Muhamedanski bluz:

Razotkrivanje besramne prevare i laži
nedoslednog novajlije 1. deo

Musliman koji je postao otpadnik – pa opet musliman – pa opet otpadnik – pa još jednom musliman (1; 2; 3; 4) Ibn Anvar ponovo se latio istog posla, izvrćući Sveto pismo na svoju sramotu i propast (upor. 2. Petrova 3:15-16).

U jednom svom članku, koji je u međuvremenu uklonjen, Ibn Anvar je govorio o razmeni koju je imao s jednom hrišćanskom sestrom u vezi sa sledećim tekstom:

„I prvosveštenik odgovarajući reče mu: Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, Sin Božiji? Reče mu Isus: Ti kaza. Ali ja vam kažem: od sada ćete vidjeti Sina Čovječijega gdje sjedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim. Tada prvosveštenik razdrije haljine svoje govoreći: Huli na Boga! Šta nam više trebaju svjedoci? Evo sada čuste hulu njegovu. Šta mislite? A oni odgovarajući rekoše: 3aslužio je smrt.“ Matej 26:63-66

Prema Luki, Hristos je slično priznanje izneo već sutradan, nakon noćnog suđenja pred Sinedrionom:

„I kada se razdani, sabraše se starješine narodne, prvosveštenici i književnici, i odvedoše ga u svoj Sinedrion Govoreći: Ako si ti Hristos, kaži nam. A on im reče: Ako vam i kažem, nećete vjerovati, A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti ćete me pustiti. Od sada će Sin Čovječiji sjedjeti sa desne strane sile Božije. Svi pak rekoše: Ti li si, dakle, Sin Božiji? A on im reče: Vi kažete da sam ja. A oni rekoše: Što nam još treba svjedočenja? Jer sami čusmo iz usta njegovih.“ Luka 22:66-71

Novajlija poriče da je Isus potvrdio da je Sin Božji i Sin Čovečji, a kamoli Bog, i to samo zato što je Hristos rekao su eipas („Ti si rekao“) umesto ego eimi („Ja jesam“). Zatim besramno unakažava smisao Isusovih reči u Markovom izveštaju o noćnom suđenju i tvrdi da nazivi „Sin Božji“ i „Sin Čovečji“ ni u Starom ni u Novom zavetu ne znače Bog:

Matej 26:63 odgovara Marku 14:62, odnosno predstavlja njegov odraz, i u mnogim prevodima tog stiha Isus zaista kaže „ego eimi“, ali stvar se tu ne završava. Kao što nas uči tekstualna kritika, postoji niz veoma važnih rukopisa koji tekst čitaju u suštini kao Matej 26:63, „sy eipas hoti ego eimi“, što znači „Ti si rekao da jesam“. Komentarišući ovaj stih, Džejms Daglas piše: „čak i to kako neki grčki rukopisi prenose inače izuzetno mesto Marko 14:62 [sic], gde umesto ’Ja jesam’ stoji ’Ti si to rekao’, u značenju ’Ja nisam’.“ (Douglas, J. W. (2006). The Nonviolent Coming of God. Oregon: Wipf & Stock. str. 49). Slično tome, trojstveni učenjak Grejam Stanton priznaje ovu tačku [sic]: „Ali u nekim rukopisima Isus ne odgovara ’Ja jesam’ (Mesija), nego ’Ti si rekao da jesam’: te reči su tvoje, a ne moje.“ (Stanton, G. (2002). The Gospels and Jesus. New York: Oxford University Press. str. 243). Takođe treba primetiti da se Markova formulacija u poslednjoj rečenici razilazi s Matejevom frazeologijom „sin Božji“ (hios tou theou). Kod Marka umesto toga stoji „Yios tou Eulogetou“ (Sin Blagoslovenoga). I da, Isus je zaista bio sin blagoslovene Marije. Kao što je anđeo Gavrilo objavio [sic]: „Eulogemene ou…“, što znači „Blagoslovena si.“ (Luka 1:42) Reč upotrebljena u oba slučaja potpuno je ista, samo je drugačije oblikovana zbog sintakse. Drugo, izraz „Sin Božji“ nigde u Starom ni u Novom zavetu nikada nije značio Bog. Kada bi značio Bog, onda bi i Adam morao biti Bog: „Ἀδὰμ τοῦ Θεοῦ“ (Adam tou theou), što znači „Adam, sin Božji“ (Luka 3:38). A i sam Isus je odredio da su ljudska bića „sinovi Božji“: „Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati;“ (uioi Theou = sinovi Božji). Pa koliko onda bogova imaš, Antoaneta Avant? Vrhunski istoričar, pokojni profesor Geza Vermes s Oksfordskog univerziteta, opisan kao najveći poznavalac Isusa svoje generacije, komentarišući pitanje koje je postavio Kajafa, piše: „U jevrejskoj religioznoj misli, i pre i posle Isusovog doba, kralj iz doma Davidovog, a pre svega Kralj-Mesija, smatran je ’Sinom Božjim’ na osnovu Psalma 2:7, gde prilikom ustoličenja izrailjskog vladara Bog izjavljuje: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih.“ Na drugom mestu on daje obećanje i kralju Solomonu: „Ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin.“ (2. Samuilova 7:14). Zaista, u uobičajenoj metaforičkoj terminologiji judaizma ’Mesija’ i ’Sin Božji’ bili su zamenljivi; bili su sinonimi.“ (Vermes, G. The Passion: The True Story of an Event that Changed Human History. London. Penguin Books. str. 47)

Odlučili smo da odgovorimo na Ibn Anvarovo besramno izvrtanje Božje Reči.

Sin blagoslovene Marije?

Ibn Anvar ozbiljno želi da poverujemo da je prvosveštenik u Marku 14:61, kada je pitao da li je Isus Sin Blagoslovenoga,

„A on ćutaše i ništa ne odgovaraše. Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?“

u stvari pitao da li je Isus Marijin sin, jer se reč za „blagoslovena“ u Luki 1:42 koristi za Isusovu majku!

Tvrdnja da je prvosveštenik zapravo pitao Isusa da li je sin blagoslovene Marije toliko je smešna, toliko besmislena, da mi je iskreno neprijatno umesto ovog novajlije. Da li Ibn Anvar zaista želi da njegovi čitaoci poveruju da je prvosveštenika stvarno brinulo to što Isus ide okolo i tvrdi da je Marijin sin?

Da stvar bude gora, on reči Jelisavete, majke Jovana Krstitelja, iz Luke 1:42 — da je Marija blagoslovena među ženama — lažno pripisuje anđelu Gavrilu. Njegovo pozivanje na Luku 1:42 utoliko je neprijatnije što u tom istom kontekstu Gavrilo identifikuje Isusa ne kao Marijinog sina, nego kao Sina Svevišnjega Boga! Povrh toga, Jelisaveta, ispunjena Svetim Duhom, shvata i priznaje da nerođeno dete, koje je Marija upravo začela u svojoj posvećenoj utrobi silom Svetoga Duha, nije niko drugi do njen sopstveni Gospod, dok njen nerođeni sin poskakuje od radosti na zvuk Marijinog glasa!

„A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova; i djevojci bješe ime Marija. I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav? I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida, oca njegova; I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i Carstvu njegovu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji. I eto, Jelisaveta rođaka tvoja, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njoj koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguće što kaže. A Marija reče: Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po riječi tvojoj! I anđeo otide od nje. A Marija ustavši onih dana otide hitno u gorski kraj, u grad Judin. I uđe u dom Zaharijin, i pozdravi Jelisavetu. A kad Jelisaveta ču pozdrav Marijin, zaigra dijete u utrobi njezinoj, i Jelisaveta se ispuni Duha Svetoga, I povika uzvišenim glasom i reče: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni? Jer gle, kada glas pozdrava tvojega dođe u uši moje, zaigra dijete od radosti u utrobi mojoj. I blago onoj koja vjerova, da će se izvršiti što joj je kazao Gospod.“ Luka 1:26-45

Kakva ironija — kontekst stiha koji je novajlija besramno unakazio okreće se protiv njega, dokazujući da je Isus zaista jedinstveni Sin Božji i suvereni Gospod svega, što priznaju i pravedni anđeli i vernici ispunjeni Duhom, a što je Ibn Anvarov lažni prorok poricao!

Ti si to rekao!

Ispitivanje načina na koji Novi zavet upotrebljava izraz „Ti si to rekao“ i njemu srodne fraze jasno pokazuje da Isusov odgovor nije bio poricanje postavljenog pitanja. Naprotiv, to je način da se ukaže na to da je sam sagovornik u suštini već dao odgovor na sopstveno pitanje. Obratimo pažnju, na primer, na sledeći slučaj:

„A kad bi uveče, sjede za trpezu sa Dvanaestoricom učenika. I dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma, poče mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode? A on odgovarajući reče: Koji umoči sa mnom ruku u zdjelu taj će me izdati. Sin Čovječiji, dakle, ide kao što je pisano za njega; ali teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijega; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek. A Juda, izdajnik njegov, odgovarajući reče: Da nisam ja, Učitelju? Reče mu: Ti kaza!“ Matej 26:20-25

Da li iko Isusov odgovor shvata kao poricanje da je Juda bio njegov izdajnik?

A evo još jednog slučaja:

„Onda uđe Pilat opet u sudnicu, pa dozva Isusa i reče mu: Ti li si car judejski? Odgovori mu Isus: Govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše o meni? Pilat odgovori: Zar sam ja Judejac? Narod tvoj i prvosveštenici predaše te meni. Šta si učinio? Isus odgovori: Carstvo moje nije od ovoga svijeta; kad bi bilo od ovoga svijeta carstvo moje, sluge moje bi se borile da ne budem predan Judejcima; ali carstvo moje nije odavde. Tada mu reče Pilat: Dakle, ti si car? Isus odgovori: Ti kažeš da sam ja car. Ja sam za to rođen i za to sam došao na svijet da svjedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.“ Jovan 18:33-37

Obaveštavajući Pilata da njegovo carstvo nije iz ovoga sveta, Isus je priznavao da jeste bio i jeste Kralj, ali ne onakav kakvog su Jevreji očekivali.

Da su i jevrejske vlasti i Pilat Hristov odgovor shvatili kao priznanje da on zaista jeste Sin Božji i Kralj Izrailja, dodatno se vidi iz onoga što se dogodilo tokom Isusovog raspeća:

„Tada vojnici namjesnikovi uzeše Isusa u sudnicu i skupiše na njega svu četu vojnika. I svukavši ga, obukoše mu purpurni ogrtač. I opletavši vijenac od trnja, metnuše mu na glavu, i dadoše mu trsku u desnicu; i kleknuvši na koljena pred njim, rugahu mu se govoreći: Zdravo, care judejski! I pljunuvši na njega, uzeše trsku i biše ga po glavi. I kad mu se narugaše, svukoše s njega ogrtač, i obukoše ga u haljine njegove, i povedoše da ga razapnu. I izlazeći nađoše čovjeka iz Kirine po imenu Simona i natjeraše ga da mu ponese krst. I došavši na mjesto koje se zove Golgota, to jest: Mjesto lobanje, Dadoše mu da pije ocat pomiješan sa žuči, i okusivši ne htje da pije. A kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove bacivši kocku. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. I staviše mu iznad glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski. Tada raspeše s njim dva razbojnika, jednoga s desne i jednoga s lijeve strane. A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojima. I govoreći: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi sam sebe; ako si Sin Božiji, siđi sa krsta! A tako i prvosveštenici sa književnicima, starješinama i farisejima podsmijevajući se govorahu: Druge spase, a sebe ne može da spase. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo vjerovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga izbavi sad, ako mu je po volji; jer govoraše: Ja sam Sin Božiji. Tako isto i razbojnici raspeti s njim rugahu mu se.“ Matej 27:27-44

Zbog toga novozavetni naučnici prepoznaju da je Isusov odgovor bio prećutna potvrda, a ne poricanje. Uzmimo, na primer, ono što je mesijanski jevrejski naučnik dr Dejvid Stern napisao o odgovoru Gospoda Isusa:

"Ti kažeš da jesam, doslovno ’Ti kažeš’, sa istim značenjem koje ovde ima savremeni engleski idiom ’You said it!’ (’Ti si to rekao!’). Ješuino značenje je ovde: ’Da, ja jesam Sin Božji, upravo kao što si pitao u svom pitanju.’ Da su ga Ješuini ispitivači razumeli, jasno je iz njihove reakcije u 71. stihu…" (Stern, Jewish New Testament Commentary [Jewish New Testament Publications, Inc. peto izdanje 1996], str. 146; podvučeni naglasak naš)

Pokojni katolički novozavetni naučnik Rejmond E. Braun komentariše:

"Kod Mateja Isus na prvosveštenikovo složeno pitanje o Mesiji, Sinu Božjem, odgovara ovako: ’To ti kažeš.’ Ovo jeste potvrda, ali takva koja odgovornost za tumačenje koje se daje spornoj tački prebacuje na onoga ko postavlja pitanje – tumačenje prema kome govornik nije oduševljen. Ako se na nivou pripovednog toka traži odgovor zašto bi Matejev Isus bio tako oduševljen kada je Petar upotrebio ove spojene titule, a sada je mnogo oprezniji kada ih upotrebljava prvosveštenik, rešenje je u tome što ih je Petar upotrebio kao ispovedanje izrečeno pod božanskim otkrivenjem, dok ih prvosveštenik upotrebljava kao neverujuće pitanje da bi našao dokaz protiv Isusa." (Brown, Introduction to New Testament Christology [Paulist Press New York/Mahwah, 1994], str. 76-77; podebljani naglasak naš)

A evo šta kaže u fusnoti:

"Nekolicina učenjaka pokušava da tvrdi suprotno; ali kasnije, u očiglednoj zavisnosti od toga da je Isus izneo takvu potvrdu, prolaznici mu se rugaju dok visi na krstu: „ako si Sin Božiji, siđi sa krsta!“ (Matej 27:40). Zaista, u svom ruganju prvosveštenici i starešine izveštavaju: „govoraše: Ja sam Sin Božiji.“ (27:43)…" (Isto; podebljani naglasak naš)

I drugi biblijski naučnici se slažu:

reče mu: ti si rekao: to jest, jeste onako kako si rekao; ispravno si rekao, ti si taj; način govora koji se koristi kada se ono što se pita prihvata kao istina: tako, kada je

"rečeno izvesnoj osobi: da li je rabin mrtav? On im odgovori: אתון אמריתון, „vi ste rekli“; i oni razdreše svoje haljineF9.’…

Isus mu reče: ti si rekao,.... To jest, ti si rekao ispravno; ili, kako to Marko izražava, „Ja jesam“, Marko 14:62, Hristos, pomazanik Božji, koji je to bio od večnosti i u vremenu; jer je pre postanka sveta bio postavljen u službu posrednika i njome zaodenut, a u punini vremena pomazan Svetim Duhom bez mere: mogao je istinito reći da je Mesija, budući da su se sve odlike o njemu iz proročkih knjiga stekle u njemu; i sva čuda koja je trebalo da učini kao dokaz svog mesijanstva on je i učinio: kao i to da je bio Sin Božji, ne po stvaranju, kao anđeli i ljudi; niti po usvojenju, kao sveti; niti kao čovek, to jest u ljudskoj prirodi, u kojoj je bio sin čovečji, a ne Sin Božji; niti je rođen kao čovek, dok se on naziva jedinorodnim Sinom i rođenim od Oca; a da je bio Sin Božji kao čovek, onda mu Otac ne bi bila prva, nego treća osoba; osim toga, bio je Sin Božji pre svog ovaploćenja; niti pak kao posrednik; bio je Sin Božji pre svoje posredničke službe; njegovo sinovstvo je od nje odvojeno, ono je njena ilustracija i ono što joj daje snagu; nego je on to kao Bog, kao božanska ličnost, po prirodnom i večnom rođenju; budući rođen od Oca u božanskoj suštini i iste prirode; imajući ista savršenstva s njim i u svemu jednak njemu; i to je smisao u kome je uvek tvrdio da je Bog njegov Otac, a on sam njegov Sin. Jer ova fraza, „ti si rekao“, odgovara potvrdi „Ja jesam“; vidi Gila na Matej 26:25. Iako je Hristos tako potpuno odgovorio na zaklinjanje i tako snažno potvrdio da je Mesija, Sin Božji, ipak je znao da neće poverovati; i zato ih upućuje na potonji dokaz toga, koji će ih, hteli oni to ili ne, obavezati da priznaju sve: (John Gill’s Whole Exposition on the Bible; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Ti si rekao – Ovo je oblik saglašavanja ili potvrđivanja. Rekao si istinu; ili, kako to Luka izražava, Luka 22:70: „Vi kažete da sam ja.“ Ovo, međutim, nije rečeno „odmah“. Pre nego što je priznao da je Mesija, Isus im je rekao, Luka 22:67-68: „Ako vam i kažem, nećete vjerovati, A ako vas i zapitam“ – to jest, da iznesem dokaze svog poslanja i zahtevam od vas da date svoje mišljenje o njima – „nećete mi odgovoriti, niti ćete me pustiti.“ (Albert Barnes’ Notes on the Whole Bible; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Ti si rekao – Συ ειπας, ili אמריתון אתון atun amaritun, „Vi ste rekli“, bio je uobičajen izraz za Da. Tako je. „Kada su Ciporani pitali da li je rabin Juda mrtav, sin Kafrin im je odgovorio: Vi ste rekli“, to jest: On je mrtav. Vidi Schoettgen. Hor. Hebr. str. (Adam Clarke Commentary; podebljani i podvučeni naglasak naš)

Ti si rekao (συ ει__πας — su eipas). Ovo je grčki potvrdni odgovor. Marko (Marko 14:62) to kaže otvoreno: „Ja jesam“ (ει__μι — eimi). Ali to nije sve što je Isus rekao Kajafi. On tvrdi da će doći dan kada će Isus biti Sudija, a Kajafa optuženik, koristeći proročki jezik iz Danila 7:13 i Psalma 109:1. To je bilo sve što je Kajafa želeo. (A. T. Robertson’s Word Pictures in the New Testament; podebljani i podvučeni naglasak naš)

„… Suprotnost ne podrazumeva da Isus poriče prvosveštenikove izraze ’Hristos, Sin Božji’ (koje Matej voli – 8,5; 4,2), pa ni da Isus ispravlja prvosveštenikovo razumevanje tih izraza. Jer ’Ti si rekao [to]’ ne daje ograničeno da, a još manje ne, nego odlučno potvrđuje da sam ispitivač zna da je potvrdan odgovor očigledan (vidi komentare na 26:25). Suprotnost proizlazi iz Isusovog odbijanja da odgovori pod zakletvom: zaklinjanje je izbegao rečima ’Ti si rekao [to]’; sada će njegove sopstvene reči biti izgovorene s vrhovnim autoritetom koji zakletvi ne duguje ništa..." (Robert Gundry, Matthew: A Commentary on His Handbook for a Mixed Church Under Persecution [Wm. B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI; 2. izdanje, oktobar 1995)] str. 545; podebljani naglasak naš)

„Isusov odgovor identičan je onome koji je dao Judi na Poslednjoj večeri; konotacija izraza ’Ti si tako rekao’ potvrđuje istinu sadržanu u samom pitanju ispitivača (26:64; vidi 26:25)…“ (Donald Senior, Abingdon New Testament Commentaries: Matthew [Abingdon Press, jul 1998], str. 312; podebljani naglasak naš)

Nakon svega ovoga, sada ćemo pretražiti Mateja i Luku i izneti sva mesta na kojima ovi nadahnuti pisci identifikuju Hrista kao jedinstvenog Sina Božjeg i božanskog Sina Čovečjeg. To će pokazati koliko je Ibn Anvar očajan i nepošten kada izvrće Mateja 26:64 kako bi ga pretvorio u Isusovo izričito poricanje da je ljubljeni Sin Božji. Uglavnom ćemo pustiti da tekstovi govore sami za sebe i komentarisati samo kada je neophodno.

Ako Gospod da, sledeći deo našeg odgovora pojaviće se uskoro.