Musliman nišani na dva poslanika, ali promašuje obe mete

Antoni Rodžers & Sem Šamun

U prilično lenjom odgovoru koji očigledno nije promislio do kraja, Basam Zavadi je ilustrovao istinitost poslovice: „Ljenivac krije ruku svoju u njedra, ni k ustima svojim ne prinosi je.“ (Priče Solomonove 19:24)

Zavadi citira al-Kurtubija koji tvrdi da reč resul (poslanik) može značiti risala (poruka), i to koristi da pokaže kako se stih može legitimno prevesti na sledeći način: „Mi smo posednici poruke Gospodara svetova.“

Postoje dva velika problema sa Zavadijevim „odgovorom“ na ovom mestu: prvo, ako je tačno da reč resul može značiti risala, tj. poruka, onda bi stih zapravo glasio: „Mi smo poruka Gospodara svetova“, što je jednako loše kao i prvobitna greška na koju smo ukazali; i drugo, Zavadi ne navodi arapsku poeziju koju al-Kurtubi citira, a koja bi nam omogućila da ispitamo da li se reč resulu koristi u sličnom kontekstu kao u Kuranu, npr. imenica u jednini upotrebljena u odnosu na dvojinske ili množinske subjekte. Reći da resulu može posredno upućivati na poruku koju poslanici donose nije isto što i navesti primere u kojima se imenica u jednini koristi za više od jednog subjekta.

Međutim, Zavadi ipak pominje tvrdnju Abu Ubajda, koji je izjavio da su Arapi koristili jedninu resul kada su upućivali na više od jedne osobe. Abu Ubajd čak navodi i drugi primer iz Kurana, konkretno K. 26:77, da pokaže kako Alah koristi jedninu u odnosu na više od jedne osobe: „moji neprijatelji“

Ali ovo objašnjenje takođe otvara probleme za Zavadijevu „odbranu“. Prvo, navođenje primera iz arapskih izvora koji sadrže istu grešku kakva se nalazi u Kuranu ne pomaže Zavadijevom slučaju. Sve što se time utvrđuje jeste da muslimansko sveto pismo sadrži gramatičke greške koje se nalaze i u nenadahnutoj arapskoj književnosti, i time se dokazuje da Kuran nije ništa bolji od dela pogrešivih, nesavršenih ljudskih autora!

A citirati još jedan kuranski stih u kojem Alah opet pogrešno koristi jedninu umesto množine samo dodatno dokazuje da muslimansko sveto pismo sadrži višestruke gramatičke greške. Ono što primer iz K. 26:77 pokazuje jeste da su rečitost i jezička struktura Kurana sve samo ne savršeni ili čudesni.

Drugo, Zavadi ne uviđa da ova različita objašnjenja u suštini protivreče jedno drugom. Uostalom, tvrdnja al-Kurtubija da resul (poslanik) u K. 26:16 ima u suštini isto značenje kao risala (poruka), tj. da je Mojsiju i Aronu zapoveđeno da kažu kako obojica poseduju poruku, pobija njegovu tvrdnju da se resul tretira kao množina, iako je po obliku jednina.

Drugim rečima, ili Kuran ovde tretira resul kao stvarnu množinu, ili ga koristi u istom smislu kao risala. Ako je ovo drugo, onda to znači da je u K. 26:16 zapravo jednina, a ne množina!

Treće, u žurbi da objasni grubu grešku Kurana, Zavadi je takođe prevideo paralelni stih koji smo naveli, a koji pominje čak i njegov citat iz Ibn Kesira.

Evo šta kaže Zavadijev citat iz Ibn Kesira:

(I idite obojica faraonu, i recite: „Mi smo poslanici Gospodara svih svetova.“) Ovo je poput ajeta,

(Zaista, mi smo obojica poslanici tvoga Gospodara) (20:47). što znači: „obojica smo poslati k tebi“, (Tefsir Ibn Kesir)

Zavadi je prikladno zanemario probleme koje K. 20:47 postavlja njegovom „odgovoru“. Taj stih bi trebalo da se odnosi na isti događaj u kojem Alah upućuje Mojsija šta on i Aron treba da kažu kada izađu pred faraona. Međutim, umesto da koristi istu formulaciju kao u K. 26:16, K. 20:47 zapravo upotrebljava protivrečnu terminologiju i čak izbegava grešku koja se nalazi u onom drugom stihu!

Uporedite pažljivo ta dva teksta:

K. 20:47

„Zato idite obojica k njemu i recite: 'Zaista, mi smo poslanici tvoga Gospodara, pa pusti sinove Izrailjeve da pođu s nama…'“

Fatijahu fa-kula inna resula rabbika fa-arsil ma'ana beni isra-ila...

K. 26:16-17

A kada obojica dođete faraonu, recite: 'Mi smo poslanik Gospodara svih svetova, pa dozvoli sinovima Izrailjevim da pođu s nama.'

Fatija fir'avna fa-kula inna resulu rabbi al'alemina En arsil ma'ana beni isra-ila

Kao što je već primećeno u našem članku, reč resula koja se koristi u K. 20:47 stoji u dvojini. To je u suprotnosti sa K. 26:16, gde se koristi jednina resulu.

Razlike u formulaciji između ova dva odlomka uvode čitav niz dodatnih problema.

Prvo, zar upotreba dvojine u K. 20:47 zapravo ne pobija Zavadijevu tvrdnju da resul (poslanik) funkcioniše kao sinonim za risala (poruka)? Tj. autor(i) nije/nisu govorio/govorili o poruci koju su Mojsije i Aron doneli, već je/su naglašavao/naglašavali njihove uloge Alahovih poslanika.

Drugo, zašto je/su autor(i) upotrebio/upotrebili dvojinu u K. 20:47 kada je/su koristio/koristili jedninu u K. 26:16? Uostalom, ako se resulu može koristiti u odnosu na više od jednog subjekta, zašto se autor(i) jednostavno nije/nisu držao/držali jednine i u K. 20:47? Zašto je/su odlučio/odlučili da posegne/posegnu za dvojinom?

Ovo nas vodi do trećeg problema koji Zavadi treba da reši. Zar dvojina u K. 20:47 ne dokazuje da je/su autor(i) zaista napravio/napravili grešku u K. 26:16 upotrebivši jedninu, dok je/su u stvari želeo/želeli dvojinu?

Četvrto, ovi stihovi se razlikuju i u pogledu tačnih reči koje je Alah izgovorio Mojsiju, npr. da li je Alah rekao Mojsiju: „Idite obojica k faraonu“, kao u K. 26:16? Ili je zaista rekao: „Idite obojica k njemu“, kako nalazimo u K. 26:16? I da li im je Alah zaista rekao da kažu: „Mi smo poslanik Gospodara al-Alemina“? Ili im je zapravo zapovedio da uzviknu: „Mi smo poslanici TVOGA Gospodara“? Štaviše, da li je Alah rekao fa-arsil („pa pusti… da pođu“), kao u K. 20:47, ili En arsil („pa dozvoli… da pođu“), kao u K. 26:17?

Ove varijacije u formulaciji su ozbiljne i prilično štetne po Zavadijev stav. Zavadi je progutao laž da je Kuran Alahovo otkrivenje koje je on reč po reč izdiktirao Muhamedu. Zavadi ne veruje da je muslimansko sveto pismo krparija od različitih izvora koji su nasumično spojeni i loše priređeni. Niti veruje da Kuran odražava gledišta više autora, slično onome što nalazimo u slučaju kanonskih jevanđelja. Zavadi dalje veruje da je Alah sveznajuć i stoga savršeno sposoban da se seti svega što se ikada dogodilo.

Međutim, ako je Alah zaista izdiktirao Kuran Muhamedu, zašto onda u ovim paralelnim izveštajima nalazimo velike verbalne varijacije i protivrečnosti? Zar islamsko božanstvo nije bilo u stanju da zabeleži iste razgovore koje su on i drugi vodili potpuno istim rečima? Zar se Alah ne seća tačnih reči koje je otkrio Mojsiju i Aronu? Očigledno ne, budući da islamsko sveto pismo ponavlja iste razgovore uz velike i često protivrečne varijacije kako u formulaciji tako i u pojedinostima.

Stoga, gramatička greška u K. 26:16 i protivrečna formulacija koja postoji između tog stiha i K. 20:47 pružaju dodatan razlog da se ozbiljno posumnja u to da li je autor Kurana zaista pravi Bog, i da li je Muhamed prorok jedinog istinitog Boga, kada je poruka „koja mu je otkrivena“ ispunjena tolikim greškama i nedoslednostima, kao i lažima i obmanama.

Vreme je da Zavadi baci peškir i pronađe drugu religiju, kao i drugo zanimanje. Islamska apologetika mu jednostavno ne ide od ruke.