Trojstvo kod Grigorija Čudotvorca
U ovoj objavi navodiću iz dela Life and Works (Fathers of the Church Patristic Series), u prevodu Michaela Slussera, koje je objavio The Catholic University of America Press 1998. godine. Sav naglasak je moj.
(5) Grigorije je u novije vreme poznat manje po svojim povremenim pojavljivanjima na pozornici istorije, a više po svojim spisima, kako onima koji su autentični, tako i onima koji su stavljeni pod njegovo ime u nadi da će tako biti bolje primljeni. Sporovi oko pitanja autentičnosti složeni su i vode se sa strašću, i čitalac treba da bude svestan da sam u ovom tomu zauzeo ono što bi se moglo nazvati „maksimalističkim“ stavom u pogledu Grigorijevih spisa, pripisujući mu kao verodostojne ne samo Metafrazu na Propovednika (u daljem tekstu Metafraza) i Kanonsku poslanicu, nego i Besedu zahvalnosti Origenu (u daljem tekstu Beseda), Teopompu, i Filagriju, iz razloga koje ću navesti u nastavku. Kao sumnjive ili neautentične uvrstio sam Tatijanu, Glosar na Jezekilja, i čuveni Simvol vere****, koji se pojavljuje u besedničkom delu Grigorija Niskog Život Grigorija Čudotvorca.23 Poređenja radi, evo spiskova dela koja kao verodostojna prihvataju druga dvojica savremenih proučavalaca Grigorija: Henri Crouzel, u uvodu svog izdanja Besede, prihvata Besedu, Simvol vere, Kanonsku poslanicu, Metafrazu i Teopompu, a dovodi u pitanje Filagriju, Tatijanu i izgubljeni dijalog koji navodi Vasilije Kesarijski, ep. 210.24 Constantinos Fouskas slaže se sa Crouzelom u pogledu prvih pet stavki, ali bi on dodao Filagriju među verodostojna dela.25 (Str. 4-5)
(15) Sveti Duh se pojavljuje samo po jednom u Besedi zahvalnosti i Kanonskoj poslanici, a nikako u Metafrazi na Propovednika ili Teopompu. U Filagriju Sveti Duh se javlja u formalnom okviru trinitarne ispovedne tvrdnje, a ne u funkcionalnoj ulozi; sam taj formalni karakter jedan je od razloga zbog kojih sam spreman da prihvatim Filagriju kao verodostojno Grigorijevo delo. Kao što nagoveštavam u napomeni uz mistagošku viziju u Životu, gde Grigorije Niski pripisuje Grigoriju Čudotvorcu prilično razrađen simvol vere i kaže da se on i dalje može videti u crkvi u Neokesariji, ispisan svetiteljevom sopstvenom rukom, trinitarna formula jednostavne, koordinirane vrste mogla bi biti povod za to što Niski razvija trinitarnu temu.
(16) Ukratko, u verodostojnim Grigorijevim delima—čak i u Filagriju—ima malo dogmatskog razvoja koji bi opteretio lakovernost nehrišćanina koji je tek ovlaš upoznat sa posebnostima hrišćanskog verovanja. Postoje tri moguća objašnjenja ove pojave: (1) Grigorijevo hrišćanstvo bilo je rudimentarno i odražava onu vrstu pojednostavljivanja koja se može očekivati kada se verska vera presadi iz kulturnog okruženja u kojem je podupiru mnoga prateća verovanja i prakse na kamenito tlo nove teritorije i novog stanovništva; (2) dela koja imamo jesu egzoterična, upućena upravo onima izvan Crkve, i iznose sasvim drugačiju teološku viziju od one koja bi bila tema Grigorijevog propovedanja unutar hrišćanskih krugova; (3) dela koja imamo, izuzev Kanonske poslanice, Grigorije je napisao u ranom oduševljenju hrišćanstvom, kao Origenov učenik, i ona dokumentuju proces kojim je usvajao hrišćanske ideje, a ne razvijenu viziju njegovih kasnijih godina u episkopskoj službi. U prilog trećem predlogu ide činjenica da su Grigorijevi spisi sačuvani u Palestini i Siriji, gde je bio student; u prilog drugom — izbegavanje argumentacije iz Svetog pisma (a u slučaju Metafraze, njen protreptički karakter); u prilog prvom — svedočanstvo da je vek kasnije Neokesarija i dalje bila neka vrsta teološke zabiti čiji su pojednostavljeni pogledi iskušavali strpljenje i Grigorija Niskog i njegovog brata Vasilija. Iako su sva tri objašnjenja odbranjiva, sklon sam mišljenju da prefinjenost Grigorijevih argumenata govori protiv teorije da su sve to dela iz njegovih ranih hrišćanskih godina. (Str. 9-10)
Filagriju, o jednosuštnosti
(46) Iako verujem da je ovaj mali traktat delo Grigorija Čudotvorca, mora se priznati da postoje mnoge teškoće u vezi sa njegovom procenom. Te teškoće počinju već sa naslovom, koji je ovde uzet iz sirijskog predanja.122
(47) „O jednosuštnosti“ je izraz koji deluje primerenije postnikejskom kontekstu,123 i verovatno je dodat kao natpis da bi se kasnijim čitaocima označio predmet teksta. I naslovljenik, „Filagrije“, bio je predmet mnogih sporova. Sam Ryssel je želeo da u tome vidi iskvareni oblik imena filosofa Porfirija,124 ali taj predlog nije naišao ni na kakvu podršku.125 Otkriće da je ovaj traktat bio nadaleko poznat u grčkom predanju****126 pod pripisivanjem Grigoriju Nazijanzinu (kao ep. 243) ili Grigoriju Niskom (kao ep****. 26) izmenilo je stvari, jer grčki naslov glasi Pros Euangrion, „Evagriju“. Na pitanje koje je ime izvorno više se nije moglo odgovoriti bez razmatranja autorstva i prvenstva pripisivanja.
(48) Ni priređivač pisama Grigorija Niskog****127 ni savremeni priređivači dela Grigorija Nazijanzina****128 ne smatraju da ovo delo može biti od njihovih Grigorija iz četvrtog veka; Sinko kaže da ono ne može biti Nazijanzinovo jer je ovaj izričito odbacio oba poređenja za Trojstvo upotrebljena u Filagriju.129 Ipak, François Refoulé bi ga pripisao krugu Grigorija Niskog, pod uticajem Markela Ankirskog, negde pre 382. godine, a naslovljenika bi shvatio kao Evagrija Pontijskog, đakona Grigorija Nazijanzina koji je postao monah u egipatskoj pustinji.130 Refoulé se suprotstavlja Manliju Simonettiju, koji je tvrdio da i učenje i stil argumentacije u Filagriju odgovaraju učeniku Origena iz trećeg veka i da se poklapaju sa mišlju koju Vasilije Kesarijski navodi, ep. 210, kao da potiče iz inače nepotvrđenog dela Grigorija Čudotvorca.131 Simonetti je odgovorio rekavši da, ako je delo bilo kog od Grigorija, mora biti od Grigorija Čudotvorca, jer ni Nazijanzin ni Grigorije Niski nisu mogli predložiti tako modalističko i nominalističko shvatanje Trojstva. Ako bi se, međutim, tragalo za nekom nepoznatom ličnošću, kao što je Refoulé učinio, Simonetti je smatrao da bi to bio neko iz druge polovine trećeg veka, a ne sto godina kasnije.132 I Refoulé i Simonetti, međutim, bili su snažno pogođeni teškoćom usklađivanja Filagrija sa Simvolom vere koji Grigorije Niski u svom Životu pripisuje Grigoriju Čudotvorcu.
(49) Drugi predlog u pogledu autorstva dela izneo je Reinoldus Weijenborg, koji je rekao da ono potiče iz sekte modalističkog episkopa Neokesarije po imenu Atarbije; koliko znam, Weijenborg nikada nije napisao obećanu studiju teksta.133 Henri Crouzel je smatrao da je Weijenborg možda bacio nešto svetla na prilike u Neokesariji u Vasilijevo vreme, ali se uzdržao od komentara na njegov predlog da bi Filagriju mogao pripadati tom kontekstu.134
(50) Michel van Esbroeck se zalagao za sličan kontekst četvrtog veka za ovaj traktat i svrstao ga je zajedno sa tekstom koji Vasilije navodi u ep. 210 i sa još dva kratka spuria Grigorija Čudotvorca.135 Van Esbroeck obećava potpunije izdanje dotičnih tekstova, od kojih jedan (CPG 1787) postoji samo u arapskom i etiopskom predanju.136 Za drugi tekst, CPG 1781, pored teško dostupnog članka C. P. Casparija, u kojem taj kratki tekst poredi sa jednim tekstom Grigorija Niskog „O tome šta znači biti po obrazu i po podobiju Božjem“, sada postoji i kritičko grčko izdanje oba ta teksta koje je priredio Karl-Heinz Uthemann.137 Sličnosti među tekstovima koje van Esbroeck iznosi ne smatram toliko upadljivim da bi ukazivale na zajedničko poreklo. Pre svega, Filagriju nedostaje izričit jezik „Trojstva“ prisutan u CPG 1781 i 1787. Ne vidim ovde nikakav razlog da promenim svoje ranije mišljenje da Filagriju treba pripisati Grigoriju Čudotvorcu iz trećeg veka.138
(51) Dve činjenice u vezi sa predanjem grčkog teksta ukazuju, po mom mišljenju, na jače pravo Grigorija Čudotvorca na autorstvo. Prvo, u rukopisnom predanju Grigorija Nazijanzina, ep. 243 (Filagriju) javlja se u dodatku njegovim glavnim delima, i gotovo uvek u neposrednoj blizini Metafraze na Propovednika, najbolje posvedočenog dela Grigorija Čudotvorca, i kratkog Glosara na Jezekilja (koji sam ovde preveo među dubia).139 Drugo, u šest rukopisa Grigorija Niskog koji sadrže ep. 26 (naš tekst), a koje sam pronašao u katalozima, najstariji ima ep. 26, bez prvih pasusa, neposredno posle Života Grigorija Čudotvorca;140 samo najkasniji i najfragmentarniji među preostalih pet ne sadrži i Život. To su sitni pokazatelji, ali je u ovom teškom pitanju i slabo spoljašnje svedočanstvo bolje nego nikakvo.
(52) S obzirom na netačnost rukopisnih pripisivanja Grigoriju Nazijanzinu i Grigoriju Niskom, sumnjam i u to što se u njihovom rukopisnom predanju naslovljenik označava kao „Evagrije“: verovatnije je da su Nazijanzinov čuveni đakon koji je postao monah, po imenu Evagrije, i „Evagrije“ koji se ponekad pojavljuje u rukopisnom naslovu besede Grigorija Niskog O sopstvenom rukopoloženju,141 potisnuli izvorno „Filagrije“, nego obrnuto.
(53) Ovde prevedeni tekst jeste onaj koji je Migne štampao kao ep. 26 Grigorija Niskog (PG 46.1101– 7), upoređen sa onim koji su štampali mavrinski priređivači Grigorija Nazijanzina. (Str. 29-32)
131. Manlio Simonetti, „Gregorio Nazianzeno o Gregorio Taumaturgo?“ Rendiconti, Istituto Lombardo di scienze e lettere, classe di lettere e scienze morali e storiche 86 (1953): 101–17. Odlomak iz Vasilija glasi ovako u Deferrarijevom prevodu: „Pokušali su i pismom da deluju na mog prijatelja Antima, episkopa Tijane, na osnovu toga što je Grigorije u svom izlaganju vere rekao da su Otac i Sin u mišljenju dvojica, ali u ipostasi jedno. Ljudi koji sebi čestitaju na prefinjenosti svoga razuma nisu mogli da uvide da to nije rečeno u odnosu na dogmatsko mišljenje, nego u polemici sa Elijanom“ (Vasilije Kesarijski, The Letters, prev. Roy J. Deferrari [Cambridge: Harvard University Press, 1962], 207– 9). (Str. 31)
FILAGRIJU [EVAGRIJU],1 O JEDNOSUŠTNOSTI
Pun sam divljenja [1101A2] i krajnje zadivljen otvorenošću kojom svojim preciznim pitanjima pokrećeš takve probleme i tako velika istraživanja, čineći da smo primorani da govorimo i da se prihvatimo teškog posla dokazivanja, jer nam donosiš pitanja koja su i neizbežna i korisna. Očigledno je, posle tvojih pitanja, svakako nužno da damo jasne odgovore. A upravo sada, pitanje koje si postavio glasilo je ovako i ticalo se ovoga: na koji način bi Otac i Sin i Sveti Duh mogli imati prirodu (koju bi pre trebalo nazvati suštinom****3 nego prirodom)—da li bi ona bila prosta ili složena? Jer ako je prosta, kako dopušta broj „tri“ upravo imenovanih? Jer ono što je prosto jednoobrazno je i bez broja. [1101B] Ali ono što spada u kategoriju brojeva mora biti deljivo, čak i ako nije brojivo;4 a ono što je podeljeno podložno je stradanju, jer je deoba stradanje. Dakle, ako je priroda Najvećega5 prosta, pripisivanje imena je suvišno; ali ako je pripisivanje imena istinito i ako se treba osloniti na imena, onda odjednom propadaju „jednoobraznost“ i „prostota“. Kakva mu, dakle, priroda pripada?
(2)6 To si nas pitao. Učenje istine pružiće dokaze o tome sa tačnošću — ne tako što će nerazumno predlagati maštariju nedokazive vere, zbog teškoće da se pruži dokaz; niti tako što će pokušavati da nezdravost svog uverenja sakrije svedočanstvima drevnih mitova; nego tako što će, uz rasuđivanje zasnovano na tačnom istraživanju i pravom mišljenju, izlagati potvrdu tvrdnje sve dok ona ne postane jasna.
(3) [1101C] Hajde, dakle, neka učenje ovde otpočne naše uvođenje i neka kaže kako treba shvatiti božansko, da li kao prosto ili kao trostruko. Jer tako nas trostrukost imena primorava da govorimo i isto tako da verujemo. Neki su se, zadovoljni time, dosetili nezdravih i posve zastarelih učenja, [1104A] misleći da suština trpi stradanje deobe koje odgovara primeni imena. Neka bude, kako kažeš, da oni zastupaju učenje svoje pretpostavke bez zdravog temelja; ali okrenimo svoj um ka pravilnom shvatanju onoga što je poznato. Najpre ćemo izložiti šta je Bog, a zatim ćemo tako sa tačnošću doći do dokaza.
(4) To je sasvim prosta i nepodeljena suština, jer je ono što je po prirodi prosto i bestelesno. Ali možda učenje o razlici imena govori protiv mene, ukidajući jednoobraznost Najvećega brojem „tri“. Da li, dakle, zbog jednoobraznosti moramo napustiti ispovedanje Oca, Sina i [1104B] Svetoga Duha? Nipošto! Jer pripisivanje imena neće naškoditi nepodeljenom jedinstvu Najvećega. Predmeti razuma,7 iako nose bezbroj imena (jer se u različitim narodima nazivaju mnoštvom različitih imena), ipak su iznad svakog označavanja, jer ništa nije vlastito ime8 umnih i bestelesnih stvarnosti. Jer kako bi se vlastito moglo označiti ono što niti podleže našem vidu, niti se uopšte može uhvatiti ljudskim čulima? Ali neka se naša duša uzme kao najskromniji član umnih stvarnosti, radi tačnog razumevanja Svega.
(5) [1104C] Jer duša se označava imenom ženskog roda, ali nema ničega zajedničkog sa ženskom prirodom, budući da po suštini nije ni muško ni žensko. I isto tako reč, koju ona iznosi, ima ime muškog roda, ali je i ona, kako kažemo, posve odvojena od muško-ženske telesnosti. Ali ako najmanje među umnim stvarnostima, duša i reč, nemaju vlastito ime, kako ćemo reći da se prve umne stvarnosti, iznad svih umnih stvarnosti, nazivaju vlastitim imenima? Ali imenovanje je korisno, nužno da bi nas dovelo do razumevanja umnih stvarnosti. Ali neki, tupavo misleći da se suština deli zajedno sa nazivima, svojim predstavama misle o božanskom sasvim [1105A] nedostojne stvari.
(6) Ali kao posledicu znamo, kao ljudi koji imaju istinu, da je božanska i nedeljiva suština Božja nepodeljena i jednoobrazna; ali radi korisnosti spasenja naših duša ona izgleda i kao podeljena u nazivima i kao da se podvrgava sili deobe, kao što rekosmo. Jer kao što duša, koja je neka vrsta umne stvarnosti, rađa mnoštvo beskonačnih misli, ali time nije podeljena stradanjem mišljenja, niti duša postaje siromašnija za mnoštvo misli time što ih je imala, nego postaje pre bogatija nego siromašnija; i kao što je izgovorena reč [1105B] isto tako zajednička svima nama, jer je s jedne strane nepodeljena od duše koja ju je izrekla, a ipak time ništa manje nije data dušama slušalaca (jer je ovi zadobijaju a da se ona ne odvaja od one prve, ostvarujući pre sjedinjenje nego deobu između njihovih duša i naših); tako, mislim, Sin nikada nije odvojen od Oca, niti opet Sveti Duh od Njega, slično zamisli u umu.
(7) Jer kao što se između uma i zamisli i duše ne zamišlja nikakva deoba ni rascep, tako se ni između Svetoga Duha i Spasitelja i Oca ne zamišlja rascep ni deoba; [1105C] jer, kao što smo ranije rekli, priroda umnih stvarnosti je nedeljiva, pa tako i priroda božanskih stvari. Ili opet, kao što odnos između sunca i zraka nije takav da se u njemu nalazi deoba, jer je bestrastan i bestelesan, prost i nepodeljen; nego je zrak sjedinjen sa suncem, dok sunce sa svoje strane, kao neko oko,9 izliva reku zrakova na svemir, stvarajući za nas takoreći bujice svetlosti i praveći okean za čitav kosmos; upravo na takav način poslati su na nas neki „zraci“ Očevi, blistavi Isus i Sveti Duh. Jer kao što su zraci svetlosti po prirodi međusobno povezani bez deobe, niti odvojeni od svetlosti niti odsečeni jedan od drugoga, i prenose milost svetlosti čak i do nas [1105D]—na isti način i naš Spasitelj i Sveti Duh, dvostruki zrak Očev, služi nam svetlošću istine i takođe je sjedinjen sa Ocem.
(8) Ali takođe, kao što se iz nekog izvora voda koji nesebično izbija vodu poput nektara dešava da se obilan tok i nesputana bujica razdeli u reke koje su, što se njihovog toka tiče, možda dve, ali imaju jedno isticanje od [1108A] početka, iz jednog oka izvora. Iako je u svom tečenju dvostruk zbog oblika kanalisanih reka, ipak njegovoj suštini nema štete od deobe, jer iako je tok podeljen rasporedom reka, on ipak poseduje jedno te isto svojstvo tečnosti: čak i ako se čini da je svaka od pomenutih reka omeđena na dugom putu i veoma udaljena od izvora, ona ipak ima svoj početak sjedinjen sa svojim izvorištem10 zbog neprekidnosti izvora. Na veoma sličan način, dakle, i Bog svih dobara, Gospod istine i Otac Spasiteljev, prvi uzrok života i drvo besmrtnosti, izvor beskrajnog života, iako nam je poslao kao umnu milost izvestan dvostruki tok Sina i Svetoga Duha, sam nije ništa pretrpeo kao da mu je suština oštećena, jer nije pretrpeo umanjenje [1108B] zbog njihovog dolaska k nama. A oni se obojica pružaju sve do nas i ostali su ništa manje nepodeljeni od Oca. Jer kao što smo od početka rekli, priroda Najvećih je nedeljiva.
(9) Bilo bi moguće naći mnogo toga, o prečasni gospodine, čak i više od onoga što je rečeno, u strogom dokazivanju potpune nužnosti jedinstva Oca, Sina i Svetoga Duha, onako kako se ono nužno mora prihvatiti. Ali pošto je tebi i tvojim saputnicima lako da iz malog dokuče mnogo, iz tog razloga sam smatrao ispravnim da ovde privedem kraju raspravu o ovom pitanju. (Str. 174-178)
Dalje čitanje