Trojstvo kod Irineja i Tertulijana
U ovoj objavi sažimam neka od najjasnijih svedočanstava o trinitarnim uverenjima Irineja i Tertulijana. Svi naglasci su moji.
IRINEJ
9… Ali postoji samo jedan Bog, Tvorac — Onaj koji je iznad svakog Poglavarstva, i Vlasti, i Gospodstva, i Sile: On je Otac, On je Bog, On je Osnivač, On je Sazdatelj, On je Tvorac, koji je te stvari načinio Sam Sobom, to jest, kroz svoju Reč i svoju Premudrost — nebo i zemlju, i mora, i sve što je u njima: On je pravedan; On je dobar; On je Onaj koji je oblikovao čoveka, koji je zasadio raj, koji je stvorio svet, koji je izazvao potop, koji je spasao Noja; On je Bog Avrama, i Bog Isaka, i Bog Jakova, Bog živih: On je Onaj koga zakon objavljuje, koga proroci propovedaju, koga Hristos otkriva, koga nam apostoli obznanjuju, i u koga Crkva veruje. On je Otac našeg Gospoda Isusa Hrista: kroz svoju Reč, koja je njegov Sin, kroz Njega se On otkriva i objavljuje svima kojima se otkriva; jer Njega poznaju [samo] oni kojima Ga je Sin otkrio. A Sin, VEČNO SUPOSTOJEĆI sa Ocem, od davnina, štaviše, od početka, uvek otkriva Oca anđelima, arhanđelima, silama, vlastima, i svima kojima On hoće da Bog bude otkriven. (Protiv jeresi, Knjiga II, Poglavlje 30 Besmislenost njihovog nazivanja sebe duhovnima, dok se za Demijurga tvrdi da je duševan)
3. Pavle je, pišući Rimljanima, objasnio upravo ovu stvar: Pavle, apostol Isusov, predodređen za jevanđelje Božije, koje je On unapred obećao preko svojih proroka u svetim Pismima, o svome Sinu, koji Mu je postao od semena Davidovog po telu, koji je predodređen za Sina Božijeg sa silom po Duhu svetosti, vaskrsenjem iz mrtvih Gospoda našeg Isusa Hrista. I opet, pišući Rimljanima o Izrailju, kaže: Čiji su oci, i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog, blagosloven doveka. I opet, u svojoj Poslanici Galatima, kaže: A kada je došla punina vremena, posla Bog Sina svoga, rođenog od žene, rođenog pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinjenje; jasno pokazujući jednoga Boga, koji je preko proroka dao obećanje o Sinu, i jednoga Isusa Hrista Gospoda našeg, koji beše od semena Davidovog po svome rođenju od Marije; i da je Isus Hristos postavljen za Sina Božijeg sa silom, po Duhu svetosti, vaskrsenjem iz mrtvih, kao prvorođeni u svemu stvorenju; Sin Božiji koji je postao Sin čovečiji, da bismo kroz Njega primili posinjenje — a čovečanstvo podnosi, i prima, i prigrljuje Sina Božijeg. Zato i Marko kaže: Početak jevanđelja Isusa Hrista, Sina Božijeg; kao što je pisano u prorocima. Poznajući jednoga i istoga Sina Božijeg, Isusa Hrista, koji je bio najavljen od proroka, koji je od ploda tela Davidovog bio Emanuel, glasnik velikog saveta Očevog; kroz koga je Bog učinio da svanuće i Pravednik uskrsnu domu Davidovom, i podigao mu rog spasenja, i uspostavio svedočanstvo u Jakovu; kao što David kaže govoreći o uzrocima Njegovog rođenja: I postavi zakon u Izrailju, da bi drugi naraštaj poznao [Njega,] deca koja će se od ovih roditi, i oni ustajući da sami objave svojoj deci, da bi položili nadu u Boga, i tražili njegove zapovesti. I opet, anđeo reče, donoseći dobru vest Mariji: On će biti veliki, i nazvaće se Sin Svevišnjega; i daće Mu Gospod presto Davida oca njegova; priznajući da je Onaj koji je Sin Svevišnjega, taj isti i Sin Davidov. A David, znajući po Duhu domostroj dolaska ove Ličnosti, kojim je On vrhovni nad svima živima i mrtvima, ispovedi Ga kao Gospoda, koji sedi sa desne strane Svevišnjega Oca. (Isto, Knjiga III, Poglavlje 16 Dokazi iz apostolskih spisa da je Isus Hristos bio jedan i isti, jedinorodni Sin Božiji, savršeni Bog i savršeni čovek)
2. Zbog toga [je, kaže se], Ko će objaviti njegovo pokolenje? Isaija 53:8 pošto je On čovek, i ko će Ga prepoznati? Jeremija 17:9 Ali onaj kome Ga je Otac koji je na nebesima otkrio, Matej 16:16 poznaje Ga, tako da razume da Onaj koji nije rođen ni od volje tela, ni od volje čoveka, Jovan 1:13 jeste Sin čovečiji, to jest Hristos, Sin Boga živoga. Jer pokazao sam iz Pisama da nijedan od sinova Adamovih nije u svemu, i apsolutno, nazvan Bogom, niti imenovan Gospodom. Ali da je On Sam po svome sopstvenom pravu, iznad svih ljudi koji su ikada živeli, Bog, i Gospod, i Car Večni, i Ovaploćena Reč, objavljen od svih proroka, apostola, i od samoga Duha, može videti svako ko je dosegao makar i mali deo istine. A Pisma ne bi svedočila ovo o Njemu, da je, poput drugih, bio puki čovek. Ali da je imao, iznad svih drugih, u Sebi ono prevashodno rođenje koje je od Svevišnjega Oca, a takođe iskusio i ono prevashodno pokolenje koje je od Device, Isaija 7:14 božanska Pisma u oba pogleda svedoče o Njemu: takođe, da je bio čovek bez lepote, i podložan stradanju; Isaija 53:2 da je sedeo na magarećem magaretu; Zaharija 9:9 da je za piće primio ocat i žuč; da je bio prezren među narodom, i ponizio sebe čak do smrti, i da je On sveti Gospod, Divni, Savetnik, Lep na izgled, i Silni Bog, Isaija 9:6 koji dolazi na oblacima kao Sudija svih ljudi; Danilo 7:13 — sve ovo su Pisma prorekla o Njemu. (Isto, Poglavlje 19 Isus Hristos nije bio puki čovek, rođen od Josifa običnim tokom prirode, nego je bio istiniti Bog, rođen od Oca Svevišnjega, i istiniti čovek, rođen od Device)
2. Jer naš Gospod i Učitelj, u odgovoru koji je dao sadukejima, koji kažu da nema vaskrsenja, i koji time obeščašćuju Boga, i umanjuju ugled zakona, i ukaza na vaskrsenje, i otkri Boga, govoreći im: Varate se, ne poznajući Pisma, ni silu Božiju. Jer, što se tiče vaskrsenja mrtvih, On kaže: Zar niste čitali ono što je rekao Bog, govoreći: Ja sam Bog Avramov, Bog Isakov, i Bog Jakovljev? I dodade: On nije Bog mrtvih, nego živih; jer su Mu svi živi. Ovim dokazima On je nesumnjivo razjasnio da je Onaj koji je govorio Mojsiju iz kupine, i objavio da je Bog otaca, On je Bog živih. Jer ko je Bog živih ako ne Onaj koji jeste Bog, i iznad koga nema drugoga Boga? Koga je i Danilo prorok, kada mu je Kir, car persijski, rekao: Zašto se ne klanjaš Bilu? objavio, govoreći: Zato što se ne klanjam idolima načinjenim rukama, nego živome Bogu, koji je utemeljio nebo i zemlju i ima vlast nad svakim telom. I opet reče: Klanjaću se Gospodu Bogu svome, jer je On živi Bog. Onaj, dakle, kome su se proroci klanjali kao živome Bogu, On je Bog živih; a njegova Reč je Onaj koji je i govorio Mojsiju, koji je i sadukeje ućutkao, koji je i darovao dar vaskrsenja, otkrivajući tako [obe] istine onima koji su slepi, to jest, vaskrsenje i Boga [u njegovom istinskom karakteru]. Jer ako On nije Bog mrtvih, nego živih, a ipak je nazvan Bogom otaca koji su spavali, oni nesumnjivo žive Bogu, i nisu prestali da postoje, budući da su deca vaskrsenja. Ali naš Gospod je Sam vaskrsenje, kao što i Sam izjavljuje: Ja sam vaskrsenje i život. Jovan 11:25 A oci su njegova deca; jer prorok kaže: Umesto tvojih otaca, tvoja deca su ti postala. Sam Hristos, dakle, zajedno sa Ocem, JESTE BOG ŽIVIH, koji je govorio Mojsiju, i koji se takođe javio ocima. (Knjiga IV, Poglavlje 5 Pisac se vraća svome ranijem argumentu, i pokazuje da je bio samo jedan Bog objavljen zakonom i prorocima, koga Hristos ispoveda kao svoga Oca, i koji je, kroz svoju Reč, jedan živi Bog sa Njim, dao sebe da ga ljudi upoznaju u oba saveza)
3. Takođe sam naširoko pokazao da je Reč, naime Sin, UVEK BILA SA OCEM; i da je i Premudrost, KOJA JE DUH, bila prisutna sa Njim, PRE SVEG STVORENJA, On to objavljuje preko Solomona… (Isto, Poglavlje 20 Da je jedan Bog oblikovao sve stvari u svetu, posredstvom Reči i Svetoga Duha: i da, iako je nama u ovom životu nevidljiv i nepojmljiv, ipak nije nepoznat; utoliko što ga njegova dela objavljuju, i njegova Reč je pokazala da se na mnogo načina može videti i poznati.)
TERTULIJAN
„… Sa vaše strane, međutim, morate Ga proglasiti lažljivcem, i varalicom, i onim koji izvrće svoju reč, ako je, kada je Sam Sebi bio Sin, dodelio ulogu svoga Sina da je odigra neko drugi, kada sva Pisma svedoče o jasnom postojanju i razlikovanju u (Ličnostima) Trojstva, i zaista nam pružaju naše Pravilo vere, da Onaj koji govori, i Onaj o kome govori, i Onaj kome govori, nikako ne mogu izgledati kao Jedan i Isti. Tako besmislena i obmanjujuća tvrdnja bila bi nedostojna Boga, da, kada je Sam Sebi govorio, radije govori nekome drugom, a ne samome Sebi.… Ipak, u ovih nekoliko navoda razlikovanje Ličnosti u Trojstvu je jasno izloženo. Jer tu je Duh Sam koji govori, i Otac kome govori, i Sin o kome govori. Na isti način, i ostali odlomci utvrđuju svaku od nekoliko Ličnosti u njenom posebnom svojstvu — budući da su u nekim slučajevima upućeni Ocu ili Sinu u vezi sa Sinom, u drugim slučajevima Sinu ili Ocu u vezi sa Ocem, a opet u drugim primerima (Svetome) Duhu…” (Protiv Prakseja, Poglavlje 11)
Ako vas i broj Trojstva vređa, kao da nije povezan u jednostavnom Jedinstvu, pitam vas kako je moguće da Biće koje je samo i apsolutno Jedno i Jedinstveno govori u množini, govoreći: Da načinimo čoveka po svome obličju, i po svome podobiju; Postanje 1:26 dok je trebalo da kaže: Da načinim čoveka po svome obličju, i po svome podobiju, budući jedinstveno i pojedinačno Biće? U sledećem odlomku, međutim, Gle, čovek je postao kao jedan od nas, Postanje 3:22 On nas ili obmanjuje ili zabavlja govoreći u množini, ako je Jedan jedini i pojedinačan. Ili je anđelima govorio, kao što Jevreji tumače taj odlomak, jer i oni ne priznaju Sina? Ili je to bilo zato što je istovremeno bio Otac, Sin i Duh, pa je Sebi govorio u množini, čineći Sebe množinom baš iz tog razloga? Ne, bilo je to zato što je već imao svoga Sina uz Sebe, kao drugu Ličnost, svoju sopstvenu Reč, i takođe treću Ličnost, Duha u Reči, pa je namerno usvojio izraz u množini: Da mi načinimo; i, po našem obličju; i, postade kao jedan od nas. Jer sa kim je načinio čoveka? I kome ga je učinio sličnim? (Odgovor mora biti), Sinu s jedne strane, koji je jednoga dana trebalo da obuče ljudsku prirodu; i Duhu s druge strane, koji je trebalo da posveti čoveka. Sa njima je dakle govorio, u Jedinstvu Trojstva, kao sa svojim službenicima i svedocima. I u sledećem tekstu On razlikuje među Ličnostima: I stvori Bog čoveka po svome obličju; po obličju Božijem stvori ga. Postanje 1:27 Zašto reći obličje Božije? Zašto ne prosto njegovo sopstveno obličje, ako je bio samo jedan koji je bio Sazdatelj, i ako nije bilo i Onoga po čijem je obličju načinio čoveka? Ali bio je Onaj po čijem je obličju Bog činio čoveka, to jest, obličje Hristovo, koji je, budući da je jednoga dana trebalo da postane Čovek (sigurnije i istinitije tako), već učinio da se čovek nazove njegovim obličjem, onaj koji je tada trebalo da bude oblikovan od gline — obličje i podobije istinitog i savršenog Čoveka.
A u pogledu prethodnih dela sveta, šta kaže Pismo? Njegova prva izjava zaista je data kada se Sin još nije pojavio: I reče Bog: Neka bude svetlost, i bi svetlost. Postanje 1:3 Odmah se pojavljuje Reč, ona istinita svetlost, koja obasjava čoveka pri njegovom dolasku na svet, Jovan 1:9 i kroz Njega je takođe došla svetlost na svet. Od tog trenutka Bog je hteo da se stvaranje ostvari u Reči, dok je Hristos bio prisutan i služio Mu: i tako je Bog stvorio. I reče Bog: Neka bude svod,… i načini Bog svod; Postanje 1:6-7 i reče Bog takođe: Neka budu svetlila (na svodu); i tako Bog načini veće i manje svetlo. Ali i sve ostale stvorene stvari načinio je na isti način onaj koji je načinio prethodne — mislim na Reč Božiju, kroz koju je sve postalo, i bez koje ništa nije postalo. Jovan 1:3 A ako je i On Bog, prema Jovanu, (koji kaže,) Reč beše Bog, Jovan 1:1 onda imate dva Bića — Jedno koje zapoveda da stvar bude načinjena, i Drugo koje izvršava zapovest i stvara. U kom smislu, međutim, treba da Ga razumete kao drugoga, već sam objasnio, na osnovu Ličnosti, a ne Suštine — na način razlikovanja, a ne deljenja. Ali iako svuda moram držati samo jednu suštinu u tri povezane i nerazdvojive (Ličnosti), ipak sam dužan da priznam, iz nužnosti same stvari, da je Onaj koji izdaje zapovest različit od Onoga koji je izvršava. Jer, zaista, On ne bi izdavao zapovest ako bi sve vreme sam obavljao posao, dok naređuje da ga obavi drugi. Ali ipak je izdao zapovest, iako ne bi nameravao da zapoveda Sebi ako bi bio samo jedan; ili bi inače morao da radi bez ikakve zapovesti, jer ne bi čekao da zapovedi Sebi. (Poglavlje 12. Drugi navodi iz Svetoga pisma navedeni kao dokaz mnoštva Ličnosti u Božanstvu)
„… Tako veza Oca u Sinu, i Sina u Utešitelju, proizvodi tri povezane Ličnosti, koje su ipak različite Jedna od Druge. Ove Tri su jedna suština, a ne jedna Ličnost, kao što je rečeno: Ja i Otac moj jedno smo, Jovan 10:30 u pogledu jedinstva suštine, a ne jedinstvenosti broja…” (Poglavlje 25)
„… I tako je Duh Bog, i Reč je Bog, jer proishodi od Boga, ali ipak nije zaista potpuno isti kao Onaj od koga proishodi. A ono što je Bog od Boga, iako je stvarno postojeća stvar, ipak ne može biti Bog Sam (isključivo), nego je Bog utoliko što je iste suštine kao i Sam Bog, i kao stvarno postojeća stvar, i kao deo Celine…” (Poglavlje 26)
„… Ali istina je da nalazimo da je On izričito predstavljen i kao Bog i kao Čovek; sam psalam koji smo naveli nagoveštava (o telu), da je Bog postao Čovek usred njega, On ga je stoga utemeljio voljom Očevom — svakako u svakom pogledu kao Sin Božiji i Sin čovečiji, budući Bog i Čovek, razlikujući se bez sumnje prema svakoj suštini u njenom sopstvenom posebnom svojstvu, utoliko što Reč nije ništa drugo do Bog, a telo nije ništa drugo do Čovek. Tako i apostol uči o njegove dve suštine, govoreći: koji je postao od semena Davidovog; Rimljanima 1:3 u kojim rečima On će biti Čovek i Sin čovečiji. Koji je objavljen kao Sin Božiji, po Duhu; u kojim rečima On će biti Bog, i Reč — the Sin Božiji. Jasno vidimo dvojako stanje, koje nije pomešano, nego sjedinjeno u Jednoj Ličnosti — Isusu, Bogu i Čoveku.…” (Poglavlje 27)
Pa dobro, odgovarate, ako je Bog bio Onaj koji je govorio, i Bog je bio i Onaj koji je stvarao, po tome je jedan Bog govorio, a drugi stvarao; (i tako) se objavljuju dva Boga. Ako ste tako smeli i oštri, razmislite malo; i da biste mislili bolje i promišljenije, poslušajte psalam u kome se Dvojica opisuju kao Bog: Presto je tvoj, Bože, doveka; žezlo je tvoga carstva žezlo pravednosti. Zavoleo si pravednost, a omrznuo bezakonje: zato te je Bog, i to Bog tvoj, pomazao ili učinio svojim Hristom. A pošto ovde govori Bogu, i tvrdi da je Bog pomazan od Boga, mora da je tvrdio da su Dvojica Bog, po razlogu carske moći žezla. Shodno tome, i Isaija kaže Ličnosti Hristovoj: Savejci, ljudi stasiti, preći će k tebi; i poći će za tobom, u okove vezani; i klanjaće ti se, jer je Bog u tebi: jer ti si Bog naš, a mi to ne znasmo; ti si Bog Izrailjev. Jer i ovde, govoreći: Bog je u tebi, i ti si Bog, on izlaže Dvojicu koji behu Bog: (u prvom izrazu u tebi, misli) u Hristu, a (u drugom misli) Sveti Duh. Još je veličanstvenija ona izjava koju ćete naći izričito iznetu u jevanđelju: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Postojao je Jedan koji beše, i postojao je drugi sa kojim beše. Ali nalazim u Pismu da se i ime Gospod primenjuje na Obojicu: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi meni s desne strane. A Isaija kaže ovo: Gospode, ko verova propovedanju našem, i kome se otkri mišica Gospodnja? Sada bi on najsigurnije rekao Tvoja mišica, da nije želeo da razumemo da je Otac Gospod, i da je Sin takođe Gospod. Mnogo starije svedočanstvo imamo i u Postanju: Tada Gospod pusti dažd na i na sumpor i oganj od Gospoda s neba. Sada, ili poreknite da je ovo Pismo; ili (dozvolite mi da pitam) kakav ste vi čovek, koji ne mislite da reči treba uzimati i razumeti u smislu u kome su napisane, naročito kada nisu izražene u alegorijama i parabolama, nego u određenim i jednostavnim izjavama? Ako, zaista, sledite one koji tada nisu podneli Gospoda kada je pokazivao da je Sin Božiji, jer nisu hteli da veruju da je On Gospod, onda (pitam vas) prisetite se zajedno sa njima odlomka gde je napisano: Rekoh: bogovi ste, i sinovi Svevišnjega ste; i opet: Bog stoji u zboru bogova; da biste, ako se Pismo nije uplašilo da nazove bogovima ljudska bića, koja su verom postala sinovi Božiji, bili sigurni da je isto Pismo sa većom prikladnošću dodelilo ime Gospoda istinitom i jedinom Sinu Božijem. Vrlo dobro! Kažete, izazvaću vas da od danas propovedate (i to, takođe, na osnovu tih istih Pisama) dva Boga i dva Gospoda, u skladu sa svojim gledištima. Bože sačuvaj, (moj je odgovor). Jer mi, koji milošću Božijom posedujemo uvid i u vremena i u prilike Svetih spisa, naročito mi koji smo sledbenici Utešitelja, a ne ljudskih učitelja, zaista određeno objavljujemo da su dva Bića Bog, Otac i Sin, i, sa dodatkom Svetoga Duha, čak Trojica, po načelu božanskog domostroja, koji uvodi broj, da se za Oca ne bi, kao što vi izopačeno zaključujete, verovalo da je Sam rođen i stradao, u šta nije dopušteno verovati, utoliko što tako nije predano. Da postoje, međutim, dva Boga ili dva Gospoda, jeste tvrdnja koja nikada ne izlazi iz naših usta: NE KAO DA JE NEISTINITO da je Otac Bog, i Sin Bog, i Sveti Duh Bog, i da je svaki Bog; nego zato što se u ranija vremena zaista govorilo o Dvojici kao o Bogu, i o dvojici kao o Gospodu, da bi, kada Hristos dođe, bio i priznat kao Bog i označen kao Gospod, budući Sin Onoga koji je i Bog i Gospod. A da se u Pismima nalazila samo jedna Ličnost Onoga koji je Bog i Gospod, Hristu bi sa pravom bio nedopustiv naziv Boga i Gospoda: jer (u Pismima) je objavljeno da nema drugoga do Jedan Bog i Jedan Gospod, i moralo bi slediti da bi izgledalo da je sam Otac sišao (na zemlju), utoliko što se (u Pismima) čitalo samo o Jednome Bogu i Jednome Gospodu, i čitav njegov Domostroj bio bi obavijen tamom, koji je zamišljen i uređen sa tako jasnim predviđanjem u njegovom promisliteljskom raspoređivanju kao građa za našu veru. Čim je, međutim, Hristos došao, i mi Ga prepoznali kao samo ono Biće koje je od početka izazvalo mnoštvo (u Božanskom Domostroju), budući drugi od Oca, a sa Duhom treći, i Sam objavljujući i pokazujući Oca punije (nego što je ikada ranije bio pokazan), naziv Onoga koji je Bog i Gospod odmah je vraćen Jedinstvu (Božanske Prirode), upravo zato što je trebalo da neznabošci pređu sa mnoštva svojih idola ka Jednome Jedinome Bogu, da bi se jasno utvrdila razlika između poklonika Jednoga Boga i pristalica politeizma. Jer bilo je jedino pravo da hrišćani zasijaju u svetu kao deca svetlosti, obožavajući i prizivajući Onoga koji je Jedan Bog i Gospod kao svetlost sveta. Osim toga, ako bismo, iz onog savršenog znanja koje nas uverava da je naziv Boga i Gospoda prikladan i Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, prizivali mnoštvo bogova i gospoda, ugasili bismo svoje buktinje, i postali bismo manje hrabri da podnesemo mučenička stradanja, od kojih bi nam lak izlaz svuda stajao otvoren, čim bismo se zakleli mnoštvom bogova i gospoda, kao što čine razni jeretici, koji drže više bogova nego Jednoga. Neću stoga uopšte govoriti o bogovima, niti o gospodima, nego ću slediti apostola; tako da, ako i Oca i Sina treba podjednako prizivati, Oca ću nazvati Bogom, a Isusa Hrista prizivaću kao Gospoda. Ali kada se (pominje) Hristos sam, moći ću da Ga nazovem Bogom, kao što isti apostol kaže: Od kojih je Hristos, koji je nad svima, Bog blagosloven doveka. Jer ja bih dao ime sunce čak i sunčevom zraku, posmatranom po sebi; ali kada bih pominjao sunce iz koga zrak izvire, svakako bih odmah povukao ime sunca sa pukog zraka. Jer iako ne pravim dva sunca, ipak ću i sunce i njegov zrak smatrati toliko dvema stvarima i dvama oblicima jedne nepodeljene suštine, koliko i Boga i njegovu Reč, kao Oca i Sina. (Poglavlje 13. Snaga raznih odlomaka Svetoga pisma objašnjena u odnosu na mnoštvo Ličnosti i jedinstvo Suštine. Ovde nema politeizma, budući da se na jedinstvu insistira kao na leku protiv politeizma)