Visoko leteći ždralovi, 2. deo · Apologetizam by Sam Shamoun

MUHAMEDOVO SATANSKO NADAHNUĆE

Ovo je nastavak moje prethodne objave na ovu temu: VISOKO LETEĆI ŽDRALOVI, 1. DEO.

Osvrnuću se na nekoliko uobičajenih prigovora koje muhamedanci iznose kako bi bacili sumnju na istorijsku verodostojnost toga da je Satana nadahnuo Muhameda da izgovori stihove koji veličaju tri paganske boginje za koje su Arapi verovali da su Alahove kćeri.

ZABELEŽENO U NAJRANIJIM IZVORIMA ISLAMA

Obratite ponovo pažnju na to kako neki od najranijih i najpouzdanijih izvora islama pripovedaju ovu epizodu:

Prenosi se od Muhameda ibn Kaba el-Kurazija da je Alahov Poslanik recitovao suru En-Nedžm sve do Alahovih reči (u značenju): „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ [En-Nedžm, stihovi 19-20] ZATIM GA JE SATANA NADAHNUO DA KAŽE: „To su uzvišene boginje čije se posredovanje očekuje”. Zatim je Alah objavio ono što znači: „I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio,“. [El-Isra, stihovi 73-74] Alahov Poslanik je potom ostao ožalošćen sve dok Alah nije objavio (ono što znači): „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“. [El-Hadž, stih 52] [Ebu eš-Šejh] (Dželaludin es-Sujuti, Razlozi i povodi objave Časnog Kurana (Lubab en-nukul fi esbab en-nuzul), preveo dr Muhamed Mahdi eš-Šerif [Dar el-Kotob el-Ilmija, Bejrut 2015], Kuran 17:73, str. 235-236; naglasak velikim slovima je moj)

Prenosi se od Seida ibn Džubejra da je Alahov Poslanik recitovao suru En-Nedžm sve do Alahovih reči (u značenju): „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ [En-Nedžm, stihovi 19-20] ZATIM GA JE SATANA NADAHNUO DA KAŽE: „To su uzvišene boginje čije se posredovanje očekuje”. Politeisti rekoše: „On (Muhamed) nikada pre ovog dana nije o našim bogovima govorio s dobrim”. Zatim je pao ničice I ONI SU PALI NIČICE ZAJEDNO S NJIM. Tim povodom je Alah objavio ovaj kuranski stih. [Ibn Ebu Hatim; Ibn Džerir i Ibn el-Munzir]

Isto se prenosi I OD IBN ABASA. [El-Bezar i Ibn Merdevejh] (Isto, Kuran 22:52, str. 260; naglasak velikim slovima je moj)

Zapravo, dokazi pokazuju da je Ibn Ishak, čovek koji je u osmom veku napisao najstariju sačuvanu biografiju Muhamedovog života, tj. Siratu Rasulullah („Život Alahovog Poslanika”), uvrstio ovaj izveštaj u svoje delo. Međutim, kasnije ga je izbrisao Ibn Hišam, musliman koji je u devetom veku posle Hrista priredio i preradio Ibn Ishakovu siru.

Ibn Hišam je otvoreno priznao da je izostavio građu za koju je smatrao da je ili slaba ili suviše sramotna po Muhamedov lik:

„… U biblioteci džamije Karavijin u Fesu, u Maroku, nalazi se rukopis pod naslovom Kitab el-Magazi (Knjiga o pohodima) koji, pored ostalih izvora, sadrži zapis predavanja koja je Ibn Ishak svojevremeno držao o Muhamedovom životu, a koja uključuju priču o ustupku koji je Muhamed učinio paganskim Mekancima. Pripovedanje je veoma slično onome u Taberijevom delu, osim što se stvarni ‘satanski stihovi’ samo pominju, a ne navode se doslovno u tekstu.” (Džon Gilkrist, Muhammad and the Religion of Islam, 3. The Nature of Muhammad’s Prophetic Experience, Satanino umetanje i njegove implikacije, str. 117 i dalje)

Evo šta je o ovom rukopisu pronađenom u biblioteci u Fesu napisao čuveni islamolog i naučnik koji je Ibn Ishakovu siru preveo na engleski, Alfred Gijom:

Stih umetnut u Kuran na Satanin podsticaj

Ms. fo. 56b; T. str. 1192 i dalje; S. str. 229; I.H. str. 241; L. str. 161

Teško da može biti sumnje u to da je Ibn Hišam izbacio deo teksta koji je do njega došao, jer ne navodi nikakav razlog za iznenadno obraćenje stanovnika Meke i ostavlja ga neobjašnjenim. Cela priča je dosad bila poznata samo iz Taberija, koji je citirao Ibn Ishaka po predanju od Saleme. U toj verziji se jasno kaže da je upravo prorokova želja da okonča otuđenost između sebe i svog naroda i da im olakša prihvatanje islama navela da popusti pred Sataninim nagovorom i doda reči „To su uzvišeni ždralovi (gharaniq) čije se posredovanje ima nadati” (ili, prema drugoj verziji, „odobrava”).

Rukopis se slaže sa Salaminim izveštajem od Ibn Ishaka da su se iseljenici vratili iz Abisinije zato što su čuli za obraćenje Kurejšija usled ustupka učinjenog politeizmu, ali, začudo, ne navodi sporne reči. Verovatno su namerno izostavljene, a čitaoci su morali znati koje su, jer bi u suprotnom pripovedanje bilo nerazumljivo. Pominju se dva stiha, ali drugi nije naveden. S obzirom na njegovu zanimljivost, donosim prevod rukopisa: „(Iseljenici) ostadoše tamo gde su bili sve dok nisu čuli da su stanovnici Meke prihvatili islam i pali ničice. To je bilo zato što je Muhamedu bilo objavljeno poglavlje Zvezda (53), i apostol ga je recitovao. I muslimani i politeisti slušali su ga ćutke sve dok nije stigao do svojih reči ‘Jeste li videli (ili, „razmotrili”) al-Lat i al-Uzu?’ Pažljivo su ga slušali, dok su verni verovali (svom proroku). Neki su otpali kada su čuli Satanin ‘sadž’ i rekli: ‘Alaha nam, služićemo im (Gharaniq) da bi nas približili Alahu’. Satana je ova dva stiha naučio svakog politeistu i njihovi jezici su ih lako prihvatili. To je teško palo apostolu sve dok mu nije došao Gavrilo, i on mu se požali na ova dva stiha i na dejstvo koje su imali na narod. Gavrilo odbi odgovornost za njih i reče: ‘TI SI RECITOVAO narodu nešto što ti ja nisam doneo od Boga i TI SI REKAO ono što ti nije bilo rečeno da kažeš’. Apostol je bio duboko ožalošćen i uplašen. Tada mu Bog posla, radi utehe: ‘Nikada pre tebe nismo poslali ni apostola ni proroka a da mu Satana, kada bi nešto poželeo, nije ubacio nagoveštaj u njegovu želju’, sve do reči ‘Znani, Mudri’” (Sura 22:51).

Ibn Kesir navodi fantastičan razlog za obraćenje Mekanaca i kaže da Ibn Ishakovo predanje nije verodostojno. Kaže da on sam nije naveo priču o gharaniq jer bi moglo biti onih koji je čuju prvi put i ne bi mogli da o njoj ispravno sude.

Suhejli, sa svojom uobičajenom iskrenošću, ne okoliša oko toga. Kaže da je uzrok povratka iseljenika bio onakav kakvim smo ga čuli, a govori i to da je, osim Ibn Ishaka, ovo predanje preneo i Musa ibn Ukba. Kaže da tradicionalisti odbacuju ovaj hadis, a da oni koji ga prihvataju imaju načina da ga objasne. Jedan od njih, kaže on, naime taj da je Satana izgovorio reči koje su se raširile gradom, ali da ih apostol nije izrekao, bio bi izvrstan da nije činjenice da predanje tvrdi kako je Gavrilo rekao Muhamedu: „Ja ti ovo nisam doneo”. (Alfred Gijom, New Light on the Life of Muhammad [Manchester University Press], str. 38-39: https://books.google.com/books?id=tNHnAAAAIAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q=instigation%20of%20satan&f=false; podebljanje i velika slova moj naglasak)

PRVI PRIGOVOR

Jedan od razloga koje muslimani navode protiv verodostojnosti ovog izveštaja jeste taj što nijedno od velikih hadiskih dela, naročito sahih zbirke Buharije i Muslima, ne prenosi ovu epizodu.

Sa ovim argumentom postoje dva velika problema.

Sa izuzetkom Malikove Muvate, sva velika sunitska hadiska dela koja danas postoje sastavljena su više od dva veka nakon Muhamedove smrti, koja se beleži 632. godine posle Hrista.

Nastala su u vreme kada su muslimanski učenjaci već razvili shvatanje da nijedan Alahov poslanik ni prorok ne može pasti u velike grehe niti počiniti teške prestupe, budući da su božanski zaštićeni (masum) od toga. To je postalo poznato kao učenje o ismi.

Stoga nije iznenađujuće što bi kasniji sastavljači hadisa odbacili i/ili odbili da uvrste događaj koji njihovog voljenog proroka pokazuje kako pada u idolopoklonstvo, čime je priznao stvarnost i uzvišeni položaj triju velikih boginja koje su pagani obožavali, čineći time širk, jedini greh koji Alah nikada neće oprostiti:

„Koji vam je Zemlju posteljom, a nebo zdanjem učinio; Koji s neba spušta vodu i s njom izvodi plodove, opskrbu vašu. Zato ne pripisujte Allahu druga božanstva, a znate to.“ S. 2:22 Hilali-Khan

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 Hilali-Khan – Up. Kuran 4:116

„A tebi, i onima pre tebe, je objavljeno: „Ako bi druga božanstva pored Allaha obožavao tvoja dela bi sigurno propala, i sigurno bi bio među stradalnicima."“ S. 39:65 Hilali-Khan

S obzirom na to, Buharija zapravo pruža prećutnu potvrdu istoričnosti „satanskih stihova”, jer beleži predanje u kojem su svi pagani pali ničice zajedno sa Muhamedom kada je ovaj završio recitovanje sure En-Nedžm, 53. poglavlja, upravo one sure koja je sadržala Muhamedovu hvalu trima boginjama:

Prenosi Ibn Abas: Prorok je pao ničice dok je recitovao En-Nedžm, i s njim su ničice pali muslimani, pagani, džini i sva ljudska bića. (Sahih el-Buhari, tom 2, knjiga 19, broj 177: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=19&translator=1&start=0&number=177)

Prenosi Ibn Abas: Prorok je pao ničice kada je završio recitovanje sure En-Nedžm, i svi muslimani i pagani i džini i ljudska bića pali su ničice zajedno s njim. (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 385: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=385)

Nema apsolutno nikakvog smisla tvrditi, kako neki muslimani čine, da su svi pagani pali ničice u obožavanju pri Muhamedovom recitovanju 53. sure zbog njene lepote i veličanstvenosti, budući da to nikada nisu učinili ni pre ni posle toga ni za jednu drugu suru. Iracionalnost takve tvrdnje dodatno se vidi iz činjenice da ova sura u svom sadašnjem obliku sadrži oštar prekor i osudu pagana zbog njihovog verovanja u ženska božanstva i njihovog obožavanja. Zašto bi, onda, svi oni pali ničice nakon što su čuli Muhameda kako se odriče i njih i triju Alahovih kćeri?

Razumnije objašnjenje jeste da je Muhamedovo recitovanje sure En-Nedžm prvobitno uključivalo hvalu trima boginjama koju ga je Satana nadahnuo da izgovori:

„Suretu En-Nedžm” jeste ista ona 53. sura koju je Muhamed recitovao prema pripovestima koje smo naveli. Šta je drugo moglo navesti sve prisutne, i muslimane i pagane, da padnu ničice iza Muhameda ako ne ustupak učinjen mekanskim boginjama? Može se razumeti da muslimani slede svaki Muhamedov primer (videti navod iz Ibn Ishaka), ali je teško, ako ne i nemoguće, poverovati da bi se paganski Mekanci pridružili Muhamedu u obožavanju na kraju sure da ju je izgovorio onako kako danas glasi, sa tako žestokim poimeničnim osuđivanjem tih istih boginja. Izgleda da priča ima uverljiv istorijski temelj. (Gilkrist, Muhammad and the Religion of Islam, Satanino umetanje i njegove implikacije)

DRUGI PRIGOVOR

Prema muslimanskim autoritetima koji su naveli epizodu o „satanskim stihovima”, sledeći odlomci su „spušteni” da bi ga ukorili i/ili utešili zbog njegovog trenutnog pada u idolopoklonstvo:

„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio, i tada bismo ti, zaista, dali da iskusiš dvostruku patnju u životu i dvostruku patnju posle smrti; tada ne bi nikoga našao da te od Nas spasi.“ S. 17:73-75

„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“ S. 22:52

A ipak, ima muslimana koji tvrde da se ovi tekstovi nikako ne mogu odnositi na „satanske stihove”, uprkos tvrdnjama mnogih učenjaka i komentatora koji kažu suprotno, jer su ti odlomci navodno objavljeni godinama kasnije.

Kako to kaže sledeći muslimanski polemički sajt:

Stihovi sure El-Isra (17:73-75), koji su, prema priči, objavljeni da bi „ukorili” Proroka zbog navodnog recitovanja „satanskih” stihova, zapravo nisu objavljeni sve do posle događaja Miradža. Miradž, odnosno Prorokovo uzašašće, dogodio se, prema istorijskim izvorima, desete ili jedanaeste godine proročkog poziva, tj. dve ili tri godine pre Hidžre u Medinu. Ako je tako, onda to znači da „satanski” stihovi nisu bili otkriveni, ili da se iz nekog razloga pet ili šest godina nije pominjala navodna interpolacija stihova, a da je Prorok tek nakon toga zbog nje ukoren. Može li bilo koji razuman čovek verovati da se interpolacija dogodi danas, a ukor usledi šest godina kasnije, dok se ukidanje interpoliranih stihova javno objavljuje nakon devet godina? Odgovarajući stih sure El-Hadž (22:52) je, prema komentatorima Kurana, objavljen prve godine po Hidžri, tj. oko osam do devet godina nakon tog događaja i oko dve i po godine nakon takozvanog ukora upućenog Proroku (17:73-75). Može li iko ko poznaje Kuran, njegovu istoriju i objavu, razumeti i objasniti kako je slučaj interpolacije mogao biti tolerisan šest godina, a i zašto sporni „stihovi” nisu ukinuti sve do posle devet godina?

Implikacija ovog argumenta jeste da bi, budući da su stihovi koji ukidaju objavljeni devet godina nakon prvobitnog događaja, to značilo da su muslimani devet godina tražili posredovanje od Lat, Menat i Uze! Drugim rečima, otvoreno idolopoklonstvo koje proističe iz kompromitovanih monoteističkih uverenja. Stoga je prilično pretenciozno sugerisati bilo kakvu istoričnost zamisli da su muslimani tokom gotovo čitave decenije tražili posredovanje od Lat, Menat i Uze. (Islamic-Awareness, „To su visokoleteće tvrdnje”)

Nazvati ovo prilično podmuklim i nepoštenim argumentom bilo bi blago rečeno, jer su ovi muhamedanci potpuno svesni da islamsko predanje uči kako bi Muhamed stihove koje je ranije izgovorio ubacivao u sure sastavljene mnogo godina kasnije.

Kako objašnjava hrišćanski apologeta Džon Gilkrist:

„… Nešto verodostojniju odbranu nudi jedan muslimanski komentator ovog stiha:

Štaviše, potpuno je nezamislivo da bi tako važan događaj kao što je Prorokovo prihvatanje posredovanja idola bio pomenut u Kuranu osam godina nakon što se zbio. Pedeset treće poglavlje, u kojem se ta promena navodno dogodila, objavljeno je pre pete godine Prorokovog poziva, dok je ovo poglavlje objavljeno uoči Prorokovog odlaska iz Meke. (Ali, The Holy Qur’an, str. 658).

„Ovaj argument, međutim, ne uzima u obzir dobro utvrđenu činjenicu da je većina kuranskih sura sastavljena od raznorodnih odlomaka iz različitih perioda, često sačinjenih i od mekanskih i od medinskih stihova. U uvodu u 22. suru u svom prevodu Kurana, Ričard Bel kaže:

Sura je zapravo postala sasvim nepovezana. Stihovi 51-53, upućeni lično proroku, sasvim su izvan konteksta. (Bel, The Qur’an Translated, tom 1, str. 316).

„On zatim navodi moguće povode za uvrštavanje pomenutih stihova i dopušta raniji datum od glavnine sure. Stoga je sasvim moguće da sura 22:52 potiče iz vremena pre ostatka sure i da se neposredno odnosi na povod ‘satanskih stihova’. V. M. Vat, u drugoj knjizi, komentariše isti stih:

Ovaj odlomak je opravdanje za neku raniju izmenu u tekstu Kurana; jedna nit predanja drži da se on odnosi na stihove prvobitno objavljene kao nastavak 53:19,20. (Vat, Companion to the Qur’an, str. 156).

„Pomenuta nit jeste već spomenuti izvor Ibn Ishak/Taberi. Zacelo moramo zaključiti da je sura 22:52 kuranska referenca i putokaz ka priči o ustupku paganskim Mekancima kada uzmemo u obzir da islamska tradicijska literatura ne nudi nijedan drugi povod za objavu ovog stiha. Muslimanski komentatori koji odbacuju vezu prepoznatu u niti Ibn Ishak/Taberi ipak ne mogu da ponude nijedan drugi slučaj ili događaj koji bi mogao objasniti tvrdnje iznesene u tom stihu.” (Gilkrist, Satanino umetanje i njegove implikacije)

Sledeći hadisi i islamski izvori potvrđuju ovu činjenicu:

Prenosi Ibn Abas: „Rekoh Osmanu ibn Afanu:

‘Kakvo je bilo tvoje rasuđivanje u vezi sa El-Enfalom – koja spada u mesani (sure sa manje od sto ajeta), i Beraom, koja spada u mi’in (sure sa oko sto ajeta), pa si ih sastavio zajedno, a da između njih nisi napisao red Bismillahir-Rahmanir-Rahim, i smestio si ih među sedam dugih (sura) – zašto si to učinio?’ Osman reče: ‘Znalo je proći dugo vreme a da Alahovom Poslaniku ništa ne bude objavljeno, a onda bi ponekad bila objavljena sura sa mnogo (ajeta). Kada bi nešto bilo objavljeno, on bi pozvao nekoga ko ume da piše i rekao: „Stavi ove ajete u suru u kojoj se pominje to i to.” Kada bi bio objavljen jedan ajet, rekao bi: „Stavi ovaj ajet u suru u kojoj se pominje to i to.” A El-Enfal je bila među prvima objavljenim u Medini, a Beraa među poslednjim objavljenim delovima Kurana, i njena pripovedanja (ona iz Berae) ličila su na njena pripovedanja (ona iz El-Enfala), pa smo pomislili da je deo nje. Zatim je Alahov Poslanik umro, a nama nije bilo razjašnjeno da li je deo nje. Iz tog razloga smo ih sastavili zajedno a da između njih nismo napisali Bismillahir-Rahmanir-Rahim, i smestili smo to među sedam dugih (sura).’

Ocena: hasen (Darussalam)

Engleska referenca: tom 5, knjiga 44, hadis 3086

Arapska referenca: knjiga 47, hadis 3366 (suunah.com: https://sunnah.com/urn/640920; naglasak je moj)

Prenosi Osman ibn Afan:

Jezid el-Farisi reče: Čuo sam Ibn Abasa kako kaže: Pitao sam Osmana ibn Afana: Šta te je navelo da (suru) El-Beraa, koja pripada mi’in (surama) (sa sto stihova), i (suru) El-Enfal, koja pripada mesani (surama), staviš u skupinu es-seb’u et-tival (prve duge sure ili poglavlja Kurana), a da između njih nisi napisao „U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog”? Osman odgovori: Kada bi Proroku bili objavljeni kuranski stihovi, pozvao bi nekoga da mu ih zapiše i rekao mu: Stavi ovaj stih u suru u kojoj je pomenuto to i to; a kada bi bio objavljen jedan ili dva stiha, govorio bi slično (u vezi s njima). (Sura) El-Enfal je prva sura koja je objavljena u Medini, a (sura) El-Beraa objavljena je poslednja u Kuranu, a njen sadržaj bio je sličan sadržaju El-Enfala. Zbog toga sam pomislio da je deo El-Enfala. Otuda sam ih smestio u skupinu es-seb’u et-tival (sedam dugih sura) i nisam između njih napisao „U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog”.

Ocena: daif (El-Albani)

Referenca: Sunen Ebu Davud 786

Referenca u knjizi: knjiga 2, hadis 396

Engleski prevod: knjiga 3, hadis 785 (sunnah.com: https://sunnah.com/abudawud/2/396; naglasak je moj)

Ahmed je u el-Musnedu (4/218) sa hasen isnadom preneo od Osmana ibn Ebi el-Asa da je rekao: „Sedeo sam sa Alahovim Poslanikom kada je upro pogled u nešto, zatim spustio pogled tako da je zamalo gledao u zemlju, a onda je pogledao u nešto. Reče: ‘Došao mi je Džibril i rekao mi da stavim ovaj ajet na ovo mesto u ovoj suri:

„Allah, zaista, naređuje pravdu, dobročinstvo i pomaganje bližnjih, a razvrat, sve što je odvratno i nasilje zabranjuje; On vas savetuje kako biste uzeli pouku.“ [En-Nahl 16:90 – tumačenje značenja].’”…

El-Kadi Ebu Bekr je u el-Intisaru rekao: „Redosled ajeta je nešto što je obavezno i obavezujuće. Džibril je govorio (Proroku): ‘Stavi taj i taj ajet na to i to mesto.’”…

El-Begavi je u Šerhu es-sunneu rekao: „Alahov Poslanik je poučavao svoje ashabe i učio ih onome što mu je objavljeno od Kurana onim redom kojim to stoji u našim mushafima danas, redom kojem ga je Džibril naučio. Kada bi svaki ajet bio objavljen, Džibril bi mu rekao: ovaj ajet treba zapisati posle tog i tog ajeta u toj i toj suri. Tako je jasno da su napori ashaba bili ograničeni jedino na sabiranje Kurana na jedno mesto, a ne na uređivanje njegovog redosleda. Kuran je ovim redom zapisan na el-Levhu el-Mahfuzu, zatim ga je Alah u celini spustio na prvo nebo, odakle je objavljivan postupno, kako je bilo potrebno, a redosled kojim je objavljivan nije redosled kojim se recituje.” (Islamqa, Redosled sura i ajeta u Kuranu)

A evo i nekoliko hadisa koji potvrđuju da je, uprkos tome što je deveto poglavlje bilo poslednja sura koju je Muhamed sastavio, poslednji stih koji je izgovorio zapravo bio Kuran 4:176:

Prenosi El-Bera: Poslednja objavljena sura bila je Beraa, a poslednji objavljeni stih bio je: „Oni traže od tebe tumačenje. Reci: „Allah će da vam kaže propis o onome ko nema ni roditelja ni dece“ (4.176) (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 129 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=129)

Prenosi El-Bera: Poslednji objavljeni stih bio je: „Oni traže od tebe tumačenje. Reci: „Allah će da vam kaže propis o onome ko nema ni roditelja ni dece“ A poslednja objavljena sura bila je Beraatun (9). (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 177 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=177)

Druga predanja kažu da je poslednji stih koji je Muhamed sastavio bio onaj o kamati (riba) u Kuranu 2:275:

Prenosi Ibn Abas: Poslednji stih (u Kuranu) objavljen Proroku bio je stih koji se bavi kamatom (tj. riba). (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 67, https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=67)

11 Poslovni odnosi

(4c) Poglavlje: Kamata – Odeljak 3

Omer b. el-Hatab reče:

Poslednji stih koji je spušten bio je onaj o kamati (Kuran 2:275), ali je Alahov Poslanik uzet a da nam ga nije objasnio; zato ostavite kamatu i sve što je sumnjivo. Prenose ga Ibn Madža i Darimi.

Referenca: Miškat el-Mesabih 2830

Referenca u knjizi: knjiga 11, hadis 69 (sunnah.com: https://sunnah.com/mishkat/11/69)

Bilo kako bilo, činjenica da su Kuran 2:275 i 4:176 dodati tek nakon što su odgovarajuće sure već bile sastavljene potvrđuje da su Kuran 17:73-75 i 22:52 prvobitno dati povodom događaja „satanskih stihova” i da su stoga bili odvojeni od sura u koje su danas smešteni.

Drugim rečima, ovi stihovi su tek mnogo kasnije dodati u sure koje ih sada sadrže.

Štaviše, Muhamed bi išao čak dotle da ispravlja i menja pojedine stihove zbog svojih promenljivih okolnosti i/ili nepredviđenih problema koji bi ga zatekli nespremnog, kao što nalazimo u sledećim primerima:

Kuran 2:284-286

(Poslanik veruje u ono što mu je objavljeno od Gospodara njegovog…) [2:285]. Obavestio nas je imam Ebu Mansur Abd el-Kahir ibn Tahir> Muhamed ibn Abd Allah ibn Ali ibn Zijad> Muhamed ibn Ibrahim el-Bušandži> Umejja ibn Bistam> Jezid ibn Zurej> Revh ibn el-Kasim> el-Ala> njegov otac> Ebu Hurejra, koji reče: „Kada je Alah, uzvišen je On, objavio Svome Poslaniku stih (… i obelodanili vi ono što je u vašim dušama ili sakrili, Alah će vas za to pozvati na odgovornost…) [2:284], prorokovim ashabima je bilo teško da to podnesu. Otišli su Poslaniku i rekli: ‘Poverena su nam dela koja ne možemo da nosimo: molitva, post, džihad, milostinja; a sada ti je Alah objavio ovaj stih koji nismo u stanju da podnesemo’. Alahov Poslanik im reče: ‘Želite li da kažete kao što su pre vas rekli ljudi dvaju Pisama? — pripovedač reče: mislim da je naveo stih (Čujemo i ne pokoravamo se!) [2:93] — Recite, radije, (Čujemo i pokoravamo se. (Podaj nam) oproštaj Svoj, Gospodaru naš. Tebi se putuje)’. Kada su to čuli, nisu odgovorili. Alah je nakon toga objavio (Poslanik veruje u ono što mu je objavljeno od Gospodara njegovog…) ceo stih, a Alah GA JE UKINUO Svojom objavom (Alah nikoga ne opterećuje preko mogućnosti njegovih…) [2:286] do kraja stiha”. Ovaj izveštaj je preneo Muslim od Umejje ibn Bistama. Obavestio nas je Muhamed ibn Ibrahim ibn Muhamed ibn Jahja> njegov otac> Muhamed ibn Ishak es-Sekafi> Abd Allah ibn Omer i Jusuf ibn Musa> Veki> Sufjan> Adem ibn Sulejman, koji reče: „Čuo sam Seida ibn Džubejra kako prenosi od Ibn Abasa, koji reče: ‘Kada je objavljen stih (… i obelodanili vi ono što je u vašim dušama ili sakrili, Alah će vas za to pozvati na odgovornost…), u srca prorokovih ashaba se uvukao prigovor kakav se nikada ranije nije uvukao. Prorok im reče: Recite: ‘čujemo i pokoravamo se’. Alah je zatim objavio (Alah nikoga ne opterećuje preko mogućnosti njegovih), sve do Njegovih reči (ili pogrešimo), nakon čega je rekao: Učinili ste. (https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=2&tAyahNo=285&tDisplay=yes&UserProfile=0&LanguageId=2; podebljanje i velika slova moj naglasak)

Ponavljao je to sa svakom rečenicom ovog stiha do njegovog kraja’”. Ovo je preneo Muslim od Ebu Bekra ibn Ebi Šejbe od Vekija. Komentatori Kurana rekoše: „Kada je objavljen stih (i obelodanili vi ono što je u vašim dušama ili sakrili, Alah će vas za to pozvati na odgovornost), Ebu Bekr, Omer, Abd er-Rahman ibn Avf, Muaz ibn Džebel i skupina Pomagača otišli su Proroku. Klekli su i zatim rekli: ‘O Alahov Poslaniče! Alaha nam, nijedan drugi objavljeni stih Kurana nije nam teži od ovoga. Neko od nas govori sam sa sobom o stvarima za koje ne bi želeo da mu ostanu u srcu ni u zamenu za ceo svet i sve što je u njemu. A sada nam se traži račun za ono što govorimo samima sebi. Alaha nam, propali smo’. Alahov Poslanik reče: ‘Ovako je objavljeno!’ Rekoše: ‘Upropašćeni smo; vezani smo onim što nikako ne možemo poneti’. Alahov Poslanik reče: ‘Hoćete li reći kao što su sinovi Izrailjevi rekli Mojsiju (Čujemo i ne pokoravamo se!); recite radije: Čujemo i pokoravamo se’. Rekoše: ‘Čujemo i pokoravamo se’. To im je bilo izuzetno teško, i ostali su u tom stanju GODINU DANA, nakon čega je Alah, uzvišen je On, spustio olakšanje i spokoj Svojim rečima (Alah nikoga ne opterećuje preko mogućnosti njegovih…) ČIME JE UKINUT STIH PRE NJEGA. Prorok reče: ‘Alah je oprostio mojoj zajednici ono što govore samima sebi, sve dok po tome ne postupe niti o tome govore drugima’”. (Isto: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=2&tAyahNo=285&tDisplay=yes&Page=2&Size=1&LanguageId=2; podebljanje i velika slova moj naglasak)

Kuran 4:95

Prenosi El-Bera: Bilo je objavljeno: „Vernici koji se ne bore, osim onih koji su nesposobni, ne mogu da se izjednače sa onima koji se bore na Allahovom putu svojim imecima i svojim životima. One koji se bore svojim imecima i svojim životima Allah je odlikovao za stepen nad onima koji se ne bore, i svima Allah obećava lepu nagradu. A Allah je borce, u odnosu na one koji se ne bore, odlikovao velikom nagradom;“ (Kuran 4:95) Prorok reče: „Pozovite mi Zejda i neka donese ploču, mastionicu i lopaticu.” Zatim reče: „Piši: Nisu jednaki oni vernici koji sede …”, a u to vreme je Amr ibn Um Mektum, slepi čovek, sedeo iza Proroka. On reče: „O Alahov Poslaniče! Kakva je tvoja naredba za mene (u pogledu gornjeg stiha), budući da sam slep čovek?” Tako je, umesto gornjeg stiha, objavljen sledeći stih: „Vernici koji se ne bore, osim onih koji su nesposobni, ne mogu da se izjednače sa onima koji se bore na Allahovom putu svojim imecima i svojim životima. One koji se bore svojim imecima i svojim životima Allah je odlikovao za stepen nad onima koji se ne bore, i svima Allah obećava lepu nagradu. A Allah je borce, u odnosu na one koji se ne bore, odlikovao velikom nagradom;“. (Kuran 4:95) (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 61, broj 512 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=61&translator=1&start=0&number=512)

Kuran 8:65-66

Zatim On reče: ‘O proroče, Bog je dovoljan tebi i vernicima koji te slede. O proroče, podstiči vernike na borbu. Ako vas bude dvadeset postojanih, savladaće hiljadu nevernika, jer ako vas bude stotina, savladaće hiljadu nevernika, jer su oni ljudi bez razuma’, tj. oni se ne bore sa dobrom namerom niti radi istine, niti znaju šta je dobro a šta zlo. Abdulah b. Ebu Nedžih od Ataa b. Ebu Rebaha od Abdulaha b. Abasa ispričao mi je da je, KADA JE OVAJ STIH SIŠAO, on bio šok za muslimane, kojima je teško palo to što bi dvadesetorica morala da se bore protiv dve stotine, a stotina protiv hiljade. Zato im je Bog olakšao I UKINUO TAJ STIH DRUGIM, REKAVŠI: ‘Sada vam je Bog olakšao i On zna da je u vama slabost, pa ako vas bude stotina postojanih, savladaće dve stotine, a ako vas bude hiljadu, savladaće dve hiljade, s Božjom dozvolom, jer Bog je sa postojanima.’ (Abdulah) reče: „Kada bi ih bilo upola manje od neprijatelja, bilo je pogrešno da beže od njega; ali ako ih je bilo manje od polovine, nisu bili obavezni da se bore i bilo im je dopušteno da se povuku.” (The Life of Muhammad, A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Karachi Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 326; podebljanje i velika slova moj naglasak)

Alah je zatim rekao, zapovedajući vernicima i saopštavajući im radosnu vest…

<Ako među vama bude dvadeset postojanih, savladaće dve stotine, a ako vas bude stotina postojanih, savladaće hiljadu onih koji ne veruju.>

Ajet kaže: jedan musliman treba da izdrži deset nevernika. Alah je ovaj deo kasnije ukinuo, ali je radosna vest ostala. Abdulah bin el-Mubarek reče da im je Džerir bin Hazim pripovedao da je njemu Zubejr bin el-Hirit pripovedao, od Ikrime, od Ibn Abasa: „Kada je ovaj stih objavljen…

<Ako među vama bude dvadeset postojanih, savladaće dve stotine…> muslimanima je to postalo teško, kada je Alah zapovedio da je jedan musliman dužan da izdrži deset idolopoklonika. Ubrzo potom, ova stvar je olakšana…

<Sada vam je Alah olakšao (zadatak)>, sve do…

<savladaće dve stotine…>

Alah je smanjio broj [protivnika koje su muslimani dužni da izdrže] i time umanjio potrebnu strpljivost, srazmerno smanjenju brojeva.” El-Buhari je zabeležio slično predanje od Ibn el-Mubareka. Muhamed bin Ishak je zabeležio da je Ibn Abas rekao: „Kada je ovaj ajet objavljen, muslimanima je bilo teško, jer su smatrali da je opterećujuće to što bi se dvadesetorica borila protiv dve stotine, a stotina protiv hiljade. Alah im je ovaj propis olakšao i ukinuo ovaj ajet drugim ajetom…

<Sada vam je Alah olakšao (zadatak), jer On zna da je u vama slabost…>

Nakon toga, ako su muslimani bili upola manje brojni od svog neprijatelja, nije im bilo dopušteno da beže od njega. Ako ih je bilo manje od toga, nisu bili obavezni da se bore protiv nevernika i time im je bilo dopušteno da izbegnu sukob.” (Tafsir Ibn Kathir: http://www.alim.org/library/quran/AlQuran-tafsir/TIK/8/64; podebljanje i podvlačenje moj naglasak)

Kuran 25:68-70

Prenosi Seid bin Džubejr: Ibn Abza mi reče: „Pitaj Ibn Abasa u vezi sa Alahovom izjavom: ‘A ko namerno ubije vernika, kazna mu je pakao.’ (4.69) I takođe sa Njegovom izjavom: ‘… niti ubijajte život koji je Alah zabranio, osim s pravom … osim onih koji se pokaju, veruju i čine dobra dela.’” (25.68-70) Pa sam pitao Ibn Abasa, a on reče: „Kada je ovo (25.68-69) bilo objavljeno, stanovnici Meke rekoše: ‘Prizivali smo druge bogove uz Alaha, ubijali smo živote koje je Alah učinio svetim i činili smo blud. Zato je Alah objavio: „Ali oni koji se pokaju i poveruju i rade dobra dela; Allah će njihova loša dela u dobra da promeni, a Allah grehe oprašta i milostiv je.“ (25.70) (Sahih el-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 288: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=288)

Stoga ima potpunog smisla i savršeno odgovara Muhamedovom obrascu to što bi on odmah ispravio svoje veličanje triju glavnih boginja Mekanaca, kojim je pao u idolopoklonstvo, tako što bi izbrisao svoju hvalu njima i zamenio je strogim osuđivanjem njihovog postojanja i obožavanja.

Kako stvari stoje, dokazi su naprosto neodoljivi da je Muhamed zaista uzvisio al-Lat, al-Uzu i Menat kao veoma uzvišena božanska bića čije se posredovanje moglo tražiti. A svi prigovori suprotnom jednostavno ne uspevaju da na odgovarajući način opovrgnu činjenicu da je islamski prorok došao pod uticaj i vlast Satane, koji ga je naveo da padne u idolopoklonstvo, usled čega je Muhamed počinio neoprostivi greh širka:

Naše je mišljenje da je ova priča gotovo sigurno autentična, ne samo zbog toga što je zabeležena u mnogim ranim delima, već možda još i više zato što oni zapisi koji je naizgled izostavljaju, naime sam Kuran, Buharijev Sahih i sadašnja priređena verzija Ibn Ishakove Sire, sadrže elemente koji se očigledno na nju odnose i koji su inače nerazumljivi. Štaviše, pojedine pojedinosti u priči izrazito su činjenične, na primer napomena da se jedan starac nije poklonio, već je nešto prašine sa zemlje stavio na svoje čelo. Ovaj mali detalj upravo je ona vrsta stvari koju bi očevidac naročito zapazio, ali teško da je to vrsta inače nevažnog svedočanstva koje bi izmišljotinaru palo na pamet ili koje bi se on potrudio da uvrsti. (Gilkrist, Muhammad and the Religion of Islam, Satanino umetanje i njegove implikacije)