Zelenašev rat protiv Alaha i njegovog „poslanika“

Muslimanski dawagandista po imenu „Question Mark“, poznatiji kao greenhorn (zelenaš), napisao je odgovor u kojem ponovo izvrće Sveto pismo i moje reči kako bi opovrgao božanstvo Hrista. U njemu pokušava da utvrdi da dela i funkcije koje Isus vrši ne dokazuju da je on Bog, ništa više nego što činjenica da hrišćani vrše neke od tih funkcija utvrđuje da su i oni božanski.

Naslov govori sve:

„Isus (nmb): Ništa božansko na njemu.“

Evo nekoliko relevantnih citata iz njegovog „odgovora“, gde neprestano ponavlja da Isus nije božanski samo zato što poseduje određene božanske titule i osobine, ili vrši određene božanske funkcije:

Naprotiv, suditi pod nekim itekako dokazuje da (a) (božanski) atribut suda nije urođen datom kandidatu i (b) dati kandidat radi pod službom neke više vlasti. Oba argumenta utvrđuju da dati kandidat nije apsolutno Božanstvo, te bi svaka služba/obožavanje upućeno njemu/njoj bio greh „širka“ (1.).

Razmislite o tome: koje bi apsolutno Božanstvo i božanski apsolutni Sudija sudio po volji nekog drugog čak i na Sudnji dan (?)

Robertson ne tvrdi samo da Isus (mir na njega) sudi u podređenosti nekome drugom, već tvrdi i da ga je ta viša vlast učinila sudijom. Dakle, (1.) Isus (mir na njega) nije sudija sam po sebi niti urođeno, već mu je dužnost i položaj suda dodeljen od strane neke više vlasti. (2.) A videli smo u našoj premisi da takav čin „nije uvećanje, nego umanjenje službe“. Stoga je i suviše grubo i ironično tvrditi da je Isus (mir na njega) „uvećan“, drugim rečima obožen, zato što sudi. Naprotiv, prema biblijskim stručnjacima, to umanjuje njegov status na „pukog poslanika“ (up. Kuran 4:171, 5:75).

Do sada smo u Novom zavetu videli da nema ničeg posebnog, a kamoli božanskog, u sposobnostima suđenja Isusa (mir na njega).

Stoga, opet, nema ničeg posebnog, a kamoli božanskog, u tome što je Isus (mir na njega) sudija (i „Gospod svih“), inače bi i Josif (mir na njega) morao biti božanski sudija i, što je neprijatno, „Gospod svih“.

(7.) Štaviše, otkrili smo da čak ni na Sudnji dan Isus (mir na njega) ne bi sudio svojom vlašću, nego po zapovesti nekog drugog. Ako razmislimo, koje bi apsolutno Božanstvo i božanski apsolutni Sudija sudio pod vlašću nekog drugog čak i na Sudnji dan? Pa ipak, otkrili smo da trinitarni naučnici, koji Hrista (mir na njega) smatraju Bogom, otvoreno priznaju Isusovu (mir na njega) zavisnost čak i na Sudnji dan (!)

Naš kolega Kit Tompson je već odgovorio na zelenaševo namerno izopačavanje mojih argumenata i onoga što Sveto pismo zaista uči, tako da neće biti potrebe da se ja bavim njegovim tačkama.

Umesto toga, ono što bih želeo da učinim u ovom članku jeste da pokažem čitaocima kako zelenaševe tvrdnje zapravo na kraju dokazuju da je Muhamed lažni prorok i da je islam lažna religija.

U šta bi zelenaš, kao musliman, trebalo da veruje

Od suštinske je važnosti imati na umu da zelenaš veruje u islamsko učenje o tevhidu, što je izraz koji su muslimani skovali da bi opisali islamski monoteizam.

Prema zelenaševim verskim učenjacima, postoje tri podskupa tevhida, koje muslimani moraju prihvatiti ako žele da održe i sačuvaju islamski monoteizam. To su:

Tevhid al-Rububijja: Alah je jedini stvoritelj, izdržavatelj i suvereni vladar celokupnog stvorenja:

„Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ S. 5:18 Hilali-Kan

„I reci: „Sva hvala Allahu Koji Sebi nije uzeo deteta i Koji u vlasti nema sličnog, i Kome ne treba zaštitnik zbog nemoći“ – i istinski Ga veličaj!“ S. 17:111 J. Ali

Tevhid al-Uluhijja/Ibada. Svi činovi obožavanja, prizivanja i molitve upućuju se samo Alahu. Zapravo, Kuran izričito uči muslimane da prizivaju Alaha i da se obraćaju samo njemu:

„A kada te sluge Moje za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kada Me zamoli. Zato, neka se i oni Meni odazovu i neka veruju u Mene, kako bi ispravnim putem krenuli.“ S. 2:186 Muhamed Asad

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18 Asad

Tevhid al-Esma ve-Sifat. Alah poseduje određena imena i svojstva, i takođe vrši određene funkcije koje se ne mogu pripisati nikome drugom. Na primer, jedno od Alahovih imena je „Sudija“, budući da će on biti taj koji na dan suda određuje sudbinu svakog pojedinačnog stvorenja:

Al-Hakem: Sudija

Arbitar, Alah sudi i nema poništavanja njegove presude.

Al-Hakem je jedno od Devedeset devet imena.

„Reci: „Ko vas iz strahota na kopnu i na moru izbavlja kada mu se i javno i tajno ponizno molite: 'Ako nas On iz ovoga izbavi, sigurno ćemo da budemo zahvalni!'““ (6:63)

„Zatim ćete se svi vratiti Meni, i Ja ću suditi među vama o onome u čemu ste se razilazili.“ (3:55) (Aiša Bjuli, Božanska imena)

Evo nekoliko kuranskih stihova koji to utvrđuju:

„Oni će, posle, Allahu da budu vraćeni, svome istinskom Zaštitniku. Samo Njemu pripada sud, i On će najbrže obračun da svede.“ S. 6:62 Asad

„A nevernici neće da prestanu da u Kur'an sumnjaju, sve dok im Čas iznenada ne dođe ili dok im ne dođe patnja u strahovitom Danu. Tog Dana vlast će samo Allah imati, On će im suditi: vernici i oni koji su dobra dela činili biće u rajskim baštama uživanja.“ S. 22:55-56 Hilali-Kan

„I još jednom: šta znaš šta je Sudnji dan?! Dan kada niko nikome neće moći nimalo da pomogne, tog Dana vlast će jedino Allah da ima.“ S. 82:18-19 Hilali-Kan

„Uistinu, kada Zemlja bude zdrobljena u komadiće, i kada dođe tvoj Gospodar, a anđeli budu sve red do reda, i kada taj dan Pakao bude primaknut, tada će čovek da se seti - a na šta mu je sećanje?! I reći će: „Kamo sreće da sam se za ovaj život pripremio!“ A tog Dana niko neće kao On kažnjavati, i niko neće kao On u okove okivati. A ti, o dušo smirena, vrati se Gospodaru svome zadovoljna, a i On tobom zadovoljan pa uđi i budi među Mojim slugama i uđi u Moj Raj!“ S. 89:21-30 Pikthal

Sa ovim pojmom Alaha kao jedinog sudije povezana je i ideja da je Alah onaj koji daje život mrtvima podižući ih poslednjeg dana:

„Tako je jer Allah postoji, i što On može mrtve da oživi, i što On sve može.“ S. 22:6 Hilali-Kan

Zato se Alah naziva i „Onaj koji daje život/Oživitelj“ i „Podizatelj/Vaskrsitelj“, kao i „Istina/Stvarnost“:

Al-Hak: Istinski Stvarni

Istina, Stvarni, Zaista-postojeći, Onaj čije su postojanje i božanstvo istiniti, Onaj koji stvara prema zahtevima mudrosti, pravde, prava, ispravnosti, Nužno-postojeći po sopstvenoj Suštini, Onaj čije je postojanje neporecivo. Svaka stvarnost postoji iz njegove suštine i ništa nema nikakvu unutrašnju stvarnost osim njega.

Al-Hak je jedno od Devedeset devet imena…

Al-Bais: Podizatelj

Podizatelj, Vaskrsitelj. Ponovo stvoriti, kao Muid; oživeti; takođe poslati. Onaj koji oživljava čovečanstvo posle smrti. Učiniti da nešto bude.

Al-Bais je jedno od Devedeset devet imena…

Al-Muhji, Al-Mumit: Onaj koji daje život, Onaj koji usmrćuje

Davalac života ili Oživitelj koji čini nešto živim, da bude živo biće; oživljava ga ili ga obdaruje životom ili ga povraća u život. On oživljava zemlju kišom i obdaruje razumom. Al-Mumit je Onaj koji uzrokuje smrt.

Al-Muhji i Al-Mumit su dva od Devedeset devet imena… (Bjuli, Božanska imena)

Stoga, prema učenju o tevhidu, islamsko božanstvo neće dozvoliti nijednom stvorenju da deli ili učestvuje u ovim jedinstvenim svojstvima i delatnostima budući da pripadaju njemu samom. Učiniti to znači počiniti neoprostivi greh širka („pridruživanje“ [K. 4:48, 116; 2:22]).

Sa svim ovim u vidu, vreme je da još jednom pažljivo pogledamo Isusove tvrdnje.

Šta je Isus Hristos zaista učio o samom sebi

Prema Jovanovom jevanđelju, Isus je objavio da je Sin Božji koji može činiti samo ono što Otac čini, a zapravo može činiti sve što Otac čini!

„I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu. A Isus im odgovori: Otac moj do sada djela, i ja djelam. I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo što narušavaše subotu, nego što i Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu. A Isus odgovori i reče im: Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini; i pokazaće mu veća djela od ovih da se vi čudite. Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao. Zaista, zaista vam kažem: Ko moju riječ sluša i vjeruje Onome koji me je poslao, ima život vječni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život. Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi; I dade mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji. Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda.“ Jovan 5:16-29

U ovom odlomku Isus govori Jevrejima da ima isto pravo koje Otac ima da radi u subotu, da daje život kome hoće, da će suditi i odrediti večnu sudbinu svakoga, da svi moraju da ga poštuju na isti način na koji poštuju Oca, i da ima život u sebi baš kao što ga Otac ima!

Hristos takođe kaže Jevrejima da će on biti Onaj koji će vaskrsnuti mrtve iz njihovih grobova samo zvukom svog glasa!

Ovo nije jedini put kada je Isus tvrdio da je on Onaj koji će podići mrtve poslednjeg dana:

„Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Tada gunđahu Judejci na njega što reče: Ja sam hljeb koji siđe s neba, I govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, kome mi znamo oca i mater? Kako, dakle, on govori: S neba sam sišao? A Isus im odgovori i reče: Ne gunđajte među sobom. Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: on je vidio Oca. Zaista, zaista vam kažem: Koji vjeruje u mene ima život vječni. Ja sam hljeb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomriješe. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta. Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Jovan 6:37-40, 54

Hristos je otišao čak dotle da je sebe poistovetio sa Vaskrsenjem i Životom, i zatim vaskrsao Lazara iz mrtvih da bi pružio čudesnu potvrdu ove tvrdnje:

„Reče joj Isus: Vaskrsnuće brat tvoj. Marta mu reče: Znam da će vaskrsnuti o vaskrsenju u posljednji dan. Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo? Reče mu: Da, Gospode! Ja vjerujem da si ti Hristos Sin Božiji koji dolazi u svijet. I ovo rekavši, otide te zovnu tajno Mariju, sestru svoju, rekavši: Učitelj je došao i zove te. Ona, kako ču, ustade brzo i otide k njemu. Jer Isus još ne bješe došao u selo, nego bijaše na onome mjestu gdje ga srete Marta. A Judejci, koji bijahu sa njom u kući i tješahu je, kad vidješe Mariju da brzo ustade i iziđe, pođoše za njom govoreći da ide na grob da plače ondje. A Marija, čim dođe gdje bješe Isus i vidje ga, pade pred noge njegove govoreći mu: Gospode, da si ti bio ovdje, ne bi umro moj brat. Onda Isus, kad je vidje gdje plače, i gdje plaču Judejci koji dođoše s njom, potrese se u duhu i sam se uzbudi, I reče: Gdje ste ga metnuli? Rekoše mu: Gospode, dođi da vidiš. Isusu udariše suze. Onda Judejci govorahu: Gle kako ga ljubljaše! A neki od njih rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj ne umre? A Isus se opet potrese u sebi, i dođe na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj. Isus reče: Sklonite kamen! Reče mu Marta, sestra umrloga: Gospode, već zaudara; jer je četiri dana U grobu. Reče joj Isus: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju? Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore, i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, iziđi napolje! I iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus im reče: Razdriješite ga i pustite neka ide.“ Jovan 11:23-27, 38-44

Niti su ovo jedine božanske titule i prerogativi koje je Isus pripisao sebi, budući da je tvrdio i da je „Istina“ (al-Hak) i „Svetlost“ (an-Nur):

„Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte. U kući Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto. I ako otidem i pripremim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gdje sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put znate. Reče mu Toma: Gospode, ne znamo kuda ideš; i kako možemo znati put? Isus mu reče: Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ Jovan 14:1-6

„Isus im opet reče, govoreći: Ja sam svjetlost svijetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svjetlost života.“ Jovan 8:12 – up. 9:4-5; 12:35-36, 46

Da sve bude potpuno, Isus ne samo da je rekao svojim sledbenicima da treba da ga poštuju na isti način kao Oca, već ih je i podstakao da svoje prizive i molbe upućuju direktno njemu:

„Zaista, zaista vam kažem: Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer ja idem Ocu svome. I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ Jovan 14:12-14

Ovde Hristos izričito kaže svojim sledbenicima da, kada se vrati Ocu, mogu tražiti od njega u njegovo ime da nešto učini, i on će to lično učiniti za njih!

Sledeći naučnici pomažu da se ovo sagleda u pravoj perspektivi:

„Prema Jevanđelju po Jovanu, Isus je sam podsticao svoje najranije sledbenike da se mole njemu: ‚Šta god zatražite od mene u moje ime, ja ću učiniti‘ (Jovan 14:14, prevod autora). Nekim čitaocima zvuči čudno govoriti o molitvi Isusu u njegovo sopstveno ime, ali i grčki Stari zavet povremeno govori na ovaj način (npr. 1. Dnevnika 16:8, ‚prizivajte ga u njegovo ime‘; Psalam 54:1, ‚spasi me u svoje ime‘, doslovno prevedeno). Hrišćanskim čitaocima je poznatija praksa upućivanja molitve Ocu u ime Isusovo, praksa koja se pominje na drugom mestu u istom delu Jevanđelja (Jovan 15:16; 16:23-24).

„Ispostavlja se da neki grčki rukopisi Jevanđelja po Jovanu izostavljaju reč ‚mene‘ (koja se u grčkom slučajno piše isto, me) u Jovanu 14:14. Najbolje objašnjenje za ovo izostavljanje jeste da je nekim prepisivačima zaista bilo neobično da Isus govori o upućivanju molitve njemu u njegovo sopstveno ime, pa su izostavili me. Kada se savremeni komentatori slažu sa varijantama koje izostavljaju tu reč, to je obično navedeni razlog. Nema mnogo sumnje da je izvorni tekst odlomka uključivao reč me, jer su rukopisi koji podržavaju takav tekst uopšteno stariji, potiču iz širokog raspona rukopisa i iz raznolikih geografskih izvora u odnosu na one rukopise koji tu reč izostavljaju.

„Čak i da reč ‚mene‘ nije u tekstu, Jovan 14:14 bi i dalje govorio o molitvi Isusu. Pretpostavimo da je Isus rekao: ‚Šta god zatražite u moje ime, ja ću učiniti.‘ Prirodan zaključak je da je osoba koja čini ono što tražimo ona osoba od koje tražimo. Opet, odredbena fraza ‚u moje ime‘ ima starozavetni presedan. Tražiti (ili činiti bilo šta) u nečije ime znači činiti to njegovom vlašću, uz njegovu podršku, u vernosti toj osobi. Tako Isus govori da će, šta god zatražimo, ako tražimo iz vernosti i odanosti njemu, on to učiniti. U kontekstu, Isus govori svojim učenicima da to mogu činiti nakon što on ode da bude sa Ocem na nebu (st. 12). Pravilno shvaćeno, dakle, sa ‚mene‘ ili bez toga, Isus nas u Jovanu 14:14 poziva da se molimo njemu. To što svoje molitve možemo upućivati bilo Ocu bilo Sinu sasvim je u skladu sa neposrednim kontekstom. Uostalom, Isus je upravo rekao: ‚Ko je video mene, video je Oca. … Verujte mi da sam ja u Ocu i Otac u meni‘ (Jovan 14:9, 11).“ (Robert Bauman i Dž. Ed Komoševski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], 1. deo: The Devotion Revolution: Jesus Shares the Honors Due to God, 3. What a Friend We Have in Jesus, str. 51-52; podebljanje naše)

Da bi Isus mogao da čuje i odgovori na sve te molitve, mora imati sve suštinske Božje atribute kao što su sveznanje, sveprisutnost i svemoć. Uostalom, Isus u suštini tvrdi da poseduje sposobnost da prima i odgovara na bezbroj molitava istovremeno, i da zna skrivene stavove srca onih koji se mole u njegovo ime. Ipak, jedini način na koji bi Isus mogao posedovati takve osobine jeste ako je po prirodi Bog.

Međutim, budući da zelenaš želi da nas ubedi da je Isus samo čovek, to znači da on zapravo veruje da je konačno stvorenje sposobno da čuje nebrojene glasne i tihe molitve i da je savršeno svesno svih informacija sadržanih u tim prizivima, kao i da poznaje stav svakog srca!

Ovo ne samo da se kosi sa Isusovim sopstvenim rečima, već protivreči i onome što je sam Jovan napisao na samom početku svog jevanđelja. Jevanđelist počinje predstavljajući Isusa kao večnu Reč koja je Bog po suštini, istinsku Svetlost koja donosi prosvetljenje svim ljudima, i Onoga koga je Otac upotrebio da celokupno stvorenje dovede u postojanje:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo; Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga. I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:1-10, 14

Zelenaševa dilema

Imajte na umu da ovaj novajlija pokušava da dokaže da Isus nije ništa više od ljudskog bića, što znači da zapravo želi da poverujemo da je Bog dozvolio pukom stvorenju da deli njegovu suverenu vlast nad svim stvorenjem, da prima potpuno istu čast i obožavanje, i da mu je dodelio neke od svojih jedinstvenih titula i funkcija!

Ipak, to zelenašu stvara ozbiljne probleme.

Pre svega, nijedan Jevrejin prvog veka nikada ne bi pripisao božanske počasti ili svojstva pukom stvorenju, naročito ne na isti način na koji ih pripisuje Bogu. Ovo se lako može dokazati iz izjava Filona Jevrejina, koji je bio Hristov savremenik. Evo šta je napisao o odavanju počasti stvorenju na isti način na koji se ona odaje Bogu:

XIII. (59) Ali neki ljudi se prepuštaju tako budalastim shvatanjima u pogledu svojih sudova o ovim stvarima, da ne samo da gledaju na gore pomenute stvari kao na bogove, nego na svaku pojedinačnu od njih kao na najvećeg i prvog od bogova, bilo zato što zaista ne poznaju istinskog živog Boga, jer im je priroda neobrazovana, bilo zato što nemaju želju da uče, jer veruju da ne postoji uzrok stvari nevidljivih i shvatljivih samo razumom, izvan predmeta spoljašnjih čula, i to iako je najjasniji mogući dokaz nadohvat ruke; (60) jer premda, budući da zahvaljujući duši žive, i smišljaju namere, i čine sve što se čini u ljudskom životu, oni ipak nikada nisu bili u stanju da svoju dušu vide svojim očima, niti bi bili u stanju čak i da se trude sa svom zamislivom revnošću, želeći da je vide kao najlepšu moguću od svih slika ili pojava, iz čijeg bi viđenja mogli, nekom vrstom poređenja, izvesti predstavu o nestvorenom i večnom Bogu, koji vlada i vodi ceo svet tako da osigura njegovo očuvanje, budući sam nevidljiv. (61) Kao što bi, dakle, onaj ko bi počasti velikog cara dodelio njegovim satrapima i namesnicima izgledao ne samo kao najneukiji i najbezumniji od ljudi, nego i kao najdrskiji, dajući robovima ono što pripada gospodaru; na isti način, neka onaj ko poštuje Stvoritelja istim počastima kojima gleda i na stvorenje zna da je od svih ljudi najbudalastiji i najnepravedniji, dajući jednake stvari nejednakim osobama, i to ne tako da oda počast nižem, nego samo da je oduzme višem. (62) Ima opet nekih koji preteruju u bezbožnosti, ne dajući Stvoritelju i stvorenju čak ni jednaku čast, nego pripisujući ovom potonjem svu čast, i poštovanje, i strahopoštovanje, a onom prvom ništa, ne smatrajući ga dostojnim čak ni običnog poštovanja da bude upamćen; jer zaboravljaju onoga koga bi jedino trebalo da pamte, težeći, kao pomahnitali i jadni ljudi kakvi jesu, da dosegnu namernu zaboravnost. (63) Neki ljudi su opet toliko obuzeti drskim i slobodoustim ludilom, da otvoreno pokazuju bezbožnost koja prebiva u njihovim srcima, i usuđuju se da hule na Božanstvo, oštreći zloreki jezik, i želeći, u isto vreme, da muče pobožne, koji smesta osećaju neopisivu i nepomirljivu patnju, koja ulazi kroz njihove uši i prožima celu dušu; jer to je velika sprava bezbožnih ljudi, kojom jedino obuzdavaju one koji vole Boga, jer ovi u tom trenutku smatraju da je bolje sačuvati ćutanje, da ne bi dalje izazivali njihovu opakost.

XIV. (64) Odbacimo, dakle, svu takvu bezbožnu nepoštenost, i ne obožavajmo one koji su nam po prirodi braća, čak i ako su primili čistiju i besmrtniju suštinu od nas (jer sve stvoreno je braća jedno drugom, utoliko što je stvoreno; budući da je Otac svih njih jedan, Stvoritelj vaseljene); nego se radije, svojim umom i razumom, i svom svojom snagom, opašimo snažno i energično za službu onom Biću koje je nestvoreno i večno, i tvorac vaseljene, nikada ne uzmičući niti skrećući od nje, niti popuštajući želji da ugodimo mnoštvu, čime bivaju uništeni čak i oni koji bi mogli biti spaseni. (65) Utisnimo, dakle, duboko u sebe ovu prvu zapovest kao najsvetiju od svih zapovesti, da mislimo da postoji samo jedan Bog, najviši, i da poštujemo JEDINO njega; i neka politeističko učenje nikada ni ne dotakne uši nijednog čoveka koji je navikao da traži istinu, sa čistotom i iskrenošću srca; (Filon, Dekalog; podebljanje naše)

Štaviše, jevrejski istoričar prvog veka nove ere Flavije Josif pominje priču u kojoj Avram obaveštava svoje sunarodnike da čast i zahvalnost treba odavati jedino Bogu:

1. Sada je Avram, nemajući sopstvenog sina, usvojio Lota, sina svog brata Arana, i brata svoje žene Saraje; i napustio je zemlju haldejsku kada mu je bilo sedamdeset pet godina, i po Božjoj zapovesti otišao u Hanan, i tamo je i sam prebivao, i ostavio je svom potomstvu. Bio je čovek velike pronicljivosti, kako u razumevanju svih stvari tako i u ubeđivanju svojih slušalaca, i nije grešio u svojim mišljenjima; iz kog razloga je počeo da ima uzvišenija shvatanja o vrlini nego drugi, i odlučio je da obnovi i promeni mišljenje koje su svi ljudi tada imali o Bogu; jer on je bio prvi koji se usudio da objavi ovo shvatanje: da postoji samo jedan Bog, Stvoritelj vaseljene; i da, što se tiče ostalih [bogova], ako oni išta doprinose sreći ljudi, svaki od njih to pruža samo po njegovom određenju, a ne sopstvenom moći. Ovo njegovo mišljenje izvedeno je iz nepravilnih pojava koje su bile vidljive i na kopnu i na moru_,_ kao i onih koje se dešavaju sa suncem_,_ i mesecom, i svim nebeskim telima, ovako: – „Kada bi [reče on] ova tela imala sopstvenu moć, ona bi zacelo brinula o svojim pravilnim kretanjima; ali pošto ne održavaju takvu pravilnost, čine očiglednim da, utoliko koliko sarađuju na našu korist, to ne čine sopstvenim sposobnostima, nego kao podređeni Onome koji im zapoveda, kome JEDINOME s pravom treba da prinosimo svoju čast i zahvalnost.“ Zbog kojih učenja, kada su Haldejci i drugi narodi Mesopotamije podigli metež protiv njega, smatrao je za shodno da napusti tu zemlju; i po zapovesti i uz pomoć Božju, došao je i živeo u zemlji hananskoj. A kada se tamo nastanio, podigao je oltar i prineo žrtvu Bogu. (Judejske starine, Knjiga I. Koja obuhvata razdoblje od tri hiljade osamsto trideset tri godine. Od stvaranja do smrti Isakove, Poglavlje 7. Kako je Avram, naš praotac, izašao iz zemlje haldejske i živeo u zemlji tada zvanoj Hanan a sada Judeja; podebljanje naše)

Stoga bi, za Hrista i njegove sledbenike, objavljivanje da sam Bog zapoveda svima da poštuju Sina baš kao što poštuju Oca bilo potpuno bogohulno i idolopokloničko, ako je Isus zaista bio samo puko stvorenje. Kao što sledeći evangelikalni naučnici objašnjavaju:

„Već smo više puta koristili reč čast u vezi sa tim kako nas Biblija uči da odgovorimo Isusu Hristu. Čast je bila važna kulturna vrednost u drevnom mediteranskom svetu, uključujući i jevrejsku kulturu. Odati ljudima čast značilo je priznati njihovo mesto u poretku stvari — govoriti o njima i ponašati se prema njima na način primeren njihovom statusu i položaju. U monoteističkoj jevrejskoj kulturi, poštovati Boga značilo je ispovedati i živeti u svetlu njegovog isključivog statusa kao tvorca, izdržavatelja i suverenog Cara celokupnog stvorenja. Poštovati bilo koje stvorenje, ma koliko divno, kao božanstvo, značilo je oduzimati od časti koja pripada Bogu. Kako je to rekao Filon Aleksandrijski, jevrejski filozof prvog veka: ‚Oni koji obožuju smrtne stvari zanemaruju čast koja pripada Bogu.‘ Novozavetni naučnik Džerom Nejri objašnjava: ‚Kada je neko postizao čast, smatralo se da je to na račun drugih. Filon, na primer, osuđuje politeizam, jer se odavanjem časti drugim božanstvima umanjuje čast koja pripada istinskom Bogu.‘

„Upravo u tom kulturnom okruženju Isus je ustvrdio da je namera Boga Oca bila ‚da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca‘. Pod ‚Sinom‘ je, naravno, Isus mislio na sebe. Isus je zatim rekao da svako ko mu ne oda takvu čast zapravo obeščašćuje Oca: ‚Ko ne poštuje Sina, ne poštuje Oca koji ga je poslao‘ (Jovan 5:23). Povezivanje časti koja pripada Bogu sa čašću koja pripada bilo kome drugom na ovaj način bilo je bez presedana u jevrejskim Pismima. Da Isus ovde traži božansku čast očigledno je iz neposrednog konteksta. Isus je upravo ustvrdio da čini sve što Otac čini (st. 19) i da ‚daje život kome hoće‘ (st. 21). Otac je Sinu čak poverio (st. 22) odgovornost izricanja večnog suda nad svim ljudima. Prema Isusu, Otac je to učinio upravo zato da bi svi poštovali njega, Sina, kao što poštuju Oca (st. 23). Ukratko, treba da poštujemo Isusa kao onoga koji drži našu večnu budućnost u svojim rukama — kao onoga koji ima moć života i smrti. Ne možemo nikome dodeliti veću čast ili status od onoga koji pripada našem konačnom, poslednjem Sudiji.

„Koliko tačno časti treba da odamo Isusu? Zaista nema granice. Poslanica Jevrejima tvrdi da je Isus ‚dostojan veće slave od Mojsija, kao što je i graditelj kuće dostojniji od same kuće‘ (3:3). Razmislite šta pisac govori. Mojsije je prema Isusu ono što je kuća prema graditelju kuće! Drugim rečima, Mojsije je deo stvorenja, ‚kuća‘, a Isus se opisuje kao ‚graditelj kuće‘, ili onaj koji je odgovoran za stvorenje. ‚Jer svaku kuću neko gradi, a graditelj svega je Bog‘ (st. 4). Poslanica Jevrejima nam govori da poštujemo Isusa kao što bismo poštovali ‚graditelja‘ stvorenja — Boga.“ (Bauman i Komoševski, Putting Jesus in His Place, 1. All Glory, Laud, and Honor, str. 31-32; podebljanje naše)

„Isus je jednom rekao da svi treba da ‚poštuju Sina kao što poštuju Oca‘ (Jovan 5:23). Kao što smo videli u 1. poglavlju, Isus je ovde iznosio ono što bi se moralo smatrati nečuvenom tvrdnjom za bilo koje puko ljudsko biće — pa čak i za anđela. Isus je tražio čast koja pripada onome koji drži moć života i smrti nad celim čovečanstvom.

„Ako je Isus tražio čast koja pripada Bogu, očekivali bismo da nađemo da mu Biblija izričito dodeljuje većinu, ako ne i sve, oblike časti koje dodeljuje Bogu. Već smo videli da nas Biblija uči da poštujemo Isusa proslavljajući ga, obožavajući ga, moleći mu se, pa čak i pevajući himne njemu i o njemu. U ovom zaključnom poglavlju o počastima koje pripadaju Isusu, videćemo da nas na praktično svaki drugi način na koji nas Biblija uči da poštujemo Boga ona uči i da poštujemo Gospoda.“ (Isto, 5. The Ultimate Reverence Package, str. 61; podebljanje naše)

Zapravo, sa sigurnošću se može reći da Jovan 5:22-23 uči da ne može postojati prihvatljivo obožavanje Boga koje ne uključuje i Sina, kako to kaže drugi ugledni hrišćanski naučnik:

„Ova ponovljena tvrdnja o značaju Isusa i njegovog imena, međutim, ne umanjuje značaj ‚Oca‘ u JJov [Jevanđelje po Jovanu]. Naprotiv, vera u Isusa je volja Oca (6:40), baš kao što je namera Oca ‚da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca‘ (5:22-23). Tesna dvojnost Isusa i Boga ogleda se svuda u JJov, kao u izjavi da večni život dolazi kroz poznanje ‚jedinog istinitog Boga, i Isusa Hrista‘ koga je Bog poslao (17:3). Da ponovimo ranije iznetu opasku, Isusov značaj se u JJov uvek izražava sa osvrtom na Boga ‚Oca‘. U isto vreme, JJov insistira da ispravna poslušnost Bogu i strahopoštovanje prema njemu sada ZAHTEVAJU da Isus bude izričito uključen sa Bogom kao primalac vere i pobožnosti. To znači da se ‚Otac‘ SADA DEFINIŠE SA OSVRTOM NA ISUSA, kroz koga je u jedinstveno punoj i autoritativnoj meri Otac otkriven.“ (Lari H. Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K. 2003], 6. Crises and Christology in Johannine Christianity, str. 390; podebljanje i verzal naši)

Drugi problem sa kojim se zelenaš suočava jeste to što je njegova tvrdnja u sukobu sa njegovim sopstvenim verovanjima kao muslimana. Kao što smo ranije pomenuli, islamska teologija uči da muslimansko božanstvo odbija da dozvoli bilo kome da vlada s njim nad celokupnim stvorenjem (tevhid al-rububijja), niti dopušta svojim sledbenicima da obožavaju bilo koje stvorenje (tevhid al-uluhijja/ibada), i nikada neće dozvoliti nikome da deli njegova isključivo božanska imena i svojstva, ma koliko bio uzvišen (tevhid al-esma ve-sifat).

Stoga, ako bi Isus bio puko stvorenje, kao što ovaj novajlija tvrdi, onda mu Bog nikada ne bi dao dozvolu da deli njegove atribute, imena, suverenitet ili obožavanje. Kao što i sam zelenaš nesvesno priznaje:

Razmislite o tome: koji bi božanski apsolutni Sudija i Bog dozvolio pukim smrtnicima da sede s njim na njegovom Prestolu? Ovo zahteva mnogo objašnjenja.

Međutim, pošto zelenaš veruje da je Bog dodelio Isusu ove jedinstvene božanske povlastice i počasti, nema drugog izbora nego da zaključi da je njegov prorok bio u zabludi jer, nasuprot učenjima Muhameda i njegovih sledbenika, Bog ipak dozvoljava stvorenjima da dele njegove jedinstvene uloge i svojstva.

Još gore, ako veruje da je Muhamed bio u pravu, onda to znači da je zelenaš u suštini optužio Boga da čini širk, budući da u osnovi tvrdi da je Bog zaista uzeo stvorenje da mu bude ortak u svemu božanskom!

Prepustićemo zelenašu da počisti ovaj nered koji je sam sebi stvorio.