Da li je Muhamed prorok? [1. deo] · Apologetizam by Sam Shamoun

**Kritičko ispitivanje debatnih tačaka Jalala Abualruba [1. deo]
**

Nastavljamo sa analizom argumenata koje je muslimanski davagandista i majstor takije Jalal Abualrub izneo protiv hrišćanskog apologete i filozofa Dejvida Vuda, kako bi potkrepio svoje verovanje da je Muhamed istinski Božji prorok. Jalal je pomenuo razgovor koji se navodno odigrao između Muhamedovog rođaka po stricu, Džafara ibn Abu Taliba, i hrišćanskog vladara Etiopije, kada je ovaj postavio muslimanima koji su se doselili u njegovu zemlju izvesna pitanja o njihovoj veri i proroku:

Džafar ibn Abu Talib, rođak proroka Muhameda, izgovorio je ove reči o Muhamedu pred an-Nedžašijem, kraljem Etiopije, koji je kasnije primio islam: „Bili smo narod džahilijeta (neznanja; politeizma), obožavali smo idole, jeli meso uginulih životinja, činili porok, kidali veze sa rodbinom i loše se ophodili prema svojim susedima. Jaki među nama uništavali su slabe. Te zle prilike trajale su među nama sve dok nam Alah nije poslao poslanika iz naših redova, čije su nam porodično poreklo i loza, istinoljubivost, poštenje i čednost dobro poznati. Pozvao nas je Alahu i da posvedočimo Njegovu jedinost, da Njega jedinog obožavamo i da napustimo ono što smo mi, kao i naši preci, obožavali umesto Njega – kamenje i idole. Takođe nam je zapovedio da govorimo istinu kada govorimo, da vraćamo poverene stvari njihovim pravim vlasnicima, da održavamo veze sa rodbinom i da budemo dobri susedi. Zapovedio nam je i da izbegavamo sve vrste poroka, prolivanje krvi, grehe svake vrste, izgovaranje laži, prisvajanje siročadske imovine i širenje lažnih optužbi protiv čednih žena. Zapovedio nam je da obožavamo jedino Alaha i da izbegavamo pripisivanje bilo čega ili bilo koga Njemu u obožavanju. Zapovedio nam je da klanjamo, dajemo milostinju i postimo. … Poverovali smo mu, imali smo veru u njega i sledili ono sa čim je poslat od Alaha. Stoga obožavamo jedino Alaha i izbegavamo da padnemo u širk (politeizam) sa Njim. Takođe smatramo nedozvoljenim ono što je Alah učinio nedozvoljenim. Naš narod je nasrnuo na nas, mučio nas i pokušao da nas silom natera da se sa svoje vere vratimo na obožavanje idola umesto obožavanja Alaha, Uzvišenog, i na zle poroke koje smo ranije činili. Kada su nas ugnjetavali, činili nam nepravdu, otežali nam život i sprečavali nas da slobodno praktikujemo svoju veru, doselili smo se u tvoju zemlju i izabrali tebe pre svih drugih. Mi … nadali smo se da nećemo pretrpeti nikakvu nepravdu sve dok živimo pod tvojom vlašću.“ (Autentičan hadis; Al-Albanijev komentar na Fiqhu as-Seerah, Muhamed Al-Gazali, str. 134) (Is Muhammad a Prophet?: http://islamlife.com/down/wood_debate.pdf)

Pokazaćemo da Muhamed, nasuprot gornjim tvrdnjama, nije doneo moralnu reformu, već je nastavio gnusne i opake običaje za koje je optuživao pagane da ih upražnjavaju, doduše pod velom biblijskog ili avramovskog monoteizma. Muhamed je nastavio da čini upravo one stvari za koje je optuživao pagane, uz neznatne razlike, kao što je napuštanje svih njihovih bogova osim Alaha.

Obmana prvih muslimana

Jalalu zgodno izostavlja bitne pojedinosti iz ove epizode, koje pokazuju kako su prvi muslimani lagali i spletkarili da bi naveli etiopskog kralja i njegove hrišćanske episkope da pomisle kako je islamski stav o Isusu istovetan sa onim u šta su ti hrišćani verovali. Kada je Nedžaši upitao Muhamedove drugove da li je njihov prorok primio kakva otkrivenja od Boga, oni su izrecitovali delove sure 19, poglavlja o Mariji:

„Kraljevi tumači preveli su sve što je on (tj. Džafar) rekao. Nedžaši ga je zatim upitao da li imaju kod sebe neko Otkrivenje koje im je njihov Prorok doneo od Boga, a kada je Džafar odgovorio da imaju, on reče: ‘Onda mi ga izrecituj’, nakon čega je Džafar izrecitovao odlomak iz sure o Mariji, koja je bila objavljena neposredno pre njihovog odlaska:

„I spomeni iz Knjige Mariju: kada se od ukućana svojih povukla na istočnu stranu, i od njih uzela zaklon, Mi smo ka njoj poslali Našeg anđela i on joj se pokazao u potpunom ljudskom obliku. „Tražim zaštitu Svemilosnog od tebe, ako se Njega bojiš!“ Uzviknu ona. „A ja sam upravo izaslanik tvoga Gospodara“, reče on, „da ti poklonim čestitog dečaka!“ „Kako ću da imam dečaka?“ Reče ona, „kad me nijedan muškarac nije dodirnuo, a ja nisam bludnica.“ A on reče: „Eto tako, Gospodar tvoj je kazao: 'To je Meni lako, i zato da ga učinimo da bude znak ljudima i znak naše milosti.' Tako je unapred određeno.““

„Nedžaši je zaplakao, a zaplakali su i njegovi episkopi kada su ga čuli kako recituje, a kada je to prevedeno, ponovo su zaplakali, i Nedžaši reče: ‘Ovo je zaista došlo iz istog izvora iz kojeg je došlo i ono što je Isus doneo.’ Zatim se okrenuo dvojici izaslanika Kurejšija i rekao: ‘Možete ići, jer tako mi Boga, neću vam ih predati; neće biti izdani.’“ (Martin Lings, Muhammad, His Life Based on the Earliest Sources [Inner Traditions International, Ltd. Rochester, Vermont 1983], str. 83)

Da li čitaoci vide šta nedostaje u ovom recitovanju sure 19? Pogodili ste – izričito poricanje da Bog može imati sina, koje se pominje kasnije u tom istom poglavlju:

„To je Isus, Marijin sin, to je prava istina o njemu, onaj u koga oni sumnjaju. Nezamislivo je da Allah ima dete, Uzvišen je On! Kad nešto odredi, On za to samo kaže: „Budi!“- I ono bude. I reče: " I Allah je, uistinu, i moj i vaš Gospodar, zato obožavajte samo Njega! To je Pravi put."“ S. 19:34-36

Ovi muslimani su očigledno odbacivali hrišćansko učenje da je Hristos Sin Božji, nešto što su namerno prećutali pred Nedžašijem i njegovim episkopima.

Zapravo, kada ih je Nedžaši suočio sa optužbom paganske delegacije da je islamska vera u suprotnosti sa hrišćanskim viđenjem Isusa, muslimani su odgovorili tako što su se usredsredili na tačke sličnosti između dve vere:

„Kada su njih dvojica otišla, ‘Amr reče: ‘Sutra ću mu reći nešto što će ih sve iskoreniti.’ Abdulah, koji je od njih bio bogobojazniji u svom stavu prema nama, reče: ‘Ne čini to, jer su nam oni rod, iako su se okrenuli protiv nas.’ On reče: ‘Tako mi Boga, reći ću mu da oni tvrde da je Isus, sin Marijin, stvorenje (dosl. ‘rob’).’ Ujutru je otišao do njega i rekao mu da oni govore strašnu stvar o Isusu, sinu Marijinom, i da bi trebalo da pošalje po njih i da ih o tome upita. Tako je i učinio. Ništa slično im se ranije nije dogodilo, pa su se ljudi okupili pitajući jedni druge šta da kažu o Isusu kada ih budu upitali. Odlučili su da će reći ono što je Bog rekao i ono što je prorok doneo, govoreći: on je Božji rob, i njegov apostol, i njegov duh, i njegova reč, koju je bacio u Mariju, blaženu devicu.’ Nedžaši je uzeo štap sa zemlje i rekao: ‘Tako mi Boga, Isus, sin Marijin, ne premašuje ono što ste rekli ni za dužinu ovog štapa.’ Njegove vojskovođe oko njega frknuše kada je to rekao, a on reče: ‘Iako frćete, tako mi Boga! Idite, jer ste bezbedni u mojoj zemlji’ …“ (The Life of Muhammad, A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Karachi Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 152; podebljanje i podvlačenje naši)

Ahmed prenosi, na osnovu predanja Abdulaha bin Mes`uda: Alahov Poslanik nas je poslao (kao iseljenike) Nedžašiju abisinijskom, a bilo nas je blizu osamdeset ljudi. S druge strane, Kurejšije su poslale Amra bin Al-Asa i Imaru ibn Valida Nedžašiju sa darovima i poklonima (kako bi ga naveli da nas vrati s njima). Kada su ušli kod njega, pali su ničice pred njim, a zatim su stali s njegove desne i leve strane. Onda su mu rekli: „Postoji skupina našeg naroda koja je odstupila od naše vere i okrenula joj leđa; i došli su da žive u tvojoj zemlji.“ On reče: „Gde su?“ Rekoše: „U tvojoj su zemlji: pošalji (nekoga da ih pozove).“ Poslao je (nekoga da ih pozove); a Abdulah ibn Džafer im reče: „Dozvolite mi da danas govorim u vaše ime.“ Oni ga poslušaše, a kada je ušao, nije pao ničice. Ovi (prisutni kod Nedžašija) mu rekoše: „Zašto se nisi poklonio ničice pred kraljem?“ On reče: „Mi (muslimani) nikada ne padamo ničice ni pred kim osim pred Alahom Svemogućim.“ On (Nedžaši) ih upita: „U čemu je stvar?“ On reče: „Alah Svemogući nam je poslao svoga Proroka kao Poslanika i naredio nam da ne padamo ničice ni pred kim osim pred Alahom Svemogućim, i naredio nam da obavljamo redovnu molitvu i dajemo obaveznu milostinju.“ Amr ibn Al-As reče Nedžašiju: „Oni se razlikuju od tebe u pogledu Isusa, sina Marijinog.“ On upita: „Šta vi kažete o Isusu, sinu Marijinom?“ On reče: „Mi ne kažemo ništa drugo do ono što kaže Alah Svemogući: On je Alahova Reč i Duh, koje je poslao Mariji, pobožnoj devici, koju nijedno ljudsko biće nikada nije dotaklo.“ Zatim je podigao štap sa zemlje i rekao: „O zajednice Abisinaca, episkopi i sveštenici! Tako mi Alaha, oni o njemu ne govore ništa više nego što mi govorimo. Dobro došli vi, i onaj od koga ste došli! Svedočim da je on Alahov Poslanik, koga nalazimo pomenutog u jevanđelju, o kome je Isus, sin Marijin, dao radosnu vest. Živite gde god želite (u mojoj zemlji). Tako mi Alaha: da nije mog kraljevstva, došao bih k njemu (služeći mu tako da bih) nosio njegove sandale i sipao mu vodu za abdest.“ … (Al-Hafiz Ibn Kesir, The Exegesis of the Grand Holy Qur’an, preveo Muhammad Mahdi al-Sharif [Dar Al-Kotob Al-Ilmiyah, Beirut – Lebanon; 1. izdanje, 2006], tom 4, str. 545: http://tafsir.com/default.asp?sid=61&tid=53645; podebljanje i podvlačenje naši)

Vrlo je verovatno, i mnogo izglednije, da je ova priča ili izmišljotina ili da sadrži izmišljene elemente. Kako god bilo, budući da muslimani prihvataju njenu verodostojnost, moraće da se izbore sa problemima koje ona pokreće protiv integriteta Muhameda i prvih muslimana.

Što se tiče onoga što su muslimani rekli o Isusu, ništa nije bilo u suprotnosti sa istorijskim hrišćanskim gledištem, i zapravo je izgledalo kao da se s njim slaže. Uostalom, nadahnuto Sveto pismo uči da je Isus Reč koja je, u svom preljudskom postojanju, bila tu pre nego što je stvorenje nastalo, i da je On Onaj koga je Otac upotrebio da načini sve stvoreno:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo; Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga. I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:1, 14

„Štobješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom.“ 1. Jovanova 1:1-3

„I obučen je u haljinu crvenu od krvi, i Ime se njegovo zove: Logos (Riječ) Božiji.“ Otkrivenje 19:13

Sveti spisi dalje uče da je Isus Apostol ili Poslanik koga je Bog poslao, a koji je takođe Duh koji oživljava:

„Tako je i napisano: Prvi čovjek Adam postade duša živa, a posljednji Adam duh koji oživljuje. Ali nije prvo duhovno, nego duševno, potom duhovno. Prvi čovjek je od zemlje, zemljan; drugi čovjek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosismo sliku zemljanoga, tako ćemo nositi i sliku nebeskoga.“ 1. Korinćanima 15:45-49

„Kao što ti mene posla u svijet, i ja njih poslah u svijet.“ Jovan 17:18

„A Isus im reče opet: Mir vam! Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas.“ Jovan 20:21

„Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte Poslanika i Prvosveštenika vjere naše koju ispovjedamo, Isusa Hrista,“ Jevrejima 3:1

Usredsređujući se samo na te tačke sličnosti, muslimani su očigledno obmanjivali te hrišćane. Umesto da priznaju Nedžašiju da ne veruju da je Isus jedinstveni božanski Sin Božji, niti da je raspet umesto grešnika i da je trećeg dana vaskrsao iz mrtvih, Muhamedovi drugovi su odlučili da prikriju sve te krupne razlike kako bi zaštitili sopstvene interese.

Muslimanski autor Nil Robinson, u svojim komentarima na hronologiju Kurana Teodora Neldekea, potvrđuje našu tvrdnju da su muslimani postupali obmanjivački prećutkujući bitne pojedinosti o islamskom poricanju osnovnog hrišćanskog bogoslovlja, kao što je to da je Isus večni Sin Božji:

„… U svom sadašnjem stanju, sve sure koje sadrže opširne osvrte na Isusa uključuju i poricanje da Bog ima potomstvo. MOGUĆE JE da je to zato što su te sure BILE REVIDIRANE TOKOM MEDINSKOG PERIODA. Na primer, Neldeke tvrdi da se sura devetnaest IZVORNO sastojala od 19:1-33, 41-47, budući da svi ti ajeti imaju rimu na -iyyan, dok se ajeti 34-40 završavaju na mnogo uobičajenije -una, koje se često nalazi u medinskom periodu. Ovo se slaže sa muslimanskom tradicijom da su iseljenici izrecitovali deo ove sure Nedžašiju abisinijskom. Ono što su izrecitovali bilo je verovatno izvorno jezgro KOJEM SU NEDOSTAJALA OŠTRA PORICANJA DA BOG IMA POTOMSTVO.“ (Neal Robinson, Christ In Islam and Christianity [State University of New York Press (SUNY), Albany 1991], poglavlje 4. Muhammad and the Christians, str. 32-33; podebljanje i velika slova naši)

„Prema Neldekeovoj hronološkoj šemi, najranija izjava je 19:33, osvrt deteta Isusa na dan njegove smrti i dan njegovog podizanja. U izvornoj verziji objave – verziji koju su Abisincima izrecitovale muslimanske izbeglice iz Meke – to je verovatno bio vrhunac priče. Abisinci su to sasvim moguće razumeli kao da se odnosi na raspeće i vaskrsenje trećeg dana. Sama izjava je, međutim, mnogo manje precizna. Ona ne određuje kako i kada je Isus trebalo da umre, niti kako i kada je trebalo da bude podignut. S obzirom na 19:15, gde se slične stvari kažu o Jovanu, možda se misli na opšte vaskrsenje na dan suda. U svakom slučaju, sama činjenica da se slične stvari kažu o Jovanu umanjuje jedinstvenost Isusa. Ukratko, izjava zvuči hrišćanskije nego što jeste. To je u skladu sa opštim tonom 19:1-33, GDE SE ČINI DA JE CILJ OBRAĆANJE HRIŠĆANSKOM OSEĆANJU, bez previše ustupaka hrišćanskom verovanju.“ (Isto, poglavlje 12. The Crucifixion – Non-Muslim Approaches, str. 112; podebljanje, velika slova i naglasak naši)

Uprkos tome što gorenavedeni autor kaže da su izričita kuranska poricanja istorijskih hrišćanskih verovanja možda dodata kasnije, ovi muslimani su znali šta njihov prorok veruje o Isusu, budući da se njihove izjave o tome da je Isus Božja Reč koju je poslao Mariji i Duh od njega odražavaju u sledećoj medinskoj suri:

„O vi kojima je data Knjiga, ne zastranjujte u svom verovanju i o Allahu govorite samo istinu! Mesija, Isus, Marijin sin, samo je Božji poslanik, i stvoren je rečju Njegovom, koju je Mariji dostavio, i život mu dao; zato verujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Zaista je jedini bog samo Allah, Uzvišen neka je On, zar da ima dete?! Njegovo je ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, i Allah je svima dovoljan zaštitnik. Mesija se neće ustegnuti da prizna da je Allahov sluga, pa ni anđeli, Njemu bliski. A one koji se budu ustezali da samo Njega obožavaju, i one koji se budu oholili, Allah će da sakupi pred Sobom...“ S. 4:171-172 Pickthall

Iako ovo potiče iz kasnijeg razdoblja, očigledno je da je sadržaj ovog određenog odlomka već rano bio dobro poznat muslimanima, kao što svedoče Džafarove izjave. Čak i optužba pagana pokazuje da su muslimani već bili poučeni da Isus nije ništa više od Alahovog sluge.

Ovo dodatno baca loše svetlo na Alahov karakter jer, pored činjenice da su muslimani morali biti svesni opšteg islamskog učenja o Isusu, ako bismo pretpostavili da je ono što su izrecitovali od svog božanstva bio jedini deo sure 19 koji je Alah do tada „objavio“, onda je i on kriv za obmanu i saučesnik je u lažima svojih sledbenika. Muhamedovo božanstvo objavljuje samo toliko iz sure 19 da bi muslimani u svom slabom stanju mogli to tako da upotrebe, a kasnije dodaje toj suri kada muslimani steknu više moći. Drugim rečima, čak i ako muslimani to nisu mogli da navedu, jer još nije bilo deo Kurana, Alah je već znao šta će postati potpuni tekst, i namerno je objavio samo te delove, ostavljajući hrišćanima pogrešan utisak o svojoj veri. Ako muslimani nisu krivi, onda je kriv Alah. A ovo se savršeno uklapa u njegovu razmetljivu tvrdnju da je on „najbolji od obmanjivača“ (http://answering-islam.org/Shamoun/allah_best_deceiver.htm, http://answering-islam.org/authors/cornelius/makr.html).

Stoga je očigledno da su Muhamedovo božanstvo i njegovi sledbenici primenjivali takiju, ili prikrivanje, nešto što je muslimanima dozvoljeno kada žive u prilikama u kojima ne mogu da se bore protiv nevernika i da ih pokore, bilo zato što su muslimani preslabi i nemaju vojnu snagu ili finansijska sredstva za to, bilo zato što su nevernici suviše brojni:

„Neka vernici za prisne prijatelje i zaštitnike ne uzimaju nevernike mimo vernika, a ko to čini, sa Allahom nema ništa! Učinite to samo ako se time od njih štitite! Allah vas na Sebe upozorava, a kod Allaha je konačno odredište.“ S. 3:28 Y. Ali

Zapažanja čuvenog sunitskog tumača Ibn Kesira o značenju ovog teksta vredna su pažnje:

Zabrana podržavanja nevernika

Alah je zabranio svojim vernim slugama da postanu podržavaoci nevernika ili da ih uzimaju za drugove sa kojima razvijaju prijateljstva, umesto vernika. Alah je upozorio na takvo ponašanje kada je rekao…

„a ko to čini, sa Allahom nema ništa“ što znači: ko god počini ovo delo koje je Alah zabranio, njega će Alah odbaciti. Slično tome, Alah je rekao…

„O vi koji verujete! Ne uzimajte Moje neprijatelje i svoje neprijatelje za prisne prijatelje, voleći ih, a oni poriču Istinu koja je vama došla, i izgone Poslanika i vas samo zato što verujete u Allaha, vašega Gospodara, ako ste već izašli radi borbe na Mome Putu i tražeći Moje zadovoljstvo. Vi njima ljubav tajno iskazujete, a Ja najbolje znam šta vi skrivate i šta obznanjujete. A ko to od vas bude radio, pa - taj je zalutao sa Pravog puta.“, sve do…

„A ko to od vas bude radio, pa - taj je zalutao sa Pravog puta.“ [60:1]. Alah je rekao…

„O vi koji verujete, ne uzimajte za zaštitnike i prijatelje nevernike umesto vernika! Zar hoćete da pružite Allahu očigledan dokaz protiv sebe?!“ [4:144], i…

„O vi koji verujete, ne uzimajte za zaštitnike i prisne prijatelje Jevreje i hrišćane! Oni su sami sebi zaštitnici i prijatelji! A njihov je i onaj među vama koji ih za zaštitnike i prijatelje prihvati; Allah, uistinu, neće da uputi na pravi put ljude nepravdenike.“ [5:51].

Alah je rekao, nakon što je pomenuo činjenicu da su verni vernici pružali podršku vernim vernicima među muhadžirima, ensarijama i beduinima…

„Nevernici su jedni drugima zaštitnici. Ako ne postupite tako, nastaće smutnja na Zemlji i veliki nered.“ [8:73].

Alah je zatim rekao…

„ako se time od njih štitite“ što znači: osim onih vernika koji se u nekim krajevima ili u nekim vremenima plaše za svoju bezbednost od nevernika. U tom slučaju, takvim vernicima je dozvoljeno da SPOLJA pokazuju prijateljstvo prema nevernicima, ali nikada iznutra. Na primer, Al-Buhari beleži da je Abu Ad-Darda' rekao: „Osmehujemo se u lice nekim ljudima IAKO IH NAŠA SRCA PROKLINJU.“ Al-Buhari kaže da je Al-Hasan rekao: „TUKJA je dozvoljena do Dana vaskrsenja... (http://tafsir.com/default.asp?sid=3&tid=8052; podvlačenje i velika slova naši)

Evo šta je jedan noviji muslimanski učenjak napisao o takiji:

U drugom ajetu Alah objašnjava da to važi sve dok se oni ne uzimaju za prijatelje iz straha ili takije (tj. prijateljskog ophođenja prema njima kako bi se izbegla šteta); ako je to slučaj, onda je onaj ko to čini opravdan…

Ovaj ajet [Kuran 3:28] objašnjava sve gore navedene ajete koji uopšteno zabranjuju uzimanje kafira za prijatelje. Ono na šta se to odnosi jesu slučajevi kada čovek ima izbora, ali je u slučajevima straha i takije dozvoljeno sprijateljiti se sa njima, onoliko koliko je neophodno da bi se čovek zaštitio od njihovog zla. To podleže uslovu da čovekova vera ne sme biti pogođena tim prijateljstvom, i onaj ko se tako ponaša iz nužde nije onaj ko se tako ponaša iz izbora.

Šejh Muhamed al-Salih al-Usejmin (neka mu se Alah smiluje) upitan je o propisu o mešanju sa kafirima i lepom ophođenju prema njima u nadi da će postati muslimani. Odgovorio je:

Nesumnjivo, musliman je dužan da MRZI Alahove neprijatelje i da ih se odrekne, jer je to put Poslanika i njihovih sledbenika...

Na osnovu toga, muslimanu nije dozvoljeno da u svom srcu oseća ikakvu ljubav prema Alahovim neprijateljima, koji su zapravo i njegovi neprijatelji...

Ali ako se musliman prema njima ophodi sa LJUBAZNOŠĆU i blagošću u nadi da će postati muslimani i poverovati, u tome nema ničeg lošeg, jer to spada pod otvaranje njihovih srca islamu. Ali ako izgubi nadu da će oni postati muslimani, onda treba prema njima da se ophodi u skladu s tim. To je nešto o čemu učenjaci detaljno raspravljaju, naročito u knjizi Ahkaam Ahl al-Dhimmah od Ibn al-Kajima…

(Question #59879: What is meant by taking the kuffaar as friends? Ruling on mixing with the kuffaar: http://islamqa.com/en/ref/59879; podebljanje i velika slova naši)

Zanimljivo je da u pismu koje je napisao jedan od vođa Al-Kaide, Ejmen al-Zavahiri, on citira upravo neke od ovih istih odlomaka i predanja kako bi opravdao laganje i obmanjivanje neprijatelja islama:

A. Razlika između sprijateljivanja i pretvaranja

Šerijat pravi razliku između sprijateljivanja sa nevernicima, što je zabranjeno, i strahovanja od njihovog zla. Alah Uzvišeni je rekao … [3:28] … „Kašr“ [reč prevedena kao „ceriti se“ u al-Dardinom hadisu] znači pokazati zube dok se smeješ.

On [Ibn Kesir] takođe kaže u vezi sa Rečju Uzvišenog… [66:11] … „Alah je naveo ovaj primer da bi pokazao vernicima da im neće doći nikakva šteta ako se druže sa nevernicima kad god imaju potrebu za njima. Kao što je Uzvišeni rekao: „Neka vernici za prisne prijatelje i zaštitnike ne uzimaju nevernike mimo vernika, a ko to čini, sa Allahom nema ništa! Učinite to samo ako se time od njih štitite!“ [3:28].“

Al-Kurtubi je rekao: „Muad bin Džebel i Mudžahid kažu: ‘Takija [samoodržanje putem pretvaranja] bila je novina islama pre nego što su muslimani ojačali. Ali danas je Alah oplemenio islam da nadvlada svoje neprijatelje.’ Ibn Abas je rekao: ‘On samo govori svojim jezikom, ali je njegovo srce sigurno u veri; on ne ubija niti čini ikakav greh.’ Al-Hasan kaže: ‘Takija je prihvatljiva do Sudnjeg dana – ali ne ako prouzrokuje smrt [sabraće muslimana].’

„Stoga se kaže da, ako vernik boravi među nevernicima i ako se plaši za sebe, treba da im laska jezikom, dok njegovo srce ostaje sigurno u svojoj veri. Međutim, takija je dozvoljena samo ako se čovek plaši da će biti ubijen, unakažen ili teško povređen. Ali onaj ko je prisiljen na otpadništvo, njegovo je pravo da se odupre i odbije da izgovori bilo kakvu reč nevere, ako može.“

Al-Taberi je rekao [o tom ajetu] … [3:28]. „Samo kada ste u njihovoj vlasti, plašeći se za sebe, treba da im svojim jezicima iskazujete prijateljstvo, dok u sebi gajite neprijateljstvo prema njima. Ali nemojte im se pridruživati u pojedinostima njihove nevere i nemojte im pomagati nikakvim postupkom protiv muslimana.“ (The Al Qaeda Reader, priredio i preveo Raymond Ibrahim, uvod Victor Davis Hanson [Broadway Books, NY, 2007, prvo izdanje u mekom povezu], deo I: Theology, 2. „Loyalty and Enmity“, str. 73-74; podvlačenje naše)

Da zaključimo: Ako se musliman nađe u okolnostima koje ga izlažu ubistvu, unakaženju ili teškoj povredi, sme izgovoriti neke reči [tj. slagati] da bi zaustavio mučenja nevernika. Ali ne sme preduzeti nikakvu inicijativu da ih podrži, da počini greh ili da im pomogne bilo kakvim delom, ubijanjem ili borbom protiv muslimana. Plemenitije je za njega da izdrži mučenja, čak i ako su ona uzrok njegove smrti. (Str. 75)

Na kraju:

10. SAŽETAK

Alah Uzvišeni nam je zabranio da uzimamo nevernike za prijatelje i saveznike i da im pomažemo protiv vernika, bilo rečju bilo delom. Ko god to čini, nevernik je poput njih.

Šerijatsko pravo dozvoljava [kroz doktrinu takije] onome ko se plaši da će biti ubijen, unakažen ili teško povređen da kaže šta god će sprečiti nevernike da mu naude – a da ih ne uzima za bliske prijatelje i a da im ne pomaže protiv muslimana, bilo delom, ubistvom ili borbom. Ali bolji put je biti postojan i izdržati. (Str. 99-100)

Toliko o tvrdnji da je Muhamed učio svoje sledbenike da budu pošteni i istinoljubivi kada govore drugima!

Kako je Muhamed postao idol

Iako je tačno da je Muhamed zabranio svojim sledbenicima da obožavaju bogove pagana, izuzev Alaha, to ne znači da je Muhamed iskorenio sve oblike idolopoklonstva.

Činjenica je da je sam Muhamed postao idol, svojevrsno božanstvo, i time zamenio lažne bogove Mekanaca.

Na primer, rečeno nam je da je Muhamed dozvoljavao ljudima da mu ljube ruke i noge:

Ashabi su dobro znali za baraku u ruci Proroka; znali su i da je ona simbol Božanske darežljivosti i moći. Voleli su da je dodirnu i poljube, otimali su se o vodu u koju ju je umočio, a nakon njegove smrti, oni koji ga nikada nisu videli žudeli su da dodirnu i poljube one ruke koje su dodirivale njega.

I Jevreji i hrišćani koji su prepoznali Proroka kao Božanskog izaslanika takođe su pokazivali svoju ljubav i poštovanje prema njemu ljubeći mu i ruke i noge.

Jednom, nakon Prorokove seobe u Medinu, jedan Jevrejin reče svom prijatelju: „Hajdemo do ovog Proroka!“ Njegov prijatelj reče: „Ne govori Prorok! Kada bi te čuo, imao bi četiri oka!“ Došli su Proroku i pitali ga o devet stvari, na koje im je on odgovorio. Poljubili su mu ruke i noge, govoreći: „Svedočimo da si ti Prorok!“ „Šta vas sprečava da me sledite?“ upitao je. „David se molio da uvek postoji Prorok iz njegovog potomstva. Bojimo se da bi nas Jevreji ubili ako bismo te sledili!“ [79- Tirmizi 5/72 Nesai 7:111] …

Kada je delegacija Abdul Kajsa stigla u Medinu, [toliko su čeznuli za Prorokom da] su skočili sa svojih kamila i pohitali ka njemu, ljubeći mu ruke i noge. [92- Madžma’ al-Zava’id 9:389] …

Čuveni tabin, Sabit al-Bunani, učenik Anasa ibn Malika, rekao je: „Kad god bih posetio Anasa, rekli bi mu da sam tu, on bi mi prišao, a ja bih ga uzeo za obe ruke i poljubio ih govoreći: ‘Neka moj otac bude otkup za ove ruke koje su dodirivale Alahovog Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir nad njim!’ i poljubio bih mu oči govoreći: ‘Neka moj otac bude otkup za ove oči koje su videle Alahovog Poslanika, neka su Alahovi blagoslovi i mir nad njim!’“ [96- Madžma’ al-Zava’id 9:325] …

Burejda je rekao: „Jedan beduin je došao Proroku, neka su Alahovi blagoslovi i mir nad njim, govoreći: ‘O Alahov Poslaniče, prihvatio sam islam, pa mi pokaži nešto što će mi uvećati uverenost!’ On ga upita: ‘Šta želiš?’ Odgovorio je: ‘Pozovi ovo drvo, neka dođe k tebi!’ ‘Idi k njemu i pozovi ga!’ reče mu on. Beduin ode do drveta govoreći: ‘Odazovi se Alahovom Poslaniku!’ Drvo se nagnu na jednu stranu, izvlačeći svoje korenje, zatim na drugu, izvlačeći svoje korenje, pa ode Proroku, neka su Alahovi blagoslovi i mir nad njim, govoreći: ‘Mir neka je na tebe, o Alahov Poslaniče!’ Beduin uzviknu: ‘Ovo mi je dovoljno! Ovo mi je dovoljno!’ Prorok, neka su Alahovi blagoslovi i mir nad njim, reče: ‘Vrati se!’ pa se ono vrati na svoje mesto i ponovo pusti korenje. Beduin reče: ‘Dozvoli mi, o Alahov Poslaniče, da ti poljubim ruke i noge!’ On je to učinio [poljubio mu ruke i noge], a zatim rekao: ‘Dozvoli mi da ti se poklonim ničice!’ ‘Nijedan čovek ne treba da pada ničice pred drugim čovekom!’ odgovorio je.“ [98- Sujuti, al-Hasa’is al-Kubra, 2:200, Bezar i Ebu Nuajm] (Dr Mostafa al-Badavi, Prorokova ruka: http://www.masud.co.uk/ISLAM/misc/ThehandoftheProphet.htm; naglasak podvlačenjem naš)

Zaista je čudno što je Muhamed odbio da dozvoli čoveku da mu se pokloni ničice, iako mu je dozvolio da mu ljubi same ruke i noge! Zar ljubljenje nogu običnog čoveka nije isto toliko čin obožavanja koliko i klanjanje pred njim? Zapravo, klanjanje pred nekim se, kada je reč o Svetom pismu, ne smatra uvek činom obožavanja.

Postoje i predanja koja pominju kako su muslimani po sebi razmazivali Muhamedovu pljuvačku, ili pili njegovu krv, vodu koja je iza njega ostajala, pa čak i njegov urin!

Muhamed ibn Sad, pisar al-Vakidija, preneo je da je Aiša rekla Proroku: „Kada dođeš sa vršenja nužde, ne vidimo ništa odvratno od tebe.“ On reče: „Aiša, zar ne znaš da zemlja proguta ono što izlazi iz proroka, tako da se ništa od toga ne vidi?“

Iako ovo predanje nije čuveno, učeni ljudi ipak pominju čistotu njegovog izmeta i urina…

Bilo je i vreme kada je Malik ibn Sinan PIO NJEGOVU KRV na dan Uhuda i polizao je. Prorok mu je to dozvolio, a zatim rekao: „Vatra te neće dotaći.“

Nešto slično se dogodilo kada je Abdulah ibn az-Zubejr popio krv izvađenu kupicama. Prorok reče: „Teško tebi od ljudi i teško ljudima od tebe“, ali nije prigovorio onome što je ovaj učinio.

Nešto slično se prenosi i o tome kada je jedna žena POPILA NEŠTO OD NJEGOVOG URINA. Rekao joj je: „Nikada se nećeš žaliti na bol u stomaku.“

Nijednom od njih nije naredio da ispere usta, niti im je zabranio da to ponove.

Hadis o ženi koja je popila urin je verodostojan. Ad-Darakutni sledi Muslima i al-Buharija, koji ga prenose u Sahihu. Ime te žene bilo je Baraka, ali se ne slažu oko njenog porekla. Neki kažu da je to bila Um Ejmen, drvena čaša koju je stavljao pod svoju postelju i u koju bi mokrio tokom noći. Jedne noći je u nju mokrio, a kada ju je ujutru pogledao, u njoj nije bilo ničega. Pitao je Baraku o tome. Ona reče: „Ustala sam i osetila žeđ, pa sam to popila ne znajući.“ Hadis prenose Ibn Džurejdž i drugi. (Kadi Ijad ibn Musa al-Jahsubi, Kitab Aš-šifa bi ta’rif huquq al-Mustafa (Isceljenje kroz prepoznavanje prava Izabranika), prevela Aiša Abdarahman Bjuli [Madinah Press, Inverness, Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo, treće izdanje 1991, meki povez], str. 35-37; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Ovaj muslimanski pravnik dalje je zabeležio:

Kada su Kurejšije poslale Urvu ibn Mesuda Alahovom Poslaniku u godini al-Hudejbije, on je video kakvo mu neuporedivo poštovanje ukazuju njegovi ashabi. Kad god bi uzeo abdest, trčali su da uzmu vodu koja je ostala od njegovog abdesta i umalo bi se potukli oko nje. Ako bi pljunuo, hvatali su to rukama i razmazivali po svojim licima i telima. Ako bi mu opala dlaka, trčali su da je uzmu. Ako bi im nešto naredio, trčali su da izvrše njegovu naredbu. Ako bi progovorio, stišavali su svoje glasove u njegovom prisustvu. Nisu ga netremice gledali iz poštovanja prema njemu. Kada se vratio Kurejšijama, rekao je: „Kurejšije! Bio sam kod Hozroja u njegovom carstvu, i kod Cezara u njegovom carstvu, i kod Negusa u njegovom carstvu, ali tako mi Alaha, nisam video nijednog cara sa kojim njegov narod postupa ni izbliza onako kako ashabi postupaju sa Muhamedom.“…

Anas je rekao: „Video sam Poslanika dok su mu brijali kosu. Njegovi ashabi bili su oko njega i kad god bi pramen pao, neki čovek bi ga podigao.“ (Str. 236-237; naglasak podvlačenjem naš)

Sahih hadisi prenose nešto slično:

… Pre nego što je prihvatio islam, al-Mugira je bio u društvu nekih ljudi. Ubio ih je i uzeo njihovu imovinu, pa je došao (u Medinu) da prihvati islam. Prorok mu je rekao: „Što se tiče tvog islama, prihvatam ga, ali što se tiče imovine, ne uzimam ništa od nje. (Jer je uzeta izdajom). Urva je zatim počeo da posmatra Prorokove ashabe. Tako mi Alaha, kad god bi Alahov Poslanik pljunuo, pljuvačka bi pala u ruku nekoga od njih (tj. Prorokovih ashaba) KOJI BI JE UTRLJAO U SVOJE LICE I KOŽU; ako bi im nešto naredio, odmah bi izvršili njegovu naredbu; ako bi uzeo abdest, otimali bi se da uzmu preostalu vodu; a kada bi razgovarali sa njim, stišavali bi svoje glasove i ne bi mu netremice gledali u lice, iz poštovanja. Urva se vratio svom narodu i rekao: „O ljudi! Tako mi Alaha, bio sam kod careva, kod Cezara, Hozroja i an-Nedžašija, ali nikada nisam video da nekoga od njih njegovi dvorani poštuju onoliko koliko Muhameda poštuju njegovi ashabi. Tako mi Alaha, ako bi pljunuo, pljuvačka bi pala u ruku nekoga od njih (tj. Prorokovih ashaba) koji bi je utrljao u svoje lice i kožu; ako bi im nešto naredio, odmah bi izvršili njegovu naredbu; ako bi uzeo abdest, otimali bi se da uzmu preostalu vodu; a kada bi govorili, stišavali bi svoje glasove i ne bi mu netremice gledali u lice, iz poštovanja.“ (Sahih al-Buhari, Tom 3, Knjiga 50, Broj 891: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/050.sbt.html#003.050.891)

Šta sada Džalal ima da kaže o tome što je Muhamed dozvoljavao ljudima da piju njegovu krv i da po sebi razmazuju njegovu pljuvačku? Zar ove prakse nisu krajnji činovi predanosti i obožavanja, koji graniče sa fanatizmom?

Štaviše, Muhamed je naredio svojim sledbenicima da mu se mole u svojim svakodnevnim činovima obožavanja:

Prenosi Šakik ibn Selema:
Abdulah je rekao: „Kad god bismo klanjali iza Proroka, izgovarali smo (sedeći): ‘Mir Gavrilu, Mihailu, mir tome i tome.’ Jednom se Alahov Poslanik osvrnuo ka nama i rekao: ‘Sam Alah je As-Salam (Mir), i ako neko od vas klanja, neka kaže: At-Tahiyatu lil-lahi wassalawatu wat-taiyibatu. As-Salamu ’ALAIKA aiyuha-n-Nabiyu wa rahmatu-l-lahi wa barakatuhu. As-Salam alaina wa ala ibadil-lah is-salihin. (Sve počasti, molitve i dobre stvari pripadaju Alahu: mir neka je na TEBE, o Proroče, i neka su Alahova milost i blagoslovi na tebe. Mir neka je na nas i na istinske pobožne Alahove robove). (Ako to kažete, to će važiti za sve robove na nebu i na zemlji). Ash-hadu an la-ilaha illa-l-lahu wa ash-hadu anna Muhammadan ’abduhu wa Rasuluhu. (Svedočim da niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha i takođe svedočim da je Muhamed Njegov rob i Njegov poslanik).“ (Sahih al-Buhari, Tom 1, Knjiga 12, Broj 794: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/012.sbt.html#001.012.794)

Praksa koja je u očiglednoj protivrečnosti sa Kuranom, pošto muslimansko sveto pismo izričito zabranjuje prizivanje ili neposredno obraćanje bilo kome osim Alahu:

„Reci: „Gospodar moj naređuje pravednost. I obraćajte se samo Njemu kad god obavljate molitvu, i molite se iskreno Mu veru ispovedajući! Kao što vas je prvi put stvorio, tako će ponovo da vas oživi.““ S. 7:29 Hilali-Kan

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18 Hilali-Kan

Muhamed je dalje tvrdio da će posredovati za ljude na dan vaskrsenja, i pogrešno je verovao da mu pripada čitava zemlja:

Prenosi Mabed ibn Hilal al-Anezi:
Mi, to jest neki ljudi iz Basre, okupili smo se i otišli Anasu ibn Maliku, a pošli smo u društvu sa Sabitom al-Bunanijem da bi ga on u naše ime pitao o hadisu o posredovanju. Gle, Anas je bio u svom dvoru, a naš dolazak se poklopio sa njegovom duha-molitvom. Zatražili smo dozvolu da uđemo i on nas je primio dok je sedeo na svojoj postelji. Rekli smo Sabitu: „Nemoj ga prvo pitati ni o čemu drugom osim o hadisu o posredovanju.“ On reče: „O Ebu Hamza! Ovde su tvoja braća iz Basre koja su došla da te pitaju o hadisu o posredovanju.“ Anas tada reče: „Muhamed nam je govorio: ‘Na dan vaskrsenja ljudi će nadirati jedni na druge poput talasa, a zatim će doći Adamu i reći: ‘Molimo te, posreduj za nas kod svog Gospoda.’ On će reći: ‘Nisam ja za to podoban, nego je bolje da odete Avramu, jer je on Halil Milostivog.’ Otići će Avramu, a on će reći: ‘Nisam ja za to podoban, nego je bolje da odete Mojsiju, jer je on onaj kome je Alah neposredno govorio.’ Tako će otići Mojsiju, a on će reći: ‘Nisam ja za to podoban, nego je bolje da odete Isusu, jer je on duša koju je Alah stvorio i Njegova Reč.’ (Budi: i bi) Otići će Isusu, a on će reći: ‘Nisam ja za to podoban, nego je bolje da odete Muhamedu.’

Došli bi meni i ja bih rekao: ‘Ja sam za to.’ Zatim ću zatražiti dozvolu svog Gospoda, i biće mi data, a onda će me On nadahnuti da Ga hvalim takvim hvalama kakve sada ne znam. Tako ću Ga hvaliti tim hvalama i pašću ničice pred Njim. Tada će biti rečeno: ‘O Muhamede, podigni glavu i govori, jer ćeš biti saslušan; i traži, jer će ti biti udovoljeno (tvojoj molbi); i posreduj, jer će tvoje posredovanje biti prihvaćeno.’ Reći ću: ‘O Gospode, moji sledbenici! Moji sledbenici!’ A onda će biti rečeno: ‘Idi i izvedi iz Pakla (Vatre) sve one koji u svojim srcima imaju veru tešku koliko zrno ječma.’ Otići ću i tako učiniti, pa ću se vratiti da Ga hvalim istim hvalama, i pašću (ničice) pred Njim. Tada će biti rečeno: ‘O Muhamede, podigni glavu i govori, jer ćeš biti saslušan, i traži, jer će ti biti udovoljeno (tvojoj molbi); i posreduj, jer će tvoje posredovanje biti prihvaćeno.’ Reći ću: ‘O Gospode, moji sledbenici! Moji sledbenici!’ Biće rečeno: ‘Idi i izvedi iz nje sve one koji u svojim srcima imaju veru tešku koliko mali mrav ili zrno gorušice.’ Otići ću i tako učiniti, pa ću se vratiti da Ga hvalim istim hvalama, i pašću ničice pred Njim. Biće rečeno: ‘O Muhamede, podigni glavu i govori, jer ćeš biti saslušan, i traži, jer će ti biti udovoljeno (tvojoj molbi); i posreduj, jer će tvoje posredovanje biti prihvaćeno.’ Reći ću: ‘O Gospode, moji sledbenici!’ Tada će On reći: ‘Idi i izvedi (sve one) u čijim srcima ima vere makar koliko najlakše, najlakše zrno gorušice. (Izvedi ih) iz Vatre.’ Otići ću i tako učiniti.“ …

Anas mi je rekao isto ono što je rekao i vama, i rekao je da je Prorok dodao: ‘Zatim se vraćam po četvrti put i hvalim Ga na isti način i padam ničice pred Njim isto onako kao što je ‘O Muhamede, podigni glavu i govori, jer ćeš biti saslušan; i traži, jer će ti biti udovoljeno (tvojoj molbi): i posreduj, jer će tvoje posredovanje biti prihvaćeno.’ Reći ću: ‘O Gospode, dozvoli mi da posredujem za svakoga ko je rekao: ‘Niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha.’ Tada će Alah reći: ‘Tako mi Moje Moći, i Mog Veličanstva, i Moje Uzvišenosti, i Moje Veličine, izvešću iz Pakla (Vatre) svakoga ko je rekao: ‘Niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha.’“ (Sahih al-Buhari, Tom 9, Knjiga 93, Broj 601: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/093.sbt.html#009.093.601)

VI: Proterivanje Jevreja sa Arabijskog poluostrva

Omer je rekao da je Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, rekao: „Ostavićemo vas u tome sve dok vas Alah tu bude ostavljao.“

2996. Prenosi se da je Ebu Hurejra rekao: „Dok smo bili u džamiji, Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, izašao je i rekao: ‘Idite Jevrejima.’ Izašli smo i došli do kuće al-Midrasa. On reče: ‘Postanite muslimani i bićete bezbedni. Znajte da zemlja pripada Alahu I Njegovom Poslaniku. Želim da vas proteram iz ove zemlje. Ko od vas ima neku imovinu, neka je proda. Ipak, zemlja pripada Alahu I Njegovom Poslaniku.’“ (Aiša Bjuli, Sahih zbirka al-Buharija, Poglavlje 63. Poglavlja o džiziji i primirjima: http://bewley.virtualave.net/bukhari24.html#khumus; naglasak podebljanjem, velikim slovima i podvlačenjem naš)

Kuran, međutim, poriče da postoji posrednik osim Alaha, i uči da je greh tražiti pomoć čak i od onih koji su najbliži Alahu, kao što su proroci:

„I upozoravaj Kur'anom one koji strahuju što će pred svojim Gospodarem da budu sakupljeni, kada osim Njega ni zaštitnika ni zagovornika neće imati, da bi se Allaha bojali.“ S. 6:51 Hilali-Kan

„Zar nevernici misle da pored Mene za božanstva mogu da uzimaju Moja stvorenja?! Mi smo, zaista, nevernicima Pakao kao mesto boravka pripremili.“ S. 18:102 Hilali-Kan

„Allah je nebesa i Zemlju i ono što je između njih u šest vremenskih razdoblja stvorio, a onda se iznad Prestolja uzvisio. Vi, osim Njega, ni zaštitnika ni posrednika nemate, pa zašto se ne urazumite?“ S. 32:4 Hilali-Kan

Štaviše, postoje brojni navodi i islamski izvori (poput onih koje je Džalal preveo!) koji izričito i nedvosmisleno poriču da Alah ima druga ili ortaka koji deli njegovu vlast, čime se pobija Muhamedova pogrešna tvrdnja da zemlja pripada i njemu:

„O vi koji verujete, udeljujte od onoga čime vas Mi opskrbljujemo, pre nego što dođe Dan kada neće da bude ni otkupa, ni prijateljstva, ni posredništva! A nevernici su pravi nepravednici! Allah je, nema boga osim Njega, Živi i Samoopstojeći Održavatelj! Ne obuzima Ga ni dremež ni san! Njegovo je ono što je na nebesima i na Zemlji! Ko može pred Njim da se zauzima bez Njegovog dopuštenja?! On zna šta je bilo pre i šta će da bude posle njih i oni ne mogu da obuhvate od Njegovog znanja osim koliko On želi. Njegov Kursij obuhvata i nebesa i Zemlju i Njemu nije teško da ih održava! On je Svevišnji i Veličanstveni!“ S. 2:254-255

„Allahu pripada sve što je na nebesima i što je na Zemlji. Pokazivali vi šta je u dušama vašim ili skrivali, Allah će za to da vas pita, pa će da oprosti kome hoće, a da kazni koga hoće. A Allah nad svime ima moć.“ S. 2:284

„Neka oni koji škrtare u onome što im Allah iz Svoga obilja daje, nikako ne misle da je to za njih dobro. Naprotiv, to je za njih zlo. Na Sudnjem danu biće im omotano oko vrata ono čime su škrtarili. A Allahu pripada nasledstvo nebesa i Zemlje i Allah dobro zna ono što vi radite.“ S. 3:180

„Allahu pripada vlast na nebesima i na Zemlji i Allah nad svime ima moć.“ S. 3:189 – up. 3:109, 129; 4:126, 131-132, 171; 5:17-18

Alah poriče da ima druga, ortaka ili pomagača u svojoj vlasti

… Alah, neka Mu je svaka hvala, izjavio je da oni koji se prizivaju pored Njega, kao što su anđeli, ljudska bića ili bilo koje drugo stvorenje, ne poseduju ni koliko trun u Njegovom Carstvu. Takođe je izjavio da nema ortaka sa Sobom u svom Carstvu. Naprotiv, On Jedini poseduje vlast, i On jedini zaslužuje svu zahvalnost i hvalu, i On je Kadar da učini sve. Alah, Uzvišeni, nema pomoćnika koji Mu pomaže, kao što stvoreni carevi imaju pomoćnike i pomagače. Dalje, pravedna stvorenja koja su osposobljena da vrše šefa’at kod Alaha, mogu to činiti samo u ime onoga koga Alah hoće. Tako je Alah negirao sve vrste i vidove širka (politeizma).

Zašto se neki predmeti prizivaju umesto Alaha? Da li zato što poseduju udeo u vlasti, ili zato što su ortaci ili pomoćnici Alahu? Ili su tek molioci koji posreduju u ime drugih?

Što se tiče prva tri vida: vlasništva, ortakluka i pomaganja, oni su svakako svi negirani kada je reč o Alahu, Uzvišenom, Svevišnjem.4 Što se tiče četvrte vrste, ona se može desiti samo uz Alahovu dozvolu…

[4] [jer Njemu Jedinom pripadaju vlast i gospodstvo] (Ibn Kajim al-Dževzija, Zad-ul Ma’ad fi Hadyi Khairi-l ’Ibad [Pripreme za budući svet uzete iz uputstva najboljeg Alahovog poklonika], preveo Džalal Abualrub, uredili Alaa Menke i Šahid M. Ali [Madinah Publishers & Distributors, Orlando, Florida; prvo izdanje, oktobar 2001], Tom 4, str. 241-242)

Da stvar po Džalala i njegove sabraće muslimane bude gora, Muhamed zapravo nije bio siguran u sopstvenu sudbinu i odlučno je govorio svojim sledbenicima da nikoga ne može spasti od Alahove kazne:

„Ja nisam prvi poslanik i ne znam šta će da bude sa mnom ili sa vama; ja sledim samo ono što mi se objavljuje, i ja sam samo jasni opominjač.“ S. 46:9

Prenosi Ebu Hurejra:
Kada je Alah objavio stih: „I upozoravaj svoju najbližu rodbinu,“ Alahov Poslanik je ustao i rekao: „O narode Kurejša (ili je rekao slične reči)! Otkupite (tj. spasite) sebe (od paklene vatre), jer vas ja ne mogu spasti od Alahove kazne; o Beni Abd Menaf! Ne mogu vas spasti od Alahove kazne; o Safija, tetko Alahovog Poslanika! Ne mogu te spasti od Alahove kazne; o Fatima bint Muhamed! Traži od mene šta god hoćeš od moje imovine, ali te ne mogu spasti od Alahove kazne.“ (Sahih al-Buhari, Tom 4, Knjiga 51, Broj 16: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/051.sbt.html#004.051.016)

Prenosi Um al-Ala:
Jedna ansarijska žena koja je dala zakletvu vernosti Proroku, da su ansarije bacale kocku o smeštaju muhadžira. Odlučeno je da Osman ibn Mazun stanuje kod njih (tj. kod porodice Um al-Ale). Osman se razboleo i ja sam ga negovala dok nije umro, i pokrili smo ga njegovom odećom. Zatim nam je došao Prorok, a ja sam (obraćajući se mrtvom telu) rekla: „O Ebu as-Saibe, neka je Alahova milost na tebe! Svedočim da te je Alah počastvovao.“ Na to Prorok reče: „Otkud znaš da ga je Alah počastvovao?“ Odgovorila sam: „Ne znam. Neka su moj otac i moja majka žrtvovani za tebe, o Alahov Poslaniče! Ali ko je drugi toga dostojan (ako nije Osman)?“ On reče: „Što se njega tiče, tako mi Alaha, smrt ga je stigla, i ja se nadam najboljem za njega. Tako mi Alaha, iako sam Alahov Poslanik, ipak ne znam šta će Alah učiniti sa mnom“, Tako mi Alaha, nikada više neću tvrditi za nekoga posle njega da je pobožan. To me je rastužilo, a kada sam zaspala, videla sam u snu tekući potok za Osmana ibn Mazuna. Otišla sam Alahovom Poslaniku i ispričala mu to. On primeti: „To simbolizuje njegova (dobra) dela.“ (Sahih al-Buhari, Tom 5, Knjiga 58, Broj 266: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/058.sbt.html#005.058.266)

Kako je onda Muhamed mogao da kaže da će posredovati za ljude kada nije bio potpuno siguran u sopstveno spasenje? I kako je mogao da naredi svojim sledbenicima da mu se mole u svojim svakodnevnim molitvama, kada sve molitve, prema Kuranu, treba da budu upućene Alahu?

Crni kamen – drugi idol islama

Nije nikakva tajna da je Muhamed zadržao mnoge paganske običaje i obrede mekanskog paganizma, poput ljubljenja crnog kamena, koji su idolopoklonici poštovali gotovo isto kao i ostale idole koji su se nalazili u Kabi, paganskoj kockastoj građevini podignutoj radi obožavanja lažnih bogova:

Prenosi Abis ibn Rabia: 'Umar je prišao Crnom kamenu, poljubio ga i rekao: "Nema sumnje, znam da si ti kamen i da ne možeš nikome ni koristiti ni nauditi. Da nisam video Alahovog Poslanika kako te ljubi, ne bih te poljubio." (Sahih al-Buhari, Tom 2, Knjiga 26, Broj 667: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/026.sbt.html#002.026.667)

Prenosi Salim da je njegov otac rekao: Video sam Alahovog Poslanika kako stiže u Meku; prvo je poljubio ugao sa Crnim kamenom dok je obavljao tavaf, a u prva tri kruga od sedam krugova (tavafa) učinio je ramal. (Sahih al-Buhari, Tom 2, Knjiga 26, Broj 673: http://www.usc.edu/dept/MSA/fundamentals/hadithsunnah/bukhari/026.sbt.html#002.026.673; vidi takođe 675, 676, 679, 680)

Sveto pismo zabranjuje istinskim Božjim sledbenicima da prave likove koji se potom uzimaju za predmete obožavanja:

„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene;“ Izlazak 20:4-5

„Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća koji nijedan ne saviše koljena pred Valom, niti ga ustima svojim cjelivaše.“ 1. Carevima 19:18

Obratite pomnu i pažljivu pažnju na činjenicu da se klanjanje idolu i njegovo ljubljenje smatraju činom obožavanja, budući da to jasno pokazuje da je Muhamed počinio idolopoklonstvo time što je ljubio crni kamen.

Sledeći navod pokazuje šta se dešava kada se predmet načinjen po nalogu Božjeg proroka poštuje religioznim gestovima poput ljubljenja, klanjanja ili kađenja tamjanom pred njim:

„A treće godine carovanja Osije, sina Ilina, nad Izrailjem zacari se Jezekija, sin Ahazov, nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kad poče carovati i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materi mu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David, otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i isječe lugove, i razbi zmiju od mjedi koju bješe načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan.“ 2. Carevima 18:1-4

Ako je tako sa likovima koji su imali Božje odobrenje, koliko će tek Bog biti protiv poštovanja simbola za koje nikome lično nije zapovedio da ih načini?

Ono što ovo čini prilično zapanjujućim jeste to što je Džalal, tokom dela sa pitanjima i odgovorima u svojoj debati sa Dejvidom Vudom, bio izričito upitan zašto je Muhamed ljubio crni kamen i zapovedio drugima da ga ljube, kada određeni biblijski odlomci poput 1. Carevima 19:18 i 2. Carevima 18:4 zabranjuju takve činove obožavanja. Evo njegovog odgovora:

Hm, da li ovo… da li je to ista ona Biblija koju čitaju katolici? Znate li da je 80% katolika danas, mislim, hrišćana danas, katolika ili pravoslavaca? I oni ljube sve te stvari. Idite i to recite njima pre nego što kažete meni. Biblija nije moja knjiga; ona je vaša knjiga. Nije je napisao Alah; napisali su je ljudi koji nisu Alah, kažem vam. Zato je ne možete iznositi kao dokaz protiv… protiv mene, jer mi za početak i ne verujemo da je ta Knjiga, ee, autentična. Izmišljena je, falsifikovana je, i o tome ću govoriti u sledećem odeljku. (Is Muhammad a Prophet?: http://dc54.4shared.com/download/44126730/9b6a32c3/is_muhammad_a_prophet_jalal.mp3)

Hm, da li je to isti onaj Džalal koji je napisao sledeće?

Takođe ću dokazati Muhamedovo proroštvo kroz ono sa čime je poslat, kao i kroz merila za proroke postavljena u Bibliji, kako bih dokazao Muhamedovu nadmoć nad bilo kojim prorokom pomenutim u dva Zaveta. Jedan hrišćanski autor je jednom napisao: "Biblija nam daje test kojim se istinski prorok razlikuje od lažnog." Stoga ćemo Bibliju upotrebiti kao test. (Is Muhammad a Prophet?, str. 1)

Da li je to isti onaj čovek koji je citirao sledeći starozavetni tekst u svom "odgovoru" na kritiku Muhameda koju je izneo sadašnji papa?

Iskorenjivanje širka: Kada je ušao u Kabu, Prorok islamskog monoteizma naredio je da se unište svi idoli u Kabi i oko nje, idoli koji su se obožavali umesto Alaha. Dao je da se ti idoli unište baš kao što je Alah naredio Svojim drevnim prorocima: „Nego ovo im učinite: Oltare njihove raskopajte, i likove njihove polomite, lugove njihove isijecite, i rezane bogove njihove ognjem spalite.“ (Ponovljeni zakoni 7:5).

Šta papa zna o Muhamedu? Može li papa da stane pred svoju pastvu i izjavi da je Muhamed učinio zlo kada je uništio idole i pozvao na Jednoću Tvorca svega? (Jalal Abualrub, Muhammad: The Prophet of Mercy –50 New & Humane Concepts Brought by Muhammad, priredio Alaa Mencke [Madinah Publishers and Distributors, jun 2007: http://www.islamlife.com/store/], str. 136; podvlačenje naše)

Taj isti Džalal? Dakle, kada isto ono Sveto pismo na koje se Džalal pozvao van svake razumne sumnje dokazuje da je Muhamed bio idolopoklonik, a time i lažni prorok, ono više nije verodostojan izvor i ne može se upotrebiti da se opovrgnu islam i Kuran? Zašto se onda Džalal uopšte pozivao na njega ako će jednostavno odbaciti ili napasti ono što ono govori kad god se upotrebi da dokaže da Muhamed nije bio poslanik koga je poslao jedini istiniti Bog Avrahamov?

Kakvi god da su razlozi za Džalalovu očiglednu nedoslednost, ostaje činjenica da Muhamed nije potpuno iskorenio idolopoklonstvo, već je zadržao mnogo toga od paganskih i idolopokloničkih običaja Arapa. Štaviše, i sebe je pretvorio u idola.

Sada dolazimo do kraja prvog dela naše analize Džalalovih tvrdnji. Ako Gospod Isus da, više ćemo reći u drugom delu našeg razmatranja.

Dodatna literatura