Ubijajte one koji pridružuju sudruge (mušrike) gde god ih nađete!

Istorijska i kontekstualna egzegeza Kurana 9:5 i 29

Uvod

U ovom članku nameravamo da dopunimo sledeću izvrsnu raspravu o Kuranu 9:5 našeg dragog brata Silasa: Ajet o maču: Sura 9:5 i džihad

Naša svrha je da ispitamo Kuran 9:5 i 29 u svetlu svedočanstva muslimanskih izvora, kako bismo videli da li se ovi tekstovi odnose na odbrambeni džihad, tj. na borbu samo protiv onih koji napadaju i tlače muslimane. Ili ovi tekstovi zapravo zapovedaju muslimanima da napadaju i/ili potčinjavaju nevernike u kontekstu ofanzivnog vojnog ratovanja, radi političkog i geografskog širenja islama.

Odlomak

„Ovo je obznana o prestanku zaštite, od Allaha i Njegovog Poslanika, onim neznanobošcima sa kojima ste zaključili ugovore.“Putujte po svetu još četiri meseca, ali znajte da Allahu nećete umaći i da će Allah nevernike osramotiti." Ovo je i proglas od Allaha i Njegovog Poslanika ljudima na najveći dan hodočašća, da Allah i Njegov Poslanik nemaju ništa sa neznanobošcima, pa ako se pokajete - to je za vas bolje, a ako se okrenete znajte da Allahu nećete da umaknete. A nevernicima nagovesti bolnu patnju. Izuzetak su neznanobošci sa kojima imate zaključene ugovore koje oni nisu ni u čemu povredili, niti su pomagali ikoga protiv vas, ispoštujte ugovore sa njima do dogovorenog roka; Allah zaista voli bogobojazne. Kada prođu sveti meseci, onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i dočekujte na svakom prolazu. Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna. Kako neznanobošci mogu da imaju ugovor sa Allahom i Njegovim Poslanikom?! Mogu da imaju samo oni sa kojima ste ugovor kod Časnog hrama zaključili; sve dok se oni budu pridržavali ugovora, pridržavajte se i vi, a Allah, zaista, voli pobožne. Kako, kada oni, ako bi vas pobedili, ne bi, kad ste vi u pitanju, poštovali ni srodstvo ni sporazum? Oni vam se umiljavaju govorom svojih usta, ali im se srca protive; većina njih su zlikovci. Oni Allahove reči zamenjuju za ono što malo vredi, pa odvraćaju od Njegovog Puta, zaista je ružno kako postupaju. Ni srodstvo ni sporazum, kada je vernik u pitanju, ne poštuju, i sve granice zla prekoračuju. Ali ako se oni budu pokajali i obavljali molitvu i davali milostinju, braća su vam po veri - a Mi reči i znakove objašnjavamo ljudima koji znaju. A ako prekrše zakletve nakon što sa njima sklopite ugovore, i ako budu vređali vašu veru, onda se borite protiv kolovođa neverstva - za njih, zaista, ne postoje zakletve - kako bi se okanili. Zar nećete da se borite protiv ljudi koji su prekršili svoje zakletve, i nastojali su da proteraju Poslanika i prvi su vas napali? Zar ih se bojite? Preče je da se bojite Allaha ako ste vernici. Borite se protiv njih, Allah će vašim rukama da ih muči i ponizi, a vas će da pomogne protiv njih i zalečiće grudi vernika, i odstraniće srdžbu iz njihovih srca. A Allah će da primi pokajanje od onoga od koga On hoće; Allah sve čuje i mudar je. Zar mislite da ćete da budete ostavljeni, a da Allah ne ukaže na one među vama koji se bore i koji umesto Allaha i Njegovog Poslanika i vernika nisu uzeli nikoga za prisnog prijatelja?! A Allah u potpunosti zna ono što radite. Neznanobošci nisu dostojni da održavaju Allahove kuće, kad sami priznaju da su nevernici. Njihova dela su poništena i večno će da ostanu u Vatri. Allahove kuće održavaju oni koji u Allaha i u Budući svet veruju i koji obavljaju molitvu i daju obaveznu milostinju i koji se ne boje nikoga osim Allaha, oni su na Pravom putu. Zar smatrate da je napajanje hodočasnika vodom i održavanje Časnog hrama poput vrednosti onog koji veruje u Allaha i u Budući svet i koji se bori na Allahovom putu? Nisu oni jednaki pred Allahom, a Allah neće da uputi nepravednike.“… „O vi koji verujete, ne uzimajte za prisne prijatelje ni svoje očeve ni svoju braću, ako više vole neverovanje od verovanja. A ko god od vas bude održavao sa njima prisno prijateljstvo, pa takvi su pravi nepravednici.“… „O vi koji verujete, neznanobošci su sama pogan i neka se, nakon ove godine, više ne približuju Časnom hramu Kabi. A ako se bojite oskudice pa Allah će da vas, ako hoće, učini bogatim iz Svoga obilja. Allah, zaista, sve zna i mudar je.“ S. 9:1-19, 23, 28 Hilali-Khan

Istorijska i kontekstualna egzegeza

Ovde Alah navodno daje Muhamedu pravo da prekrši bilo koji od svojih paktova i saveza koje je sklopio sa politeistima, s namerom da ih primora da pređu na islam:

Ovo je ajet o maču...

„Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.“

Abu Bakr As-Siddiq je ovaj i druge časne ajete koristio kao dokaz za borbu protiv onih koji su odbijali da plaćaju zekat. Ovi ajeti dopuštali su borbu protiv ljudi sve dok ne prihvate islam i ne primene njegove propise i obaveze... U dva Sahiha zabeleženo je da je Ibn ‘Umar rekao da je Alahov Poslanik rekao:

<Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne posvedoče da nema božanstva dostojnog obožavanja osim Alaha i da je Muhamed Alahov Poslanik, i dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat.>

Ovaj časni ajet (9:5) nazvan je Ajet o maču, o kojem je Ad-Dahhak bin Muzahim rekao: „Ukinuo je svaki mirovni sporazum između Poslanika i bilo kog idolopoklonika, SVAKI UGOVOR I SVAKI ROK_._" Al-‘Awfi je rekao da je Ibn ‘Abbas prokomentarisao: „Nijedan idolopoklonik nije više imao nikakav ugovor niti obećanje otkako je objavljena sura Bara’ah. Četiri meseca, kao i svi mirovni ugovori sklopljeni pre nego što je Bara’ah objavljena i obznanjena, istekli su desetog dana meseca rebi’ al-ahira." (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Surat Al-A’raf to the end of Surah Yunus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safiur-Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: maj 2000] tom 4, str. 375, 377; izvor; isticanje velikim slovima i podvlačenjem naše)

Drugi čuveni muslimanski komentator, as-Sujuti, potvrđuje tumačenje Ibn Kathira:

Ovo [Kuran 9:5] je ajet o maču KOJI UKIDA POMILOVANJE, PRIMIRJE I POPUSTLJIVOST. „zarobljavajte ih“ koristi se kao dokaz za dopuštenost uzimanja zarobljenika. „opsedajte“ jeste dopuštenje za opsedanje, za prepade i za noćne napade. Ibn Abi Hatim je preneo da je Abu ‘Imran al-Jawfi rekao da se ribat na Alahovom putu nalazi u rečima: „dočekujte na svakom prolazu“ „Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru“ Pokajanje od širka nije dovoljno da bi im se dopustilo da idu svojim putem sve dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat. Aš-Šafi‘i je ovo uzeo kao dokaz ZA UBIJANJE SVAKOGA KO NAPUSTI MOLITVU i za borbu protiv SVAKOGA KO ODBIJE DA PLATI ZEKAT. Neki to koriste kao dokaz da su oni kafirun… (Aisha Bewley, Tafsir – Surat at-Tawba: Repentance; izvor; isticanje velikim slovima i podvlačenjem naše)

Ono što mnogi ljudi ne shvataju jeste da su ovi ajeti, koji upozoravaju politeiste na predstojeći pokolj, sastavljeni nekada nakon što su se pagani Meke predali Muhamedu, pošto im je Muhamed dao reč da im neće biti naneto zlo i da su sada slobodni. Mekanci su usled toga nazvani at-Tulaqaa („oslobođeni", „slobodni"). Kako to kaže jedan muslimanski takijist i propagandista:

At-Tulaqaa (Oslobođeni): Poslanik Muhamed, Poslanik milosti, primenio je izvrsne metode islama na Tulaqae; pomilovao ih je i oslobodio.

Nakon što je Muhamed poslat kao Alahov konačni i poslednji Prorok i Poslanik, ostao je u Meki trinaest godina pozivajući njene stanovnike u islam. Tokom tih godina on i većina njegovih drugova bili su teško ugnjetavani [sic] i podnosili su surovo progonstvo [sic], mučenje [sic] i otvorena ubistva [sic]. Mekanci su kovali zaveru da ubiju Poslanika, svog rođenog rođaka, ali ga je Alah upozorio na zaveru i naredio mu da se noću iseli u Medinu.

Nakon što se Poslanik iselio u Medinu, mekanski pagani iz Kurejša nastavili su svoje ratovanje protiv muslimana još osam godina [sic] i podsticali su druga arapska plemena da se bore protiv muslimana gde god i kad god ih nađu [sic]. Deset hiljada pagana, uz podršku jednog medinskog jevrejskog plemena koje je prekršilo svoj mirovni sporazum s Poslanikom [sic], napalo je Medinu tokom Bitke na hendeku, u pokušaju da ugasi svetlo islama i istrebi muslimane [sic]. Mnogi Poslanikovi drugovi poginuli su u tim bitkama.

Osam godina nakon što je bio prisiljen da se iseli iz Meke, Alahov Poslanik se trijumfalno vratio, predvodeći jednu od najvećih vojski koje je Arabija do tada videla. Mekanski pagani su sa strepnjom čekali svoju sudbinu. Oni su dvadeset i jednu godinu ugnjetavali islam i muslimane [sic]. Pokušali su da ubiju Muhameda zato što ih je pozivao da obožavaju samo Alaha, bez sudruga [sic], da se vrate religiji svog oca Avrama [sic] i da napuste obožavanje idola.

Pošto je stekao prevlast i postigao konačnu pobedu i trijumf, oslobodio je stanovnike Meke, otuda i njihov naziv ‘At-Tulaqaa’, što znači „Oslobođeni". Alah je opisao svog Poslanika kao milost, jer je Muhamed zaista bio Poslanik milosti… (Muhammad: The Prophet of Mercy – 50 New & Humane Concepts Brought by Muhammad, priredio Alaa Mencke [Madinah Publishers and Distributors, jun 2007; informacije o naručivanju], str. 135-136)

Ipak, nije prošlo mnogo pre nego što je Muhamed promenio mišljenje i ukinuo svoj raniji stav, budući da očigledno nije mogao da podnese pomisao da na Arabijskom poluostrvu postoji neka druga religija:

Pripovedao Ibn ‘Umar:
Umar je proterao Jevreje i hrišćane iz Hidžaza. Kada je Alahov Poslanik osvojio Hajber, hteo je da odatle protera Jevreje, jer je njena zemlja postala vlasništvo Alaha, Njegovog Poslanika i muslimana. Alahov Poslanik je nameravao da protera Jevreje, ali su ga oni zamolili da im dopusti da tamo ostanu pod uslovom da obavljaju posao i dobijaju polovinu plodova. Alahov Poslanik im je rekao: „Dopustićemo vam da ostanete pod tim uslovom, sve dok mi to želimo." I tako su oni (tj. Jevreji) nastavili da tamo žive sve dok ih ‘Umar nije prisilio da odu prema Tejmi i Arihi. (Sahih al-Bukhari, tom 3, knjiga 39, broj 531)

Preneto je od ‘Umara b. al-Hattaba da je čuo Alahovog Poslanika (mir neka je na njega) kako kaže: Proteraću Jevreje i hrišćane sa Arabijskog poluostrva i neću ostaviti nikoga osim muslimana. (Sahih Muslim, knjiga 019, broj 4366)

Stoga je odlučio da ukine sve svoje ugovore s njima, kao i s drugim paganskim plemenima koja su došla pod njegovu vlast, i da ih pod pretnjom ubistva i nasilja prisili da pređu na islam:

Govori i periodi objave

Ova sura sadrži tri govora:-

Prvi govor (ajeti 1-37) objavljen je u mesecu Zil-Qa’adah 9. godine po Hidžri ili otprilike tada. Budući da je važnost teme govora zahtevala njegovo proglašenje povodom hadža, Sveti Poslanik je poslao hazreti Alija da pođe za hazreti Abu Bakrom, koji je već bio krenuo u Meku kao vođa hodočasnika ka Kabi. Uputio je hazreti Alija da izloži govor pred predstavnicima različitih arabijskih klanova, kako bi ih obavestio o novoj politici prema mušricima…

Istorijska pozadina

Razmotrimo sada istorijsku pozadinu sure. Niz događaja o kojima se govori u ovoj suri odigrao se nakon Mirovnog sporazuma na Hudejbiji. Do tog vremena trećina Arabije došla je pod vlast islama, koji se ustanovio kao moćna, dobro organizovana i civilizovana islamska država. Taj sporazum je islamu pružio dodatne prilike da širi svoj uticaj u razmerno mirnoj atmosferi koju je stvorio. Nakon tog sporazuma odigrala su se dva događaja koja su dovela do veoma važnih posledica:

Osvajanje Arabije

Prvo je bilo Osvajanje Arabije. Sveti Poslanik je bio u stanju da šalje misije među različite klanove radi propagiranja islama. Rezultat je bio da je za kratko razdoblje od dve godine islam postao tolika sila da je stari poredak ‘neznanja’ pred njim postao bespomoćan. Toliko da su revnitelji među Kurejšima bili do te mere ogorčeni da su prekršili sporazum kako bi se s islamom sukobili u odlučujućoj borbi. Ali Sveti Poslanik je nakon tog kršenja preduzeo brzu akciju, kako im ne bi dopustio nikakvu priliku da za to okupe dovoljno snaga. Iznenada je napao Meku u mesecu ramazanu 8. godine po Hidžri i osvojio je. Iako je to osvajanje slomilo kičmu poretka neznanja, on je izvršio još jedan napad na islam, na bojnom polju kod Hunejna, što se pokazalo kao njegovo posmrtno zvono. Plemena Havazin, Sakif, Naur, Džušam i druga okupila su sve svoje snage na bojnom polju kako bi slomila reformatorsku revoluciju, ali su potpuno podbacila u svojim zlim namerama. Poraz ‘neznanja’ kod Hunejna otvorio je put tome da čitava Arabija postane ‘Kuća islama’ (Dar-ul-Islam). Rezultat je bio da jedva da je prošla godina od Bitke kod Hunejna, a najveći deo Arabije ušao je u okrilje islama, te je samo nekolicina pristalica starog poretka ostala rasuta po pojedinim krajevima zemlje…

Problemi tog razdoblja

Ako imamo u vidu prethodnu pozadinu, lako možemo utvrditi koji su problemi tada stajali pred zajednicom. Bili su to:

1. da se čitava Arabija učini savršenim Dar-ul-Islamom,

2. da se uticaj islama proširi na susedne zemlje,

3. da se sruše spletke licemera, i

4. da se muslimani pripreme za džihad PROTIV NEMUSLIMANSKOG SVETA.

1. Sada kada je uprava nad čitavom Arabijom došla u ruke vernika, a sve suprotstavljene sile postale bespomoćne, bilo je nužno jasno proglasiti politiku koju je trebalo usvojiti da bi ona postala savršen Dar-ul-Islam. Stoga su preduzete sledeće mere:

1. Jasno je proglašeno da se ukidaju svi ugovori s mušricima i da će muslimani biti oslobođeni ugovornih obaveza prema njima nakon roka od četiri meseca (ajeti 1-3). Ovo proglašenje bilo je neophodno da bi se potpuno iskorenio način života zasnovan na širku i da bi Arabija postala isključivo središte islama, tako da ni na koji način ne ometa duh islama niti postane unutrašnja opasnost za njega.

2. Izdata je uredba da se starateljstvo nad Kabom, koja je zauzimala središnje mesto u svim arabijskim poslovima, oduzme mušricima i trajno preda u ruke vernika (ajeti 12-18); da se svi običaji i prakse širka iz doba ‘neznanja’ NASILNO ukinu; da se mušricima ne dopusti čak ni da priđu blizu „Kući" (ajet 28). To je imalo za cilj da se iskoreni svaki trag širka iz „Kuće", koja je bila posvećena isključivo obožavanju Alaha.

3. Zla praksa Nasi, kojom su u dane ‘neznanja’ izigravali svete mesece, zabranjena je kao čin kufra (ajet 37). To je takođe trebalo da posluži muslimanima kao primer za iskorenjivanje svakog ostatka običaja neznanja iz života Arabije (a potom i iz života muslimana svuda). (Syed Abu-Ala’ Maududi’s Chapter Introductions to the Qur’an; izvor; isticanje velikim slovima i podvlačenjem naše)

… Prvi deo ove časne sure objavljen je Alahovom Poslaniku kada se vratio iz bitke kod Tabuka, tokom sezone hadža, kojoj je Poslanik pomišljao da prisustvuje. Ali setio se da će idolopoklonici i dalje prisustvovati tom hadžu, kao što je bio običaj prethodnih godina, i da oni obavljaju tavaf oko Kuće nagi. Nije mu bilo po volji da se s njima druži, pa je poslao Abu Bakra As-Siddiqa, neka je Alah zadovoljan njime, da te godine predvodi hadž i pokaže ljudima njihove obrede, naredivši mu da obavesti idolopoklonike da im nakon te sezone neće biti dopušteno da učestvuju u hadžu. Naredio mu je da proglasi..,

„Ovo je obznana o prestanku zaštite, od Allaha i Njegovog Poslanika, onim neznanobošcima sa kojima ste zaključili ugovore.“, narodu. Kada je Abu Bakr otišao, Poslanik je poslao ‘Alija bin Abu Taliba da bude onaj koji će tu vest saopštiti idolopoklonicima u ime Poslanika, jer je bio Poslanikov rođak. Tu priču ćemo spomenuti kasnije. (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 9:1-2; izvor; isticanje podvlačenjem naše)

Ovo jasno dokazuje da pagani nisu predstavljali nikakvu ozbiljnu pretnju Muhamedu, budući da ih je već bio podvrgao svojoj vlasti. Ipak, Muhamedu nije bilo dovoljno da nevernici budu pod njegovom kontrolom – morao je da ih prisili da postanu muslimani. U protivnom, ako bi odbili, dao bi da budu brutalno pobijeni.

Muhamed – onaj koji je izazivao zajednicu

Muslimani sada mogu tvrditi da su nevernici bili ti koji su započeli neprijateljstvo prema muslimanima progoneći ih i isterujući ih iz Meke. Muhamed je stoga navodno bio opravdan kada je napao one koji su bili neprijateljski raspoloženi prema njemu. Takva tvrdnja ima dva glavna problema. Prvo, kada je ova konkretna sura sastavljena, pagani, uključujući i Mekance, već su se bili predali Muhamedovoj vlasti i dobili su pomilovanje.

Zašto se onda Muhamed vraća godinu dana kasnije i preti da će ih pobiti ako ne prihvate islam, kada im je izričito rekao da su slobodni i da im ne preti nikakva opasnost?

Drugo, ovaj argument protivreči izričitim tvrdnjama islamskog izvornog materijala, jer tamo nalazimo da je Muhamed, a ne pagani, bio taj koji je izazivao svoje protivnike. Oni su ga čak preklinjali da prestane, ali uzalud:

Ibn Humayd – Salamah – Ibn Ishaq: Božji Poslanik je otvoreno obznanio Božju poruku i javno objavio islam svojim sunarodnicima. Kada je to učinio, oni se nisu povukli od njega niti su ga na bilo koji način odbacili, koliko sam čuo, SVE DOK nije progovorio o njihovim bogovima i osudio ih. Kada je to učinio, oni su se tome usprotivili i ujedinili u protivljenju i neprijateljstvu prema njemu, osim onih koje je Bog putem islama sačuvao od zablude. Ovih poslednjih bilo je malo i svoju veru su praktikovali tajno. Njegov stric Abu Talib mu je, međutim, bio prijateljski naklonjen, štitio ga je i zaklanjao od njih. Božji Poslanik je nastavio da vrši Božje delo i da objavljuje svoju poruku, ničim odvraćen. Kada je Kurejš video da im neće dati nikakvo zadovoljenje, prigovorili su njegovom odstupanju od njihovih puteva i osuđivanju njihovih bogova, i, videvši da ga Abu Talib štiti, zaklanja od nepravde i da ga neće predati njima, jedan broj kurejšovskih velikaša, među kojima su bili ljudi kao što su ‘Utbah b. Rabi‘ah, Shaybah b. Rabi‘ah, Abu al-Bakhtari b. Hisham, al-Aswad b. al-Muttalib, al-Walid b. al-Mughirah, Abu Jahl b. Hisham, al-‘As b. Wa’il i Nubayh i Munabbih, sinovi al-Hajjaja, otišao je Abu Talibu i rekao: „Abu Talibe, tvoj bratanac je pogrdio naše bogove, osudio našu religiju, ismejao naše tradicionalne vrednosti i rekao nam da su naši preci bili zavedeni. Ili obuzdaj njegove napade na nas ili nam daj odrešene ruke da se s njim obračunamo, jer si mu i ti isto tako protivan kao i mi, a mi ćemo se s njim obračunati umesto tebe." Abu Talib im je dao blag odgovor i učtivo odbio, pa su ga oni ostavili. Božji Poslanik je nastavio kao i pre, objavljujući veru u Boga i pozivajući ljude u nju.

Nakon toga, Muhamed se otuđio od Kurejša, a oni su se povukli od njega i gajili prema njemu prikrivenu mržnju. Često su o njemu razgovarali među sobom i podsticali jedni druge protiv njega. Naposletku su ponovo otišli Abu Talibu. „Abu Talibe", rekli su, „mi te poštujemo zbog tvojih godina, tvoje plemenitosti i tvog ugleda. Zamolili smo te da svom bratancu zabraniš DA NAS NAPADA, ali to nisi učinio. Boga nam, ne možemo više podnositi ovo ponižavanje naših predaka, ovo ismevanje naših tradicionalnih vrednosti i ovo vređanje naših bogova. Ili ćeš ga obuzdati, ili ćemo se boriti protiv vas obojice zbog ovoga, sve dok jedna ili druga strana ne bude uništena", ili reči tog smisla. Zatim su otišli. Ovaj raskid i neprijateljstvo s njegovim plemenom teško su pali Abu Talibu, ali on nije mogao da se pomiri s tim da Božjeg Poslanika preda njima ili da ga napusti.

Muhammad b. al-Husayn – Ahmad b. al-Mufaddal – Asbat – al-Suddi: Jedan broj ljudi iz Kurejša okupio se s jednim brojem drugih kurejšovskih šejhova i rekli su jedni drugima: „Hajdemo Abu Talibu i razgovarajmo s njim o Muhamedu, kako bi nam dao zadovoljenje protiv njega i naredio mu da prestane da vređa naše bogove, a mi ćemo ga prepustiti bogu kojeg obožava; jer se plašimo da bi ovaj starac mogao umreti, pa da mi učinimo nešto zbog čega bi nam Arapi prigovarali i govorili: ‘Ostavili su ga na miru dok mu stric nije umro, a onda su digli ruku na njega.’"

Poslali su jednog od svojih, po imenu al-Muttalib, Abu Talibu da zatraži dopuštenje da uđu. On je rekao: „Evo šejhova i velikaša tvog plemena koji traže dopuštenje da te posete." Rekao mu je da im kaže da uđu, a kada su to učinili, rekli su: „Abu Talibe, ti si naš starešina i naš poglavar, pa nam daj zadovoljenje protiv svog bratanca i naredi mu da prestane da vređa naše bogove, a mi ćemo ga prepustiti njegovom bogu."

Abu Talib je poslao po Božjeg Poslanika, a kada je ovaj ušao, rekao je: „Bratanče, evo šejhova i velikaša tvog plemena. Zatražili su zadovoljenje protiv tebe, da prestaneš da vređaš njihove bogove, a oni će tebe prepustiti tvome bogu." „Striče", rekao je on, „zar da ih ne pozovem nečemu što je za njih bolje od njihovih bogova?" „Čemu ih pozivaš?" upitao je. Odgovorio je: „Pozivam ih da izgovore jednu izreku kojom će im se Arapi pokoriti, a oni će vladati nad ne-Arapima." Abu Jahl je iz skupa rekao: „Šta je to, tako ti tvog oca? Dali bismo ti to i deset takvih." Odgovorio je: „Da kažete: ‘Nema božanstva osim Boga.’" Oni su se toga prepali i rekli: „Traži bilo šta osim toga!" Ali on je rekao: „Kada biste mi doneli sunce i stavili mi ga u ruku, ne bih od vas tražio ništa drugo osim ovoga."

Ustali su da odu u gnevu i rekli: „Boga nam, ružićemo tebe i tvog boga koji ti zapoveda da ovo činiš!" „I oni ugledni među njima nastaviše: „Idite i ustrajte uz svoja božanstva! Uistinu, ovim se nešto veliko želi!“ do reči „ovo nije ništa drugo do izmišljotina“ (The History of al-Tabari: Muhammad at Mecca, preveli i propratili beleškama W. Montgomery Watt i M. V. McDonald [State University of New York Press, Albany 1988], tom VI, str. 93-95; isticanje podebljanim slovima, velikim slovima i podvlačenjem naše)

Zabrana vređanja lažnih bogova nevernika, kako oni ne bi vređali Alaha

Alah zabranjuje svom Poslaniku i vernicima da vređaju lažna božanstva idolopoklonika, iako u tome ima jasne koristi. Vređanje njihovih božanstava dovelo bi do većeg zla nego što je korist od toga, jer bi idolopoklonici mogli uzvratiti vređanjem Boga vernika, Alaha, osim kojeg niko nema pravo da bude obožavan. ‘Ali bin Abi Talhah je rekao da je Ibn ‘Abbas prokomentarisao ovaj ajet [6:108]: „Oni (nevernici) su rekli: ‘O Muhamede! Ili ćeš prestati da vređaš naše bogove, ili ćemo mi vređati tvog Gospoda.’ Nakon toga je Alah zabranio vernicima da vređaju idole nevernika…

„da ne bi i oni, nepravedno i ne misleći šta govore, Allaha vređali“" ‘Abdur-Razzaq je preneo da je Ma‘mar rekao da je Qatadah rekao: „Muslimani su vređali idole nevernika, a nevernici su uzvraćali vređajući Alaha nepravedno i bez znanja…" (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 6:108; izvor; isticanje podvlačenjem naše)

Štaviše, kada se Muhamed iselio u Medinu, Mekanci su ga uglavnom ostavili na miru… sve dok Muhamed nije odlučio da pljačka njihove karavane i otima im njihova dobra:

Prema ‘Ali b. Nasru b. ‘Aliju i ‘Abd al-Warithu b. ‘Abd al-Samadu b. ‘Abd al-Warithu – ‘Abd al-Samad b. ‘Abd al-Warith – njegov otac – Aban al-‘Attar – Hisham b. ‘Urwah: ‘Urwah je pisao ‘Abd al-Maliku b. Marwanu sledeće:

Pisao si mi pitajući o Abu Sufyanu i okolnostima njegovog pohoda. Abu Sufyan b. Harb je došao iz Sirije na čelu blizu sedamdeset konjanika iz svih kurejšovskih klanova. Trgovali su u Siriji i svi su došli zajedno sa svojim novcem i svojom robom. Božji Poslanik i njegovi drugovi bili su obavešteni o njima. To je bilo nakon što su izbile borbe između njih i nakon što su ljudi bili ubijeni, uključujući Ibn al-Hadramija kod Nakhlaha, a neki Kurejši bili su zarobljeni, uključujući jednog od sinova al-Mughiraha i njihovog mawlu, Ibn Kaysana. Odgovorni [za borbe] bili su ‘Abd Allah b. Jash i Waqid, saveznik Banu ‘Adija b. Ka‘ba, zajedno s drugim drugovima Božjeg Poslanika koje je on poslao s ‘Abd Allahom b. Jashom. Taj incident je izazvao (stanje) rata između Božjeg Poslanika i Kurejša i bio je početak borbi u kojima su jedni drugima nanosili gubitke; on se odigrao pre nego što su Abu Sufyan i njegovi drugovi krenuli u Siriju.

Potom su se Abu Sufyan i kurejšovski konjanici koji su bili s njim vraćali iz Sirije, idući primorskim putem. Kada je Božji Poslanik čuo za njih, sazvao je svoje drugove i rekao im o bogatstvu koje ovi imaju sa sobom i o malobrojnosti njihovog broja. Muslimani su krenuli bez ikakvog drugog cilja osim Abu Sufyana i konjanika s njim. Nisu mislili da su to išta drugo do (lak) plen i nisu pretpostavljali da će doći do velike bitke kada ih sretnu. Upravo o tome je Bog objavio: „I kad vam je Allah obećao da će da bude vaša jedna od dve skupine, a vi ste više voleli da to bude ona koja nije bila naoružana.“

Kada je Abu Sufyan čuo da su drugovi Božjeg Poslanika krenuli da ga presretnu, poslao je Kurejšu (poruku): „Muhamed i njegovi drugovi nameravaju da presretnu vaš karavan, zato zaštitite svoju robu …" (The History of Al-Tabari: The Foundation of the Community, preveo M. V. McDonald, propratio beleškama W. Montgomery Watt [State University of New York Press, Albany 1987], tom VII, str. 28-29; isticanje podebljanim slovima i komentari u uglastim zagradama naši)

Zanimljivo je da su Mekanci sumnjali kako je Muhamedova svrha preseljenja u Medinu bila da se pregrupiše, da bi se vratio da se bori protiv njih i potčini ih – i bili su u pravu:

Nakon što su njegovi drugovi otišli, apostol je ostao u Meki čekajući dozvolu da se preseli. Osim Abu Bakra i Alija, nijedan od njegovih pristalica nije ostao, izuzev onih koji su bili pod prinudom i onih koji su bili primorani da se odreknu vere. Prvi su neprestano tražili od apostola dozvolu da se isele, a on bi odgovarao: „Ne žurite; možda će vam Bog dati saputnika.“ Abu Bakr se nadao da će to biti sam Muhamed.

Kada su Kurejšije videle da apostol ima družinu i drugove koji nisu iz njihovog plemena i koji su izvan njihove teritorije, i da su se njegovi drugovi preselili da im se pridruže, i kada su saznale da su se ovi nastanili u novom domu i stekli zaštitnike, pobojale su se da bi im se apostol mogao pridružiti, JER SU ZNALE DA JE ODLUČIO DA SE BORI PROTIV NJIH. Stoga su se okupile u svojoj većnici, kući Kusaja b. Kilaba, gde su vođeni svi njihovi važni poslovi, da se posavetuju šta da učine u vezi sa apostolom, JER SU GA SE SADA PLAŠILE. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 221; isticanje velikim slovima naše)

Za više o ovoj temi preporučujemo članak Muhamed i Mekanci: ko je koga izazivao?

Muhamed nije izazivao samo pagane; uznemiravao je i pretio i Jevrejima i hrišćanima, naročito kada je uvideo da ih ne može ubediti da pređu u njegovu religiju. Muslimanski izvori priznaju da je Muhamed u početku najpre pokušavao da pridobije Jevreje i hrišćane sledeći neke od njihovih običaja. Pošto je shvatio da neće poverovati u njega, okrenuo se protiv njih i počeo im pretiti.

Na primer, sledeći istoričar i tumač otvoreno priznaje da je Muhamed promenio pravac molitve sa Jerusalima na Meku zbog toga što su mu se Jevreji podsmevali.

Prema Junusu b. Abd al-A‘li – Ibn Vehbu – Ibn Zejdu: Prorok se šesnaest meseci okretao prema Jerusalimu, a onda je do njegovih ušiju doprlo da Jevreji govore: „Boga mi, Muhamed i njegovi drugovi nisu znali gde im je kibla dok ih mi nismo uputili.“ To je ozlojedilo Proroka i on je podigao lice prema Nebu, a Bog reče: „Videli smo okretanje tvoga lica prema Nebu.“ (The History of Al-Tabari: The Foundation of the Community, preveo M. V. McDonald, propratio beleškama W. Montgomery Watt [State University of New York Press (SUNY), Albany 1987], tom VII, str. 25; isticanje podebljanim slovima naše)

Drugi izvor navodi da je Muhamed rekao Jevrejima da pređu u islam, jer će ih u suprotnom proterati iz njihove zemlje:

VI: Proterivanje Jevreja sa Arapskog poluostrva

Omer je rekao da je Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, rekao: „Pustićemo vas da u tome ostanete onoliko dugo koliko vam Alah dopusti da tu ostanete.“

2996. Prenosi se da je Abu Hurejra rekao: „Dok smo bili u džamiji, izašao je Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: ’Idite Jevrejima.’ Izašli smo i došli do kuće al-Midrasa. On reče: ’Postanite muslimani I BIĆETE BEZBEDNI. Znajte da zemlja pripada Alahu i Njegovom poslaniku. Želim da vas proteram iz ove zemlje. Ko od vas ima kakav imetak, neka ga proda. Ipak, zemlja pripada Alahu i Njegovom poslaniku.’“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 63. Poglavlja o džiziji i primirjima; izvor; isticanje podebljanim slovima, velikim slovima i podvlačenjem naše)

Štaviše, Muhamed je imao i tu drskost da šalje preteća pisma pojedinim hrišćanskim plemenima i vladarima, poput vizantijskog cara:

Prenosi Abdulah bin Abas:
… Iraklije je zatim zatražio pismo koje je uputio Alahov poslanik, a koje je Dihja predao upravniku Basre, koji ga je prosledio Irakliju da ga pročita. Sadržaj pisma bio je sledeći: „U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog. (Ovo pismo je) od Muhameda, roba Alahovog i Njegovog poslanika, Irakliju, vladaru Vizantije. Mir neka je s onim ko sledi pravi put. Nadalje, pozivam te u islam, a ako postaneš musliman BIĆEŠ BEZBEDAN, i Alah će ti udvostručiti nagradu; a ako odbaciš ovaj poziv u islam, počinićeš greh time što ćeš zavesti svoje Arisijine (seljake). (I učim ti Alahove reči:)

„Reci: „O vi kojima je data Knjiga, dođite da se okupimo uz reči koje mi i vi uzajamno delimo: da nikoga osim Allaha ne obožavamo, da Mu u obožavanju ništa ne pridružujemo, i da jedni druge, pored Allaha, bogovima ne smatramo!“ Pa, ako se oni okrenu, vi recite: „Budite svedoci da smo mi muslimani!““ (3:64)

Abu Sufjan je zatim dodao: „Kada je Iraklije završio svoj govor i pročitao pismo, u carskom dvoru nastala je velika graja i vika. Tako smo izbačeni iz dvora. Rekao sam svojim drugovima da je pitanje Ibn-Abi-Kabše (Proroka Muhameda) postalo toliko značajno da ga se čak i kralj Beni al-Asfara (Vizantije) plaši. Tada sam počeo da budem siguran da će on (Prorok) u bliskoj budućnosti biti pobednik, sve dok nisam prihvatio islam (tj. Alah me je uputio ka njemu).“ (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 1, broj 6)

Al-Tabari pruža dodatne pojedinosti (od kojih je mnogo toga naprosto mitsko i očigledno ukrašeno):

Prema Ibn Humejdu – Selami – Muhamedu b. Ishaku – Halidu b. Jasaru – jednom veoma starom Sirijcu, koji je rekao: Kada je Iraklije nameravao da napusti sirijsku zemlju i pođe u Konstantinopolj zbog izveštaja koji je primio o Božijem poslaniku, okupio je Romeje i rekao: „Ljudi romejski, izneću vam izvesne stvari. Razmotrite ono što sam odlučio.“ „Koje su to stvari?“ upitali su. On reče: „Boga mi, znate da je ovaj čovek prorok koji je poslat [sic]. Nalazimo ga u našoj knjizi [sic]. Poznajemo ga po opisu kojim nam je opisan. Sledimo ga, da bi naš život na ovom i na onom svetu bio bezbedan.“ Rekli su: „Zar da budemo pod rukama Arapa, kada smo najveće kraljevstvo čovečanstva, najbrojniji narod i najbolja zemlja?“ On reče: „Onda mi dopustite da mu svake godine dajem DANAK453, KAKO BIH OD SEBE ODVRATIO NJEGOVU ŽESTINU I NAŠAO POČINAK OD NJEGOVOG RATOVANJA POMOĆU NOVCA KOJI MU DAJEM.“ Rekli su: „Zar da Arapima priznamo [sopstveno] PONIŽENJE I UNIŽENJE POREZOM KOJI OD NAS UZIMAJU, kada smo najbrojniji narod čovečanstva, najveće kraljevstvo i najneosvojivija zemlja? Boga mi, nikada to nećemo učiniti!“ On reče: „Onda mi dopustite da s njim sklopim mir pod uslovom da mu dam sirijsku zemlju, a da meni ostavi zemlju aš-Šama.“ … Rekli su mu: „Zar da mu damo sirijsku zemlju, kada znaš da je ona pupak aš-Šama? Boga mi, nikada to nećemo učiniti!“ Pošto su odbili, on reče: „Boga mi, videćete da ćete, ako se od njega ustegnete, biti poraženi u sopstvenom gradu.“ …

453. Arapsko džizja, kasnije tehnički termin za glavarinu koju plaćaju pripadnici zaštićenih manjina, ovde se koristi u opštem značenju danka… (The History of al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], tom VIII, str. 106-107; isticanje podebljanim slovima, velikim slovima i podvlačenjem naše)

Obratite pažljivo pažnju na ono što gornji izvor kaže. Iraklijeva izjava o plaćanju danka ili džizje kako bi izbegao svaki rat sa Muhamedom pretpostavlja da mu je Muhamed pretio nasiljem i krvoprolićem, njemu i njegovom carstvu, ako bi vizantijski car odbio da se pokori islamu. Zapazite dalje da su ljudi shvatili da je plaćanje takvog danka znak njihovog poniženja i uniženja, što pruža jasan dokaz da je Muhamed bio taj koji je izazivao i uznemiravao svoje neprijatelje, a ne obrnuto.

Druga hrišćanska skupina kojoj je Muhamed pretio i koju je uznemiravao bilo je pleme Gasan, ono koje je imalo veze sa Vizantijskim carstvom:

Te godine Božiji poslanik poslao je glasnike. Poslao je šest osoba u mesecu zul-hidžetu, a trojica od njih krenula su zajedno: Hatib b. Abi Balta‘a iz Lahma, saveznik Banu Asada b. Abd al-Uze, kod al-Mukavkisa; Šudža‘ b. Vehb iz Banu Asada b. Huzejme, saveznik Harba b. Umeje i veteran Bedra, kod al-Harisa b. Abi Šimra al-Gasanija; i Dihja b. Halifa al-Kelbi kod Cezara…

Prema Ibn Ishaku: Božiji poslanik poslao je Šudžu‘ b. Vehba, pripadnika Banu Asada b. Huzejme, kod al-Munzira b. al-Harisa b. Abi Šimra al-Gasanija, vladara Damaska.

Prema Muhamedu b. Omeru al-Vakidiju: Pisao mu je preko Šudže‘:

Mir neka je s onim ko sledi pravu uputu i veruje u nju. Pozivam te da veruješ u Boga jedinog, koji nema sudruga, I TVOJE KRALJEVSTVO OSTAĆE TVOJE.

Šudža‘ b. Vehb doneo mu je pismo, a on ga je pročitao pred njima. Al-Munzir reče: „Ko može da mi otme moje kraljevstvo? Ja sam taj koji će poći protiv njega!“ Prorok reče: „Njegovo kraljevstvo je propalo.“ (Isto, str. 98, 107-108; isticanje podebljanim slovima, velikim slovima i podvlačenjem naše)

423 … Poslanstvo je bilo upućeno vladaru Banu Gasana, arapskog plemenskog kraljevstva sa prestonicom u Basri (Bostri) u Siriji. Gasanidi su bili monofizitski hrišćani i vladali su kao klijentska država Vizantijskog carstva… (Isto, str. 98)

U svetlu ovoga, da li iko zaista zamera Jevrejima i hrišćanima što su želeli da se oslobode takvog tiranina? Štaviše, kako god da na to danas gledamo, da li bi iko bio iznenađen time što je gasanidski vladar ubio Muhamedovog glasnika zato što je doneo takvo pismo (pod pretpostavkom, naravno, da ove islamske priče prepričavaju stvarne istorijske događaje)?

Još jedan primer Muhamedovog zanimanja za sever jeste pohod koji je krenuo ka Siriji i koji su vizantijske trupe i njihovi arapski saveznici porazili kod Mute u Jordanu, tokom meseca džumada I 8. godine po Hidžri (avgust-septembar 629). Al-Tabarijev izveštaj, koji se gotovo u potpunosti oslanja na Ibn Ishaka, ne kaže ništa o uzrocima pohoda. Al-Vakidi (W, II, 755) ukazuje na to da je neposredan povod bilo ubistvo glasnika kojeg je Muhamed poslao vladaru Basre u Siriji, a koje je počinio Šurahbil b. Amr al-Gasani (Banu Gasan su bili saveznici Vizantinaca). Tako, iako motiv ovog poslanstva ostaje zagonetka, neposredan motiv pohoda bila je odmazda… (Isto, str. xviii)

Šta bi muslimani učinili osobi koja bi se usudila da donese takvo pismo, koje je pretilo njihovim životima i zemljama?

Za detaljnu analizu grubih grešaka u ovoj islamskoj verziji istorije Iraklijevog susreta sa Muhamedovim glasnikom Dihjom b. al-Kelbijem i Abu Sufjanom preporučujemo sledeće članke (1, 2).

Muhamed – kršilac sporazuma

Musliman bi mogao dalje tvrditi da su Mekanci zaslužili ono što su dobili zato što su oni zapravo prekršili svoj sporazum sa Muhamedom, tačnije onaj koji su sklopili kod al-Hudejbije – tvrdnja koja je takođe u suprotnosti sa činjenicama. Prema samim islamskim izvorima, jedna od odredaba, koju je Muhamed prihvatio, zahtevala je da, u slučaju da neki Mekanac prebegne u muslimanski tabor, bio to muškarac ili žena, on bude primoran da ga vrati paganima:

„… Božiji poslanik tada reče: ’Piši: Ovo je ono o čemu je Muhamed b. Abdalah sklopio mir sa Suhejlom b. Amrom. Njih dvojica su se saglasila oko ovih uslova: da narod odloži ratovanje na deset godina, tokom kojih će ljudi biti bezbedni i uzdržavaće se od [napadanja] jedni drugih; da će, KOGA GOD da dođe Božijem poslaniku od Kurejšija BEZ DOZVOLE svog staratelja, [Muhamed] vratiti njima; da, KOGA GOD da dođe Kurejšijama od onih koji su sa Božijim poslanikom, oni njega neće vratiti [Muhamedu] …’“ (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany, 1997], tom VIII, str. 86; isticanje velikim slovima naše)

Noviji muslimanski učenjak, pokojni Muhamed Asad, u svojim beleškama uz Kuran 60:10 saglasan je da su žene bile obuhvaćene sporazumom između Muhameda i pagana. Asad je priznao da su odredbe koje je Muhamed prihvatio uključivale vraćanje svake žene koja bi otišla da sledi muslimane:

11 Prema uslovima primirja kod Hudejbije, sklopljenog 6. godine po Hidžri između Proroka i paganskih Kurejšija iz Meke, svaki maloletni Mekanac ili druga osoba pod starateljstvom koja bi prešla muslimanima bez dozvole svog ili SVOJE staratelja trebalo je da bude vraćena Kurejšijama (videti uvodnu belešku uz suru 48). Kurejšije su ovu odredbu shvatile tako da obuhvata I UDATE ŽENE, koje su smatrale da su pod „starateljstvom“ svojih muževa. Shodno tome, kada je nekoliko Mekanki prihvatilo islam protiv volje svojih muževa i pobeglo u Medinu, Kurejšije su zahtevale njihovo prisilno vraćanje u Meku. To je Prorok odbio pod izgovorom da udate žene ne spadaju u kategoriju „osoba pod starateljstvom“. Ipak, budući da je uvek postojala mogućnost da su neke od tih žena prešle muslimanima ne iz razloga vere, već iz čisto svetovnih obzira, vernicima je naloženo da se uvere u njihovu iskrenost; i tako je Prorok svaku od njih pitao: „Zakuni se pred Bogom da nisi otišla zbog mržnje prema svome mužu, niti iz želje da odeš u drugu zemlju, niti u nadi da ćeš steći svetovne koristi: zakuni se pred Bogom da nisi otišla ni iz kog razloga osim iz ljubavi prema Bogu i Njegovom poslaniku“ (Tabari). Budući da jedino Bog zna šta je u srcu ljudskog bića, potvrdan odgovor dotične žene trebalo je smatrati jedinim ljudski dostupnim – i stoga pravno dovoljnim – dokazom njene iskrenosti. Činjenica da je jedino Bog zaista svestan onoga što je u srcu ljudskog bića ugrađena je u šerijatsko načelo da svaka izjava vere odrasle osobe, u odsustvu bilo kakvog dokaza o suprotnom, čini obaveznim za zajednicu da tu osobu – bilo muškarca ili ženu – prihvati kao muslimana na osnovu same te izjave. (Izvor; isticanje podebljanim i velikim slovima naše)

A još jedan noviji prevodilac i komentator Kurana koji je priznao da je sporazum obuhvatao i žene jeste pokojni Abdulah Jusuf Ali. On piše:

Prema sporazumu kod Hudejbije [videti Uvod u S. lxviii, pasus 4, uslov (3)], žene pod starateljstvom (UKLJUČUJUĆI UDATE ŽENE), koje su pobegle od Kurejšija u Meki pod Prorokovu zaštitu u Medini, TREBALO JE DA BUDU VRAĆENE. Ali pre nego što je ovaj ajet objavljen, Kurejšije su već bile prekršile sporazum, pa je bilo potrebno neko uputstvo o tome šta bi medinski muslimani trebalo da čine u tim okolnostima… (Ali, The Holy Qur’an: Translation and Commentary, str. 1534, fusnota 5422 uz Kuran 60:10; isticanje podebljanim i velikim slovima naše)

On dalje kaže:

4. Stoga je sklopljen miroljubiv sporazum, poznat kao Sporazum kod Hudejbije. On je propisivao: (1) da između strana bude mir deset godina; (2) da svako pleme ili osoba bude slobodno da se pridruži bilo kojoj strani ili sklopi savez s njom; (3) da, ako se neki Kurejšija iz Meke, koji je pod starateljstvom, pridruži Proroku bez starateljeve dozvole, on (ILI ONA) treba da bude vraćen staratelju, ali da u suprotnom slučaju ne treba da budu vraćeni; i (4) da Prorok i njegova družina te godine ne uđu u Meku, ali da mogu ući nenaoružani naredne godine. (Isto, uvod u suru XLVIII (Fat-h), str. 1389; isticanje podebljanim slovima, velikim slovima i podvlačenjem naše)

Štaviše, komentar koji se pripisuje Ibn Abasu kaže, u vezi sa Kuranom 60:10:

… Ovo je objavljeno o Subeji bint al-Haris al-Aslamiji, koja je došla Proroku (nmm) godine al-Hudejbije da objavi svoj islam, ali je njen muž Musafir došao za njom da je odvede natrag. Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, vratio mu je miraz koji joj je njen muž bio dao. Te godine, i pre objave ovog stiha, stanovnici Meke bili su potpisali sporazum sa Prorokom (nmm) koji je propisivao da SVAKO od stanovnika Meke ko prihvati islam može da se pridruži muslimanima, a da svaki musliman koji prihvati religiju mekanskih pagana bude vraćen muslimanima; i da za svaku ženu iz Meke koja prihvati islam muslimani treba da vrate njenom mužu miraz koji joj je dat, a za svaku muslimanku koja pređe u religiju mekanskih pagana stanovnici Meke treba da vrate njen miraz njenom mužu. Zato je Prorok (nmm) vratio Musafiru miraz koji je on bio dao Subeji… (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; izvor; isticanje podebljanim i velikim slovima naše)

Još jedno autoritativno islamsko referentno delo kaže gotovo istu stvar:

O vi koji verujete, kada vam dođu žene vernice, [govoreći] svojim jezicima [da] se iseljavaju, iz [društva] nevernika – [ovo je] nakon primirja sklopljenog s njima [nevernicima] kod al-Hudejbije, prema kojem je BILO KO od njihovih pripadnika ko bi otišao [da se pridruži] vernicima trebalo da bude vraćen – ispitajte ih, tako što ćete ih naterati da se zakunu da su izašle [iz Meke] jedino zbog svoje [iskrene] želje da prihvate islam, a ne iz neke mržnje prema svojim muževima nevernicima, niti zato što bi mogle biti zanesene nekim muslimanom: tako je Prorok (s) običavao da od njih uzima zakletve… (Tafsir al-Jalalayn; izvor; isticanje podebljanim i velikim slovima naše)

Gornji navodi ubedljivo dokazuju da su Muhamedovi savremenici jasno razumeli da su žene bile obuhvaćene sporazumom.

S obzirom na prethodno, pitanje koje bi svaki pošten i iskren musliman trebalo da postavi, kao i da odgovori na njega, jeste zašto bi braća Um Kulsum zahtevala da im Muhamed vrati sestru u skladu sa sporazumom ako žene nisu bile obuhvaćene? Ako je pošten/poštena, odgovor će morati da bude da su ta braća znala da je Muhamed morao da vrati svaku njihovu ženu koja bi prebegla, jer je i to bio deo njihovog sporazuma. Ti Arapi su shvatali da u arapskom tekstu nije stajalo ništa što bi isključivalo žene. Iz jezika sporazuma jasno su razumeli da je Muhamed morao da paganima vrati svaku ženu koja bi otišla u muslimanski tabor.

Završne napomene

Iz našeg istraživanja je jasno da Kuran 9:5 i 29 nisu sastavljeni isključivo u odnosu na odbrambeni džihad. Ovi stihovi nastali su da bi i opravdali i podstakli muslimane da se upuste u napadačko vojno ratovanje kako bi ubijali paganske Arape koji su odbijali da pređu u islam, a takođe i da bi potčinili Jevreje i hrišćane koji su pristali da plaćaju džizju kako bi zadržali svoja verovanja.

Sami islamski izvori svedoče da su se Mekanci, u vreme kada su ovi stihovi izgovarani, već bili predali Muhamedu i bili su potpuno pod njegovom kontrolom i vlašću. Stoga nisu predstavljali ozbiljan izazov njegovim proročkim i političkim ambicijama. Ipak, Muhamedu to nije bilo dovoljno, jer nije mogao dopustiti da druge religije postoje uporedo s islamom sve dok je imao prednost i moć da ih primora da pređu u njegovu veru. Zapazite, još jednom, šta kaže Kuran 9:32-33:

„Oni žele da svojim izmišljotinama utrnu Allahovo svetlo, a Allah će, svakako, da upotpuni Svoje svetlo, makar to nevernici mrzeli. On je poslao Svog Poslanika sa uputom i pravom verom, da bi je uzdigao iznad svih vera, makar to mrzeli neznanobošci.“ Hilali-Khan

A evo još jednog navoda koji ponavlja ovu misao o tome da islam postaje dominantan putem vojnih pohoda, tiranije i ugnjetavanja:

„On je poslao Svoga Poslanika sa uputom i istinitom verom da bi je uzdigao iznad svih vera. A Allah je dovoljan Svedok! Muhammed je Allahov Poslanik, a njegovi sledbenici su strogi prema nevernicima, a samilosni među sobom; vidiš ih kako se klanjaju i licem na tle padaju želeći Allahovu nagradu i zadovoljstvo – na licima su im znaci, tragovi od padanja licem na tlo. Tako su opisani u Tori. A u Jevanđelju: oni su kao biljka kad svoj izdanak izbaci pa ga onda učvrsti, i on ojača, i uspravi se na svojoj stabljici izazivajući divljenje sejača - da bi On sa vernicima ojadio nevernike. Onima koji veruju i rade dobra dela Allah obećava oprost i veliku nagradu.“ S. 48:28-29 Hilali-Khan

Štaviše, ovi odlomci su deo mnogih tekstova koji čine osnovu za napadački džihad, podstičući muslimane da se bore i ubijaju nevernike i da potčinjavaju Jevreje i hrišćane, kako bi ceo svet doveli pod kontrolu i vlast islama, pod uslovom da za to imaju moć i vojna sredstva. U suprotnom, moraju čekati svoje vreme i obmanjivati ljude da pomisle kako je islam miroljubiva i tolerantna religija, usredsređujući se na one kuranske tekstove koji podstiču mir i opraštanje, na one sastavljene u vreme kada je Muhamed bio brojčano nadjačan i nije mogao ništa da učini da ubije i kontroliše svoje protivnike. Ipak, čim muslimani steknu prednost, čim budu imali novac i naoružanje da izvedu napadački udar, tada ćemo videti pravo lice islama, njegovog proroka i njegovog boga.

Povezani članci