Čudotvorac o Trojstvu?
Delim ono što je sveti Grigorije Čudotvorac napisao u vezi sa monarhijom Oca i slavnim, blaženim i presvetim Trojstvom: O Trojstvu. Međutim, mora se napomenuti da naučnici ovo delo smatraju sumnjivim, apokrifnim, neautentičnim itd., jer ne veruju da zaista potiče od Grigorija. Pojedini naučnici zapravo misle da ovo dolazi od Apolinarija Laodikijskog, te ga stoga treba datirati oko 380. godine. Uz to rečeno, sada navodim taj fragment. Sav naglasak je moj.
(NAPOMENA: Elektronski tekst dobijen od The Electronic Bible Society nije bio u potpunosti ispravljen. EWTN je ispravio sve pronađene greške.)
GRIGORIJE ČUDOTVORAC
O TROJSTVU. (Sumnjivo ili apokrifno)
[Preveo prečasni S. D. F. Salmond, M. A.]
FRAGMENT IZ BESEDE.(1)
GRIGORIJE ČUDOTVORAC, episkop Neocezareje u Pontu, (2) bliski naslednik apostola, u svojoj besedi o Trojstvu, govori ovako: --
U svemu vidim tri suštinska činioca — supstanciju, rod, ime. Govorimo o čoveku, slugi, staraocu (curatorem) — čovek, po razlogu supstancije; sluga, po razlogu roda ili stanja; staralac, po razlogu naziva. Govorimo takođe o Ocu, Sinu i Svetom Duhu: ovo, međutim, nisu imena koja su tek naknadno pridošla u nekom potonjem razdoblju, nego su ipostasi. Opet, naziv „čovek" zapravo i nije naziv, nego supstancija zajednička ljudima, i to je naziv koji pripada svim ljudima. Štaviše, imena su ovakva — Adam, Avram, Isak, Jakov: to su, kažem, imena. Ali Božanske Ličnosti jesu imena: i imena su ujedno i ličnosti; a ličnosti onda označavaju ono što jeste i što samobitno postoji — a to je suština Boga. I ime prirode označava ipostas; (3) kao kada bismo govorili o čoveku. Sve (ličnosti) jesu jedna priroda, jedna suština, jedna volja, i nazivaju se Svetim Trojstvom; a to su takođe imena koja samobitno postoje, jedna priroda u tri ličnosti, i jedan rod. Ali ličnost Sina je složena u svojoj jedinstvenosti (unita est), budući da je jedna sastavljena od dvoje, to jest, od božanstva i čovečanstva zajedno, koje dvoje čine jedno. Ipak, božanstvo usled toga ne prima nikakvo uvećanje, nego Trojstvo ostaje onakvo kakvo je bilo. Niti se išta novo događa ličnostima, pa ni imenima, nego su ona večna i izvan vremena. Niko, međutim, nije bio kadar da ih spozna dok ih Sin, postavši telo, nije objavio, govoreći: „I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade. Objavih ime tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta; tvoji bijahu pa si ih meni dao, i tvoju su riječ održali.“ (4) A na gori Otac progovori i reče: „Ovo je Sin moj ljubljeni“ (5) I isti posla svog Svetog Duha na Jordanu. I tako nam je objavljeno da postoji Večno Trojstvo u jednakoj časti.
Osim toga, rađanje Sina od Oca je nepojmljivo i neizrecivo; a pošto je duhovno, njegovo istraživanje postaje neizvodljivo: jer duhovni predmet ne može biti ni shvaćen ni dokučen telesnim predmetom, budući da je to daleko izvan ljudske prirode. Mi ljudi doista poznajemo rađanje koje je svojstveno nama, kao i ono drugih bića; ali duhovna stvar je iznad ljudskog stanja, niti je umovi ljudi mogu na bilo koji način razumeti. Duhovna supstancija ne može ni propasti ni se raspasti; naša, međutim, kao što je lako razumeti, propada i raspada se. Kako bi, zaista, bilo moguće da čovek, koji je ograničen sa šest strana — istokom, zapadom, jugom, severom, dubinom i nebom — razume stvar koja je iznad nebesa, koja je ispod dubina, koja se proteže s onu stranu severa i juga, i koja je prisutna na svakom mestu, i ispunjava svaku prazninu? Ali ako bismo doista bili u stanju da ispitamo duhovnu supstanciju, njena bi uzvišenost zaista bila poništena. Razmotrimo šta se zbiva u našem telu; i, dalje, pogledajmo da li je u našoj moći da utvrdimo na koji način se misli rađaju iz srca, a reči iz jezika, i slično. Ako, dakle, nikako ne možemo pojmiti ono što se zbiva u nama samima, kako bi ikada bilo moguće da razumemo tajnu nestvorenog Tvorca, koja nadilazi svaki um? Zaista, kada bi ova tajna bila takva da je čovek može proniknuti, nadahnuti Jovan nikako ne bi ustvrdio ovo: „Boga niko nije vidio nikad“ (6) Njega, dakle, koga niko nikada nije video — kome bismo Ga mogli smatrati sličnim, da bismo time razumeli Njegovo rađanje? A mi, doista, bez dvosmislenosti shvatamo da naša duša prebiva u nama u sjedinjenju sa telom; pa ipak, ko je ikada video svoju dušu? ko je bio kadar da razazna njeno spajanje sa svojim telom? Jedino ovo znamo pouzdano: da je u nama duša spojena sa telom. Tako, dakle, rasuđujemo i verujemo da je Reč rođena od Oca, premda niti posedujemo niti znamo jasno objašnjenje te činjenice. Sama Reč je pre svakog stvorenja — večna od Večnoga, kao izvor od izvora, i svetlost od svetlosti.
Izraz „Reč" doista pripada onim trima rodovima reči koji se imenuju u Svetom pismu, a koji nisu supstancijalni — naime, reč zamišljena, (1) reč izgovorena, (2) i reč artikulisana. (3) Reč zamišljena, svakako, nije supstancijalna. Reč izgovorena, opet, jeste onaj glas koji proroci čuju od Boga, ili sam proročki govor; i ni ona nije supstancijalna. I, najzad, reč artikulisana jeste ljudski govor oblikovan u vazduhu (aere efformatus), sastavljen od izraza, koji takođe nije supstancijalan. (4) Ali Reč Božja je supstancijalna, obdarena uzvišenom i postojanom prirodom, i večna je sa Njim samim, i neodvojiva je od Njega, i nikada ne može otpasti, nego će ostati u večnom jedinstvu. Ova Reč stvorila je nebo i zemlju, i u njoj je sve postalo. Ona je mišica i sila Božja, koja se nikada ne može odvojiti od Oca, po nedeljivoj prirodi, i, zajedno sa Ocem, ona je bez početka. Ova Reč uzela je našu supstanciju od Device Marije; i utoliko što je duhovna, nedeljivo je jednaka sa Ocem; ali utoliko što je telesna, na isti je način neodvojivo jednaka sa nama. I opet, utoliko što je duhovna, ona je u istoj meri jednaka (aequiparat) Svetom Duhu, neodvojivo i bez granice. Niti je bilo dve prirode, nego samo jedna priroda Svetog Trojstva pre ovaploćenja Reči, Sina; i priroda Trojstva ostala je jedna i posle ovaploćenja Sina. Ali ako neko, štaviše, veruje da je Trojstvu dato ikakvo uvećanje zbog toga što je Reč uzela čovečanstvo, on je tuđ nama i služenju Katoličanske i Apostolske Crkve. Ovo je savršena, sveta, apostolska vera svetoga Boga. Hvala Svetom Trojstvu vavek kroz vekove vekova. Amin.
Preuzeto iz „The Early Church Fathers and Other Works", izvorno objavljenog od Wm. B. Eerdmans Pub. Co. na engleskom u Edinburgu, Škotska, počev od 1867. (ANF 6, Roberts i Donaldson). Digitalnu verziju priredilo je The Electronic Bible Society, P.O. Box 701356, Dallas, TX 75370, 214-407-WORD.
Evo još jednog odlomka, za koji pojedini patristički naučnici takođe poriču da potiče od Čudotvorca, pa je potreban oprez:
Izjava vere
Postoji jedan Bog, Otac žive Reči, koja je Njegova samobitna Mudrost i Sila i Večni Lik: savršeni Roditelj savršenog Rođenog, Otac jedinorodnog Sina.
Postoji jedan Gospod, Jedini od Jedinoga, Bog od Boga, Lik i Obličje Božanstva, Delotvorna Reč, Mudrost koja obuhvata ustrojstvo svih stvari, i Sila koja uobličava svu tvorevinu, istiniti Sin istinitog Oca, Nevidljivi od Nevidljivoga, i Nepropadljivi od Nepropadljivoga, i Besmrtni od Besmrtnoga i Večni od Večnoga.
I postoji Jedan Sveti Duh, koji ima svoje postojanje od Boga, i koji se objavljuje kroz Sina, naime ljudima: Lik Sina, Savršeni Lik Savršenoga; Život, Uzrok živih; Sveti Izvor; Svetost, Darodavac, ili Vođa, posvećenja; u kome se objavljuje Bog Otac, koji je nad svima i u svima, i Bog Sin, koji je kroz sve.
Postoji savršeno Trojstvo, u slavi i večnosti i vlasti, niti podeljeno niti otuđeno.
Stoga u Trojstvu nema ničega ni stvorenog ni potčinjenog; niti ičega naknadno uvedenog, kao da u nekom ranijem razdoblju nije postojalo, a u nekom potonjem je uvedeno.
I tako niti je Sin ikada nedostajao Ocu, niti Duh Sinu; nego bez preinake i bez promene, isto Trojstvo prebiva doveka.
Za dalje čitanje
Sveti Dionisije: Bog Trojstvo nije 3 boga!
Grigorije Niski: Ne govorite 3 boga!
Grigorije Nazijanzin: Bog je Trojstvo
Sveti Patrik o Bogu kao Trojstvu
TROJSTVO KOD IRINEJA I TERTULIJANA