Visoko leteći ždralovi, 1. deo
MUHAMEDOVO SATANSKO NADAHNUĆE
Prema najranijim muslimanskim izveštajima o Muhamedovom životu, Satana je prevario Muhameda da izgovori rečenice koje veličaju tri paganske boginje Arapa, koje su oni nazivali Alahovim kćerima. Tek kada je Gavrilo navodno došao Muhamedu i zatražio od njega da prouči 53. suru, ovome je rečeno da hvala koju je uputio boginjama zapravo potiče od Đavola. Taj događaj poznat je kao „satanski stihovi“.
Evo jedne konkretne verzije te priče:
IZVEŠTAJ O UZROCIMA POVRATKA PROROKOVIH DRUGOVA IZ ABISINIJE
Muhamed ibn Umar nas je obavestio; rekao je: Junus ibn Muhamed ibn Fudala al-Azfari mi je preneo po predanju svoga oca (drugi lanac) on (Ibn Sad) reče: Kesir ibn Zejd mi je preneo po predanju al-Mutaliba ibn Abdulaha ibn Hantaba; rekli su: Alahov poslanik je video kako se njegov narod udaljava od njega. Jednoga dana sedeo je sam kada je izrazio želju: Voleo bih da mi Alah nije objavio ništa što im je odbojno. Zatim je Alahov poslanik pristupio njima (Kurejšijama) i približio im se, a i oni su se približili njemu. Jednoga dana sedeo je u njihovom skupu blizu Kabe i proučio: „Tako Mi zvezde kad zalazi,“[Kuran 53:1], sve dok nije stigao do: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“.[Kuran 53:19-20] Satana ga je naveo da ponovi te dve rečenice: „Ovi idoli su uzvišeni i njihovo zauzimanje se očekuje“. Alahov poslanik ih je ponovio, i nastavio je da uči celu suru, a zatim je pao ničice, pa su i ljudi pali ničice s njim. Al-Velid ibn al-Mugira, koji je bio starac i nije mogao da padne ničice, prineo je šaku prašine svome čelu i na njoj se poklonio. Kaže se: Abu Uhajha Said ibn al-As, budući starac, uzeo je prašinu i na njoj se poklonio. Neki kažu: al-Velid je bio taj koji je uzeo prašinu; drugi kažu: bio je to Abu Uhajha; a treći kažu: obojica su to učinila. Bili su zadovoljni onim što je Alahov poslanik izgovorio. Rekoše: Znamo da Alah daje život i uzrokuje smrt. On stvara i daje nam opskrbu, ali će se naša božanstva zauzimati kod Njega, i u onome što si im dodelio, mi smo s tobom. Te reči su ubole Alahovog poslanika. Sedeo je u svojoj kući, a kada je palo veče, došao mu je Gavrilo i ponovo prošao kroz suru. Tada Gavrilo reče: Jesam li ja doneo te dve rečenice? Alahov poslanik reče: Pripisao sam Alahu ono što On nije rekao. Tada mu je Alah objavio:
„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio, i tada bismo ti, zaista, dali da iskusiš dvostruku patnju u životu i dvostruku patnju posle smrti; tada ne bi nikoga našao da te od Nas spasi.“ [Kuran 17:73-75]
Muhamed ibn Umar nas je obavestio; rekao je: Muhamed ibn Abdulah mi je preneo po predanju al-Zuhrija, a on po predanju Abu Bakra ibn Abd al-Rahmana ibn al-Harisa ibn Hišama; on reče: Ovo padanje ničice postalo je poznato ljudima, sve dok vest nije stigla do Abisinije i do drugova Alahovog poslanika da su stanovnici Meke pali ničice i pristupili islamu, uključujući i al-Velida. Ibn al-Mugira i Abu Uhajha, koji su pali ničice iza proroka. Ljudi rekoše: Kada su takve osobe pristupile islamu, ko još ostaje u Meki? Rekoše: Naši rođaci su nam dragi. I tako su se vratili. Kada su bili na sat hoda od Meke, susreli su neke konjanike iz plemena Kinana. Raspitivali su se o Kurejšijama i njihovim poslovima. Konjanici rekoše: Muhamed je lepo govorio o njihovim božanstvima, pa su ga sledili, ali su zatim otpali. POČEO JE DA VREĐA NJIHOVE bogove, a oni su počeli da mu nanose zlo. Ostavili smo ih u toj borbi. Razgovarali su o tome da bi trebalo da se vrate u Abisiniju; ali onda rekoše: Stigli smo dovde, pa hajde da uđemo (u grad), vidimo Kurejšije i posetimo svoje porodice, pa da se onda vratimo. (Ibn Sad, Kitab Al-Tabaqat Al-Kabir, prevodilac S. Moinul Hak [Kitab Bhavan, Nju Delhi, bez god.], tom 1, str. 236-239; podebljanje i velika slova su moji)
Uzgred rečeno, zanimljivo je videti kako muslimanski izvori priznaju da je Muhamed bio taj koji je izazivao nevernike vređajući njihove bogove i ponižavajući njihove tradicije. Evo još jednog učenjaka koji potvrđuje tu činjenicu:
„I ne vređajte one kojima se oni, pored Allaha, mole, da ne bi i oni, nepravedno i ne misleći šta govore, Allaha vređali.“ [5:108 [sic]]. Rekao je Ibn Abas, prema izveštaju al-Valibija: „Oni [idolopoklonici] rekoše: ‚O Muhamede, ili prestani da vređaš naše idole ili ćemo mi vređati tvoga Gospoda‘. I tako je Alah, uzvišen je On, upozorio na vređanje njihovih idola, da oni ne bi nepravedno vređali Alaha iz neznanja“. Katada reče: „Muslimani su vređali idole nevernika, a ovi su REAGOVALI protiv njih. Alah, uzvišen je On, stoga je upozorio muslimane da ne budu uzrok koji neuke nevernike, koji nemaju znanja o Alahu, navodi da vređaju Alaha KAO POSLEDICU vređanja njihovih idola“. Rekao je al-Sudi: „Kada je Abu Talib umirao, [neki poglavari] Kurejšija rekoše: ‚hajdemo tom čoveku i zamolimo ga da zabrani svome bratancu da vređa naše idole, jer nas je sramota da ga ubijemo pošto on premine, pa da navedemo Arape da kažu: ‚Branio ga je, ali čim je preminuo, ubili su ga‘. I tako su Abu Sufjan, Abu Džahl, al-Nadr ibn al-Haris, Umaja i Ubaj, sinovi Halafovi, Ukba ibn Abi Muajt, Amr ibn al-As i al-Asvad ibn al-Buhturi otišli kod Abu Taliba. Rekoše mu: ‚Ti si naš gospodar i poglavar, ali nam je Muhamed naneo štetu i naudio našim idolima. Želeli bismo da ga pozoveš i opomeneš da ne govori ružno o našim idolima. A mi ćemo sa svoje strane ostaviti njega i njegovog Alaha na miru‘. Prorok je došao kada je bio pozvan. Abu Talib mu reče: ‚Ovo su tvoji ljudi i tvoja rodbina!‘ Alahov poslanik ih upita: ‚Šta hoćete?‘ Rekoše: ‚Hoćemo da ti nas ostaviš na miru s našim idolima, a mi ćemo tebe ostaviti na miru s tvojim Alahom‘. Abu Talib reče: ‚Tvoji ljudi su PRAVEDNI prema tebi, pa pristani‘. Alahov poslanik reče: ‚Ako na ovo pristanem, da li biste vi pristali da mi date jednu rečenicu koja bi vam, ako biste je izgovorili, dala vlast i nad Arapima i nad nearapima?‘ Abu Džahl reče: ‚Da, tako mi tvoga oca, daćemo ti je, a daćemo ti i još deset takvih stvari; ali šta je to?‘ On reče: ‚Recite: nema boga osim Alaha!‘ Oni odbiše i izraziše odbojnost prema tom predlogu, na šta Abu Talib reče: ‚Sine moga brata, traži nešto drugo, jer tvoj narod zazire od ovoga‘.
(‘Ali ibn Ahmad al-Vahidi, Asbab al-Nuzul, Kuran 6:108: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=6&tAyahNo=108&tDisplay=yes&UserProfile=0&LanguageId=2; podebljanje i velika slova su moji)
On reče: ‚O striče, ja nisam onaj koji bi tražio išta drugo osim toga. Kada bi mi u ruku stavili sunce, ne bih tražio ništa drugo osim toga‘. Poglavari Kurejšija rekoše: ‚Bolje bi ti bilo da prestaneš da vređaš naše idole, ili ćemo mi vređati tebe i vređati Onoga koji ti zapoveda‘. I tako je Alah, uzvišen je On, objavio ovaj stih“. (Isto: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=6&tAyahNo=108&tDisplay=yes&Page=2&Size=1&LanguageId=2; podebljanje je moje)
Kad smo već kod al-Vahidija, obratite pažnju na njegovo prepričavanje „satanskih stihova“:
„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio.“ [22:52]. Komentatori Kurana rekoše: „Kada je Alahov poslanik video da ga njegov narod izbegava, ožalostilo ga je njihovo odbacivanje poruke koju im je doneo, pa je potajno poželeo da mu Alah, uzvišen je On, objavi nešto što bi njega i njegov narod približilo jedne drugima, jer je žarko želeo da ih vidi kako prihvataju veru. Jednoga dana sedeo je na jednom od skupova Kurejšija, koji je privukao veliki broj njihovih pripadnika, i poželeo je da mu Alah, uzvišen je On, toga dana ne objavi ništa što bi ih od njega odbilo. Alah, uzvišen je On, objavio mu je tada suru al-Nedžm „Tako Mi zvezde kad zalazi,“ [Sura 53]. Alahov poslanik ju je učio, ali kada je stigao do „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ [53:19-20], đavo mu je na jezik stavio ONO ŠTO JE POTAJNO ŽELEO I ČEMU SE NADAO, pa je rekao: ‚Ovo su moćni ždralovi (garanik) i njihovo zauzimanje se očekuje‘. Kada su Kurejšije to čule, bili su veoma zadovoljni. Alahov poslanik je nastavio da uči do kraja sure, a zatim je pao ničice. Svi muslimani su ga sledili i pali ničice, a pali su ničice i svi prisutni idolopoklonici. Svi prisutni, bilo muslimani bilo nevernici, pali su ničice osim al-Velida ibn al-Mugire i Abu Uhajhe Saida ibn al-Asa, koji su bili suviše poodmakli u godinama i nisu mogli da padnu ničice, ali su obojica zgrabili šaku prašine i na nju stavili svoja čela. Kurejšije se zatim raziđoše, zadovoljni onim što su čuli. Rekoše: ‚Muhamed je spomenuo naše idole pohvalnim rečima. Znamo da Alah daje život i oduzima ga, On stvara i daje opskrbu, ali će se ovi naši idoli zauzimati za nas kod Njega. Sada kada ih je Muhamed pridružio, svi smo s njim‘. Te večeri Gavrilo je došao Alahovom poslaniku i rekao: ‚Šta si to učinio? Proučio si ljudima ono što ti ja nisam doneo od Alaha, slavljen neka je On, i rekao si ono što ti ja nisam rekao‘. (Asbab Al-Nuzul, Kuran 22:52: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=22&tAyahNo=52&tDisplay=yes&UserProfile=0&LanguageId=2; podebljanje i velika slova su moji)
Alahov poslanik se veoma ražalostio i silno se uplašio Alaha. I tako je Alah, uzvišen je On, objavio ovaj stih, na šta Kurejšije rekoše: ‚Muhamed je zažalio zbog onoga što je rekao o statusu naših idola u odnosu na Alaha‘. I postali su još neprijateljskiji nego pre“. Abu Bakr al-Harisi nas je obavestio> Abu Bakr Muhamed ibn Hajan> Abu Jahja al-Razi> Sahl al-Askari> Jahja> Usman ibn al-Asvad> Said ibn Džubejr, koji reče: „Alahov poslanik je proučio „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ na šta mu je đavo na jezik ubacio: ‚Ovo su moćni ždralovi i njihovo zauzimanje se očekuje‘. Idolopoklonici su bili zadovoljni. Rekoše: ‚Spomenuo je naše idole‘. Zatim je Gavrilo došao Alahovom poslaniku i rekao: ‚Prouči mi Alahov govor‘. Kada mu ga je proučio, Gavrilo reče: ‚Što se ovoga tiče, ja to nisam doneo; ovo je od đavola‘. I tako je Alah, uzvišen je On, objavio „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči,““. (Isto: https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=86&tSoraNo=22&tAyahNo=52&tDisplay=yes&Page=2&Size=1&LanguageId=2; podebljanje je moje)
Drugi ugledni tumači uključuju:
I nismo poslali pre tebe nijednog poslanika rasūl — a to je prorok kome je zapoveđeno da prenese Poruku — niti proroka nabī — onoga kome nije zapoveđeno da išta prenese — a da, kada bi učio Pismo, Satana ne bi ubacio u njegovo učenje ono što nije iz Kurana, ali što bi se dopalo onima kojima je on prorok bio poslat. Prorok je, na jednom skupu ljudi iz plemena Kurejš, nakon što je proučio sledeće stihove iz sure al-Nedžm Zar ste razmislili o Latu i Uzi? I o Manat, trećoj? 53:19-20 dodao usled toga što ih je Satana bacio na njegov jezik, a da on prorok toga nije bio svestan, sledeće reči: ‚ono su visoko leteći ždralovi al-garānīq al-‘ulā i doista se njihovo zauzimanje može očekivati‘, pa su oni ljudi iz plemena Kurejš time bili oduševljeni. Gavrilo ga je, međutim, kasnije obavestio proroka o tome da je to Satana bacio na njegov jezik, i on je zbog toga bio ožalošćen; ali je potom utešen ovim stihom koji sledi, da bi bio uveren u Božije zadovoljstvo time: Bog dokida poništava ono što je Satana bacio, zatim Bog potvrđuje Svoje objave. A Bog zna za Satanino bacanje onoga što je spomenuto, Mudar je u tome što mu Satani omogućava da čini takve stvari, jer On čini šta hoće. (Tafsir al-Jalalayn https://www.altafsir.com/Tafasir.asp?tMadhNo=0&tTafsirNo=74&tSoraNo=22&tAyahNo=52&tDisplay=yes&UserProfile=0&LanguageId=2; podebljanje je moje)
Čak je i neko tako slavan kao Ibn Kesir morao da prizna činjenicu da su se mnogi muslimanski komentatori pozivali na tu priču o tome kako je Đavo prevario Muhameda da veliča lažne boginje Arabije, uprkos njegovom ličnom odbacivanju tog događaja:
Na ovom mestu MNOGI učenjaci tefsira spominju priču o Garanicima i o tome kako su se mnogi od onih koji su se iselili u Etiopiju vratili kada su pomislili da su idolopoklonici iz plemena Kurejš postali muslimani, ali svi ti izveštaji dolaze putem mursal lanaca prenošenja i ne mislim da se bilo koji od njih može smatrati sahihom. A Alah najbolje zna… (Tafsir Ibn Kathir https://www.alim.org/quran/tafsir/ibn-kathir/surah/22/52/; podebljanje i velika slova su moji)
ZASNOVANO NA VERODOSTOJNIM PREDANJIMA SA POUZDANIM PRENOSIOCIMA
Uprkos činjenici da je priča prenošena putem mursal ili takozvanih prekinutih izveštaja, ono što čitaoci možda ne uviđaju jeste to da je epizoda o „satanskim stihovima“ zapravo zasnovana na verodostojnim predanjima. A ta predanja prenosili su veoma pouzdani prenosioci hadisa prema islamskoj nauci o utvrđivanju verodostojnosti. Navodim nekoliko primera:
Kada je Božiji poslanik bio u Meki, proučio im je [qara’a]: „Tako Mi zvezde kad zalazi,“ Kada je stigao do: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“, rekao je: „Doista, njihovo zauzimanje se očekuje [inna shafa ‘ata-ha turtaja]“ – Božiji poslanik je to učinio nesvesno [wa-saha rasul Allah].
Mušrici, „u čijim je srcima bolest [alladhina fi qulub-him marad],“ sreli su ga i pozdravili ga i bili su time veoma zadovoljni. On im reče: „Ali to je bilo od Satane! [inna-ma dhalika min al-shaytan].“ I Bog je objavio: „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio,“
Gornja verzija pojavljuje se u Tafsiru al-Taberija, 17:189, sa sledećim lancem prenošenja: Junus b. ‘Abd al-A’la al-Misri
(170-264) – ‘Abd Allah b. Wahb al-Misri (125-197) – Junus b. Yazid al-Ayli (um. 160) – Muhamed b. Šihab al-Zuhri (51-124) – Abu Bakr b. ‘Abd al-Rahman b. al-Harith (23-95).
Navodi ga i Abu Džafer al-Nahas al-Misri (um. 328) u delu al-Naskh wa al-mansukh (1:448-449 i 2:527-528), sa sledećim lancem: Al-Layth b. Sa’d al-Misri (94-175) – Junus b. Yazid – al-Zuhri – Abu Bakr b. ‘Abd al-Rahman.
Ono što gornje predanje čini značajnim za našu raspravu jeste to što se ono smatra sahih mursal izveštajem, tj. predanjem u kojem su prenosioci pouzdani, ali koje ne seže do nekog Muhamedovog druga, nego do jednog od njihovih sledbenika. Al-Sujuti ga je naveo iz al-Taberija, a takođe i od ‘Abd b. Humayda al-Kissija/al-Kiššija/al-Kaššija al-Samarkandija (170-e-249) (Al-Durr, 6:66), navodeći da su mursal sahih al-isnad.
Vodeći učenjak hadisa 9. veka po Hidžri, Ibn Hadžer al-Askalani, doneo je isti sud (Fath al-bari fi Sahih al-Bukhari [Shirkat al-Taba’ah al-Fanniyyah al-Muttahidah, Kairo, Egipat], 18:40). Čak je i pokojni čuveni salafijski učenjak hadisa Al-Albani, Majaniq, 9, prihvatio tu ocenu, iako je odbacio istoričnost događaja zbog toga što je reč o mursal izveštaju.
A evo i druge verzije istog događaja:
Božiji poslanik je proučio [qara’a]: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ a Satana mu je bacio na jezik [fa-alqa al-shaytan ‘ala lisani-hi]: „Ono su (visoko) leteći ždralovi: njihovo zauzimanje se očekuje! [tilka al-gharaniq al-‘ula wa shafa’atu-hunna turtaja].“
A mušrici su time bili veoma zadovoljni i rekoše: „Spomenuo je naše bogove.“ Tada mu je došao Gavrilo i rekao: „Prouči mi [iqra’ ‘alayya] ono što sam ti doneo!“ I on je proučio: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ „Ono su visoko leteći ždralovi: njihovo zauzimanje se očekuje!“ On (Gavrilo) reče: „Ovo ti ja nisam doneo! Ovo je od Satane [ma ataytu-ka bi-hadha hadha ‘an al-shaytan]“; ili reče: „Ovo je od Satane! Ja ti ovo nisam doneo“ [aw qala hadha min al-shaytan lam ati-ka bi-ha].
I Bog je objavio: „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio.“ do kraja stiha.
Ovo predanje navodi se iz Tafsira Ibn Merdevejha (323-410. po H.) u kasnijoj zbirci hadisa, naime u Muhtari al-Dija al-Makdisija (537-634), sa lancem koji seže do Ibn Abasa:
Ahmad b. Musa Ibn Mardawayh al-Isbahani – njegov otac, Musa b. Mardawayh al-Isbahani (um. 360) – Ibrahim b. Muhamed b. Mattawayh al-Isbahani (um. 302) – Muhamed b. ‘Ali al-Muqri’ al-Baghdadi (um. 300) – Ja’far b. Muhamed al-Tayalisi al-Baghdadi (um. 282) – Ibrahim b. Muhamed b. ‘Ar’arah al-Basri al-Baghdadi (um. 231) – Abu ‘Asim al-Nabil al-Dahhak b. Makhlad al-Makki al-Basri (um. 212) – ‘Uthman b. al-Aswad al-Makki (um. 150) – Sa’id b. Jubayr – Ibn ‘Abbas. (Diya’ al-Din Abu ‘Abd Allah Muhamed b. ‘Abd al-Wahid b. ‘Abd al-Rahman al-Hanbali al-Maqdisi, al-Ahadith al-mukhtarah aw al-mustakhraj min al-ahadith al-mukhtarah mim-ma lam yukhrij-hu al-Bukhari wa Muslim fi sahihay-hima, priredio ‘Abd al-Malik b. Abd Allah b. Duhaysh [Maktabat al-Nahdah al-Hadithah, Meka], str. 1990-1993)
Al-Sujuti takođe navodi ovaj hadis i neposredno od Ibn Merdevejha, tvrdeći da je njegov lanac sastavljen od pouzdanih prenosilaca (sanad rijalu-hu thiqat; up. al-Durr 6:65), i preko navoda Ibn Merdevejha kod al-Dija al-Makdisija.
Zapravo, Ja’far b. Muhamed al-Tayalisi al-Baghdadi, Ibrahim b. Muhamed b. ‘Ar’arah al-Basri al-Baghdadi, Abu ‘Asim al-Nabil al-Dahhak b. Makhlad al-Makki al-Basri i ‘Uthman b. al-Aswad al-Makki smatraju se neupitnim prenosiocima i izgleda da su bili muhaddithun (učenjaci hadisa). ‘Uthman b. al-Aswad bio je poznat i po tome što je učio kod dvojice istaknutih mufassiruna (komentatora), naime kod Mudžahida b. Džabra i Atije b. Sa’da al-Awfija.
Štaviše, Ibn Hadžer al-Askalani smatrao je upravo ovaj lanac prenošenja najpouzdanijim od svih lanaca koji prenose satanske stihove (up. Takhrij ahadith al-Kashshaf, str. 114).
Ostali izvori uključuju:
Al-Bazar i al-Taberani i Ibn Merdevejh i al-Dija preneli su preko lanca sastavljenog od samih pouzdanih (Thiqa) prenosilaca, putem Saida ibn Džubejra, od Ibn Abasa, da je Prorok proučio reči sure Nedžm na sledeći način:
„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ „Ovo su uzvišeni (idoli), doista se njihovo zauzimanje traži.“
Mušrici su se obradovali čuvši ovo od Svetog proroka i rekli su da su i njihovi idoli spomenuti u Kuranu. Zatim je došao Džibril i rekao Proroku: „Prouči istu objavu i Kuran koji sam ja doneo.“ Prorok je ponovo proučio reči:
„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ „Ovo su uzvišeni (idoli), doista se njihovo zauzimanje traži.“
Džibril reče: „Ja nisam doneo ove reči, ove su od Satane.“ Zatim je objavljen sledeći stih:
„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“ (Kuran 22:52) (Dželal al-Din al-Sujuti, Tafsir Dur al Manthur, tom 6, str. 65, sura Hadž, stih 52)
Dželal al-Din al-Sujuti beleži slične verzije ovog događaja iz nekoliko drugih Sahih lanaca, na primer:
„Ibn Džarir i Ibn al-Munzir i Ibn Abi Hatim i Ibn Merdevejh preneli su preko Sahih lanca, putem Saida ibn Džubejra, koji reče…“
„Ibn Džarir, Ibn al-Munzir i Ibn Abi Hatim preneli su sa Sahih lancem od Abi al-Alije…“
„Abd bin Hamid i Ibn Džarir, putem Junusa, od Ibn Šahaba preneli su… sa Mursal Sahih lancem.“ (Isto)
Uprkos tome što je odbacio ovu epizodu, kadija Sanaulah Pani Pati Usmani u svom komentaru Kurana 22:52 ipak je morao da prizna:
„… Međutim, predanje koje smo prethodno naveli od Saida bin Džubejra, a prenose ga Bazar, Ibn Merdevejh i Taberani, doista je uzastopno [Mutawatur] i snažno [Qawi]. Ibn Hadžer al-Askalani je izjavio da se, zbog obilja prenetih predanja, smatra da u tome ima nečeg istinitog…“ (Tafsir Mazhari (urdu), tom 8, str. 94)
Evo šta je Ibn Hadžer al-Askalani zapravo napisao:
لكن كثرة الطرق تدل على أن للقصة أصلاً مع أن لها طريقين صحيحين
„Međutim, brojne verzije znače da priča ima svoje poreklo, premda postoje dve verodostojne verzije.“ (Fatah al-Bari Sharh Sahih al-Bukhari, tom 8, str. 439)
Ibn Abi Bakar al-Hejsami je još jedan sunitski učenjak koji je potvrdio da je epizoda o satanskim stihovima Sahih:
رواه البزار والطبراني وزاد إلى قوله : { عذاب يوم عقيم } يوم بدر ورجالهما رجال الصحيح
„Al-Bazar i Taberani su ga preneli i dodali ‘„patnja u strahovitom Danu“’ na dan Bedra. Prenosioci su prenosioci Sahiha.“ (Majma al-Zawadi, tom 7, str. 248, broj 11376)
Iznenađuje to što je čak i priznati muslimanski autoritet Ibn Tejmija, prvak salafijskih muslimana, potvrdio i branio istoričnost toga da je Muhameda Satana nadahnuo da izgovori stihove koji hvale tri paganske boginje Mekanaca!
„Ono što se dogodilo sa suretul-Nedžm
(Kuran 53) i njeno učenje, ‚Ovo su uzvišeni (idoli), doista se njihovo zauzimanje traži‘, dobro je poznato među selefom****; da je to proučio Alahov poslanik, a zatim je Alah to dokinuo.“(Ibn Tejmija, Minhaj Sunnah, tom 2, str. 409: https://web.archive.org/web/20090329200908/http://arabic.islamicweb.com/Books/taimiya.asp?book=365&id=967)
Sledeća savremena muslimanska autorka otvoreno priznaje:
S obzirom na ovu pozadinu i na doslednu tvrdnju kroz ceo Kuran da samo Boga treba obožavati, mnogi muslimanski učenjaci odbacili su valjanost izveštaja o takozvanim „satanskim stihovima“. Taj izveštaj tvrdi da je Prorok, zbog nevolje koju je osećao usled teškog progona svojih sledbenika, bio podložan Sataninom navođenju da u suru al-Nedžm ubaci stih koji sugeriše da su nebeske boginje al-Lat, al-Uza i Manat „visoko leteći ždralovi čije je zauzimanje odobreno“. Rečeno je da je to potvrđivanje verovanja Mekanaca njima ugodilo, tako da su prestali sa progonom muslimana. Međutim, Gavrilo se pojavio Proroku, upozorio ga na njegovu grešku i objavio stih, „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“ (Hadž; 22:52)
Za većinu muslimanskih učenjaka ovaj izveštaj ne zadovoljava standard koji je uspostavila kritika hadisa, jer mu nedostaje valjan isnad, a njegov sadržaj protivreči verovanju većine muslimana da su proroci nepogrešivi. Manjina učenjaka, međutim, ponajpre sirijski hanbelijski učenjak Ibn Tejmija (um. 728/1328), prihvata valjanost ovih izveštaja.
Ibn Tejmija se slagao sa većinom da su svi proroci nepogrešivi; međutim, tu nepogrešivost nije razumeo kao sprečavanje proroka da ikada počine greške, nego kao sprečavanje da u njima ustraju kada ih jednom počine. Činjenje takvih grešaka deo je Božije mudrosti, kako bi im se pružila prilika za pokajanje i usavršavanje karaktera. (Ingrid Matson, The Story of the Qur’an: Its History and Place in Muslim Life [Wiley-Blackwell, drugo izdanje 2013], str. 54-55; podebljanje je moje)
ZAKLJUČAK
Događaj u kojem je Đavo nadahnuo Muhameda da veliča tri paganske boginje severne Arabije izvestan je koliko i bilo koji drugi pouzdan događaj u Muhamedovom životu. Potiče iz najranijih dokumentovanih izvora islama i prihvatali su ga gotovo svi rani istaknuti muslimanski učenjaci.
Pokojni Šahab Ahmed bio je vodeći muslimanski učenjak kada je reč o „satanskim stihovima“, budući da je o toj temi obavio najviše istraživanja. Svoje istraživanje zaključio je ovako:
Događaj sa satanskim stihovima predstavljao je standardni element u istorijskom pamćenju muslimanske zajednice u prvih 150 godina islama, i zabeležili su ga gotovo svi istaknuti učenjaci koji su radili u oblastima tefsira i sira-megazija. (Šahab Ahmed, The Satanic Verses Incident in the Memory of the Early Muslim Community – An Analysis of the Early Riwayahs and their Isnads, disertacija odbranjena na Univerzitetu Prinston, 1999, str. i; podebljanje je moje)
[Mi smo] u više navrata datirali izveštaje o događaju sa satanskim stihovima u kasni 1. i rani 2. vek; drugim rečima, u ono što je, kako izgleda, bio najraniji period sistematskog prikupljanja i organizovanja građe istorijskog pamćenja u muslimanskoj zajednici. Što se tiče diskursa čiji su deo bili ovi izveštaji, ustanovili smo da su sve izveštaje prenosili učenjaci sira-megazija i tefsira iz kasnog 1./ranog 2. veka. (Isto, str. 258; podebljanje je moje)
Satanski stihovi prenosili su se u gotovo svakom važnom intelektualnom centru u Dar al-Islamu: Medini, Meki, Basri, Kufi, Bagdadu, Misisi, Reju, Balhu, Samarkandu, Sani, Fustatu i Kajravanu. (Isto, str. 260; podebljanje je moje)
Događaj sa satanskim stihovima pripoveda se u brojnim izveštajima (između 18 i 25, zavisno od toga kako se broji nezavisna rivaja), rasutim po literaturi sire nabevije i tefsira koja potiče iz prva dva veka islama. Pokazatelji su da je taj događaj činio prilično standardan element u istorijskom pamćenju rane muslimanske zajednice o životu njenog osnivača. (Ahmed, Ibn Taymiyyah and the Satanic Verses, Studia Islamica, br. 87, 1998, str. 70; podebljanje je moje)
Stoga je događaj sa „satanskim stihovima“ jedan od najjačih dokaza da je Muhamed bio varalica i da nije mogao biti istinski prorok poslat od istinitog Boga, poput onih koji se spominju u istinitoj Božijoj Reči, Svetom pismu.
DALJE ČITANJE
VISOKO LETEĆI ŽDRALOVI, 2. DEO
Kako događaj sa „satanskim stihovima“ razotkriva Muhameda kao prokletog lažnog proroka, 1. deo
Kako događaj sa „satanskim stihovima“ razotkriva Muhameda kao prokletog lažnog proroka, 2. deo
Kako je Satana nadigrao Alaha i njegovog „poslanika“
Satanski stihovi i njihove implikacije
Muhamed i Alahove kćeri: sažetak dokaza za satanske stihove
Ponovni osvrt na širk Adama i Eve
Inkriminišuće izjave jednog muslimanskog učenjaka o islamu, 2. deo