prakse: http://answering-ansar.org/answers/mutah/en/index.php

Preljuba i silovanje zarobljenica

Da stvar bude gora, Muhamed je legalizovao zarobljavanje i silovanje žena, čak i ako su bile udate!

„I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu. To vam je Allahov propis! A ostale su vam dozvoljene, ako želite da im venčane darove date i da se njima oženite, a ne da činite blud! A suprugama vašim sa kojima imate bračne odnose dajte venčane darove kao što je propisano. I nije vam greh ako se, posle određenog venčanog dara, sa njima nagodite. Allah, zaista, sve zna i mudar je.“ S. 4:24 Y. Ali

Navedeni odlomak izričito dozvoljava i odobrava preljubu, jer kako drugačije nazvati silovanje udatih žena koje su zarobljene?

To nije ostalo apstraktno teorijsko pravo, već su ga muslimanski džihadisti spremno sprovodili u delo:

Abu Sirma reče Abu Saidu el-Hudriju (neka je Alah zadovoljan njime): O Abu Saide, da li si čuo Alahovog Poslanika da pominje al-'azl? On reče: Da, i dodade: Izašli smo sa Alahovim Poslanikom u pohod na Bi'l-Mustalik i zarobili neke izvrsne arapske žene; i poželeli smo ih, jer smo patili zbog odsustva svojih supruga, (ali istovremeno) želeli smo i otkupninu za njih. Zato smo odlučili da imamo polni odnos sa njima, ali uz primenu 'azla (povlačenje muškog polnog organa pre izbacivanja semena radi izbegavanja začeća). Ali rekosmo: Činimo nešto, a Alahov Poslanik je među nama; zašto ga ne bismo pitali? Pa upitasmo Alahovog Poslanika, a on reče: Nije važno ako to ne činite, jer svaka duša koja treba da se rodi do Dana vaskrsenja biće rođena. (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3371: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/muslim/008.smt.html#008.3371)

Abu Said el-Hudri reče: Alahov poslanik posla vojni pohod na Avtas povodom bitke kod Hunejna. Susreli su svog neprijatelja i borili se s njim. Porazili su ih i zarobili. Neki od drugova Alahovog poslanika oklevali su da imaju odnos sa zarobljenicama u prisustvu njihovih muževa koji su bili nevernici. Zato je Alah, Uzvišeni, objavio kuranski stih: „I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu.“. To jest, one su im dozvoljene kada završe svoj period čekanja. (Sunan Abu Davud, tom 2, broj 2150)

Štaviše, prema jednom komentatoru, Muhamed je mamio svoje ubilačke džihadiste da se bore obećavajući im lepe žene:

وَمِنْهُمْ مَنْ يَقُولُ ائْذَنْ لِي وَلَا تَفْتِنِّي أَلَا فِي الْفِتْنَةِ سَقَطُوا

الْقَوْل فِي تَأْوِيل قَوْله تَعَالَى : { وَمِنْهُمْ مَنْ يَقُول اِئْذَنْ لِي وَلَا تَفْتِنِّي أَلَا فِي الْفِتْنَة سَقَطُوا } وَذَكَرَ أَنَّ هَذِهِ الْآيَة نَزَلَتْ فِي الْجَدّ بْن قَيْس . وَيَعْنِي جَلَّ ثَنَاؤُهُ بِقَوْلِهِ : { وَمِنْهُمْ } وَمِنْ الْمُنَافِقِينَ , { مَنْ يَقُول اِئْذَنْ لِي } أُقِمْ فَلَا أَشْخَص مَعَك , { وَلَا تَفْتِنِّي } يَقُول : وَلَا تَبْتَلِنِي بِرُؤْيَةِ نِسَاء بَنِي الْأَصْفَر وَبَنَاتهمْ , فَإِنِّي بِالنِّسَاءِ مُغْرَم , فَأَخْرُج وَآثَم بِذَلِكَ. وَبِذَلِكَ مِنْ التَّأْوِيل تَظَاهَرَتْ الْأَخْبَار عَنْ أَهْل التَّأْوِيل . ذِكْر الرِّوَايَة بِذَلِكَ عَمَّنْ قَالَهُ : 13047 - حَدَّثَنِي مُحَمَّد بْن عَمْرو , قَالَ : ثنا أَبُو عَاصِم , قَالَ : ثنا عِيسَى , عَنْ اِبْن أَبِي نَجِيح , عَنْ مُجَاهِد , فِي قَوْل اللَّه : { اِئْذَنْ لِي وَلَا تَفْتِنِّي } قَالَ : قَالَ رَسُول اللَّه صَلَّى اللَّه عَلَيْهِ وَسَلَّمَ : " اُغْزُوا تَبُوك تَغْنَمُوا بَنَات الْأَصْفَر وَنِسَاء الرُّوم " فَقَالَ الْجَدّ : اِئْذَنْ لَنَا , وَلَا تَفْتِنَّا بِالنِّسَاءِ . * - حَدَّثَنَا الْقَاسِم , قَالَ : ثنا الْحُسَيْن , قَالَ : ثني حَجَّاج , عَنْ اِبْن جُرَيْج , عَنْ مُجَاهِد , قَالُوا : قَالَ رَسُول اللَّه صَلَّى اللَّه عَلَيْهِ وَسَلَّمَ : " اُغْزُوا تَغْنَمُوا بَنَات الْأَصْفَر " يَعْنِي : نِسَاء الرُّوم , ثُمَّ ذَكَرَ مِثْله

„Ima ih koji govore: „Dozvoli mi i ne dovedi me u iskušenje!“ Eto, baš su pali u iskušenje! A Pakao će sigurno da obuhvati nevernike.“

U komentaru izreke Svevišnjeg, „Ima ih koji govore: „Dozvoli mi i ne dovedi me u iskušenje!““, pominje se da je ovaj stih objavljen povodom čoveka po imenu El-Džad ibn Kajs. Uzvišeni je u ovom stihu spomenuo „Ima ih“, misleći na licemere. Što se tiče stiha „koji govore: „Dozvoli mi“, to se odnosilo na čoveka koji je rekao proroku: „Naredi da te ne pratim." Što se tiče stiha „ne dovedi me u iskušenje!““, to znači: „ne muči me prizorom žena El-Asfara („Žuti", tj. plavokosih) i njihovih kćeri, jer mene žene dovode u iskušenje, (bojim se) da bih mogao izaći i s njima počiniti greh…"

Preneo je Muhamed ibn Amru, preneo Asim, preneo Isa, preneo Ibn Abi Nadžih, preneo Mudžahid, u vezi sa Alahovom izrekom „Dozvoli mi i ne dovedi me u iskušenje!““, da je Alahov prorok – neka su Alahove molitve i mir na njega – rekao: „Napadnite Tabuk i vaš plen biće kćeri El-Asfara i žene Rimljana (Vizantinaca)."

El-Džad odgovori: „Daj nam oslobođenje i ne uvodi nas u iskušenje sa ženama." Preneo je El-Kasim, preneo El-Husein, preneo Hadžadž, preneo Ibn Džurejdž, preneo Mudžahid, koji je izjavio da je prorok rekao: „Napadnite i imaćete kao plen kćeri El-Asfara", misleći na rimske žene, a ovo predanje su ponovili i drugi. (Komentar el-Taberija na K. 9:49; arapski izvor; prevod Dimitrijus; podebljanje i podvlačenje naši)

Muhamed ne samo da je mamio svoje ljude obećavajući im lepe žene kao ratni plen, već je otišao i toliko daleko da je osudio čoveka zato što nije želeo da padne u blud i moguću preljubu! Toliko o tome kako je Muhamed pozivao ljude da se okrenu od gnusnih i nemoralnih dela!

Preljuba sa ženom usvojenog sina

Moralni problemi za davagandiste poput Džalala time nisu ni izdaleka okončani, jer saznajemo da je Muhamed jednom prilikom poželeo udatu ženu, što je dovelo do toga da ju je njen muž pustio. Muslimanski tumači se slažu da je sledeći tekst,

„Kad Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo po svom nahođenju da postupe. A ko Allaha i Njegovog Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s Pravog puta. A kad ti reče onom kome je Allah milost darovao, a kome si i ti dobro učinio: „Zadrži svoju suprugu i boj se Allaha!“ – U sebi si skrivao ono što će Allah da obelodani i bojao si se ljudi, a preče je da se bojiš Allaha. I pošto je Zejdova potreba za njom prestala i od nje se razveo, Mi smo je za tebe udali kako se vernici više ne bi ustručavali da se žene ženama posinaka svojih kad se oni od njih razvedu. Kako Allah odredi, tako treba biti. Verovesniku nije greh da čini ono što mu Allah naredi jer takav je bio Allahov propis i za one koji su bili pre i nestali, a Allahova odredba je neminovna.“ S. 33:36-38 Hilali-Khan

bio "objavljen" da bi se Muhamedova rođaka Zejneb bint Džahš primorala da se uda za njegovog usvojenog sina Zejda, a takođe i da bi se opravdalo to što se Muhamed oženio svojom snahom:

I ne dolikuje [nije prikladno] nijednom verniku ni vernici, kada Bog i Njegov Poslanik odluče o nekoj stvari, da imaju (čita se takuna ili yakuna) izbor u svojoj stvari, suprotno odluci Boga i Njegovog Poslanika. Ovaj [stih] je objavljen povodom Abdulaha b. Džahša i njegove sestre Zejnebe, čiju je ruku Poslanik zaprosio, ali misleći pritom u ime Zejda b. Harise. Njima se to [prosidba] nije svidelo kada su saznali [da je u njegovo ime], jer su mislili da Poslanik (s) želi da je oženi sam. Ali su potom pristali zbog [sledećeg dela] stiha: A ko ne posluša Boga i Njegovog Poslanika, taj je zaista zalutao u očiglednu zabludu. Tako ju je Poslanik (s) dao Zejdu za ženu. Zatim ju je jednom prilikom on [Poslanik] ugledao i osetio ljubav prema njoj, nakon čega je Zejd izgubio naklonost prema njoj pa je rekao Poslaniku (s): 'Želim da se rastanem od nje'. Ali mu je Poslanik rekao: 'Zadrži svoju ženu za sebe', kao što Bog, uzvišen neka je, kaže: (Tafsir al-Jalalayn: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=74&tSoraNo=33&tAyahNo=36&tDisplay=yes&UserProfile=0; podebljanje i podvlačenje naši)

A kada (idh je u zavisnom padežu zbog [podrazumevanog prethodnog] udhkur, 'spomeni [kada]') si rekao onome kome je Bog ukazao milost, [uputivši ga u] islam, i kome si i ti ukazao milost: oslobodivši ga ropstva – to je bio Zejd b. Harisa, koji je pre [dolaska] islama (al-jahiliyya) bio ratni zarobljenik. Božji Poslanik (s) ga je kupio pre svog poziva u poslanstvo, a zatim ga oslobodio i usvojio kao svog sina – 'Zadrži svoju ženu za sebe i boj se Boga', pre nego što se razvedeš od nje. Ali si u svom srcu sakrio ono što je Bog imao da obelodani, [ono] što je imao da obznani o tvojoj ljubavi prema njoj i o [činjenici] da bi je ti, ako se Zejd rastane od nje, oženio, a bojao si se da će ljudi reći: 'Oženio je ženu svoga sina!', iako Bog ima više prava da se Njega bojiš, u svemu, pa je uzmi za ženu i ne mari za ono što ljudi govore. Zejd se potom razveo od nje i njen [obavezni] period čekanja je istekao. Bog, uzvišen neka je, kaže: Pa kada je Zejd ispunio svaku potrebu koju je imao prema njoj, Mi smo je tebi dali za ženu – Poslanik je s njom konzumirao brak bez [uobičajene] dozvole [njenog zakonskog staratelja] i počastio muslimane [gozbom od] hleba i mesa – kako vernicima ne bi bilo nikakve smetnje u pogledu žena njihovih usvojenih sinova, kada ovi ispune svaku želju koju prema njima imaju. A Božja zapovest, ono što je odredio, mora se ispuniti. (Tanwir al-Miqbas min Tafsir Ibn ‘Abbas: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=74&tSoraNo=33&tAyahNo=37&tDisplay=yes&UserProfile=0; podebljanje i podvlačenje naši)

(A kada si rekao onome kome je Alah ukazao milost) kroz islam, tj. Zejdu (i kome si ti ukazao milost) oslobodivši ga: (Zadrži svoju ženu za sebe) i nemoj se razvesti od nje, (i boj se Alaha) i boj se Alaha i nemoj je pustiti. (I krio si u svojoj duši) ljubav prema njoj i želju da je oženiš (ono što je Alah imao da iznese na videlo) u Kuranu, (i bojao si se ljudi) i stideo si se ljudi zbog toga (a preče je da se Alaha bojiš) a trebalo bi da se stidiš Alaha. (Pa kada je Zejd ispunio potrebnu formalnost (razvoda) prema njoj) kada je ona okončala svoj period čekanja nakon razvoda od Zejda, (dali smo ti je za ženu, kako (ubuduće)) posle tebe (vernicima ne bude greha u pogledu žena njihovih usvojenih sinova, kada ovi ispune potrebnu formalnost (otpuštanja) prema njima) kada okončaju svoj period čekanja nakon razvoda ili nakon smrti svoga muža. (Alahova zapovest) venčanje Zejda sa Muhamedom (pbuh) (mora se ispuniti) mora se dogoditi. (Tanwir al-Miqbas min Tafsir Ibn ‘Abbas: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=73&tSoraNo=33&tAyahNo=37&tDisplay=yes&UserProfile=0; podebljanje i podvlačenje naši)

Neki muslimanski davagandisti smatraju da je Muhamed zaprosio ženu svog usvojenog sina tek pošto je K. 33:37 bio "objavljen". Ništa nije dalje od istine:

Anas (neka je Alah zadovoljan njime) prenosi: Kada je Zejnebin idet istekao, Alahov Poslanik je rekao Zejdu da joj spomene njega. Zejd je otišao i došao do nje dok je ona kvasila svoje brašno. On (Zejd) reče: Kada sam je ugledao, u srcu sam osetio pomisao o njenoj veličini, toliko da nisam mogao da je pogledam (prosto zbog toga) što ju je Alahov Poslanik (neka je mir na njega) spomenuo. Zato sam joj okrenuo leđa i, povukavši se unazad, rekao: Zejneb, Alahov Poslanik me je poslao s porukom tebi. Ona reče: Ne činim ništa dok ne zatražim volju svoga Gospoda. Zatim je stala na svoje mesto za molitvu i (stih) Kurana (koji se odnosi na njen brak) bio je objavljen, a Alahov Poslanik (neka je mir na njega) došao je k njoj bez dozvole… (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3330: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/muslim/008.smt.html#008.3330)

Prema ovom tekstu, kuranska odredba o Muhamedu i Zejnebi nije bila sastavljena sve dok joj on nije ponudio brak. To potkrepljuje našu tvrdnju da je Muhamed tražio opravdanje za brak sa razvedenom ženom svoga sina i da je morao da uveri Zejnebu kako, prihvatajući Muhamedovu bračnu ponudu, čini ono što je Alahu ugodno. U najmanju ruku, ovaj hadis dokazuje da je Muhamed želeo da je oženi još i pre nego što je kuranski stih bio sastavljen!

Da stvar bude gora, Muhamed je potpuno ukinuo usvajanje kada su ljudi počeli da mu se rugaju zbog toga što se oženio razvedenom ženom svoga usvojenog sina!

Prenosi Abdulah bin Omer:
Nismo nazivali Zejda bin Harisu, oslobođenog roba Alahovog Poslanika, nikako drugačije nego Zejd bin Muhamed sve dok nije objavljen kuranski stih: „Zovite ih po njihovim očevima, to je kod Allaha pravednije!“ (33.5) (Sahih Al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 305: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/060.sbt.html#006.060.305)

Bog nijednom čoveku nije dao dva srca u njegovoj unutrašnjosti: [ovo je objavljeno] da bi se opovrgli oni nevernici koji su govorili da svaki od njih ima dva srca kojima može bolje da rasuđuje nego Muhamed svojim jednim umom; niti je vaše žene, koje (čita se alla'i ili alla') otpuštate ziharom (čita se tazzahharuna ili tuzahiruna; izvorno ta' [od tatazaharuna] asimilovano je sa za') – čovek bi, na primer, rekao svojoj ženi: 'Ti si mi [nedodirljiva kao] leđa moje majke' – učinio vašim majkama, drugim rečima, [nije učinio vaše žene] poput [vaših] majki, tako da bi u tom pogledu bile zabranjene [za bračni odnos], [praksa] koja se u predislamsko doba smatrala [valjanim vidom] razvoda. U takvom slučaju neophodno je pomirenje sa [potrebnim] uslovima, kao što je spomenuto u surat al-Mujadila [K. 58:2-3]. Niti je one koje nazivate svojim [usvojenim] sinovima (ad'iya', množina od da'iyy, a to je onaj koji se naziva sinom onoga ko mu nije [biološki] otac) učinio vašim sinovima, u stvarnosti. To su samo reči vaših usta, naime, [reči] Jevreja i licemera. Kada se Poslanik (s) oženio Zejnebom bint Džahš, koja je bila žena Zejda b. Harise, usvojenog sina Poslanikovog (s), oni rekoše: 'Muhamed se oženio ženom svoga sina!', pa je Bog time dokazao da su lažljivci. A Bog govori istinu, u ovome, i On upućuje na put, put istine. (Tafsir al-Jalalayn: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=74&tSoraNo=33&tAyahNo=4&tDisplay=yes&UserProfile=0; podebljanje i podvlačenje naši)

Ponovo:

(Objavite njihovo pravo poreklo) nazivajte ih po njihovim pravim očevima. (To je pravednije) bolje, ispravnije i poštenije (u Alahovim očima) u pogledu porekla. (A ako ne znate njihove očeve) ako ne znate poreklo njihovih očeva, (onda su (oni) vaša braća u veri) nazovite ih imenima koja pokazuju bratstvo u veri: Abdulah, Abdurahman, Abdurahim i Abdurazik, (i vaši štićenici) i nazovite ih svojim štićenicima. (I nije vam greh ono u čemu nenamerno pogrešite) u pogledu utvrđivanja nečijeg porekla, (nego ono što srca vaša namere (to vam je greh)) greh vam je da nekoga namerno pripišete nekom drugom, a ne njegovom pravom ocu. (Alah prašta) ono što je učinjeno u prošlosti, (Milostiv je) u pogledu onoga što će se dogoditi u budućnosti. Ovaj stih je objavljen o Zejdu Ibn Harisi, koga je Poslanik usvojio (pbuh). Ljudi su ga nazivali Zejd Ibn Muhamed, ali im je Alah zabranio da ga tako nazivaju i uputio ih na ono što je ispravno. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=73&tSoraNo=33&tAyahNo=5&tDisplay=yes&UserProfile=0; podebljanje i podvlačenje naši)

Najzad:

Ukidanje usvajanja…

<„niti je vaše posinke učinio vašim sinovima“>

Ovo je objavljeno povodom Zejda bin Harise, oslobođenog sluge Poslanikovog. Poslanik ga je usvojio pre poslanstva i bio je poznat kao Zejd bin Muhamed. Alah je hteo da stane na kraj takvom imenovanju i pripisivanju…

Ovo je zapovest koja ukida stanje stvari koje je postojalo na početku islama, kada je bilo dozvoljeno usvojene sinove nazivati po čoveku koji ih je usvojio. Zatim je Alah zapovedio da im se vrate imena njihovih pravih očeva i navodi da je to poštenije i pravednije. Al-Buhari prenosi da je Abdulah bin Omer rekao: "Zejd bin Muhamed, neka je Alah zadovoljan njime, oslobođeni sluga Alahovog Poslanika, UVEK JE NAZIVAN Zejd bin Muhamed, SVE DOK (reči) KURANA NISU BILE OBJAVLJENE …

<„Zovite ih po njihovim očevima, to je kod Allaha pravednije!“>"

Usvojeno dete treba nazvati po njegovom pravom ocu…

Ovo su takođe preneli Muslim, At-Tirmizi i An-Nesai. Prema njima su postupali kao prema sinovima u svakom pogledu, uključujući i to da su s njima nasamo bili kao mahrami i tako dalje. Otuda je Sehla bint Suhejl, žena Ebu Huzejfe, rekla: "O Alahov Poslaniče! Salima smo nazivali našim sinom, ali je Alah objavio ono što je objavio**.** On je ulazio kod mene, ali osećam da se to Ebu Huzejfi ne dopada." Poslanik reče…

((Podoji ga i postaće tvoj Mahram.))

Otuda, kada je ovaj propis ukinut, Alah je učinio dozvoljenim da se čovek oženi bivšom ženom svog usvojenog sina, pa se Alahov Poslanik oženio Zejnebom bint Džahš, razvedenom ženom Zejda bin Harise. Alah je rekao…

<„kako se vernici više ne bi ustručavali da se žene ženama posinaka svojih kad se oni od njih razvedu“> (33:37)

A Alah kaže u Ayat At-Tahrim…

<„supruge vaših rođenih sinova“> (4:23).

Žena usvojenog sina nije obuhvaćena, jer on nije rođen iz čovekovih bedara. "Hranjeni" sin putem dojenja isti je kao i sin rođen iz sopstvenih bedara, sa stanovišta šerijata, jer je Poslanik rekao u dva Sahiha…

((Dojenje čini zabranjenim ono što i srodstvo.))…

<„Zovite ih po njihovim očevima“> Ovo se odnosi na Zejda bin Harisu. On je poginuo 8. godine po Hidžri u bici kod Mute. U Sahih Muslimu se prenosi da je Enes bin Malik rekao: "Alahov Poslanik je rekao…

((O sine moj.))" Ovo su takođe preneli Ebu Davud i At-Tirmizi …

<„A ako ne znate njihove očeve, pa oni su vaša braća po veri i vaši štićenici.“>

Ovde Alah zapoveda da se usvojenim sinovima vrate imena njihovih očeva, ako su poznata; ako nisu poznata, onda ih treba nazivati braćom u veri ili oslobođenim slugama, kao naknadu za to što se ne zna njihovo pravo poreklo. (Tafsir Ibn Kathir (Abridged) Volume 7 (Surat An-Nur to Surat Al-Ahzab, Verse 50), skraćeno od strane grupe učenjaka pod nadzorom šejha Safijur-Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, London, Lahor; prvo izdanje: avgust 2000], str. 634-637: http://tafsir.com/default.asp?sid=33&tid=41208; http://tafsir.com/default.asp?sid=33&tid=41232; velika slova i podvlačenje naši)

Usvajanje se u islamu čak smatra velikim grehom!

f. Krvna veza se ne može promeniti, i zato u islamu ne postoji pojam usvajanja. Sa islamskog stanovišta, usvojiti nekoga kao sina JESTE VELIKI GREH. (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 1783 to 2718, hadise priredio i referencirao hafiz Ebu Tahir Zubejr 'Ali Za'i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), završnu redakciju uradio Abu Khaliyl (SAD), [Darussalam Publications and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], tom 3, Poglavlja o oporukama, Poglavlje 6. Nema oporuke za naslednika, str. 558; velika slova i podvlačenje naši)

Koliko se ovo razlikuje od stava istinitog Boga Svetog pisma, koji uživa u tome da buntovne grešnike usvoji u svoju porodicu kroz veru u Gospoda Isusa, dajući im status sinova i čineći ih sunaslednicima svoga večno voljenog Sina:

„A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo; Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga.“ Jovan 1:12-13

„Jer koje vodi Duh Božiji, oni su sinovi Božiji. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija. A kad smo djeca, i nasljednici smo: nasljednici, dakle, Božiji a sunasljednici Hristovi; pošto s njim stradamo da se s njim i proslavimo.“… „A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tijela našega.“ Rimljanima 8:14-17, 23

„A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, Da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče! Tako nisi više rob, nego sin; ako li si sin, i nasljednik si Božiji kroz Hrista.“ Galatima 4:4-7

„Vidite koliku nam je ljubav dao Otac, da se djeca Božija nazovemo i budemo; zato nas svijet ne poznaje, jer Njega ne pozna. Ljubljeni, sada smo djeca Božija, i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije, bićemo slični Njemu, jer ćemo ga vidjeti kao što jeste. I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist.“ 1. Jovanova 3:1-3

A usvajajući grešnike kao svoju decu, čime preobražava njihov karakter da odražava Njegov sveti karakter, Bog postavlja primer svojim sledbenicima da čine isto, usvajajući decu koja su ili napuštena ili čiji su roditelji umrli, kako bi i ona iskusila ljubav i utehu koje dolaze od pripadanja porodici. To takođe omogućava roditeljima koji ne mogu imati sopstvenu decu da iskuse radost koja dolazi od podizanja porodice.

Pa ipak, zbog Muhameda nerotkinje i njihovi muževi među muslimanima, kao i muslimanska deca bez roditelja ili napuštena deca, nikada to ne mogu iskusiti, niti ikada saznati šta znači imati porodicu i biti porodica. Muhamed je više mislio na sopstveni ugled, brinući se više o tome da sačuva obraz pred ljudima koji su ga klevetali zato što se oženio ženom svog usvojenog sina, nego o potrebama parova bez dece i napuštene dece i siročadi. To nije ono što bismo očekivali od takozvane "milosti svim svetovima", ni kakva bi trebalo da bude ni šta bi trebalo da čini.

Drugi veliki problem sa islamskim ukidanjem usvajanja jeste to što je sâm razlog koji Kuran navodi za Muhamedov brak sa Zejnebom taj da je time trebalo postaviti primer i presedan drugim usvojiteljima da se, ako to požele, ožene razvedenim ženama svojih usvojenih sinova. Ali kako to može biti razlog kada je Muhamed potom potpuno zabranio usvajanje? Zar to ne dokazuje da je to bio samo izgovor koji je Muhamedu bio potreban da bi opravdao brak sa svojom snahom?

Još važnije, nije bilo nikakve potrebe da se Muhamed uopšte oženi razvedenom ženom svog usvojenog sina kao primer drugima, kada je sve što je trebalo da učini bilo da sastavi stih u kojem svojim sledbenicima kaže da je muslimanima dozvoljeno da se žene ženama svojih usvojenih sinova.

Kao da stvari ne mogu biti gore, određeni islamski izvori kažu da je K. 33:37 dao Muhamedu jedinstvenu povlasticu i dozvolu da svakog čoveka primora da se razvede od svoje žene ako bi je on poželeo!

"Ako bi Muhamed poželeo neudatu ženu, imao je pravo da ima polni odnos sa njom bez bračnog ugovora, bez svedoka i bez saglasnosti staratelja, čak i bez njenog pristanka. Ali ako je bila udata, a Muhamed ju je poželeo, njen muž je morao da se razvede od nje kako bi je on mogao oženiti. Ako bi [Muhamed] poželeo robinju, njen gospodar je morao da mu je pokloni. Isto tako, Muhamed ima pravo da oženi svaku ženu koju želi od muškaraca bez njenog pristanka. Takođe ima pravo da se ženi tokom hodočašća, kao što je učinio sa Mejmunom. Štaviše, imao je pravo da iz ratnog plena izabere šta god poželi, bilo da je to bila robinja ili bilo šta drugo; to jest, pre raspodele plena." (Burhan al-Deen al-Halabi, al-Sira al-Halabiyya, tom III, str. 377)

„i ženu - vernicu koja sebe pokloni Verovesniku, ako Verovesnik hoće da se njome oženi, samo tebi, a ne ostalim vernicima“

Što se tiče onoga što je poslaniku darovano i učinjeno dozvoljenim (od Alaha), to je 16 stvari…

Četvrto: Da uzme više od četiri žene.
Peto: Da oženi (yastankih – ili ima odnos sa) ženu koja se rečima posveti (poslaniku).
Šesto: Da oženi (yastankih) bez prisustva (ili dozvole) zakonskog staratelja.
Sedmo: Da oženi (yastankih) bez venčanog dara.
Osmo: Da oženi (i ima odnos) tokom stanja obrednog posvećenja i čistote.
Deveto: Poništenje zakletve koju bi dao svojim ženama.
Deseto: Ako MUHAMED pogleda neku ženu (i poželi je) ONDA JE NEOPHODNO DA SE NJEN MUŽ RAZVEDE OD NJE I DA JE MUHAMED OŽENI. Ibn al-A’rabi je rekao: "To je ono što je rekao i sluga dvaju svetih hramova, kao što je učenjacima bilo jasno IZ PRIČE O ZEJDU koja je takođe imala ovo značenje."
Jedanaesto: To što je poslanik oslobodio Safiju (iz zarobljeništva) i njeno oslobođenje smatrao njenim venčanim darom.
Dvanaesto: Da uđe u Meku a da ne bude u stanju obredne čistote.
Trinaesto: Da se bori u Meki…
Petnaesto: Njegov brak se i nakon njegove smrti smatra važećim.
Šesnaesto: Ako se razvede od neke žene, ona ostaje zabranjena svima i ne može se udati (nikah) ni za koga drugog.

Yastankih dolazi od reči yan’kah. Jer se kaže u različitim oblicima nakaha i istankaha, baš kao što se kaže ajab i istajab… Dozvoljeno je koristiti reč istankaha u značenju onoga ko traži brak ili onoga ko traži polni odnos. (Al-Kurtubi, K. 33:50; arapski izvor; prevod Dimitrijus; podebljanje i velika slova naši)

Ponovo, ne bismo očekivali da neko koga Kuran naziva milošću za sva stvorenja postupa na ovaj način, otimajući ljudima žene da bi zadovoljio svoje želje i požude.

U svetlu svega ovoga prilično je teško videti kako je Muhamed mogao učiti svoje sledbenike da se klone gnusnih dela kada je i sam žudeo za udatom ženom i na kraju je oženio, i to onom kojoj je prvobitno naredio da se uda za njegovog usvojenog sina!

Ovo nas vodi do sledećeg odeljka.

Muhamedova ljubav prema ženama

Prema nekim islamskim komentatorima, sledeći stih:

Ili zavide ljudima (Muhamedu i njegovim sledbenicima) na onome što im je Alah dao od Svoje darežljivosti? A već smo porodici Ibrahima (Avrama) dali Knjigu i Al-Hikmu (As-Sunnu – božansko nadahnuće onim prorocima koje nije zapisano u obliku knjige) i podarili im veliko carstvo. K. 4:54 Hilali-Kan

bio je "objavljen" da ućutka Muhamedove kritičare koji su se žalili na sve žene koje je uzimao:

(Ili zavide) ne, oni zavide (ljudima) Muhamedu i njegovim drugovima (na onome što im je Alah od Svoje darežljivosti podario?) Pismu, proroštvu i ženidbi mnogim ženama. (Jer smo domu Avramovom podarili) Davidu i Solomonu ((nekada) Pismo i mudrost) znanje, razumevanje i proroštvo, (i podarili smo im moćno carstvo) počastvovali smo ih proroštvom i islamom i podarili im vlast nad sinovima Izrailjevim. David je imao 100 zakonitih žena, a Solomon 300 zakonitih žena i 700 naložnica. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=73&tSoraNo=4&tAyahNo=54&tDisplay=yes&UserProfile=0)

Ili, ne, zar zavide ljudima, naime Proroku (s), na daru koji im je Bog podario, u vidu proroštva i obilja žena? Drugim rečima, oni žele da on bude lišen takvih stvari, govoreći: 'Da je zaista prorok, ne bi se zanimao ženama'. Jer dali smo domu Avrama, njegovog pretka, poput Mojsija, Davida i Solomona, Knjigu i mudrost, i proroštvo, i dali smo im moćno carstvo: David je imao devedeset devet žena, a Solomon hiljadu, slobodnih žena i robinja. (Tafsir al-Jalalayn: http://altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=74&tSoraNo=4&tAyahNo=54&tDisplay=yes&UserProfile=0)

Razlog zbog kojeg je Muhamed imao više žena nego što je bilo dozvoljeno njegovim sopstvenim sledbenicima jeste taj što je previše voleo žene i nije mogao da se kontroliše:

Postoji autentičan ‘hadis zabeležen od Anasa ibn Malika, koji je rekao da je Alahov Poslanik rekao…

"Od vašeg (ovog) života, učinjeno mi je da zavolim žene (u braku) i Tib (miris); a uteha mog oka učinjena je u molitvi." Oni koji su preneli ‘hadis u značenju: "Učinjeno mi je da zavolim tri stvari iz ovog života", pogrešili su, jer Prorok nije rekao ‘tri’. Molitva svakako nije među stvarima ovoga života.

Žene [u braku] i Tib bili su među najdražim stvarima Proroku. Imao je običaj da spava sa svojim ženama, sa svima u jednoj noći. Bio je obdaren snagom tridesetorice ljudi u pogledu polne sposobnosti i drugih stvari. Alah mu je dozvolio više nego što je dozvolio ikome iz njegovog umeta (muslimanske nacije).

Prorok je imao običaj da se prema svojim ženama odnosi pravedno u pogledu provođenja noći u kući svake od njih, izdržavanja i smeštaja. Što se tiče ljubavi koja se oseća u srcu, imao je običaj da kaže…

"O, Alahu! Ovo je moja podela u onome nad čim imam vlast, pa me nemoj kriviti za ono nad čim [Ti imaš vlast, a] ja nemam vlast." Za ovaj ‘hadis je rečeno da se odnosi na ljubav i polnu bliskost, na pravednost u pogledu onoga što nije obavezno, jer čovek nema vlast nad takvim stvarima. (Ibn Kajim al-Džauzija, Zad-ul Ma'ad fi Hadyi Khairi-l 'Ibad [Provisions for the Hereafter Taken From the Guidance of Allah's Best Worshipper], preveo Džalal Abualrub, uredili Alaa Mencke i Shaheed M. Ali [Madinah Publishers & Distributors, Orlando Florida; prvo izdanje, decembar 2000], tom 1, str. 236-236; podebljanje i podvlačenje naši)

Muhamedova požuda za ženama bila je takva da je često birao najlepšu zarobljenicu za sebe, a takođe je i primoravao svoje sledbenike da mu predaju svoj lepi plen:

… Osvojili smo Hajber, uzeli zarobljenike i plen je sakupljen. Došao je Dihja i rekao: ‘O Alahov Proroče! Daj mi robinju od zarobljenika.’ Prorok reče: ‘Idi i uzmi bilo koju robinju.’ On uze Safiju bint Huhaj. Jedan čovek dođe Proroku i reče: ‘O Alahov Apostole! Dao si Safiju bint Huhaj Dihji a ona je prvakinja plemena Kuraiza i An-Nadir i ne dolikuje nikome osim tebi.’ Tada Prorok reče: ‘Dovedite ga zajedno sa njom.’ I Dihja dođe sa njom, a kada je Prorok ugleda, reče Dihji: ‘Uzmi bilo koju robinju od zarobljenika osim nje.’" Anas dodade: "Prorok ju je zatim oslobodio i oženio se njome." (Sahih al-Buhari, tom 1, knjiga 8, broj 367: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/008.sbt.html#001.008.367)

Prenosi Anas bin Malik:
Stigli smo u Hajber, i kada je Alah pomogao Svom Apostolu da otvori utvrđenje, Alahovom Apostolu je spomenuta lepota Safije bint Huhaj bin Ahtak čiji je muž bio ubijen dok je ona bila mlada nevesta. Prorok ju je izabrao za sebe… (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 59, broj 522: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/059.sbt.html#005.059.522)

Niti je Safija bila usamljen slučaj:

Prenosi Aiša, Umul Muminin:

Džuvejrija, kći al-Harisa ibn al-Mustalika, dopala je u deo Sabitu ibn Kajsu ibn Šamasu, ili njegovom rođaku. Ona je sklopila sporazum da otkupi svoju slobodu. Bila je veoma lepa žena, izuzetno privlačna oku.

Aiša reče: Ona je zatim došla Alahovom Apostolu tražeći od njega otkup svoje slobode. Dok je stajala na vratima, pogledala sam je s neodobravanjem. Shvatila sam da će je Alahov Apostol gledati na isti način na koji sam je ja gledala.

Ona reče: Alahov Apostole, ja sam Džuvejrija, kći al-Harisa, i nešto mi se dogodilo, što tebi nije skriveno. Dopala sam u deo Sabitu ibn Kajsu ibn Šamasu, i sklopila sam sporazum o otkupu svoje slobode. Došla sam ti da zatražim pomoć za otkup svoje slobode.

Alahov Apostol reče: Da li si sklona onome što je bolje? Ona upita: Šta je to, Alahov Apostole? On odgovori: Ja ću platiti cenu tvoje slobode umesto tebe, i oženiću se tobom.

Ona reče: Učiniću to. Ona (Aiša) reče: Ljudi su zatim čuli da se Alahov Apostol oženio Džuvejrijom. Oslobodili su zarobljenike koje su imali i pustili ih na slobodu, i rekli: Oni su rođaci Alahovog Apostola po ženidbi. Nismo videli nijednu ženu veću od Džuvejrije koja je donela blagoslove svom narodu. Sto porodica Benu al-Mustalika oslobođeno je zbog nje. (Sunan Abu Davud, knjiga 29, broj 3920: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/abudawud/029.sat.html#029.3920)

Prema Ibn Humajdu–Salami–Muhamedu b. Ishaku– Muhamedu b. Džaferu b. al-Zubejru–Prorokovoj ženi ‘Aiši, koja reče: Kada je Božji Poslanik podelio zarobljenike Benu al-Mustalika, Džuvejrija bt. al-Haris dopala je u deo Sabitu b. Kajsu b. al-Šamasu (ili njegovom rođaku), i ona se s njim ugovorila za svoju slobodu. Bila je slatka, lepa žena koja je očaravala svakoga ko bi je pogledao. Došla je Božjem Poslaniku tražeći njegovu pomoć u vezi sa svojim ugovorom. Boga mi, čim sam je ugledala na vratima svoje odaje, osetila sam odbojnost prema njoj, i znala sam da će on u njoj videti ono što sam ja videla… (The History of al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], tom VIII, str. 56-57; podebljanje i kurziv naši)

Aišina izjava ne ostavlja apsolutno nikakvu sumnju da je Muhamed izabrao Džuvejriju isključivo zbog njene izuzetne lepote. Kao što je prevodilac Istorije al-Tabarija primetio:

… Slična iskrenost pojavljuje se u izveštaju iz 6. godine po Hidžri o Muhamedovoj ženidbi sa Džuvejrijom, "slatkom, lepom ženom, koja je očaravala svakoga ko bi je pogledao" (‘Aišine reči). Bila je zarobljena tokom pohoda na Benu al-Mustalik i, u skladu sa običajem, postala je robinja jednog od svojih zarobljivača. On je pristao da je oslobodi u zamenu za sumu novca. Džuvejrija se obratila Muhamedu za pomoć, a on joj je, OČARAN NJENOM LEPOTOM, ponudio "nešto bolje" od plaćanja cene njene slobode – naime, brak sa njim samim… (Isto, str. xiii; velika slova i podvlačenje naši)

Nije ni čudo što su Muhamedovi savremenici optuživali da je ženskaroš!

… Lajla bt. al-Hatim b. ‘Adi b. ‘Amr b. Savad b. Zafar b. al-Haris b. al-Hazradž priđe Proroku dok su mu leđa bila okrenuta suncu i pljesnu ga po ramenu. On upita ko je to, a ona odgovori: "Ja sam kći onoga koji se nadmeće sa vetrom. Ja sam Lajla bt. al-Hatim. Došla sam da ti ponudim sebe [u brak], pa oženi me." On odgovori: "Prihvatam." Ona se vrati svom narodu i reče da ju je Božji Poslanik oženio. Oni rekoše: "Kakvu si samo lošu stvar učinila! Ti si žena koja poštuje sebe, ali Prorok je ženskaroš. Traži od njega poništenje." Ona se vrati Proroku i zamoli ga da poništi brak, a on udovolji [njenom zahtevu]… (The History of Al-Tabari: The Last Years of the Prophet, preveo i propratio beleškama Ismail K. Poonawala [State University of New York Press (SUNY), Albany, 1990], tom IX, str. 139; podebljanje naše)

Prilično je zanimljivo da je al-Kajim tvrdio kako se Muhamed prema svojim ženama odnosio pravedno provodeći s njima podjednako vremena, dok je na drugom mestu otvoreno priznao da je njegov prorok davao prednost Aiši u odnosu na ostale supruge. To je dovodilo do razdora i stalnog žaljenja od strane žena:

Zatim se Prorok oženio Um Abdulahom, Aišom, as-Sidikom (istinoljubivom), kćerkom as-Sidika (istinoljubivog) Abu Bekra ibn Abi Kuhafe, koju je Alah oslobodio krivice iznad sedam nebesa. ‘Aiša bint Abu Bekr bila je voljena žena Proroka. Anđeo je pokazao Aišu Proroku dok je bila umotana u komad svilene tkanine, pre nego što ju je oženio, i rekao mu: "Ovo je tvoja žena." Prorok se oženio Aišom tokom lunarnog meseca ševala, kada je imala šest godina, a brak je konzumirao prve godine nakon Hidžre, u mesecu ševalu, kada je imala devet godina. Prorok se nije oženio nijednom devicom, osim Aišom, i objava mu nikada nije dolazila dok je bio pod pokrivačem sa bilo kojom od svojih žena, osim sa Aišom…

[2] [Al-Buhari (4738) i Muslim (2548) preneli su da je ‘Aiša rekla: "Alahov Apostol me je oženio kada mi je bilo šest godina, a uvedena sam u njegovu kuću kada mi je bilo devet godina."]

[3] [Al-Buhari (3491) prenosi da je Alahov Apostol rekao…

"O, Um Selema! Ne uznemiravaj me nanoseći zlo ‘Aiši, jer, Alaha mi, božansko nadahnuće mi nikada nije došlo dok sam bio pod pokrivačem bilo koje žene među vama osim nje."] (Ibn al-Kajim, str. 157-158; vidi takođe str. 242; podebljanje i podvlačenje naši)

Prenosi 'Urva od 'Aiše:
Žene Alahovog Apostola bile su u dve grupe. Jednu grupu činile su 'Aiša, Hafsa, Safija i Sevda; a drugu grupu činile su Um Selema i ostale žene Alahovog Apostola. Muslimani su znali da Alahov Apostol voli 'Aišu, pa ako bi neko od njih imao poklon i želeo da ga da Alahovom Apostolu, odložio bi ga dok Alahov Apostol ne bi došao u 'Aišin dom, a onda bi mu poslao svoj poklon u njen dom. Grupa Um Seleme raspravljala je o tome zajedno i odlučila da Um Selema treba da zatraži od Alahovog Apostola da kaže ljudima da mu šalju svoje poklone u kuću one žene u kojoj se on nalazi. Um Selema reče Alahovom Apostolu šta su rekle, ali on ne odgovori. Zatim su one (te žene) upitale Um Selemu o tome. Ona reče: "Nije mi ništa rekao." Zamolile su je da mu ponovo govori. Ponovo mu je govorila kada ga je srela na svoj dan, ali on ne dade odgovor. Kada su je upitale, odgovorila je da nije dao odgovor. Rekle su joj: "Govori mu dok ti ne dâ odgovor." Kada je došao njen red, ponovo mu je govorila. On joj tada reče: "Ne povređuj me u vezi sa Aišom, JER BOŽANSKA NADAHNUĆA MI NE DOLAZE NI NA JEDNOJ POSTELJI OSIM NA AIŠINOJ." Na to Um Selema reče: "Kajem se Alahu što sam te povredila." Zatim je grupa Um Seleme pozvala Fatimu, kćer Alahovog Apostola, i poslala je Alahovom Apostolu da mu kaže: "Tvoje žene traže da se prema njima i prema kćeri Abu Bekra odnosiš pod jednakim uslovima." Fatima mu je zatim prenela poruku. Prorok reče: "O kćeri moja! Zar ne voliš onu koju ja volim?" Ona odgovori potvrdno, vrati se i ispriča im situaciju. Zamolile su je da mu ponovo ode, ali je odbila. Tada su poslale Zejnebu bint Džahš, koja mu je otišla i upotrebila oštre reči govoreći: "Tvoje žene traže da se prema njima i prema kćeri Ibn Abu Kuhafe odnosiš pod jednakim uslovima." Na to je podigla glas i vređala 'Aišu u lice toliko da je Alahov Apostol pogledao u 'Aišu da vidi hoće li uzvratiti. 'Aiša poče da odgovara Zejnebi dok je nije ućutkala. Prorok zatim pogleda u 'Aišu i reče: "Ona je zaista kći Abu Bekra." (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 47, broj 755: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/047.sbt.html#003.047.755)

Kakva drskost! Muhamed opravdava svoje zanemarivanje pojedinih žena i povlašćeni tretman Aiše time što bi Alah slao objave samo kada je on bio u posteljini svoje deteta-neveste!

Dodatna literatura

Kidanje veza sa rodbinom

Sada dolazimo do poslednjeg odeljka koji se bavi tvrdnjom Džafera ibn Abu Taliba da je Muhamed naredio svojim sledbenicima da održavaju dobre odnose sa članovima svoje porodice i da budu ljubazni prema susedima. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine.

Činjenica je da Kuran zapravo naređuje muslimanima da ne vole nijednog svog nevernog člana porodice:

Nećeš naći nijedan narod koji veruje u Boga i Poslednji dan da voli one koji se opiru Bogu i Njegovom Apostolu, makar to bili njihovi očevi, ili njihovi sinovi, ili njihova braća, ili njihova rodbina. Takvima je On upisao veru u srca njihova i osnažio ih duhom od Sebe. I uvešće ih u vrtove ispod kojih teku reke, da u njima borave (zauvek). Bog će biti zadovoljan njima, a oni Njime. Oni su Božja stranka. Zaista, Božja stranka je ta koja će postići blaženstvo. S. 58:22 J. Ali

O vi koji verujete! Ne uzimajte za prijatelje ni očeve svoje ni braću svoju ako im je nevernstvo draže od vere. Ko god ih od vas uzme za prijatelje, takvi su nepravednici. Reci: Ako su vam očevi vaši, i sinovi vaši, i braća vaša, i žene vaše, i pleme vaše, i imetak koji ste stekli, i trgovina za koju strahujete da neće imati prođe, i stanovi koje želite draži od Alaha i Njegovog poslanika i borbe na Njegovom putu: onda čekajte dok Alah ne izvrši Svoju zapovest. Alah ne upućuje nepravedan narod. S. 9:23-24 Piktal

Primetite da K. 58:22 kaže: "Takvima je On upisao veru u srca njihova", što podrazumeva da to što muslimani ne vole čak ni svoje roditelje predstavlja "znak istinskog vernika", odnosno znak da je Alah stavio veru u njihova srca! U suštini, ovo znači da vera u islamu dovodi do toga da vernik dobija snagu i odlučnost da mrzi svakoga ko se protivi Muhamedu, čak i ako se radi o najbližim rođacima! To im zabranjuje da ih vole, da ih poštuju, da se prema njima odnose prijateljski. A islamski izvorni materijal pokazuje koliko daleko ovo može da ide u krajnjim slučajevima:

SLUČAJ MUHAJISE I HUVAJISE

Apostol reče: ‘Ubijte BILO KOG Jevrejina koji vam padne u ruke.’ Nato Muhajisa b. Masud skoči na Ibn Sunajnu, jevrejskog trgovca sa kojim su imali društvene i poslovne odnose, i ubi ga. Huvajisa u to vreme nije bio musliman iako je bio stariji brat. Kada ga je Muhajisa ubio, Huvajisa poče da ga tuče, govoreći: ‘Ti neprijatelju Božji, zar si ga ubio kada mnogo od sala na tvom stomaku dolazi od njegovog bogatstva?’ Muhajisa odgovori: ‘Da mi je onaj koji mi je naredio da njega ubijem naredio da ubijem tebe, odsekao bih ti glavu.’ On reče da je ovo bio početak Huvajisinog prihvatanja islama. Onaj drugi odgovori: ‘Boga mi, da ti je Muhamed naredio da me ubiješ, da li bi ubio?’ On reče: ‘Da, Boga mi, da mi je naredio da ti odsečem glavu, učinio bih to.’ On uzviknu: ‘Boga mi, čudesna je vera koja te može dovesti do ovoga!’ i postade musliman.

Ovu priču mi je ispričao jedan štićenik B. Harise od kćeri Muhajise, od samog Muhajise.

Muhajisa je o tome sastavio sledeće stihove:

Sin moje majke prekoreva jer da mi je naređeno da ga ubijem
Udario bih ga po vratu oštrim mačem,
Sečivom belim kao so od uglačanosti.
Moj udarac nikada ne promašuje svoj cilj.
Ne bi mi bilo milo da te ubijem dobrovoljno
Makar posedovali svu Arabiju od severa do juga.

(The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karači, deseti otisak 1995], str. 369; podebljanje i velika slova naši)

Ovde čovek govori svom bratu da ne bi ni oklevao da ga obezglavi ako bi mu Muhamed naredio. I:

Oni (prenosioci) rekoše: Alahov Apostol posla vojsku pod al-Dahakom Ibn Sufjanom Ibn ‘Avfom Ibn Abu Bekrom al-Kilabijem protiv al-Kurare. Sa njim je bio al-Asjad Ibn Selema Ibn Kart. Susreli su ih kod al-Zudža, Zudža od Lave, i pozvali ih da prihvate islam. Oni odbiše, pa ih napadoše i nateraše u beg. Zatim al-Asjad srete svog oca Selemu koji je bio na svom konju, u bari al-Zudža. Pozva svog oca da prihvati islam obećavajući mu pomilovanje. On (otac) izvređa njega i njegovu veru. Usled toga al-Asjad podseče žile konju svog oca. Kada konj pade na kopita, Selema se nasloni na svoje koplje u vodi. On (al-Asjad) ga zadrža dok jedan od njih (muslimana) ne dođe tamo i ubi ga. Njegov sin ga nije ubio. (Ibn Sa’adov Kitab Al-Tabakat Al-Kabir, engleski prevod S. Moinul Haq, M.A., PH.D uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. [Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, Nju Delhi - 110 002 Indija], tom II, str. 201)

Tako Muhamedova vera uništava odnos između muslimanskih preobraćenika i njihovih nevernih roditelja.

U ovom slučaju, sin svom rođenom ocu stavlja na izbor da odmah prihvati islam ili smrt. Sprečava svog oca da pobegne. Sin je neposredni uzrok toga što njegovog oca ubijaju njegovi saborci muslimani.

Muslimanski izvori beleže još jedan slučaj u kojem je muslimanski sin spreman da ubije svog oca nemuslimana:

Prema Ibn Humajdu – Salami - Muhamedu b. Ishaku - 'Asimu b. 'Umaru b. Katadi: 'Abdalah b. 'Abdalah b. Ubaj b. Salul dođe Božjem Poslaniku i reče: "Božji Poslaniče, rečeno mi je da želiš da ubiješ 'Abdalaha b. Ubaja zbog onoga što ti je o njemu preneto. Ako to nameravaš da učiniš, naredi meni da to učinim i doneću ti njegovu glavu. Boga mi, al-Hazradž zna da među njima nikada nije bilo čoveka odanijeg svom ocu od mene. Bojim se da ćeš narediti nekom drugom da to učini i da bi ga on mogao ubiti; a onda mi duša ne bi dozvolila da gledam ubicu 'Abdalaha b. Ubaja kako hoda među ljudima: ubio bih ga, ubivši vernika da bih osvetio nevernika, i tako ušao u Vatru [pakla]." Božji Poslanik reče: "Ne, bićemo blagi prema njemu i družiti se s njim prijateljski dok god ostaje sa nama." Tako je nakon tog dana, kad god bi učinio nešto prigovora vredno, njegovo sopstveno pleme bilo to koje bi ga korilo, ispravljalo, prekorevalo i pretilo mu. Kada je vest o tome kako se ponašaju stigla do Božjeg Poslanika, on reče 'Umaru b. al-Hatabu: "Šta misliš, Umare? Boga mi, da sam ga ubio onog dana kada si mi naredio da ga ubijem, ugledni ljudi bi bili uznemireni, koji bi ga, ako bih im danas naredio da ga ubiju, ubili." 'Umar reče: "Sada, Boga mi, znam da je u onome što je Božji Poslanik naredio bilo više blagoslova nego u onome što bih ja naredio." (The History of al-Tabari, tom VIII, str. 55)

Budući pobožan musliman, sin ne dovodi u pitanje Muhamedovo pravo da naredi da mu otac bude ubijen. Čini se čak da smatra zaslužnim izvršiti tu naredbu. Ne strahuje da bi ga ubistvo rođenog oca poslalo u pakao, već samo da bi ga tamo poslala osveta za to ubistvo ubijanjem ubice.

Muslimansko pismo dalje zabranjuje muslimanima da se sprijateljuju sa nevernicima i da kod njih traže zaštitu, osim ako su brojčano nadjačani od strane nevernika ili žive u oblasti koju kontrolišu nevernici:

Neka vernici ne uzimaju nevernike za prijatelje umesto vernika. Ko to čini, nema nikakve veze sa Alahom, osim (ako je to) da se samo čuvate od njih, uzimajući (takoreći) mere predostrožnosti. Alah vam naređuje da se čuvate (samo) Njega. Alahu je povratak. S. 3:28 Piktal

O vernici, ne uzimajte Jevreje i hrišćane za prijatelje; oni su prijatelji jedni drugima. Ko god ih od vas uzme za prijatelje, taj je jedan od njih. Bog ne upućuje narod nepravednika. S. 5:51 Arberi

Muslimanima je zapravo naređeno da budu strogi prema nevernicima:

O Proroče (Muhamede)! Bori se svom snagom protiv nevernika i licemera, i budi strog prema njima, njihovo boravište je pakao – a to je zaista najgore odredište. S. 9:73 Hilali-Kan

Muhamed je Alahov Poslanik, a oni koji su s njim strogi su prema nevernicima, a milostivi među sobom. Vidiš ih kako se klanjaju i padaju ničice (u molitvi), tražeći od Alaha darežljivost i (Njegovo) zadovoljstvo. Znak njihov (tj. njihove vere) je na njihovim licima (čelima) od tragova (njihovog) padanja ničice (tokom molitve). Ovo je njihov opis u Tevratu (Tori). A njihov opis u Indžilu (Jevanđelju) je poput (posejanog) semena koje pušta svoju stabljiku, zatim je čini jakom, ona onda postaje debela, i stoji uspravno na svojoj stabljici, oduševljavajući sejače, da bi On njima razgnevio nevernike. Alah je obećao onima među njima koji veruju (tj. svima koji slede islamski monoteizam, veru proroka Muhameda do Dana vaskrsenja) i čine dobra dela, oproštaj i veliku nagradu (tj. raj). S. 48:29 Hilali-Kan

Nasuprot navedenom imamo Abu Taliba, Muhamedovog strica, koji je štitio svog nećaka od njegovih protivnika u Meki. Abu Talib je ostao pagan do svoje smrti i nije verovao u Muhamedovu poruku, pa ipak mu je dao slobodu da veruje drugačije i čak da propoveda svoju poruku ljudima. To je sasvim drugačije od Muhameda i njegovih sledbenika koji nisu uzvratili ovu uslugu kada su postali moćni, već su umesto toga nametali izbor između islama ili smrti čak i svojim najbližim rođacima.

Drugim rečima, Abu Talib je u svom "nevernstvu" bio plemenitiji i civilizovaniji od Muhameda i njegovih sledbenika!

Prethodne tačke trebalo bi dovoljno da razreše pogrešne tvrdnje Džafera ibn Abu Taliba da je Muhamed došao da ukloni idolopoklonstvo i porok i da promoviše monoteizam, istinoljubivost, saosećanje i ljubaznost prema porodici i prijateljima.

Ako Gospod Isus da, uskoro slede dalji odgovori na tačke Džalalove debate.

Dodatna literatura