Biblijski monoteizam i Božiji nebeski presto

Odgovor na prigovore muslimanskog davagandiste protiv Trojstva, 2. deo

Nastavljamo sa našim pobijanjem Zavadijevog „odgovora“.

**
Isusu se ukazuje obožavanje kao posledica njegovog uzvišenja na najviši položaj**

Sada kada je Isus uzvišen na Božiji nebeski presto, Bog očekuje i zahteva da ga svako stvorenje obožava:

„Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:9-11

„I vidjeh u desnici Onoga koji sjeđaše na prijestolu knjigu ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I vidjeh anđela silna gdje objavljuje gromkim glasom: Ko je dostojan da otvori knjigu i razlomi pečate njene. I niko ne mogaše ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I ja plakah mnogo što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu, niti da zagleda u nju. I jedan od starješina reče mi: Ne plači, evo, pobijedio je Lav koji je iz plemena Judina, Izdanak Davidov, i otvoriće knjigu i razlomiti sedam pečata njenih. I vidjeh posred prijestola i četiri živa bića, između starješina, Jagnje gdje stajaše kao zaklano, i imađaše sedam rogova i sedam očiju, a to su sedam duhova Božijih koji se šalju po svoj zemlji. I dođe i uze knjigu iz desnice Onoga koji sjeđaše na prijestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starješine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih. I pjevahu pjesmu novu govoreći: Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njene; jer si bio zaklan i krvlju svojom iskupio si Bogu nas iz svakoga roda i jezika i naroda i plemena. I učinio si ih Bogu našemu carevima i sveštenicima i carovaće na zemlji. I vidjeh i čuh glas mnogih anđela oko prijestola i živih bića i starješina, i bješe broj njihov mirijade mirijada i hiljade hiljada. Govoreći glasom gromkim: Dostojno je Jagnje koje je zaklano, da primi silu i bogatstvo i premudrost i čast i slavu i blagoslov. I čuh gdje svako stvorenje što je na nebu i na zemlji i pod zemljom i što je na moru, i sve što je u njima, govori: Onome što sjedi na prijestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i moć u vijekove vijekova! I četiri živa bića rekoše: Amin. I starješine padoše i pokloniše se.“ Otkrivenje 5:1-14

U ovom poslednjem odlomku Isus nije samo obožavan od strane svakog stvorenja na isti način kao Bog Otac — njega zapravo obožavaju upravo ona bića kojima hebrejska Biblija zabranjuje da budu obožavana od drugih!

„Tada reče Bog sve ove riječi govoreći: Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza me. Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.“ Izlazak 20:1-6

Ponovo, da citiramo novozavetnog naučnika Ričarda Bokama (Richard Bauckham):

5.5. Obožavan od anđela i celokupnog stvorenja

Niz tekstova koji se bave Isusovim ustoličenjem na nebu prikazuje obožavanje koje mu ukazuju upravo sva nebeska bića (Jevrejima 1:6; Ascen. Isa. 10:15; 11:23-32; Ap. Jas. 14:26-30). Da to obožavanje pripada JEDINO Bogu, jasno je iz konteksta Isusovog ustoličenja na Božijem sopstvenom nebeskom prestolu, simbolu jedinstvene božanske vlasti nad svim stvarima. Treba primetiti da ovo ide dalje od veoma ograničenog poštovanja koje se ukazuje Sinu Čovečijem u Enohovim parabolama, koga ne obožavaju ni anđeli ni bilo koji drugi deo neljudskog stvorenja, već samo zli na dan suda. Hrišćanski tekstovi izvlače pune posledice Isusovog uzvišenja na božanski presto I NAMERNO KORISTE NAJSNAŽNIJA JEVREJSKA TEOLOŠKA SREDSTVA DA ISUSA NEDVOSMISLENO POSTAVE NA BOŽANSKU STRANU LINIJE IZMEĐU JEDNOG BOGA IZRAILJA I OSTATKA STVARNOSTI, NJEGOVOG STVORENJA. Upravo obožavanje od strane anđela apsolutno razlikuje Boga od njih; upravo obožavanje od strane celokupnog stvorenja apsolutno razlikuje Boga od svake druge stvarnosti. Kako god da ocenimo dokaze koji se navode za neku vrstu poštovanja anđela u pojedinim delovima judaizma Drugog hrama, NIJEDNOG ANĐELA ne obožavaju drugi anđeli u jevrejskoj književnosti Drugog hrama.

U judaizmu Drugog hrama nije postojao neprekidan spektar stvarnosti kroz koji bi hristologija u razvoju mogla postepeno da pomera Isusa dok on na kraju ne bi delio božanski identitet. Postojao je ponor koji je hristologija mogla preći jedino uviđanjem da Isus odjednom nadilazi svako nebesko stvorenje i da, sedeći na Božijem prestolu, prima njihovo obožavanje kao što ga prima Bog. Ovi tekstovi nedvosmisleno smeštaju Isusa unutar jedinstvenog božanskog identiteta. (Bauckham, Jesus and the God of Israel – God Crucified and Other Studies on the New Testament’s Christology of Divine Identity, 5. The Throne of God and the Worship of Jesus, str. 178-179; naglašavanje velikim slovima i podvlačenje naše)

Ispitivanje novozavetnih tekstova koji nude teološko obrazloženje za obožavanje Isusa tako potvrđuje naš argument. Obožavanje se ukazuje Isusu upravo kao priznanje osobina božanskog identiteta koje su se u judaizmu Drugog hrama smatrale onim što izdvaja jedinstvenost jednoga Boga. Obožavanje Isusa služi tome da se pojmovno usredsredi — kao i da se u religijskoj praksi učini najočiglednijim — uključivanje Isusa u jedinstveni identitet jednoga Boga jevrejskog monoteizma. To nije bio samo prirodan religijski odgovor jevrejskih hrišćana na status koji su uočavali kod uzvišenog Isusa i na ulogu koju je on igrao u njihovom religijskom iskustvu i životu. To je takođe bilo promišljeno shvaćeno u kontekstu jevrejskog monoteističkog razumevanja Boga. (str. 181; podvlačenje naše)

Konzervativni tumač Biblije G. K. Bil (G. K. Beale) se slaže da obožavanje koje se ukazuje Isusu u Otkrivenju pokazuje da je on na božanskoj strani stvarnosti:

„Himna u ovim stihovima naglašava poentu himne iz st. 11-12 dodatno tumačeći to što zaklano ali vaskrslo Jagnje prima knjigu (st. 7) u smislu da su ga njegova smrt i vaskrsenje učinili ‘dostojnim’ da primi hvalu i slavu. Naglasak na proslavljanju Hrista pojačan je činjenicom da i Bog treba da bude proslavljen, nesumnjivo zato što je Božijom suverenom rukom iskupljenje izvršeno kroz Hrista. Ali, još više, Bog se pominje kao proslavljen zajedno sa Hristom da bi se istaklo da je Hristos u istom božanskom položaju kao i Bog i da mu na isti način pripada slava. Slava Boga i Jagnjeta, koja je utemeljena u njihovoj suverenosti, jeste glavna poenta vizije iz 5. poglavlja, kao i vizije iz 4. poglavlja.“

13 Ovaj prizor unapred nagoveštava sveopšte klicanje koje će biti ukazano pri dovršenju svih stvari. Ako predstavlja sveopštu hvalu u apsolutnom smislu, onda ona ne dolazi samo od Božijih voljnih podanika već i od njegovih protivnika, koji će biti prisiljeni na pokornost (kao u Filipljanima 2:10-11; Kološanima 1:20). Otkrivenje 5:9-12 i 5:13 dobri su primeri vremenske odrednice „već“ i „još ne“ u 4-5. poglavlju posebno, i u Apokalipsi uopšte. Zli vladari i stanovnici zemlje biće osuđeni jer se ne pokoravaju Hristovoj suverenosti i ne slave je dok žive na zemlji (up. 14:7-11; 16:4-11, 21; 1 En. 46:6).“ (Beale, The New International Greek Testament Commentary – The Book of Revelation [Wm. B. Eerdmans Publishing Co. & Paternoster Press, 1999], str. 365; podebljano naglašavanje naše)

A evo šta kaže u vezi sa tim da Isus deli Božiji presto i prima svešteničku službu:

„… Ne postoje dva prestola već samo jedan, kao što je jasno iz 3:21: ‘I ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto’ (up. slično 5:11-13; 7:17; vidi takođe 1 En. 51:3). Svi koji ulaze u grad imaju pristup prisustvu Boga i Jagnjeta. Oni na to prisustvo odgovaraju tako što postaju ‘sluge’ koje ‘će služiti’ (latreuo) pred prestolom. Zapažanje da u 7:15 sveti ‘služe’ (latreuo) Bogu kao sveštenici u njegovom nebeskom hramu pokazuje da i ovde oni vrše svešteničku službu u hramu eshatološkog grada. Ovo odjekuje proroštvo iz Isaije 61:6 (‘zvaćete se sveštenici GOSPODNJI, sluge Božije’), koje će se ispuniti u novom kosmičkom hramu. Da je Isaija 61:6 na umu, očigledno je iz aluzija na Isaiju utkanih kroz ceo odeljak 21:1-22:5 (posebno Isaija 61:10 u 21:2 i aluzije na Isaiju 60 u 21:23-26 i 22:5).

„To da ‘će služiti njemu’ verovatno se ne odnosi samo na Boga niti samo na Jagnje. Njih dvojica se u tolikoj meri poimaju kao jedinstvo da zamenica u jednini može upućivati na obojicu… To što obojica sede na samo jednom prestolu i zajedno čine jedan hram (21:22) pojačava doživljaj njihovog jedinstva. Takođe, to jedinstvo je istaknuto time što obojica nose titule ‘Alfa i Omega’ (1:8; 21:6; 22:13). Upravo su ovakve izjave u 21:22 i 22:3 bile među onima koje su dovele do kasnijih trinitarnih formula.“ (Isto, str. 1113; podebljano naglašavanje naše)

Ovo objašnjava zašto rani crkveni oci i apologeti poput Justina Mučenika nisu imali problema sa obožavanjem Hrista iako su tvrdili da samo Boga treba obožavati — jer su znali i verovali da je Isus Bog:

I svuda mi, spremnije od svih ljudi, nastojimo da onima koje ste vi postavili plaćamo poreze, kako redovne tako i vanredne, jer nas je On tome naučio; naime, u ono vreme neki dođoše k Njemu i upitaše Ga treba li plaćati danak caru; a On odgovori: Recite mi, čiji lik nosi novčić? A oni rekoše: Carev. I On im ponovo odgovori: Podajte, dakle, caru carevo, a Bogu Božije. Otuda JEDINO Bogu ukazujemo obožavanje, dok vam u ostalim stvarima rado služimo, priznajući vas za careve i vladare ljudi, i moleći se da uz svoju carsku vlast budete nađeni i kao oni koji poseduju zdrav razbor. Ali ako ne obratite pažnju na naše molitve i otvorena objašnjenja, mi nećemo pretrpeti nikakav gubitak, jer verujemo (ili, tačnije, uvereni smo) da će svaki čovek trpeti kaznu u večnom ognju prema zasluzi svojih dela, i da će polagati račun prema vlasti koju je primio od Boga, kao što je Hristos nagovestio kada je rekao: Od koga je Bog više dao, od njega će se više i tražiti. (Prva apologija svetog Justina Mučenika, Poglavlje 17. Hristos je učio građanskoj poslušnosti; podebljano naglašavanje, velika slova i kurziv naši)

Otuda nas nazivaju bezbožnicima. I mi priznajemo da jesmo bezbožnici, ukoliko je reč o bogovima takve vrste, ali ne i u pogledu najistinitijeg Boga, Oca pravednosti i uzdržanosti i ostalih vrlina, koji je slobodan od svake nečistote. Ali i Njega, i Sina (koji je izašao od Njega i naučio nas ovim stvarima, kao i mnoštvo drugih dobrih anđela koji Ga slede i Njemu su upodobljeni), i proročkog Duha, obožavamo i klanjamo im se, poznajući ih u razumu i istini, i objavljujući bez zavisti svakome ko želi da nauči, kao što smo i sami naučeni. (Isto, Poglavlje 6. Pobijanje optužbe za bezbožništvo; podebljano naglašavanje i kurziv naši)

Ponovo:

Koji će razborit čovek, dakle, ne priznati da nismo bezbožnici, kada obožavamo Tvorca ovoga svemira, i objavljujemo, kao što smo naučeni, da Njemu nisu potrebni potoci krvi i livenice i kâd; Njega hvalimo koliko god možemo vršenjem molitve i zahvaljivanja za sve čime smo snabdeveni, jer smo naučeni da je jedina čast dostojna Njega ne da ognjem trošimo ono što je On stvorio za našu ishranu, već da to koristimo za sebe i za one kojima je potrebno, i da Mu sa zahvalnošću prinosimo hvalu prizivima i himnama za naše stvaranje, i za sva sredstva zdravlja, i za razne osobine različitih vrsta stvari, i za smene godišnjih doba; i da pred Njega iznosimo molbe da opet postojimo u neraspadljivosti kroz veru u Njega. Naš učitelj u ovim stvarima jeste Isus Hristos, koji je i rođen radi toga, i bio raspet pod Pontijem Pilatom, upraviteljem Judeje, u vreme Tiberija Cezara; a da ga razložno obožavamo, pošto smo naučili da je On Sin samoga istinitog Boga, i držeći Ga na drugom mestu, a proročkog Duha na trećem, mi ćemo dokazati. Jer oni objavljuju da se naše ludilo sastoji u tome što raspetom čoveku dajemo mesto odmah do nepromenljivog i večnog Boga, Tvorca svega; jer ne razaznaju tajnu koja je u tome, na koju vas, dok vam je razjašnjavamo, molimo da obratite pažnju. (Isto, Poglavlje 13. Hrišćani služe Bogu razumno; podebljano naglašavanje i kurziv naši)

Još jednom:

Jer i sam ja, kada sam otkrio zlu krinku koju su zli dusi bili navukli na božanska učenja hrišćana, da bi druge odvratili od pristupanja njima, smejao sam se i onima koji su izmislili te laži, i samoj toj krinki i opštem mnjenju; i priznajem da se i hvalim i svom snagom trudim da budem nađen kao hrišćanin — ne zato što se Platonova učenja razlikuju od Hristovih, nego zato što nisu u svemu slična, kao što nisu ni učenja drugih, stoika, pesnika i istoričara. Jer svaki čovek je dobro govorio srazmerno udelu koji je imao u semenoj reči, videći ono što joj je srodno. Ali oni koji sami sebi protivreče u važnijim stvarima izgleda da nisu posedovali nebesku mudrost i znanje kojem se ne može protivrečiti. Sve što je god pravilno rečeno među svim ljudima, svojina je nas hrišćana. Jer odmah posle Boga, mi obožavamo i volimo Logos koji je od nerođenog i neizrecivog Boga, budući da je i postao čovek radi nas, kako bi, postavši sudeonik naših stradanja, doneo i isceljenje. Jer svi pisci su bili u stanju da nejasno vide stvarnost kroz zasejanost usađene reči koja je bila u njima. Jer jedno je seme i podražavanje darovano prema sposobnosti, a sasvim drugo je sama stvar, u kojoj postoji sudeoništvo i podražavanje prema blagodati koja je od Njega. (Druga apologija svetog Justina Mučenika, Poglavlje 13. Kako je Logos bio u svim ljudima; podebljano naglašavanje, velika slova i kurziv naši)

Ima još:

„… A govoreći drugim rečima, koje su takođe već navedene, [on kaže]: ‘Presto je tvoj, Bože, doveka; žezlo pravičnosti žezlo je carstva tvoga. Ljubio si pravednost i mrzeo bezakonje: zato te pomaza Bog, Bog tvoj, uljem radosti više nego drugove tvoje. [Pomazao te je] smirnom i uljem i kasijom iz haljina tvojih, iz dvorova od slonovače, čime te razveseliše. Kćeri careve su ti na čast. Carica stade tebi s desne strane, odevena u haljine izvezene zlatom. Čuj, kćeri, i vidi, i prigni uho svoje, i zaboravi narod svoj i dom oca svoga; i car će zaželeti lepotu tvoju: jer je on gospodar tvoj, i njemu ćeš se klanjati.’ Stoga ove reči izričito svedoče da o Njemu svedoči Onaj koji je sve to ustanovio, kao o onome koji zaslužuje da bude obožavan, kao Bog i kao Hristos.“ (Dijalog s Trifonom Judejcem, Poglavlje 63. Dokazuje se da je ovaj Bog bio ovaploćen; podebljano naglašavanje i kurziv naši)

Na kraju:

Jer kada Danilo govori o ‘nekome kao Sinu Čovečijem’ koji je primio večno carstvo, ne nagoveštava li upravo ovo? Jer on izjavljuje da se, govoreći ‘kao Sin Čoveči’, On pojavio i bio čovek, ali ne od ljudskog semena. I istu stvar je objavio u tajni kada govori o onom kamenu koji je odvaljen bez ruku. Jer izraz ‘odvaljen je bez ruku’ označava da to nije delo čoveka, već [delo] volje Oca i Boga svega, koji Ga je izveo. A kada Isaija kaže: ‘Ko će iskazati rod Njegov?’, mislio je na to da se Njegovo poreklo ne može iskazati. A niko ko je čovek od ljudi nema poreklo koje se ne može iskazati. A kada Mojsije kaže da će On oprati haljine svoje u krvi grožđa, ne označava li to ono što sam vam već često govorio kao nejasno predskazanje, naime, da je On imao krv, ali ne od ljudi; kao što nije čovek, već Bog, taj koji je rodio krv vinove loze? A kada ga Isaija naziva Anđelom velikoga saveta, nije li time prorekao da će On biti Učitelj onih istina koje je i učio kada je došao [na zemlju]? Jer On je jedini otvoreno učio one velike savete koje je Otac odredio kako za sve one koji su Mu bili i biće ugodni, tako i za one koji su se pobunili protiv Njegove volje, bilo ljude bilo anđele, kada je rekao: ‘Doći će s istoka [i sa zapada], i sešće s Avraamom, i Isakom, i Jakovom u carstvu nebeskom: a sinovi carstva biće izbačeni u tamu najkrajnju.’ I: ‘Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li jeli, i pili, i prorokovali, i izgonili demone u ime tvoje? I reći ću im: Idite od mene.’ Opet, drugim rečima, kojima će osuditi one koji su nedostojni spasenja, rekao je: ‘Idite u tamu najkrajnju, koju je Otac pripremio za Satanu i njegove anđele.’ I opet, drugim rečima, rekao je: ‘Dajem vam vlast da stajete na zmije i na skorpije, i na skolopendre, i na svu silu neprijateljevu.’ A sada mi, koji verujemo u našeg Gospoda Isusa, koji je raspet pod Pontijem Pilatom, kada izgonimo sve demone i zle duhove, imamo ih sebi pokorene. Jer ako su proroci nejasno objavljivali da će Hristos stradati, a potom biti Gospod svega, ipak taj [navod] nije mogao biti shvaćen ni od jednog čoveka dok On sâm nije uverio apostole da su takve izjave izričito iznesene u Pismima. Jer On je uzviknuo pre svoga raspeća: ‘Sin Čoveči mora mnogo postradati, i biti odbačen od književnika i fariseja, i biti raspet, i trećega dana vaskrsnuti.’ A David je prorekao da će se roditi iz utrobe pre sunca i meseca, po volji Očevoj, i objavio Ga je, budući da je Hristos, kao Bog silni i koji treba da bude obožavan. (Isto, Poglavlje 76. Iz drugih odlomaka dokazuju se isto veličanstvo i vladavina Hristova; podebljano naglašavanje i kurziv naši)

Sada se okrećemo Zavadijevom izazovu u vezi sa prestolom Božijeg Svetog Duha.

**
Presto Svetog Duha**

Zavadi pita:

Takođe bismo želeli da pitamo Šamuna kako to da u nebu ne postoje tri prestola za svaku od ličnosti Trojedinog Božanstva.

Zavadi je preuzeo argumente „Servetusa Evangeličara“ ne shvatajući kako ovi izazovi zapravo rade protiv njega, kao što ćemo uskoro videti. Uz to rečeno, pitanjem više prestola pozabavićemo se u drugom delu našeg pobijanja.

Zavadi zatim tvrdi:

Ako je Božiji Presto postao simbol monoteizma i ako Bog na Prestolu prima svo obožavanje, a Trojstvo je istinito, zašto onda ne postoji Presto za svaku ličnost? Ako Šamun insistira da su sve tri ličnosti delile Presto, onda izazivam Šamuna da mi navede jedan stih koji kaže da i Sveti Duh sedi na Prestolu. On to ne može. Iskreno se nadamo da Šamun neće očajnički posegnuti za onim što tvrde drugi hrišćani, a to je da je Presto Svetoga Duha telo vernika. Ako to učini, onda postaje sasvim očigledno da izbegava argument, jer Sveti Duh bi trebalo da bude u stanju da zauzima Presto i istovremeno bude u vernicima.

Primetite da me Zavadi nije izazvao da citiram stih koji dokazuje da Isus sedi na baš istom prestolu Boga Oca, jer zna da postoji obilje biblijskih odlomaka koji jasno kažu da on to čini.

Međutim, ono što ovo čini prilično nesrećnim i tužnim jeste to što u svojoj žurbi da „pobije“ trinitarizam Zavadi nije uspeo da vidi da njegov izazov zapravo dokazuje da je Isus Bog. Primetite šta se dešava kada Zavadijevu (zapravo „Servetusovu“) logiku primenimo na novozavetno učenje o Hristovom ustoličenju:

Božiji nebeski presto je simbol monoteizma, tj. presto pokazuje da postoji samo jedan istiniti Bog koji je odvojen i različit od celokupne stvorene stvarnosti.
Isus sedi na Božijem prestolu.
Isus stoga deli identitet jednoga istinitog Boga i odvojen je od celokupne stvorene stvarnosti.
Štaviše, Bog koji sedi na prestolu prima svo obožavanje.
Isus sedi na nebeskom prestolu.
Dakle, Isus prima svo obožavanje.

Otuda nam je Zavadi zapravo pomogao da barem dokažemo da je Isus Bog i da je dostojan svakog obožavanja i časti! Želimo da zahvalimo Zavadiju što nam je pomogao da utvrdimo da Novi zavet zaista uči apsolutno božanstvo Gospoda Isusa Hrista, dok je istovremeno odlično obavio posao razotkrivanja svog lažnog proroka i religije.

A što se tiče ustoličenja Svetoga Duha, sve upućuje na to da i on sedi na Božijem prestolu. Na primer, prema Otkrivenju postoji reka žive vode koja izvire iz jednoga prestola Boga i Jagnjeta:

„I pokaza mi rijeku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prijestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred trga njegova i sa obje strane rijeke Drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakoga mjeseca svoj rod, i lišće od Drveta bijaše za liječenje naroda. I više neće biti nikakvoga prokletstva; i prijesto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i sluge njegove služiće Mu.“ Otkrivenje 22:1-3

Ovo je voda koju vernici treba da piju za večni život i koja održava stvorenje:

„Jer Jagnje, koje je nasred prijestola, napasaće ih i vodiće ih na izvore voda života; i ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih.“ Otkrivenje 7:17

„I reče mi: Svrši se! Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobijedi naslijediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin.“ Otkrivenje 21:6-7

„I Duh i Nevjesta govore: Dođi! I koji čuje neka kaže: Dođi! I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života na dar.“ Otkrivenje 22:17

„Odgovori Isus i reče joj: Kad bi ti znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi tražila od njega i dao bi ti vodu živu. Reče mu žena: Gospode, ni vedra nemaš, a studenac je dubok; odakle ti onda voda živa? Eda li si ti veći od oca našega Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova? Odgovori Isus i reče joj: Svaki koji pije od ove vode opet će ožednjeti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni.“ Jovan 4:10, 13-14

Prema Jovanovom jevanđelju, ova voda života simbol je Svetoga Duha koji daje život svakom verniku:

„A u posljednji veliki dan Praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe meni i pije! Koji u mene vjeruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji vjeruju u ime njegovo, jer Duh Sveti još ne bješe dat, zato što Isus još ne bješe proslavljen.“ Jovan 7:37-39

Ovo, dakle, znači da je reka vode života koju je Jovan video zapravo Sveti Duh koji ishodi od prestola Oca i Sina kako bi dao život novim nebesima i zemlji! Ovo je bio i stav pokojnog tumača Biblije Metjua Henrija (Matthew Henry):

Stihovi 1-5 Svi izvori zemaljske utehe su mutni; ali ovi su bistri i osvežavajući. Oni daju život i čuvaju život onima koji iz njih piju, i tako će teći doveka. Oni ukazuju na oživljavajuće i posvećujuće uticaje Svetoga Duha, kako se daju grešnicima kroz Hrista. Sveti Duh, ishodeći od Oca i Sina, primenjuje ovo spasenje na naše duše svojom novostvaralačkom ljubavlju i silom. Drveta života napajaju se čistim vodama reke koja dolazi od prestola Božijeg. Prisustvo Božije na nebu jeste zdravlje i sreća svetih. Ovo drvo bilo je znamenje Hrista i svih blagoslova njegovog spasenja; a listovi za isceljenje naroda znače da njegova naklonost i prisustvo daju svako dobro stanovnicima toga blaženog sveta. Đavo tamo nema nikakvu vlast; ne može odvući svete od služenja Bogu, niti ih može uznemiravati u služenju Bogu. O Bogu i Jagnjetu se ovde govori kao o jednome. Služba tamo neće biti samo sloboda, već čast i vlast. Neće biti noći; nikakve nevolje ni potištenosti, nikakvog prekida u služenju ili uživanju: nikakve razonode ili zadovoljstva koje čovek izmišlja tamo neće nedostajati. Kako se sve ovo razlikuje od grubih i čisto ljudskih predstava o nebeskoj sreći, čak i onih koje se odnose na zadovoljstva uma! (Matthew Henry Concise Commentary on the Whole Bible)

Ima još. Prema Jovanovom jevanđelju, Gospod Isus bi poslao Svetoga Duha od Oca, jer on ishodi od njega sa neba:

„A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za mene.“ Jovan 15:26

Dalje nam se kaže da je Isus izlio Svetoga Duha nakon svog uzašašća na Božiji nebeski presto:

„I kad se navrši pedeset dana, bijahu svi apostoli jednodušno na okupu. I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vjetra, i napuni sav dom gdje oni sjeđahu; I pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju.“ Dela apostolska 2:1-4, 30-33

Dakle, budući da Duh dolazi od samoga Oca koji sedi na prestolu, ovo pokazuje da Duh ishodi iz samoga nebeskog prestola i da stoga mora biti prisutan na prestolu sa Ocem i Sinom!

Da ovo stavimo u oblik silogizma kako bi Zavadi mogao da shvati:

Bog Otac sedi na svom božanskom prestolu.
Sveti Duh ishodi od Oca.
Dakle, Sveti Duh prebiva sa Ocem na prestolu i dostojan je svakog obožavanja, časti i hvale.

Na kraju, pošto Zavadi voli da upućuje izazove, možda ne bi imao ništa protiv da odgovori na sledeće izazove:

http://answering-islam.org/Shamoun/challenge_not_god.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/challenges_for_muslims.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/challenge_trinity.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/challenge_messiah_word.htm
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran1.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran2.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran3.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran_excursus.html

A ova konkretna pobijanja pokazaće mu kako NE treba odgovarati na te izazove:

http://answering-islam.org/Responses/Osama/ahmed_challenge.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/homo_pro-pas.htm

Naš niz izazova pomoći će da se osigura da Zavadi bude dosledan i pošten. Međutim, s obzirom na Zavadijev dosadašnji učinak i kvalitet njegovih „pobijanja“, nećemo zadržavati dah niti gajiti prevelike nade.

Sada je vreme da pređemo na sledeći deo našeg pobijanja, gde ćemo se pozabaviti nekim od argumenata koje je izneo „Servetus Evangeličar“, budući da ih Zavadi toliko voli.