Muslimani u službi Alaha i Muhameda, njegovog saradnika

Prema islamskim izvorima, mekanski pagani su obavljali obrede vezane za Kabu (hadž, umra) za koje su muslimani tvrdili da su ih prvobitno ustanovili Avram i Ismailo. Jedan od tih paganskih običaja obuhvatao je i uzvikivanje Alahu, kojim su priznavali kako njegovu vrhovnu vlast tako i svoju službu njemu:

Kažu da je obožavanje kamenja među sinovima Ismailovim počelo kada im je Meka postala pretesna i kada su poželeli više prostora u zemlji. Svako ko bi napustio grad poneo bi sa sobom kamen iz svetog područja da bi mu ukazivao počast. Gde god bi se nastanili, postavili bi ga i obilazili oko njega kao što su obilazili oko Kabe. To ih je navelo da obožavaju ono kamenje koje im se dopadalo i ono koje je na njih ostavljalo utisak. Tako su, kako su generacije prolazile, zaboravili svoju prvobitnu veru i religiju Avrama i Ismaila zamenili drugom. Obožavali su idole i prihvatili iste zablude kao i narodi pre njih. Ipak su zadržali i čvrsto se držali običaja koji sežu do Avramovog vremena, kao što su ukazivanje počasti hramu i njegovo obilaženje, veliko i malo hodočašće, stajanje na Arefatu i Muzdelifi, prinošenje žrtava i hodočasnički poklič pri velikom i malom hodočašću, uvodeći pritom elemente koji nisu imali mesta u Avramovoj religiji. Tako su Kinana i Kurejšije koristili hodočasnički poklič: ‘Tebi na službi, o Bože [Allahumma], tebi na službi!’ Tebi na službi, ti koji nemaš saradnika osim saradnika kojeg imaš. Ti poseduješ njega i ono što on poseduje**.’ Oni su u svom pokliču priznavali njegovo jedinstvo, a zatim su svoje idole pridruživali Bogu, stavljajući vlasništvo nad njima u njegovu ruku**. Bog je rekao Muhamedu: „Većina njih ne veruje u Allaha, osim tako što Mu druge u obožavanju pridružuje.“ to jest, oni ne priznaju moju jednost uz poznavanje moje stvarnosti, nego mi pridružuju jedno od mojih stvorenja. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 35-36; podebljanje i podvlačenje naši)

Mekanci su uzvikivali i nekim drugim bogovima koje su obožavali, kao što je Manat:

[Azr. i. 73. ‘Amr b. Lu’ajj je postavio Manat na morskoj obali blizu Kudejda. Azd i Gasan su hodočastili k njoj i poštovali je. Kada bi obišli Kabu, požurili sa Arefata i završili obrede na Mini, ne bi šišali kosu sve dok ne bi stigli do Manata, kojoj bi uzvikivali Labbajki. ... (Isto, str. 39; podebljanje naše)

Zapanjujuće je da je Muhamed uzeo sve te paganske obrede i prepakovao ih pod krinkom avramovskog monoteizma. Uključio je čak i pagansko skandiranje Labbajka!

Prenosi Abdulah bin Umar: Telbija Alahovog Poslanika glasila je: ‘Labbaika Allahumma labbaik, Labbaika la sharika Laka labbaik, Inna-l-hamda wan-ni'mata Laka walmulk, La sharika Laka’ (Odazivam se tvom pozivu, o Alahu, odazivam se tvom pozivu, i pokoran sam tvojim naredbama, ti nemaš sudruga, odazivam se tvom pozivu. Sva hvala i svi blagoslovi pripadaju tebi, sva vlast pripada tebi, i ti nemaš sudruga uza se. (Sahih al-Bukhari, tom 2, knjiga 26, broj 621)

Tvrdnja da su te obrede prvobitno započeli Avram i Ismailo pokazala se korisnom, jer je Muhamed potom mogao njome da opravda uvođenje obreda koje su pagani obavljali u sopstvenu religiju.

Međutim, Muhamed nije uspeo da potpuno iskoreni paganstvo svog plemena. Umesto toga, na kraju je politeizam Mekanaca zamenio novim, doduše suptilnijim oblikom idolopoklonstva — onim koji je neposredno uključivao njega samog!

Na primer, iako su Muhamed i njegovi sledbenici skandirali da Alah nema saradnika, stvarnost je da je on sudruge koje su pagani pripisivali Alahu zamenio samim sobom. Muhamed je u suštini sebe pretvorio u Alahovog sudruga u svim stvarima koje se tiču vere, politike, ekonomije itd.

Muhamed je u Kuranu više puta govorio muslimanima da Alah od njih očekuje da prihvate sve što on i Alah zapovede i odluče. Muhamed je zahtevao da mu se njegovi sledbenici pokoravaju isto kao što se pokoravaju Alahu:

„I pokoravajte se Allahu i Poslaniku kako bi vam bila milost ukazana.“ S. 3:132 Hilali-Khan

„O vi koji verujete, pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku i nadležnima između vas. A ako se u nečemu ne slažete, obratite se Allahu i Poslaniku, ako verujete u Allaha i Poslednji dan. Tako je bolje i lepše postupiti.“ S. 4:59

„To su Allahovi propisi, a onoga ko se pokorava Allahu i Njegovom Poslaniku On će uvesti u rajske bašte kroz koje reke teku i u kojima će večno da ostanu. To je veliki uspeh. A onoga ko bude nepokoran Allahu i Njegovom Poslaniku, pa bude prelazio preko Njegovih granica, Allah će uvesti u Vatru u kojoj će večno da ostane; takvom pripada ponižavajuća patnja.“ S. 4:13-14 Arberry

Zapanjujuće je da jedan određeni tekst pominje pokornost Muhamedu bez ikakvog pominjanja pokornosti Alahu!

„A vi obavljajte molitvu i dajte milostinju i Poslaniku budite poslušni da bi vam se milost ukazala.“ S. 24:56 Hilali-Khan

Iz ovog teksta je jasno da je Muhamed smatrao da je pokornost njemu ravna pokornosti Alahu, što je upravo ono što sledeći odlomak i tvrdi:

„Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu, a ko se okrene, pa Mi te nismo poslali da im čuvar budeš.“ S. 4:80

Muhamed im je čak pretio Alahovim gnevom i nezadovoljstvom ako ne bi savršeno poslušali sve Muhamedove naredbe:

„Kad Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo po svom nahođenju da postupe. A ko Allaha i Njegovog Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s Pravog puta.“ S. 33:36

„Licemeri govore: „Mi verujemo u Allaha i Poslanika, i pokoravamo se“, a zatim se neki od njih odmeću. Nisu oni vernici. Kad budu pozvani Allahu i Njegovom Poslaniku da im presudi, neki od njih odjednom leđa okrenu. samo ako znaju da je pravda na njihovoj strani, dolaze mu poslušno. Da li su njihova srca bolesna, ili sumnjaju, ili strahuju da će Allah i Njegov Poslanik prema njima nepravedno da postupe? Nijedno, nego žele drugima nepravdu da učine. Kad se vernici Allahu i Poslaniku Njegovom pozovu da im presudi, samo kažu: „Slušamo i pokoravamo se!“ To su oni koji su uspeli. Oni koji se Allahu i Njegovom Poslaniku budu pokoravali, koji se budu bojali Allaha i Njega se čuvali - to su oni koji su uspeli i koji su spašeni! Licemeri se zaklinju Allahom, najtežom zakletvom, da će sigurno da idu u boj ako im ti narediš. Reci: „Ne zaklinjite se! Vaša pokornost je poznata! Allah, zaista, u potpunosti zna ono što radite.“ Reci: „Pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku!“ A ako se okrenete, on je dužan da radi ono što se njemu naređuje, a vi ste dužni ono što se vama naređuje, pa ako mu budete poslušni, bićete na Pravom putu - a Poslanikova dužnost je samo da jasno obznani.“ S. 24:47-54

„Pravi vernici su samo oni koji veruju u Allaha i Njegovog Poslanika, a koji se, kad su sa njim na kakvom važnom sastanku, ne udaljuju dok od njega dopuštenje ne dobiju. Oni koji od tebe traže dopuštenje, u Allaha i Njegovog Poslanika, zaista, veruju. I kad oni zatraže dopuštenje od tebe zbog kakvog svog posla, dopusti kome hoćeš od njih, i zamoli Allaha da im oprosti - zaista Allah oprašta grehe i milostiv je. Ne smatrajte Poslanikov poziv upućen vama kao poziv koji vi jedni drugima upućujete; Bog sigurno zna one među vama koji se kradom izvlače. Neka se pripaze oni koji postupaju suprotno njegovom naređenju da ih ne stigne kakvo iskušenje, ili da ih ne snađe bolna patnja.“ S. 24:62-63

Muhamed je otišao toliko daleko da je upozorio svoje sledbenike da ga ne uznemiravaju, jer bi Alah prokleo svakoga ko to učini:

„One koji Allaha i Njegovog Poslanika budu vređali, Allah će, zaista, i na ovom svetu i na Budućem svetu prokleti, i pripremiti im ponižavajuću patnju.“ S. 33:57

Kao da to nije dovoljno loše, Muhamed je imao drskosti da tvrdi da se vernik mora u potpunosti pokoriti njegovim odlukama, uz bezuslovnu predanost:

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore!“ S. 4:65

To znači da je islam zapravo religija pokoravanja i Alahu I Muhamedu!

A biva i gore. Muhamed je imao drskosti da obožavanje Alaha stavi u drugi plan u odnosu na pokornost njemu samom, i čak je Kuran upotrebio da to opravda!

CXLII: „O vi koji verujete, odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava; i neka znate da Allah deluje između čoveka i njegovog srca, i da ćete svi da budete sakupljeni pred Njim.“ (8:24)

4370. Prenosi se da je Sa'id b. el-Mu'ala rekao: "Klanjao sam, a Alahov Poslanik je prošao pored mene i pozvao me, ali mu se nisam odazvao dok nisam završio molitvu. Zatim sam otišao k njemu, a on reče: 'Šta te je sprečilo da dođeš k meni? Zar Alah ne kaže: „odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava“ (8:24)?' Potom mi reče: 'Naučiću te jednu suru koja je najveća sura u Kuranu pre nego što izađeš.' Poslanik je hteo da izađe, pa sam ga podsetio."

Ovo se prenosi od Ebu Sa'ida, čoveka među Poslanikovim ashabima. On reče: "To je: „Sva hvala pripada Allahu, Gospodaru svih svetova.“, sedam često ponavljanih ajeta." (Aiša Bjuli, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 68. Knjiga tefsira; podebljanje, verzal i podvlačenje naši)

Muhamed je zaista očekivao da ovaj čovek prekine molitvu kako bi se odazvao njegovom pozivu!

Gornji događaj pokazuje da je Muhamed koristio Alaha kako bi naveo ljude da se pokore njegovim hirovima i željama. Zapravo, ovaj slučaj dokazuje da je islam, kada se stvar svede na suštinu, religija koja Muhameda stavlja ispred Alaha, i da je Alah bio tu prosto zato da obezbedi da ljudi čine ono što Muhamed želi.

S tim u vezi, iz svih ovih tekstova očigledno je da je Muhamed sebe predstavio kao Alahovog saradnika, njegovog sudruga, u tako životno važnim stvarima kao što je spasenje.

Ova činjenica postaje još očiglednija kada primetimo da je u nekim od gornjih odlomaka Muhamed upotrebio arapski veznik wa („i“) da poveže pokornost Alahu i pokornost sebi. Prema muslimanskim učenjacima, taj veznik se koristi da potvrdi partnerstvo i ravnopravnost:

Katada reče: „Alah je uzvisio njegov ugled na ovom i na budućem svetu. Nema govornika, svedoka niti onoga ko obavlja molitvu a da ne izgovori: ‘Nema boga osim Alaha i Muhamed je Alahov Poslanik.’“

Ebu Sa'id el-Hudri prenosi da je Poslanik rekao: „Džibril mi dođe i reče: ‘Moj Gospodar i tvoj Gospodar kaže: „Znaš li kako sam uzvisio tvoj ugled?“’ Rekoh: ‘Alah i njegov Poslanik najbolje znaju.’ On reče: ‘„Kada se ja spominjem, i ti se spominješ sa mnom.“’“

Ibn Ata je naveo hadis kudsi koji kaže: „Upotpunio sam veru time što se ti spominješ sa mnom.“ I još jedan koji kaže: „Učinio sam spominjanje tebe delom spominjanja mene, tako da ko god spomene mene, spominje i tebe.“

Džafer ibn Muhamed es-Sadik: „Niko te ne spomene kao Poslanika a da mene ne spomene kao Gospodara.“

Činjenica da je spominjanje Poslanika neposredno povezano sa spominjanjem Alaha takođe pokazuje da je pokornost Poslaniku povezana sa pokornošću Alahu, i njegovo ime sa Alahovim imenom. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136). Alah ih spaja koristeći veznik wa KOJI JE VEZNIK PARTNERSTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA POSLANIKA.

Huzejfa je rekao da je Poslanik rekao: „Niko od vas neka ne kaže: ‘Ono što Alah hoće i (wa) što taj i taj hoće.’ Nego recite: ‘Ono što Alah hoće.’ Zatim zastanite pa recite: ‘Taj i taj hoće.’“

El-Hatabi reče: „Poslanik vas je uputio na ispravno ponašanje time što je Alahovu volju stavio ispred volje drugih. Izabrao je ‘zatim’ (thumma), što podrazumeva sled i prvenstvo, nasuprot ‘i’ (wa) ŠTO PODRAZUMEVA PARTNERSTVO.“

Nešto slično pominje se u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Poslanika, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko se pokorava Alahu i njegovom Poslaniku, ispravno je upućen, a ko se pobuni protiv njih dvojice (spajajući ih upotrebom dvojine)...“ Poslanik mu reče: „Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]“

Ebu Sulejman reče: „Nije mu se dopalo što se dva imena tako spajaju ZATO ŠTO TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“ ... (Kadi Ijad Ibn Musa el-Jahsubi, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Isceljenje kroz priznavanje prava Odabranoga), prevela Aiša Abdarahman Bjuli [Madinah Press, Inverness, Škotska, V. Britanija, treće izdanje 1991, meki povez], Prvi deo. Alahovo veliko uvažavanje vrednosti njegovog Poslanika izraženo i rečju i delom, Prvo poglavlje. Alahova pohvala njemu i njegovo veliko poštovanje prema njemu, Odeljak 1. O pohvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim osobinama, str. 7-8; verzal naš)

Muslimani su otišli toliko daleko da kažu kako je Alah zapravo učinio Muhameda jednim od dva stuba islamskog monoteizma i da je Alah čak ispisao islamsko ispovedanje vere na vratima Raja!

„... Spojio je njegovo ime sa svojim imenom, i njegovo zadovoljstvo sa svojim zadovoljstvom. Učinio ga je jednim od dva stuba tevhida.“ (Isto, str. 27; podebljanje naše)

Ibn Abas reče: „Na vratima Bašte piše: Ja sam Alah. Nema boga osim mene. Muhamed je Alahov Poslanik. Neću kazniti nikoga ko to izgovori.“ (Isto, str. 90)

Tako je Muhamed sebe učinio Alahovim saradnikom i sudrugom, i time je zauzeo mesto idola koje su pagani obožavali.

Muhamed je, dakle, na kraju počinio neoprostivi greh širka, to jest greh pridruživanja sudruga Alahu. Štaviše, zahtevajući da mu se svi muslimani pokoravaju na isti način na koji se pokoravaju Alahu, Muhamed ih je u suštini pretvorio u mušrike ili idolopoklonike.

U osnovi, Muhamedovo insistiranje da mu se sledbenici potpuno pokore na isti način na koji se pokoravaju Alahu, zajedno sa njegovom upotrebom veznika wa za iznošenje takvog zahteva, predstavlja izričito narušavanje tevhid er-rububije, to jest Alahove isključive i jedinstvene vrhovne vlasti.

Muslimanski učenjaci tvrde da se ova kategorija islamskog monoteizma narušava kad god neko pripiše sudruga ili sebe učini Alahovim saradnikom u Alahovoj jedinstvenoj, isključivoj vlasti ili autoritetu.

Širk u rububiji

Ova kategorija širka odnosi se ili na verovanje da drugi dele Alahovo gospodstvo nad stvorenjem kao njemu jednaki ili gotovo jednaki, ili na verovanje da nad stvorenjem uopšte ne postoji nikakav Gospodar. Većina religijskih sistema spada u prvi vid širka u rububiji, dok su filozofi i njihove ljudskom rukom stvorene filozofije ti koji obično popunjavaju drugi vid...

Hrišćansko verovanje kaže da se jedan Bog otkriva u tri ličnosti: Ocu, Sinu (Isusu Hristu) i Svetom Duhu. Te tri ličnosti se ipak smatraju jedinstvom koje deli jednu ‘suštinu’. Prorok Isus je uzdignut do božanstva, sedi Bogu s desne strane i sudi svetu. Sveti Duh, koji je u hebrejskoj Bibliji sredstvo kojim Bog ispoljava svoju stvaralačku moć, u hrišćanskoj misli postaje deo Božanstva. Pavle je Svetog Duha učinio Hristovim alter egom, vodičem i pomoćnikom hrišćana, koji se prvi put ispoljio na dan Pedesetnice. Sledstveno tome, širk u rububiji javlja se u hrišćanskom verovanju da su Isus i Sveti Duh Božji sudruzi u celokupnoj njegovoj vlasti, u njihovom verovanju da Isus sam izriče sud svetu, i u njihovom verovanju da Sveti Duh pomaže hrišćanima i vodi ih. (Dr Abu Amina Filips, The Fundamentals of Tawheed (Islamski monoteizam) [International Islamic Publishing House, 2. izdanje 2005], Drugo poglavlje. Kategorije širka, Širk u al-Asma’ was-Sifat, 1. Širk pridruživanjem, str. 45, 46; podvlačenje naše)

Za slučaj da neki musliman poželi da porekne da ga Muhamedov zahtev da mu se pokorava na isti način kao Alahu pretvara u drugog gospodara pored njegovog sopstvenog božanstva, i da to zauzvrat narušava tevhid er-rububije, obratite pažnju na ono što je Muhamed rekao o značenju sure 9:31:

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina.“ [9:31].

Imam Ahmed, Et-Tirmizi i Ibn Džerir Et-Taberi zabeležili su hadis preko nekoliko lanaca prenosilaca, od Adija bin Hatima, koji je u vreme džahilijeta postao hrišćanin. Kada je poziv Alahovog Poslanika stigao u njegov kraj, Adi je pobegao u Šam, a njegova sestra i nekolicina njegovih ljudi su zarobljeni. Alahov Poslanik je oslobodio njegovu sestru i obasuo je darovima. Ona je zatim otišla svom bratu i podstakla ga da postane musliman i da ode Alahovom Poslaniku. Adi, koji je bio jedan od poglavara svog naroda (pleme Taj) i čiji je otac, Hatim Et-Tai, bio poznat po svojoj darežljivosti, otišao je u Medinu. Kada su ljudi objavili njegov dolazak, Adi je otišao Alahovom Poslaniku noseći srebrni krst oko vrata. Alahov Poslanik je proučio ovaj ajet:

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“.

Adi je prokomentarisao: „Rekoh: ‘Oni ih nisu obožavali.’“ Poslanik reče:

((Jesu, obožavali su ih. Oni (rabini i monasi) su njima (hrišćanima i Jevrejima) zabranjivali dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su im se pokoravali. Tako su ih obožavali.)) ...

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“...

da su se hrišćani i Jevreji pokoravali svojim monasima i rabinima u svemu što su im dozvoljavali ili zabranjivali...“ (Tefsir Ibn Kesira (skraćeno izdanje), Sura Al-A'raf do kraja sure Junus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safijur Rahmana El-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, London, Lahor; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 409-410; podebljanje naše)

Prema Muhamedovoj logici, Jevreji i hrišćani su svoje verske vođe uzeli za gospodare pored Alaha zato što su se pokoravali njihovim uputstvima koja su izričito kršila Božje zapovesti. Muhamed je verovao da je svako ko sledi učenja svog verskog vodiča koja zabranjuju ono što je Bog učinio dozvoljenim ili dozvoljavaju ono što je Bog proglasio zabranjenim kriv za to što je taj verski autoritet uzeo za gospodara umesto Boga.

Ironično, upravo je to Muhamed i učinio! Muhamed je svom zetu Aliji zabranio da oženi drugu ženu iako je Alija imao puno pravo na to!

2943. Prenosi se od Alije ibn el-Husejna da ih je, kada su stigli u Medinu od Jezida ibn Muavije nakon ubistva Husejna ibn Alije, neka mu se Alah smiluje, sreo el-Misver ibn Mahrema i upitao ga: "Treba li ti išta od mene što bi mi naredio da učinim?" On mu reče: "Ne." Ovaj mu reče: "Hoćeš li mi dati mač Alahovog Poslanika? Bojim se da će ti ga ljudi silom oteti. Alaha mi, ako mi ga daš, niko ga od mene neće uzeti dok ne izdahnem!"

[Alija reče:] "Kada je Alija ibn Ebi Talib zaprosio kćer Ebu Džehla dok je bio oženjen Fatimom, čuo sam Alahovog Poslanika kako o tome govori narodu sa ove svoje minbere, a toga dana sam već bio dostigao punoletstvo. Rekao je: 'Fatima je deo mene i bojim se da će biti iskušana u svom dinu.' Zatim je pomenuo jednog svog zeta iz plemena Benu Abdu Šems i pohvalio ga kao zeta, i rekao: 'Govorio mi je i govorio istinu. Obećao mi je i održao obećanje. Ja ne činim dozvoljeno zabranjenim niti zabranjeno dozvoljenim, ALI, Alaha mi, kći Alahovog Poslanika i kći Alahovog neprijatelja neće biti spojene.'" (Aiša Bjuli, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 62. Knjiga o humsu)

I:

1999. Alija bin Husein je rekao da mu je Misver bin Mahrema ispričao da je Alija bin Ebu Talib zaprosio kćer Ebu Džehla dok je bio oženjen Fatimom, kćerkom Poslanikovom. Kada je Fatima za to čula, otišla je Poslaniku i rekla: "Tvoji ljudi govore da se ti ne ljutiš zbog svojih kćeri. Evo, ovaj Alija će oženiti kćer Ebu Džehla." Misver reče: "Poslanik je ustao, i čuo sam ga kada je posvedočio (to jest, izgovorio šehadet), a zatim je rekao: 'Udao sam svoju kćer (Zejnebu) za Ebu-Asa bin Rabija, i on mi je govorio i govorio je istinu. Fatima bint Muhamed je deo mene, i mrsko mi je da je vidim suočenu s nevoljama. Alaha mi, kći Alahovog Poslanika i kći Alahovog neprijatelja nikada neće biti spojene u braku sa jednim čovekom.'"

Rekao je: I tako je Alija odustao od prošnje. (Sahih) (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 1783 to 2718, hadise priredio i referencirao hafiz Ebu Tahir Zubejr 'Ali Za'i, preveo Nasirudin el-Hatab (Kanada), završnu redakciju uradio Ebu Halijl (SAD) [Darussalam Publications and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], tom 3, Poglavlje 56. Ljubomora, str. 142-143; podvlačenje naše)

Muhamed nije imao apsolutno nikakvo ovlašćenje da zabrani Aliji da oženi kćer Ebu Džehla, a činjenica da je to učinio znači da je, prema sopstvenom Muhamedovom rasuđivanju, sebe predstavio kao drugog gospodara pored Alaha. Štaviše, pokoravajući se Muhamedovim naredbama nasuprot Alahovim, i time zabranjujući sebi ono što mu je Alah učinio dozvoljenim, Alija je na kraju uzeo Muhameda za svog gospodara. Time je Alija sagrešio protiv Alaha počinivši širk!

O ovoj temi preporučujemo ovaj članak.

Međutim, problemi izdaleka nisu gotovi. Muhamed ne samo da je sebe učinio sudrugom u Alahovom isključivom gospodstvu i autoritetu nad njegovim stvorenjima, nego je u pojedinim situacijama otišao toliko daleko da je svog boga podredio svojim željama i prohtevima!

Na primer, Alah je pristao na Muhamedovu želju da se moli okrenut ka Meki:

„Mi vidimo kako okrećeš lice svoje prema nebu i Mi ćemo sigurno da te okrenemo prema pravcu koji ti želiš; pa, okreni lice svoje prema Časnom hramu! I gde god bili, lice svoje okrenite prema njemu. Zaista, oni kojima je data Knjiga znaju da je to istina od njihovog Gospodara. A Allah nije nemaran prema onome šta oni rade.“ S. 2:144 F. Malik

Alah je takođe popustio Muhamedovoj žudnji za ženama, dopustivši svom proroku da oženi više žena nego što je bilo dozvoljeno ostalim njegovim sledbenicima. Muhamedu je takođe bilo dozvoljeno da zanemari ili zapostavi bilo koju ženu koju hoće, i da provodi više vremena sa bilo kojom od žena koje mu se više dopadaju.

Alah je čak otišao toliko daleko da upozori muslimane da ne smeju uznemiravati Muhameda time što bi nameravali da ožene neku od njegovih udovica posle Muhamedove smrti:

„O Verovesniče, Mi smo ti dozvolili da budu tvoje žene one kojima si dao njihove venčane darove, i one u tvojoj vlasti koje ti je Allah dao, i kćeri tvojih stričeva, i kćeri tvojih tetaka po ocu, i kćeri tvojih ujaka, i kćeri tvojih tetaka po majci koje su se sa tobom iselile, i ženu - vernicu koja sebe pokloni Verovesniku, ako Verovesnik hoće da se njome oženi, samo tebi, a ne ostalim vernicima. Mi znamo šta smo vernicima propisali u vezi sa njihovim suprugama i onima koje su u njihovom vlasništvu, a i da ti ne bi bilo teško. A Allah oprašta grehe i milostiv je. Možeš da zanemariš one među njima koje hoćeš i možeš da prihvatiš onu koju hoćeš, a možeš da zatražiš onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh. Najlakše će tako one da budu radosne i neće da se žaloste i tako će sve onim što im ti daješ da budu zadovoljne - a Allah zna šta je u vašim srcima; Allah zna sve i blag je. Od sada ti nisu dopuštene druge žene, ni da umesto njih neku drugu uzmeš, makar te i zadivila njihova lepota, osim onih koje poseduješ. A Allah sve nadzire. O vi koji verujete, ne ulazite u Verovesnikove sobe, osim ako vam se dopusti radi jela, ali ne da čekate dok se ono spremi; tek kad budete pozvani, onda uđite, i pošto jedete, raziđite se ne upuštajući se u razgovor. To smeta Verovesniku, a on se stidi da vam to kaže, a Allah se ne stidi istine. A ako od njegovih supruga, nešto tražite, tražite to iza zastora. To je čistije za vaša i njihova srca. Vama nije dopušteno da Allahovog Poslanika uznemiravate niti da se njegovim suprugama posle njegove smrti ikada oženite. To bi, uistinu, kod Allaha bio veliki greh.“ S. 33:50-53

Kao što smo ranije rekli, čini se da je Alahova glavna briga bila da Muhamedu ispuni prohteve i želje — zapažanje koje je iznela čak i Muhamedova nevesta-dete, jer je ovo rekla nakon što se jedna žena ponudila njenom mužu:

Prenosi Aiša:
Gledala sam s prezirom na one žene koje su se same nudile Alahovom Poslaniku i govorila sam: „Zar žena može sama sebe da ponudi (muškarcu)?“ Ali kada je Alah objavio: „Možeš da zanemariš one među njima koje hoćeš i možeš da prihvatiš onu koju hoćeš, a možeš da zatražiš onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh.“ (33.51), rekla sam (Poslaniku): „Čini mi se da tvoj Gospodar hita da ispuni tvoje želje i prohteve.“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 311)

Kako je samo bila u pravu!

Tako su i Alah i Muhamed bili jedan drugome na službi. Ne samo da je Muhamed bio posvećen službi svome bogu, nego je i sam Alah bio rešen da bude na službi sopstvenom proroku!

U svetlu našeg ispitivanja jasno je da Muhamed, iako je možda iskorenio konkretno idolopoklonstvo svog plemena, ipak nije potpuno izbrisao politeizam. Umesto toga, Muhamed je paganstvo Mekanaca zamenio samim sobom, pretvorivši sebe u Alahovog sudruga i saradnika.

Stoga se muslimani ni po čemu ne razlikuju od pagana, jer iako u svom pokliču priznaju Alahovo jedinstvo, i oni uz svog boga imaju idola, naime Muhameda. I baš kao i nevernički politeisti, muslimani ne veruju i ne mogu verovati u Alaha a da mu ne pridružuju druge, to jest, ne priznaju jedinstvo svog boga a da mu ne pridružuju Muhameda, puko pogrešivo i nesavršeno stvorenje.

Zato bi muslimani trebalo da se vrate pokliču mekanskih pagana, jer je jasno da je njihov bog uzeo Muhameda za svog saradnika. Muslimansko skandiranje bi zapravo trebalo da glasi otprilike ovako:

Tebi na službi, o Alahu, tebi na službi, ti koji nemaš saradnika osim saradnika kojeg imaš, a to je Muhamed. Ti poseduješ njega i ono što on poseduje. I tebi na službi, o Muhamede, tebi na službi.

Zapanjujuće je da su se upravo tako Muhamedovi sledbenici obraćali njemu! Prema nekoliko takozvanih verodostojnih hadisa, bilo je prilika kada su Muhamedovi ashabi uzvikivali Labbaik odazivajući se pozivu svog proroka:

Prenosi Abdulah bin Kab:
... Tako je podigao zavesu svoje sobe i pozvao Kaba bin Malika rekavši: "O Kabe!" On odgovori: "Labbaik! O Alahov Poslaniče!" ... (Sahih al-Bukhari, tom 3, knjiga 49, broj 873)

Prenosi Ebu Musa el-Ašari:
... Nato mi on reče: "O Abdulah bin Kajse!" Rekoh: "Labbaik, o Alahov Poslaniče!" ... (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 59, broj 516)

Drugom prilikom bi uzvikivali Labbaik i Sadaik:

Prenosi Enes bin Malik:
Jednom je Muaz jahao zajedno sa Alahovim Poslanikom kao njegov saputnik. Alahov Poslanik reče: "O Muaze bin Džebele." Muaz odgovori: "Labbaik i Sa'daik, o Alahov Poslaniče!" Poslanik ponovo reče: "O Muaze!" Muaz tri puta reče: "Labbaik i Sa'daik, o Alahov Poslaniče!" ... (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 3, broj 130)

Prenosi Enes:
... Kada su oni (to jest muslimani) pobegli, Poslanik reče: "O skupino ensarija." Oni odgovoriše: "Labbaik, o Alahov Poslaniče, i Sadaik! Mi smo pod tvojom komandom." Zatim je Poslanik sjahao (sa svoje mazge) i rekao: "Ja sam Alahov rob i njegov Poslanik." Tada su pagani poraženi. Poslanik je ratni plen razdelio među tulekama i muhadžirima (to jest iseljenicima), a ensarijama nije dao ništa. Ensarije su se stoga oglasile (to jest bile su nezadovoljne), pa ih je pozvao i uveo u kožni šator i rekao: "Zar niste zadovoljni time što ljudi uzimaju ovce i kamile, a vi uzimate Alahovog Poslanika sa sobom?" Poslanik dodade: "Kada bi ljudi krenuli kroz dolinu, a ensarije kroz planinski prevoj, ja bih izabrao planinski prevoj ensarija." (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 59, broj 622)

Prenosi Muaz:
Dok sam jahao kao saputnik sa Poslanikom, on reče: "O Muaze!" Odgovorih: "Labbaik wa Sa'daik." Ponovio je taj poziv tri puta, a zatim rekao: "Znaš li koje je Alahovo pravo nad njegovim robovima?" Odgovorih: "Ne." On reče: "Alahovo pravo nad njegovim robovima jeste da njega (jedinog) obožavaju i da mu ne pridružuju sudruge u obožavanju." On reče: "O Muaze!" Odgovorih: "Labbaik wa Sa'daik." On reče: "Znaš li koje je pravo (Alahovih) robova kod Alaha, ako to učine (obožavaju njega jedinog i nikoga mu ne pridružuju u obožavanju)? To je da ih on neće kazniti." (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 74, broj 283)

Prenosi Ebu Zer:
... Poslanik je to pokazao rukom, a zatim rekao: "O Ebu Zere!" Odgovorih: "Labbaik wa Sa'daik, o Alahov Poslaniče!" ... (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 74, broj 285)

Prenosi Muaz bin Džebel:
Dok sam jahao iza Poslanika kao saputnik, a između mene i njega nije bilo ničega osim zadnjeg dela sedla, on reče: "O Muaze!" Odgovorih: "Labbaik, o Alahov Poslaniče! I Sa'daik!" Nastavio je neko vreme, a zatim rekao: "O Muaze!" Rekoh: "Labbaik i Sa'daik, o Alahov Poslaniče!" Zatim je nastavio još neko vreme i rekao: "O Muaze bin Džebele!" Odgovorih: "Labbaik, o Alahov Poslaniče, i Sa'daik!" On reče: "Znaš li koje je Alahovo pravo nad njegovim robovima?" Odgovorih: "Alah i njegov Poslanik znaju bolje." On reče: "Alahovo pravo nad njegovim robovima jeste da njega obožavaju i da ne obožavaju ništa mimo njega." Zatim je nastavio neko vreme, pa opet reče: "O Muaze bin Džebele!" Odgovorih: "Labbaik, o Alahov Poslaniče, i Sa'daik." On reče: "Znaš li koje je pravo (Alahovih) robova (ljudi) kod Alaha ako to učine?" Odgovorih: "Alah i njegov Poslanik znaju bolje." On reče: "Pravo (Alahovih) robova kod Alaha jeste da ih on ne kazni (ako to učine)." (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 76, broj 507)

Ono što sve ovo čini još zapanjujućim jeste to što je Muhamed rekao da će se upravo tako proroci i vernici obraćati Alahu!

Prenosi Ebu Sa'id el-Hudri:
Poslanik reče: "Alah će reći (na Dan vaskrsenja): 'O Adame.' Adam će odgovoriti: 'Labbaik wa Sa'daik', i svako dobro je u tvojoj ruci' ..." (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 55, broj 567)

Prenosi Ebu Sa'id el-Hudri:
Alahov Poslanik reče: "Noje će biti pozvan na Dan vaskrsenja i reći će: 'Labbaik i Sa'daik, o Gospodaru moj!' Alah će reći: 'Jesi li preneo poruku?' Noje će reći: 'Da.'... (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 14)

Prenosi Ebu Sa'id el-Hudri:
Poslanik reče: "Alah će reći stanovnicima Raja: 'O stanovnici Raja!' Oni će reći: 'Labbaik, o Gospodaru naš, i Sa'daik, i svako dobro je u tvojim rukama!' ..." (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 93, broj 609)

Muhamed je rekao da će se i on sam na isti način obraćati Alahu:

... Poslanik reče: "O Gospodaru, moji sledbenici su slabi u telima, srcima, sluhu i građi, pa nam olakšaj breme." Nato Silni reče: "O Muhamede!" Poslanik odgovori: "Labbaik i Sa'daik." Alah reče: "Reč koja dolazi od mene ne menja se, pa će biti onako kako sam ti naložio u Majci Knjige." Alah dodade: "Svako dobro delo biće nagrađeno desetostruko, tako da je to pedeset (molitava) u Majci Knjige (po nagradi), ali ti treba da obavljaš samo pet (u praksi)" ... (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 93, broj 608)

U svetlu ovih primera, da li je ostala ikakva sumnja da se islam svodi na to da muslimani služe i Alahu i Muhamedu? Zar nije više nego jasno da je Muhamed očekivao od svojih sledbenika da služe njemu i da mu se pokoravaju na isti način na koji služe i pokoravaju se svom bogu?

Onima kojima su milošću istinitog Boga dane oči da vide i uši da čuju, odgovor na ova pitanja je jasan i očigledan.

Dodatna literatura

Obogotvorenje Muhameda
Da li je Alah jedini sudija i onaj koji oprašta grehe?
Islamski saradnici d.o.o.
Ponovni osvrt na pitanje drugog boga islama
Da li muslimani obožavaju Muhameda?
Ispitivanje islamskog ispovedanja vere u svetlu kuranske egzegeze
Koliko gospodara muslimani zaista imaju?
Da li je Alah jedini suveren ili nije?
Muhamed, prorok širka
Ponovni osvrt na pitanje islamskog monoteizma
Muhamedova nedoslednost