Zlatousti, 1. Korinćanima 8:6 i Trojstvo

Navodim iz beseda svetog Jovana Zlatoustog, koji se smatra jednim od najvećih teologa i biblijskih egzegeta vere, u vezi sa 1. Korinćanima 8:4-6. Sav naglasak je moj.

1. Korinćanima 8:4

4. „Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga.“. Pogledaj u kakav je tesnac zapao! Jer njegova je namera da dokaže oboje: da se treba uzdržavati od takve gozbe i da ona nema moć da naškodi onima koji u njoj učestvuju — a to se dvoje nije baš slagalo jedno s drugim. Jer kada bi im se reklo da u njima nema nikakve štete, prirodno bi hrlili k njima kao ka stvarima koje su svejedne. Ali kada bi im bilo zabranjeno da ih se dotaknu, posumnjali bi, naprotiv, da je zabrana usledila zato što one imaju moć da škode. Zato, vidiš, on iznosi njihovo mišljenje o idolima, a zatim kao prvi razlog za njihovo uzdržavanje navodi sablazni koje stavljaju na put svojoj braći; ovim rečima: „Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu“. I opet to čini zajedničkim dobrom i ne dopušta da to bude samo njihovo, nego znanje prostire po celom svetu. Jer ne samo među vama, kaže, nego svuda na zemlji vlada ovo učenje. A koje je to? „da idol nije ništa na svijetu“; „da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“. Šta onda? Zar nema idola? Zar nema kipova? Zaista ih ima; ali oni nemaju nikakvu moć: niti su bogovi, nego kamenje i demoni. Jer on se sada suprotstavlja objema stranama — i grubljima među njima, i onima koji su važili za ljubitelje mudrosti. Tako, budući da prvi znaju samo za puko kamenje, dok drugi tvrde da u njima obitavaju izvesne sile, koje takođe nazivaju bogovima — prvima, dakle, kaže „da idol nije ništa na svijetu“, a drugima, „da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“.

Primećuješ li kako on ovo piše, ne prosto izlažući učenje, nego suprotstavljajući se onima spolja? To je zaista stvar koju uvek moramo pomno posmatrati: da li nešto govori uopšteno, ili se suprotstavlja nekim licima. Jer to nemalo doprinosi tačnosti naših dogmatskih pogleda i tačnom razumevanju njegovih izraza.

1. Korinćanima 8:5-6

5. „Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“. Pošto je rekao da je idol ništa i da nema drugog Boga — a ipak je bilo idola i bilo je onih koji su nazivani bogovima — da ne bi izgledalo kako protivreči očiglednim činjenicama, nastavlja: „Jer ako i ima takozvanih bogova“, kao što ih zaista i ima; ne prosto — ima ih, nego — nazivaju se, ne imajući to u stvarnosti, nego samo po imenu: bilo na nebu ili na zemlji — na nebu, misleći na sunce i mesec i na ostali zbor zvezda; jer i njih su Grci obožavali; a na zemlji demone, i sve one koji su od ljudi bili učinjeni bogovima — „Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca“. Pošto je isprva to izrekao bez reči Otac, rekavši „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“, sada dodaje i to, nakon što je potpuno odbacio ostale.

Zatim navodi ono što je zaista najveći znak božanstva: „od kojega je sve“. Jer to podrazumeva i to da oni drugi nisu bogovi. Jer rečeno je Jeremija 10:11, „Bogova koji nijesu načinili nebo ni zemlju, nestaće sa zemlje i ispod neba.“. Zatim dodaje ono što nije manje od toga: i „za kojega smo mi“. Jer kada kaže „od kojega je sve“, misli na stvaranje i na izvođenje stvari iz nebića u postojanje. A kada kaže „i za kojega smo mi“, govori o reči vere i uzajamnog prisvajanja (οἰκειώσεως), kao što je i ranije rekao, 1. Korinćanima 1:30, „Iz Njega ste i vi u Hristu Isusu“. Na dva načina smo od Njega: time što smo načinjeni kada nas nije bilo, i time što smo postali vernici. Jer i to je stvaranje — što on i na drugom mestu objavljuje; Efescima 2:15 „da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čovjeka“.

„i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“. A i u pogledu Hrista moramo o tome misliti na isti način. Jer kroz Njega je ljudski rod i izveden iz nebića u postojanje, i vraćen od zablude ka istini. Tako da izraz „od kojega“ ne treba shvatati odvojeno od Hrista. Jer od Njega, kroz Hrista, bejasmo stvoreni.

6. Niti je, ako pripaziš, razdelio imena kao da pripadaju isključivo jednome, pripisujući Sinu ime Gospod, a Ocu Bog**. Jer** Sveto pismo često ih i međusobno zamenjuje; kao kada kaže, Psalam 110:1 „Reče Gospod Gospodu mojemu“; i opet, Psalam 65:8 „Boje se tvojih čudesa koji žive na krajevima zemaljskim; sve što se javlja jutrom i večerom ti budiš da slavi tebe.“; i, Rimljanima 9:5 „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog“. I u mnogim slučajevima možeš videti kako ova imena zamenjuju svoja mesta. Osim toga, ako bi ona bila dodeljena svakoj prirodi posebno, i ako Sin ne bi bio Bog, i to Bog kao Otac, a da ipak ostaje Sin — nakon što je rekao „Ali mi imamo samo jednoga Boga“, bilo bi suvišno da dodaje reč Otac, da bi objavio Nerođenoga. Jer reč Bog bila bi dovoljna da to objasni, ako bi bila takva da označava samo Njega.

A to nije sve, nego treba dodati još jednu primedbu: ako kažeš — pošto je rečeno „jednoga Boga“, reč Bog se stoga ne odnosi na Sina — primeti da isto važi i za Sina. Jer i Sin se naziva jednim Gospodom, a ipak ne tvrdimo da se zbog toga izraz Gospod odnosi samo na Njega. Dakle, istu snagu koju izraz Jedan ima kada se primeni na Sina, ima i kada se primeni na Oca. I kao što Otac nije isključen iz toga da bude Gospod, u istom smislu u kome je Sin Gospod, zato što se On, Sin, naziva jednim Gospodom — tako to ni Sina ne isključuje iz toga da bude Bog, u istom smislu u kome je Otac Bog, zato što se Otac naziva jednim Bogom.

7. A ako bi neko rekao: zašto nije pomenuo Duha? — naš odgovor bi mogao biti ovaj: njegov spor je bio sa idolopoklonicima, a rasprava se vodila o mnogim bogovima i mnogim gospodima. I zato, nazvavši Oca Bogom, Sina naziva Gospodom. Ako se, dakle, nije usudio da Oca nazove Gospodom zajedno sa Sinom, da ne bi posumnjali kako govori o dva Gospoda; niti pak Sina Bogom zajedno sa Ocem, da se ne bi pomislilo kako govori o dva Boga — zašto se čuditi što nije pomenuo Duha? Njegov spor je dotle bio sa neznabošcima; cilj mu je bio da pokaže kako kod nas nema mnoštva bogova. Zato se neprestano drži ove reči — Jedan; govoreći: „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“; i: „mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista“. Odatle je jasno da je, štedeći slabost slušalaca, upotrebio ovakav način objašnjavanja, i zbog toga Duha uopšte nije pomenuo. Jer ako nije tako, onda ne bi trebalo ni da Duha pominje na drugom mestu, niti da Ga pridružuje Ocu i Sinu. Jer ako je On odbačen od Oca i Sina, tim pre ne bi trebalo da bude stavljen u isti red sa Njima u pogledu Krštenja; gde se ponajviše pokazuje dostojanstvo Božanstva i podaruju se darovi koje je jedino Bogu svojstveno da daje. Tako sam, dakle, naveo razlog zbog kojeg se na ovom mestu o Njemu ćuti. A ti, ako to nije pravi razlog, reci mi, zašto je On svrstan sa Njima u Krštenju? Ali ne možeš navesti nijedan drugi razlog osim toga da je jednake časti. U svakom slučaju, kada ga ništa takvo ne primorava, stavlja Ga u isti red, govoreći ovako: 2. Korinćanima 13:14 „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha budi sa svima vama.“: i opet, 1. Korinćanima 12:4 „Različni su darovi, ali je Duh isti. I različne su službe, ali je Gospod isti. I različna su djejstva, ali je isti Bog koji djejstvuje sve u svima.“. Ali pošto je sada govorio sa Grcima i sa slabijima među obraćenicima iz grčkog sveta, zato dotle štedi (ταμιεύεται). A to isto čine i proroci u pogledu Sina — nigde Ga ne pominjući otvoreno, zbog nemoći slušalaca. (Beseda 20 1. Korinćanima 8:1-13)

Zlatousti navodi Psalam 110:1 da bi utvrdio da se i Otac i Sin nazivaju Gospodom, a takođe citira Rimljanima 9:5 da bi dokazao da je Hristos opisan kao Bog u apsolutnom smislu.

A evo šta Zlatousti piše u vezi sa trinitarnim blagoslovom koji se nalazi u 2. Korinćanima 13:14:

2. Korinćanima 13:14

3. „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga, i Oca, i zajednica Svetoga Duha budi sa svima vama.“. Nakon što ih je pozdravima i celivima sjedinio jedne s drugima, on svoju besedu ponovo završava molitvom, sa velikom pažnjom sjedinjujući ih i sa Bogom. Gde su sada oni koji kažu da Sveti Duh nije iste suštine zato što nije umetnut na počecima Poslanica? Jer, evo, on Ga je sada nabrojao zajedno sa Ocem i Sinom. A osim toga, može se primetiti da je, pišući Kološanima i govoreći „Blagodat vam i mir od Boga Oca našega“, prećutao Sina i nije dodao, kao u svim svojim Poslanicama, „i Gospoda Isusa Hrista“. Zar onda ni Sin nije iste suštine, zbog toga? Ne, takva rasuđivanja su krajnja ludost. Jer upravo to naročito pokazuje da je On iste suštine — to što Pavle ravnodušno upotrebljava taj izraz [ili ga ne upotrebljava]. A da ono što je ovde rečeno nije nagađanje, čuj kako pominje Sina i Duha, a o Ocu sasvim ćuti. Jer, pišući Korinćanima, kaže: „ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega“. 1. Korinćanima 6:11 Šta onda, reci mi? Zar ovi nisu bili kršteni u Oca? Onda zacelo nisu bili ni omiveni ni posvećeni. Ali da li su ih krstili? Nesumnjivo, dakle, baš onako kako su i krštavali. Kako onda nije rekao: ‘Omiveni ste u ime Oca.’ Zato što mu je bilo svejedno da li će jednom pomenuti ovo, a drugi put ono Lice; i taj običaj možeš zapaziti na mnogim mestima u Poslanicama.

Jer pišući Rimljanima kaže: „Molim vas, dakle, braćo, radi milosti Božije“, Rimljanima 12:1 premda je to milosrđe od Sina; i: „vas molim, braćo, radi Gospoda našeg Isusa Hrista, i radi ljubavi Duha“, Rimljanima 15:30 premda je ljubav od Oca. Zašto onda nije pomenuo Sina kod milosrđa, niti Oca kod ljubavi? Zato što je o tome ćutao kao o stvarima jasnim i priznatim. Štaviše, naći će se da i same darove opet postavlja premešteno. Jer, rekavši ovde „Blagodat Hristova, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha.“, on na drugom mestu govori o zajednici Sina i o ljubavi Duha. Jer, „vas molim“, kaže, „radi ljubavi Duha“. Rimljanima 15:30 A u svojoj Poslanici Korinćanima: „Vjeran je Bog koji vas pozva u zajednicu Sina svojega Isusa Hrista, Gospoda našega.“. 1. Korinćanima 1:9 Tako su stvari Trojstva nerazdeljive: i dok je zajednica od Duha, nađena je i od Sina; i dok je milost od Sina, ona je i od Oca i od Svetog Duha; jer [čitamo], „blagodat vam i mir od Boga Oca našega“. A na drugom mestu, nabrojavši mnoge njene oblike, dodao je, „A sve ovo čini jedan i isti Duh, dijeleći svakome ponaosob kako hoće.“. 1. Korinćanima 12:11 A ovo govorim ne mešajući Lica (daleko od toga!), nego znajući i posebnost i različitost Ovih, i Jedinstvo Suštine. (Beseda 30 2. Korinćanima 13:10-14)

Dodatna literatura

Rani crkveni oci i Šema