Tertulijan i Trojstvo · Apologetizam by Sam Shamoun

Kao što sam napomenuo u prethodnom tekstu, „Da li su rani crkveni oci bili trinitarci?“, muslimani su započeli noviji trend u kojem sada nastoje da dokažu da prednikejski oci, tj. hrišćanski apologeti i teolozi koji su pisali pre Nikejskog sabora, nisu bili trinitarci u ortodoksnom smislu. Ovi muhamedanci tvrde da su rani hrišćani poput Justina Mučenika, Irineja, Tertulijana, Ipolita itd. bili subordinacionisti koji su smatrali da su Sin i Duh manja, inferiorna božanstva u odnosu na Oca.

U ovom tekstu izneću dodatne dokaze da je ovo grubo iskrivljavanje onoga u šta su ovi veliki ljudi Crkve zaista verovali. Postaće očigledno da ovi islamski polemičari prosto papagajski ponavljaju ono što su pročitali ili čuli od drugih, bez razumevanja stvarnog konteksta spisa ranih crkvenih otaca.

To se lako može uočiti iz njihove zloupotrebe termina subordinacija(nizam), kojim vole da mašu pred hrišćanima koji ništa ne slute. Ovi polemičari pretpostavljaju da su oci bili subordinacionisti u smislu verovanja da su Sin i Duh ontološki podređeni Ocu. Drugim rečima, oni taj termin shvataju tako da rani hrišćani nisu smatrali da su Sin i Sveti Duh jednaki Ocu po suštini, već da su učili da je Otac superiorniji od Sina i Duha u pogledu sile, suštine, slave itd.

Ovo samo razotkriva njihovo neznanje, ako ne i njihovu otvorenu nepoštenost, budući da ovi oci nisu držali da su Sin i Duh ontološki inferiorni Ocu, jer su izričito učili da su Sin i Duh jedne suštine sa Ocem. Pre će biti da su pod subordinacijom mislili da su Sin i Duh podređeni Ocu u pogledu vlasti, pošto je Otac večni izvor nestvorene božanske suštine Sina i Duha, budući da je to Njegova sopstvena suština koju Sin i Duh večno i nerazdvojno dele i u kojoj učestvuju. Stoga, kako bi Sin i Duh mogli biti inferiorni Ocu po prirodi kada je to upravo ista suština Oca koju obojica potpuno i večno poseduju?

U ovom konkretnom tekstu sve ovo ću dokazati navodeći iz spisa Tertulijana, koji je jedan od ranih apologeta koje ovi muslimanski polemičari iskrivljeno predstavljaju. Kao što ću pokazati, Tertulijan je verovao da Otac, Sin i Sveti Duh svi postoje kao jedan Bog, i da su sve tri Osobe bile jednake po suštini. Tertulijan je takođe verovao da su Hristos i Sveti Duh nestvoreni, budući da su večno postojali u Bogu i sa Bogom.

Međutim, mora se naglasiti da Tertulijan nije verovao da je Hristos večno postojao kao Sin, već da je postao Sin kada ga je Bog iznedrio, ili izneo, iz sopstvenog Bića da bi postao Posrednik stvaranja. Tertulijan je smatrao da je Hristos večno postojao u Božjem umu kao sopstveni Božji Razum. Prema Tertulijanu, taj Razum je Božja Misao, koju su Grci nazivali Logos, i to je Razum sa kojim je Bog razgovarao dok je razgovarao u sebi, i koji je potom izašao kao Reč Božja koju je Bog upotrebio da čitavu tvorevinu privede u postojanje. Upravo u tom trenutku, kada je Bog izgovorio svoju Reč iz sopstvenog Razuma pre stvaranja, Božji nestvoreni Razum je postao Sin Božji.

Stoga, iako Tertulijanovo viđenje toga kako je večna Osoba Hrista postala Sin Božji u trenutku pre stvaranja svih stvari nije bio način na koji će kasniji hrišćani formulisati Hristovo sinovstvo, on je ipak bio potpuno ortodoksan utoliko što nije verovao da su Sin i Duh stvoreni ni iz čega. Naprotiv, kao i svi istinski hrišćani, Tertulijan je verovao i tvrdio da Hristos i Sveti Duh proishode iz sopstvenog večnog Bića Božjeg i da su stoga večno postojali sa Bogom, budući nerazdvojivi od sopstvene nestvorene suštine Božje.

Rekavši to, sada prelazim na neposredno navođenje iz Tertulijanovih spisa, sa posebnim naglaskom na njegovo pobijanje jeretika Prakseja, koji je učio da su Otac, Sin i Duh svi jedna te ista Osoba. Sav podebljani, verzalni i/ili podvučeni naglasak biće moj.

APOLOGIJA (http://www.newadvent.org/fathers/0301.htm)

Poglavlje 21

“… I mi, na isti način, držimo da Reč, i Razum, i Sila, kojima smo rekli da je Bog sve načinio, imaju duh kao svoju vlastitu i suštinsku podlogu, u kojoj Reč ima biće da izgovara, razum prebiva da raspoređuje i uređuje, a sila je nad svim da izvršava. Poučeni smo da On ishodi od Boga, i u tom ishođenju On biva rođen; tako da je On Sin Božji, i naziva se Bogom IZ JEDINSTVA SUŠTINE sa Bogom. Jer i Bog je Duh. Čak i kada je zrak izbačen iz sunca, on je i dalje deo matične mase; sunce će i dalje biti u zraku, jer je to zrak sunca — nema deobe suštine, već samo protezanja. Tako je Hristos Duh od Duha, i BOG OD BOGA, kao što se svetlost pali od svetlosti. Materijalna matica ostaje čitava i neoštećena, iako iz nje izvodiš bezbroj izdanaka koji poseduju njena svojstva; tako je i ono što je izašlo iz Boga ujedno Bog i Sin Božji, a DVOJICA SU JEDNO. Na taj način takođe, budući da je Duh od Duha i BOG OD BOGA, On je učinjen drugim po načinu postojanja — po položaju, a ne po prirodi; i On se nije povukao iz izvornog izvora, već je izašao. Ovaj zrak Boga, dakle, kao što je oduvek bilo proricano u drevna vremena, silazeći u izvesnu devicu i postavši telo u njenoj utrobi, u svom rođenju jeste sjedinjeni Bog i čovek. Telo oblikovano Duhom se hrani, uzrasta do muževnosti, govori, uči, dela, i jeste Hristos…”

PROTIV PRAKSEJA (http://www.newadvent.org/fathers/0317.htm)

Poglavlje 2. Katoličko učenje o Trojstvu i Jedinstvu, ponekad nazvano Božanskom ekonomijom, ili domostrojem ličnih odnosa u Božanstvu

Tokom vremena, dakle, Otac je, zaboga, rođen, i Otac je stradao, sam Bog, Gospod Svemogući, za koga u svojoj propovedi tvrde da je Isus Hristos. Mi, međutim, kao što smo zaista oduvek činili (a naročito otkako nas je bolje poučio Utešitelj, koji ljude zaista uvodi u svu istinu), verujemo da postoji samo jedan Bog, ali po sledećem domostroju, ili οἰκονομία, kako se naziva, da taj jedan jedini Bog ima i Sina, svoju Reč, KOJI JE PROIZIŠAO IZ NJEGA SAMOG, kroz koga je sve postalo, i bez koga ništa nije postalo. Verujemo da je On poslat od Oca u Devicu i da se od nje rodio — BUDUĆI I ČOVEK I BOG, Sin Čovečji I SIN BOŽJI, i da je nazvan imenom Isus Hristos; verujemo da je stradao, umro i bio pogreben, po Svetom pismu, i da, nakon što ga je Otac vaskrsao i uzeo natrag na nebo, sedi s desne strane Oca, i da će doći da sudi živima i mrtvima; koji je takođe poslao s neba od Oca, po sopstvenom obećanju, Svetog Duha, Utešitelja, posvetitelja vere onih koji veruju u Oca, i u Sina, i u Svetog Duha. Da je ovo pravilo vere došlo do nas od početka jevanđelja, čak i pre bilo kog od starijih jeretika, a mnogo više pre Prakseja, jučerašnjeg uzurpatora, biće očigledno kako iz kasnog datuma koji obeležava sve jeresi, tako i iz posve novotarskog karaktera našeg novopečenog Prakseja. U ovom načelu takođe moramo odsad naći pretpostavku jednake snage protiv svih jeresi bez izuzetka — da je ono što je prvo istinito, dok je lažno ono što je kasnijeg datuma. Ali, čuvajući ovo propisano pravilo neprikosnovenim, ipak se mora dati izvesna prilika za preispitivanje (tvrdnji jeretika), radi pouke i zaštite raznih osoba; makar samo zato da ne bi izgledalo da se svako izvrtanje istine osuđuje bez ispitivanja i prosto unapred presuđuje; naročito u slučaju ove jeresi, koja umišlja da poseduje čistu istinu, misleći da se u Jednog Jedinog Boga ne može verovati ni na koji drugi način osim govoreći da su Otac, Sin i Sveti Duh jedna te ista Osoba. Kao da i na ovaj način Jedan nije Sve, utoliko što su Svi od Jednog, JEDINSTVOM SUŠTINE; dok se tajna domostroja i dalje čuva, koja Jedinstvo raspoređuje u Trojstvo, postavljajući po redu tri Osobe — Oca, Sina i Svetog Duha: trojicu, međutim, ne po stanju, već po stepenu; ne po suštini, već po obliku; ne po sili, već po vidu; IPAK JEDNE SUŠTINE, i jednog stanja, i jedne sile, budući da je On jedan Bog, od koga se ovi stepeni i oblici i vidovi računaju, pod imenom Oca, i Sina, i Svetog Duha. Kako su podložni broju bez deobe, biće pokazano kako naša rasprava odmiče.

Poglavlje 4. Jedinstvo Božanstva i vrhovništvo i jedinovlašće Božanskog Bića. Monarhija nimalo nije narušena katoličkim učenjem

Ali što se mene tiče, koji Sina ne izvodim ni iz kog drugog izvora NEGO IZ SUŠTINE OCA, i (predstavljam Ga) kao onoga koji ne čini ništa bez volje Oca, i kao onoga koji je svu vlast primio od Oca, kako bih uopšte mogao da razaram Monarhiju iz vere, kada je čuvam u Sinu upravo onako kako mu ju je Otac poverio? Istu primedbu (želim da se takođe zvanično) iznesem u pogledu trećeg stepena u Božanstvu, jer verujem da Duh ne ishodi ni iz kog drugog izvora do OD OCA KROZ SINA. Pazi onda da pre ti nisi taj koji razara Monarhiju, kada obaraš njen poredak i domostroj, koji je ustanovljen u onoliko imena koliko je Bogu bilo ugodno da upotrebi. Ali ona ostaje tako čvrsta i postojana u sopstvenom stanju, uprkos uvođenju Trojstva u nju, da je Sin zapravo mora čitavu vratiti Ocu; kao što apostol kaže u svojoj poslanici, o samom kraju svega: „Onda kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje.“ 1. Korinćanima 15:24-25 prateći naravno reči Psalma: „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ Međutim, „Jer sve pokori pod noge njegove. A kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga koji mu pokori sve. A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“. 1. Korinćanima 15:27-28 Tako vidimo da Sin nije prepreka Monarhiji, iako njome sada upravlja Sin; jer sa Sinom je ona i dalje u sopstvenom stanju, i sa sopstvenim stanjem biće od Sina vraćena Ocu. Niko je, dakle, neće narušiti time što u nju prima Sina, budući da je izvesno da mu ju je Otac poverio, i da je on s vremenom mora ponovo predati Ocu. Sada, iz ovog jednog odlomka poslanice nadahnutog apostola, već smo bili u stanju da pokažemo da su Otac i Sin dve odvojene Osobe, ne samo pominjanjem njihovih odvojenih imena kao Oca i Sina, već i činjenicom da Onaj koji je predao carstvo i Onaj kome je ono predato — a isto tako, Onaj koji je (sve) potčinio i Onaj kome je sve potčinjeno — nužno moraju biti dva različita Bića.

Poglavlje 5. Proizlaženje Sina ili Reči Božje od Oca božanskim ishođenjem. Ilustrovano delovanjem ljudske misli i svesti

Ali pošto oni hoće da Dvojica budu samo Jedan, tako da se Otac smatra istim kao Sin, sasvim je ispravno da se čitavo pitanje o Sinu ispita, da li On postoji, i ko je On i kakav je način Njegovog postojanja. Tako će sama istina obezbediti svoju potvrdu iz Svetog pisma i iz tumačenja koja ga čuvaju. Ima onih koji tvrde da čak i Postanje na jevrejskom počinje ovako: U početku Bog načini sebi Sina. Pošto za to nema osnova, vođen sam ka drugim dokazima izvedenim iz samog Božjeg domostroja, u kojem je postojao pre stvaranja sveta, sve do rođenja Sina. Jer pre svega Bog beše sam — budući sam sebi i za sebe svemir, i prostor, i sve stvari. Štaviše, bio je sam, jer nije bilo ničega izvan Njega osim Njega samog. PA IPAK NI TADA NIJE BIO SAM; JER JE IMAO SA SOBOM ONO ŠTO JE POSEDOVAO U SEBI, to jest, SVOJ SOPSTVENI RAZUM. Jer Bog je razuman, i Razum je bio prvi u Njemu; i tako je sve bilo od Njega samog. Ovaj Razum je Njegova sopstvena Misao (ili Svest) koju Grci nazivaju λόγος, kojim terminom označavamo i Reč ili Govor, i stoga je sada uobičajeno kod našeg naroda, zbog pukog jednostavnog tumačenja tog termina, da se kaže da Reč beše u početku kod Boga; iako bi bilo prikladnije Razum smatrati drevnijim; jer Bog nije imao Reč od početka, već je imao Razum čak i pre početka; jer se i sama Reč sastoji od Razuma, za koji time dokazuje da je bio ranije postojanje kao njena sopstvena suština. Ne da je ta razlika od ikakvog praktičnog značaja. Jer iako Bog još nije poslao svoju Reč, On ju je i dalje imao u sebi, kako u društvu sa svojim Razumom tako i sadržanu u njemu, dok je ćutke u sebi zamišljao i uređivao sve što je posle imao da izgovori kroz svoju Reč. Sada, dok je tako zamišljao i uređivao sa sopstvenim Razumom, ON JE ZAPRAVO ČINIO DA POSTANE REČ ono čime se bavio na način Reči ili Govora. A da bi ovo lakše razumeo, razmotri najpre, na sebi samom, ti koji si „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“, Postanje 1:26 u koju svrhu i ti poseduješ razum u sebi, ti koji si razumno stvorenje, budući ne samo načinjen od razumnog Tvorca, već zaista oživljen iz Njegove suštine. Primeti, dakle, da kada u tišini razgovaraš sa sobom, upravo taj proces se u tebi odvija tvojim razumom, koji te dočekuje rečju pri svakom pokretu tvoje misli, pri svakom podsticaju tvog poimanja. Šta god da misliš, tu je reč; šta god da zamisliš, tu je razum. Moraš to izgovoriti u svom umu; i dok govoriš, prihvataš govor kao sagovornika sa sobom, u kome je sadržan upravo taj razum, čime, dok u mislima vodiš razgovor sa svojom rečju, (uzajamnim dejstvom) proizvodiš misao posredstvom tog razgovora sa svojom rečju. Tako je, u izvesnom smislu, reč druga osoba u tebi, kroz koju misleći izgovaraš govor, i kroz koju takođe, (uzajamnošću procesa,) izgovarajući govor rađaš misao. Sama reč je nešto različito od tebe. Koliko li se onda potpunije sve ovo zbiva u Bogu, čijim se obličjem i podobijem čak i ti smatraš, utoliko što On ima razum u sebi čak i dok ćuti, a u tom Razumu sadržanu svoju Reč! Mogu stoga bez ishitrenosti najpre postaviti ovo (kao čvrsto načelo) da čak ni tada, pre stvaranja svemira, BOG NIJE BIO SAM, jer je u sebi imao i Razum i, svojstvenu Razumu, svoju Reč, koju je učinio drugom u odnosu na sebe pokrećući je u sebi.

Poglavlje 6. Reč Božja je takođe Mudrost Božja. Izlazak Mudrosti radi stvaranja svemira, po božanskom planu

Ova sila i raspored Božanskog Uma izloženi su takođe u Svetom pismu pod imenom Σοφία, Mudrost; jer šta može imati bolje pravo na ime Mudrosti nego RAZUM ili Reč Božja? Poslušaj stoga samu Mudrost, postavljenu u svojstvu Druge Osobe: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila“ Priče Solomonove 8:22-25 to jest, stvorio me je i rodio u sopstvenom umu. Zatim, opet, primeti razliku između njih koja je sadržana u drugovanju Mudrosti sa Gospodom. „Kad je uređivao nebesa“, kaže Mudrost, „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda“. Priče Solomonove 8:27-30 Sada, čim je Bogu bilo ugodno da u njihove odgovarajuće suštine i oblike iznese stvari koje je u sebi zamislio i uredio, zajedno sa Razumom i Reči svoje Mudrosti, On je najpre izneo samu Reč, koja je U SEBI IMALA SVOJ NERAZDVOJIVI RAZUM I MUDROST, da bi sve bilo načinjeno kroz Onoga kroz koga je bilo zamišljeno i raspoređeno, da, i već načinjeno, utoliko što je (bilo) u umu i razumu Božjem. Ovo im je, međutim, još nedostajalo: da budu i otvoreno poznate, i trajno održane u svojim vlastitim oblicima i suštinama.

Poglavlje 7. Sin, time što je označen kao Reč i Mudrost, (usled nesavršenosti ljudske misli i jezika) podložan je tome da se smatra pukim svojstvom. Pokazuje se da je On lično Biće

Tada, dakle, i sama Reč uzima svoj sopstveni oblik i slavno ruho, svoj sopstveni zvuk i glasovni izgovor, kada Bog kaže, „Neka bude svjetlost“****. Postanje 1:3 Ovo je savršeno rođenje Reči, KADA ONA ISHODI OD BOGA — oblikovana od Njega najpre da smisli i promisli sve stvari pod imenom Mudrosti — „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“; Priče Solomonove 8:22 potom rođena, da sve privede ostvarenju — „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“. Tako Ga čini jednakim sebi: JER ISHODEĆI IZ NJEGA SAMOG On je postao Njegov prvorođeni Sin, jer je rođen pre svih stvari; Kološanima 1:15 i takođe Njegov jedinorodni, jer je jedini rođen od Boga, na način svojstven Njemu samom, IZ UTROBE NJEGOVOG SOPSTVENOG SRCA — kao što i sam Otac svedoči: Moje srce, kaže On, iznedrilo je moju najizvrsniju Reč. Otac se zauvek radovao Njemu, koji se jednako radovao uzajamnom radošću u prisustvu Oca: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih“; „Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja“. Sin isto tako priznaje Oca, govoreći u svoje ime, pod imenom Mudrosti: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“. Jer ako se zaista čini da Mudrost u ovom odlomku kaže da ju je Gospod stvorio radi svojih dela i da izvrši svoje puteve, ipak se na drugom mestu Svetog pisma daje dokaz da „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“; Jovan 1:3 kao što se, opet, na drugom mestu (kaže), „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.“ — to jest, Duhom (ili Božanskom Prirodom) koji beše u Reči: tako je očigledno da je jedna te ista sila ona koja se na jednom mestu opisuje pod imenom Mudrosti, a u drugom odlomku pod nazivom Reči, „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“ Priče Solomonove 8:22 koja je utvrdila nebesa; „Sve kroz njega postade“, Jovan 1:3 „bez njega ništa ne postade što je postalo“. Jovan 1:3 Niti se moramo duže zadržavati na ovoj tački, kao da to nije sama Reč, o kojoj se govori pod imenom i Mudrosti I RAZUMA, i čitave Božanske Duše i Duha. On je postao i Sin Božji, i bio je rođen KADA JE ISHODIO IZ NJEGA. Da li onda, (pitaš,) priznaješ da je Reč izvesna suština, sazdana Duhom i saopštavanjem Mudrosti? Svakako da priznajem. Ali ti joj nećeš dozvoliti da bude stvarno samostalno biće, time što ima sopstvenu suštinu; na takav način da se može smatrati predmetnom stvarnošću i osobom, i tako biti u stanju (budući postavljena kao druga u odnosu na Boga Oca,) da čini dvojicu, Oca i Sina, BOGA i Reč. Jer ćeš reći: šta je reč nego glas i zvuk usta, i (kao što gramatičari uče) vazduh kada se u njega udari, razumljiv uhu, a inače neka vrsta praznine, prazna i bestelesna stvar. Ja, naprotiv, tvrdim da ništa prazno i ništavno nije moglo izaći od Boga, budući da nije izneto iz onoga što je prazno i ništavno; niti je moglo biti lišeno suštine ono što je proizišlo iz tako velike suštine i proizvelo tako moćne suštine: jer sve što je kroz Njega načinjeno, On je (lično) načinio. Kako bi moglo biti da je On sam ništa, bez koga ništa nije načinjeno? Kako bi Onaj koji je prazan mogao načiniti stvari koje su čvrste, i Onaj koji je ništavan načiniti stvari koje su pune, i Onaj koji je bestelesan načiniti stvari koje imaju telo? Jer iako stvar ponekad može biti načinjena drugačijom od onoga ko je pravi, ipak ništa ne može biti načinjeno onim što je ništavna i prazna stvar. Da li je onda ta Reč Božja ništavna i prazna stvar, ona koja se naziva Sinom, koji je i sam NAZVAN BOGOM? „Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“. Jovan 1:1 Pisano je: „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega“ Izlazak 20:7 Ovo je zacelo Onaj „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom“. Filipljanima 2:6 U kakvom obliku Boga? Naravno da misli u nekom obliku, a ne ni u kakvom. Jer ko će poreći da je Bog telo, iako je „Bog je duh“? Jovan 4:24 Jer Duh ima telesnu suštinu svoje vrste, u svom sopstvenom obliku. A ako čak i nevidljive stvari, kakve god da su, imaju i svoju suštinu i svoj oblik u Bogu, čime su vidljive jedino Bogu, koliko više ono što je poslato IZ NJEGOVE SUŠTINE neće biti bez suštine! Kakva god, dakle, da je bila suština Reči koju označavam kao Osobu, za nju polažem pravo na ime Sina; i dok priznajem Sina, tvrdim Njegovu različitost kao drugog u odnosu na Oca.

Poglavlje 12. Drugi navodi iz Svetog pisma izneti kao dokaz mnoštva Osoba u Božanstvu

Ako te vređa i broj Trojstva, kao da nije povezan u prostom Jedinstvu, pitam te kako je moguće da Biće koje je puko i apsolutno Jedno i Jedino govori u množini, govoreći, „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Postanje 1:26 dok je trebalo da kaže: Da načinim čoveka po svom obličju, i po svom podobiju, budući jedinstveno i jedino Biće? U sledećem odlomku, međutim, „Eto, čovjek posta kao jedan od nas“, Postanje 3:22 On nas ili obmanjuje ili zabavlja govoreći u množini, ako je samo Jedan i jedini. Ili je govorio anđelima, kako Jevreji tumače taj odlomak, jer i oni ne priznaju Sina? Ili je, zato što je istovremeno bio Otac, Sin i Duh, govorio sebi u množini, čineći sebe množinom upravo iz tog razloga? Nikako, već zato što je već imao svog Sina tik uz sebe, kao drugu Osobu, svoju sopstvenu Reč, i takođe treću Osobu, Duha u Reči, namerno je usvojio množinski izraz, „Da načinimo“; i, „po svojemu obličju, kao što smo mi“; i, „čovjek posta kao jedan od nas“. Jer sa kim je načinio čoveka? I kome ga je učinio sličnim? (Odgovor mora glasiti), s jedne strane Sin, koji je jednog dana imao da obuče ljudsku prirodu; a s druge Duh, koji je imao da posveti čoveka. Sa njima je tada govorio, u Jedinstvu Trojstva, kao sa svojim službenicima i svedocima. I u sledećem tekstu On razlikuje Osobe: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“ Postanje 1:27 Zašto reći obličje Božje? Zašto ne prosto svoje obličje, ako je bio samo jedan koji je Tvorac, i ako nije postojao i Onaj po čijem je obličju načinio čoveka? Ali postojao je Onaj po čijem je obličju Bog stvarao čoveka, to jest, obličje Hrista, koji je, budući da će jednog dana postati Čovek (izvesnije i istinitije), već učinio da se čovek naziva Njegovim obličjem, onaj koji je tada imao da bude oblikovan od gline — obličje i podobije istinitog i savršenog Čoveka. Ali u pogledu prethodnih dela sveta, šta kaže Sveto pismo? Njegova prva izjava zaista je data kada se Sin još nije pojavio: „I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“ Postanje 1:3 Odmah se pojavljuje Reč, „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.“, Jovan 1:9 i kroz Njega je takođe došla svetlost na svet. Od tog trenutka Bog je hteo da se stvaranje izvrši u Reči, dok je Hristos bio prisutan i služio Mu: i tako je Bog stvarao. „Potom reče Bog: Neka bude svod“…„I stvori Bog svod“ Postanje 1:6-7 a Bog je takođe rekao, „Potom reče Bog: Neka budu vidjela na svodu nebeskom, da dijele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama; I neka svijetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako. I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja danom, i vidjelo manje da upravlja noću, i zvijezde.“. Ali sve ostale stvorene stvari isto tako je načinio onaj koji je načinio prethodne — mislim na Reč Božju, kroz koju je sve postalo i bez koje ništa nije postalo. Jovan 1:3 A ako je i Ona Bog, po Jovanu, (koji kaže,) „Logos bješe Bog“, Jovan 1:1 onda imaš dva Bića — Jedno koje zapoveda da stvar bude načinjena, i Drugo koje izvršava naredbu i stvara. U kom smislu, međutim, treba da razumeš da je On drugi, već sam objasnio, na osnovu Ličnosti, A NE SUŠTINE — na način razlikovanja, a ne deobe. Ali iako svuda moram držati SAMO JEDNU SUŠTINU U TRI POVEZANE I NERAZDVOJIVE (Osobe), ipak sam obavezan da priznam, iz nužnosti slučaja, da se Onaj koji izdaje zapovest razlikuje od Onoga koji je izvršava. Jer, zaista, On ne bi izdavao zapovest kada bi sve vreme sam vršio delo, dok naređuje da ga izvrši drugi. Ali On je ipak izdao zapovest, iako ne bi nameravao da zapoveda sebi ako je bio samo jedan; ili bi inače morao raditi bez ikakve zapovesti, jer ne bi čekao da zapovedi sebi.

Poglavlje 13. Snaga raznih odlomaka Svetog pisma ilustrovana u odnosu na mnoštvo Osoba i jedinstvo suštine. Ovde nema politeizma, budući da se na Jedinstvu insistira kao na leku protiv politeizma

Pa dobro, odgovaraš ti, ako je Bog bio taj koji je govorio, a Bog i onaj koji je stvarao, onda je jedan Bog govorio a drugi stvarao; (i tako) se objavljuju dva Boga. Ako si toliko smeo i grub, razmisli malo; a da bi bolje i pribranije promislio, poslušaj psalam u kome se Dvojica opisuju kao Bog: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj“. Dakle, budući da se ovde obraća Bogu i tvrdi da je Bog pomazan od Boga, morao je time potvrditi da su Dvojica Bog, po osnovu kraljevske vlasti žezla. Saglasno tome, i Isaija govori Osobi Hrista: „Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga. Da, ti si Bog koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.“. Jer i ovde, govoreći: Bog je u tebi, i ti si Bog, on iznosi Dvojicu koji behu Bog: (pod prvim izrazom u tebi misli) u Hristu, a (pod drugim misli) na Svetog Duha. Još je veličanstvenija izjava ona koju ćeš izričito naći u jevanđelju: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“. Jovan 1:1 Bio je Jedan koji je bio, i bio je drugi s kojim je On bio. Ali u Svetom pismu nalazim da se i ime Gospod primenjuje na Obojicu: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane“. A Isaija kaže ovo: „Ko vjerova propovijedanju našemu, i mišica Gospodnja kome se otkri?“ Isaija 53:1 On bi zacelo rekao tvoja mišica, da nije želeo da razumemo kako je Otac Gospod, i da je Sin takođe Gospod. Mnogo starije svedočanstvo imamo i u Postanju: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja,“. Postanje 19:24 Dakle, ili poreci da je ovo Sveto pismo; ili mi (dozvoli da pitam) kakav si ti čovek kad smatraš da reči ne treba uzimati i razumevati u smislu u kome su napisane, naročito kada nisu izražene u alegorijama i pričama, nego u određenim i jednostavnim izjavama? Ako, doista, slediš one koji onda nisu podneli Gospoda kada je pokazivao da je Sin Božji, jer nisu hteli da poveruju da je On Gospod, onda (molim te) prizovi zajedno s njima u sećanje odlomak gde je napisano: „Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjega svi.“; a opet: „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova“; da bi, ako se Sveto pismo nije uplašilo da bogovima nazove ljudska bića, koja su verom postala sinovi Božji, mogao biti siguran da je isto to Sveto pismo s većim pravom dodelilo ime Gospoda istinitom i jedinom Sinu Božjem. Vrlo dobro! Kažeš: izazvaću te da od danas propovedaš (i to na osnovu tih istih Pisama) dva Boga i dva Gospoda, dosledno svojim shvatanjima. Bože sačuvaj, (odgovor je moj). Jer mi, koji milošću Božjom imamo uvid i u vremena i u prilike Svetih spisa, naročito mi koji smo sledbenici Utešitelja, a ne ljudskih učitelja, zaista određeno izjavljujemo da su Dvojica Bog, Otac i Sin, a uz dodatak Svetog Duha čak i Trojica, po načelu božanske ekonomije, koja uvodi broj, kako se ne bi verovalo — kao što ti izopačeno zaključuješ — da je sam Otac rođen i stradao, u šta nije dopušteno verovati, budući da nam tako nije predato. Da, međutim, postoje dva Boga ili dva Gospoda — to je tvrdnja koja nikada ne izlazi iz naših usta: ne kao da nije istina da je Otac Bog, i da je Sin Bog, i da je Sveti Duh Bog, i da je svaki od njih Bog; nego zato što se u ranija vremena o Dvojici zaista govorilo kao o Bogu, i o dvojici kao o Gospodu, da bi, kada Hristos dođe, bio i priznat kao Bog i nazvan Gospodom, budući Sin Onoga koji je i Bog i Gospod. Ako bi se, dakle, u Pismima našla samo jedna Osoba Onoga koji je Bog i Gospod, Hristu bi s pravom bio nedopustiv naziv Boga i Gospoda: jer (u Pismima) je objavljeno da nema nikoga drugog osim Jednog Boga i Jednog Gospoda, i moralo bi slediti da se čini kako je sam Otac sišao (na zemlju), utoliko što se (u Pismima) čitalo samo o Jednom Bogu i Jednom Gospodu, a čitava Njegova Ekonomija bila bi obavijena tamom — ona koja je s tako jasnim predviđanjem osmišljena i uređena u Njegovom promisliteljskom domostroju kao predmet naše vere. Čim je, međutim, Hristos došao, i mi ga prepoznali kao upravo ono Biće koje je od početka izazvalo mnoštvenost (u božanskoj ekonomiji), budući drugi od Oca, a sa Duhom treći, i budući da je sam potpunije objavio i pokazao Oca (nego što je ikada pre bio pokazan), naziv Onoga koji je Bog i Gospod odmah je vraćen Jedinstvu (božanske prirode), i to zato što je neznabošcima valjalo da pređu od mnoštva svojih idola ka Jednom Jedinom Bogu, kako bi se jasno utvrdila razlika između poklonika Jednog Boga i poklonika politeizma. Jer bilo je jedino ispravno da hrišćani zasijaju u svetu kao deca svetlosti, obožavajući i prizivajući Onoga koji je Jedan Bog i Gospod kao svetlost sveta. Uostalom, kada bismo, na osnovu onog savršenog znanja koje nas uverava da naziv Boga i Gospoda priliči i Ocu, i Sinu, I SVETOM DUHU, prizivali mnoštvo bogova i gospodova, ugasili bismo svoje baklje i postali bismo manje hrabri da podnesemo mučeničke patnje, od kojih bi nam svuda stajao otvoren lak izlaz, čim bismo se zakleli mnoštvom bogova i gospodova, kao što čine razni jeretici, koji drže više bogova nego Jednoga. Zato uopšte neću govoriti o bogovima, niti o gospodovima, nego ću slediti apostola; tako da, ako i Oca i Sina treba prizivati, Oca ću nazvati Bogom, a Isusa Hrista prizvati kao Gospoda. Rimljanima 1:7 Ali kada se pominje samo Hristos, moći ću da ga nazovem Bogom, kao što isti apostol kaže: „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“****. Rimljanima 9:5 Jer ja bih ime sunca dao i sunčevom zraku, posmatranom sam po sebi; ali kada bih pominjao sunce iz koga zrak proishodi, svakako bih odmah oduzeo ime sunca pukom zraku. Jer iako ne pravim dva sunca, ipak ću i sunce i njegov zrak smatrati za dve stvari i dva oblika JEDNE NEPODELJENE SUŠTINE, KAO BOGA I NJEGOVU REČ, KAO OCA I SINA.

Poglavlje 25. Utešitelj, ili Sveti Duh. On se razlikuje od Oca i Sina po njihovom ličnom postojanju. Jedno je s njima i nerazdvojiv od njih po njihovoj božanskoj prirodi. Drugi navodi iz jevanđelja po Jovanu

Ono što sledi nakon Filipovog pitanja, i celokupno Gospodnje bavljenje njime, sve do kraja jevanđelja po Jovanu, i dalje nam pruža izjave iste vrste, koje razlikuju Oca i Sina, sa svojstvima svakoga od njih. Zatim je tu i Utešitelj ili Tešitelj, za koga obećava da će moliti Oca i da će ga poslati s neba pošto uzađe Ocu. Naziva se, doduše, drugim Utešiteljem; Jovan 14:16 ali na koji je način on drugi, već smo pokazali. „od mojega će uzeti“, kaže Hristos, Jovan 16:14 baš kao što je i sam Hristos primao od Očevog. Tako veza Oca u Sinu, i Sina u Utešitelju, proizvodi tri povezane Osobe, koje su ipak različite jedna od druge. Ova Trojica SU JEDNA SUŠTINA, A NE JEDNA OSOBA, kao što je rečeno: „Ja i Otac“ jedno smo, Jovan 10:30 u pogledu JEDINSTVA SUŠTINE, a ne jedinstvenosti broja. Pređi celo jevanđelje i naći ćeš da onoga za koga veruješ da je Otac (opisan kao da dela za Oca, premda ti, sa svoje strane, valjda pretpostavljaš da je Otac, budući vinogradar, Jovan 15:1 zacelo morao biti na zemlji) Sin ponovo prepoznaje kao onoga koji je na nebu, kada je, podigavši svoje oči k njemu, Jovan 17:1 poverio svoje učenike na čuvanje Ocu. Jovan 17:11 Imamo, štaviše, u onom drugom jevanđelju jasno otkrivenje, to jest o razlici Sina od Oca: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Matej 27:46 i opet, (u trećem jevanđelju,) „Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.“. Luka 23:46 Ali čak i da (nemamo ove odlomke, susrećemo se sa zadovoljavajućim dokazom) nakon njegovog vaskrsenja i slavne pobede nad smrću. Sada kada je uklonjeno svako ograničenje njegovog poniženja, mogao je, da je to bilo moguće, pokazati sebe kao Oca tako vernoj ženi (kao što je Marija Magdalena) kada mu je prišla da ga dotakne, iz ljubavi, a ne iz radoznalosti, niti sa Tominom neverom. Ali nije tako; Isus joj kaže: „Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu; nego idi braći mojoj“ (i već u ovome dokazuje da je Sin; jer da je bio Otac, nazvao bi ih svojom decom, (umesto svojom braćom), „i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“. Jovan 20:17 Znači li to: uzlazim kao Otac Ocu, i kao Bog Bogu? Ili kao Sin Ocu, i kao Reč Bogu? Zbog čega, uostalom, ovo jevanđelje na samom svom kraju napominje da je sve to napisano, ako ne, da upotrebimo njegove sopstvene reči, „da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji“? Jovan 20:31 Kad god, dakle, uzmeš neku od izjava ovog jevanđelja i primeniš je da bi dokazao istovetnost Oca i Sina, pretpostavljajući da ti one u tome idu u prilog, boriš se protiv izričite svrhe jevanđelja. Jer ovo zacelo nije napisano da bi verovao kako je Isus Hristos Otac, nego Sin.

Poglavlje 26. Kratak osvrt na jevanđelja po Mateju i po Luki. Njihova saglasnost sa Jovanom u pogledu različite ličnosti Oca i Sina

Pored Filipovog razgovora i Gospodnjeg odgovora na njega, čitalac će primetiti da smo prešli jevanđelje po Jovanu da bismo pokazali kako su mnogi drugi odlomci jasnog smisla, i pre i posle te glave, u strogoj saglasnosti s onom jednom istaknutom izjavom, koju treba tumačiti u skladu sa svim ostalim mestima, a ne nasuprot njima, pa i nasuprot njenom sopstvenom, unutrašnjem i prirodnom smislu. Neću se ovde opširno služiti podrškom ostalih jevanđelja, koja našu veru potvrđuju Gospodnjim rođenjem: dovoljno je primetiti da onoga koji je imao da se rodi od device sam anđeo izričitim rečima objavljuje kao Sina Božjeg: „Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“. Luka 1:35 Na ovaj odlomak i oni će hteti da se nakače prigovorom; ali istina će pobediti. Naravno, kažu oni, Sin Božji jeste Bog, a sila Svevišnjega jeste Svevišnji. I ne oklevaju da nagoveste ono što bi, da je bilo istina, bilo i napisano. Koga se toliko bojao da ne izjavi otvoreno: Bog će doći na tebe, i Svevišnji će te zaseniti? Time što je rekao Duh Božji (iako Duh Božji JESTE BOG,) i što nije neposredno imenovao Boga, želeo je da se razume onaj deo celoga Božanstva koji je imao da se povuče u naziv Sina. Duh Božji u ovom odlomku mora biti isto što i Reč. Jer kao što, kada Jovan kaže: „I Logos postade tijelo“, Jovan 1:14 mi u pomenu Reči razumemo i Duha: tako i ovde priznajemo Reč pod imenom Duha. Jer i Duh je suština Reči, i Reč je delovanje Duha, i Dvoje su Jedno (i isto). Jovan bi, dakle, morao misliti na Jednoga kada o njemu govori kao o onome koji je postao telo, a anđeo na Drugoga kada ga objavljuje kao onoga koji će se roditi, ako Duh nije Reč, a Reč Duh. Jer kao što Reč Božja nije zapravo Onaj čija je Reč, tako ni Duh (IAKO SE NAZIVA BOGOM) nije zapravo Onaj za čijeg se Duha kaže da jeste. Ništa što pripada nečemu drugom nije zapravo upravo ono isto čemu pripada. Jasno je da, kada nešto proishodi od ličnog subjekta i tako mu pripada, budući da od njega dolazi, ono može po svojstvu biti upravo onakvo kakav je i sam lični subjekat od koga proishodi i kome pripada. I tako je DUH BOG, I REČ JE BOG, jeste Bog, jer proishodi od Boga, ali ipak nije zapravo isto što i Onaj od koga proishodi. A ono što je Bog od Boga, iako je stvarno postojeća stvarnost, ipak ne može biti sam Bog (isključivo), nego je Bog utoliko što je ISTE SUŠTINE kao i sam Bog, i što je stvarno postojeća stvarnost, i što je deo Celine. Utoliko pre sila Svevišnjega neće biti sam Svevišnji, jer ona nije stvarno postojeća stvarnost, kao što je Duh — na isti način na koji mudrost (Božja) i promisao (Božji) nisu Bog: ta svojstva nisu suštine, nego akcidenti određene suštine. Sila je propratna Duhu, ali sama ne može biti Duh. Pošto su, dakle, te stvari, kakve god da su — (mislim) Duh Božji, i Reč i Sila — dodeljene Devici, ono što se od nje rađa jeste Sin Božji. To i sam, i u onim drugim jevanđeljima, svedoči da je bio od samog dečaštva: „Zar niste znali“, kaže on, „da meni treba biti u onome što je Oca mojega?“? Luka 2:49 Satana je isto tako znao da je on to, u svojim iskušenjima: Pošto si Sin Božji. Shodno tome, i demoni priznaju da je on to: znamo te ko si, sveti Sin Božji. Svoga Oca on sam obožava. Kada ga je Petar priznao kao Hrista (Sina) Božjeg, Matej 16:17 on ne poriče taj odnos. Kliče u duhu kada kaže Ocu: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih“. Matej 11:25 On, štaviše, tvrdi i da nikome nije poznat Otac osim njegovom Sinu; i obećava da će, kao Sin Očev, priznati one koji njega priznaju, i odreći se onih koji se njega odreknu, pred svojim Ocem. Matej 10:32-33 Uvodi i priču o slanju u vinograd Sina (a ne Oca), koji je poslat posle tolikih slugu, Matej 21:33-41 i koga su vinogradari ubili, a Otac osvetio. Ne zna ni poslednji dan i čas, koji je poznat samo Ocu. Matej 24:36 Dodeljuje kraljevstvo svojim učenicima, kao što kaže da je njemu samom bilo dodeljeno od Oca. Luka 22:29 Ima vlast da zatraži, ako hoće, legije anđela od Oca sebi u pomoć. Matej 26:53 Uzvikuje da ga je Bog ostavio. Matej 27:46 Predaje svoj duh u ruke Oca. Luka 23:46 Nakon svog vaskrsenja obećava svojim učenicima kao zalog da će im poslati obećanje svoga Oca; Luka 24:49 i najzad, zapoveda im da krštavaju u Oca i Sina i Svetoga Duha, a ne u jednoličnog Boga. I doista, ne jednom samo, nego triput bivamo uronjeni u Tri Osobe, pri svakom pojedinačnom pomenu njihovih imena.

Budući da vidimo koliko je Tertulijan bio izričit da Isus nije stvoren, nego da je JHVH Bog Sin, ne treba nas iznenaditi to što ga nalazimo kako odlučno odbacuje ideju da je Hristos anđeosko stvorenje. Naprotiv, ovaj čuveni apologeta je učio da je Isus pre svog ovaploćenja preuzeo ulogu i funkciju anđela, iako je po prirodi istinski Bog:

Poglavlje 14. Hristos nije uzeo na sebe anđeosku prirodu, nego ljudsku. Ljude je, a ne anđele, došao da spase

Ali Hristos je, kažu oni, nosio (prirodu) anđela. Iz kog razloga? Iz istog onog koji ga je naveo da postane čovek? Hrista je, dakle, pokretao onaj motiv koji ga je naveo da uzme ljudsku prirodu. Motiv je bilo spasenje čoveka, obnova onoga što je propalo. Čovek je propao; njegovo povraćanje je postalo nužno. Nikakav takav razlog, međutim, nije postojao da Hristos uzme na sebe prirodu anđela. Jer iako je i anđelima dodeljena propast u ognju pripremljenom za đavola i njegove anđele, Matej 25:41 njima se obnova nikada ne obećava. Nikakav nalog o spasenju anđela Hristos nikada nije primio od Oca; a ono što Otac nije ni obećao ni zapovedio, Hristos nije mogao preduzeti. S kojim je, dakle, ciljem nosio anđeosku prirodu, ako ne (da bi je imao) kao moćnog pomoćnika kojim bi izvršio spasenje čoveka? Sin Božji, zaista, nije bio sam sposoban da izbavi čoveka, koga je oborila jedna jedina zmija! Nema, dakle, više samo jednog Boga, ni samo jednog Spasitelja, ako su dvojica ti koji smišljaju spasenje, a jedan od njih ima potrebu za drugim. Ali da li mu je cilj zaista bio da izbavi čoveka posredstvom anđela? Zašto je onda sišao da učini ono što je hteo da izvrši uz pomoć anđela? Ako uz pomoć anđela, zašto je i sam došao? Ako je nameravao sve da učini sam, zašto i anđeo? Nazvan je, to je istina, Anđelom velikog saveta, to jest glasnikom, izrazom koji označava službenu funkciju, A NE PRIRODU. Jer je imao da objavi svetu silnu nameru Oca, upravo onu koja je odredila obnovu čoveka. Ali ga zbog toga ne treba smatrati anđelom, kao nekog Gavrila ILI MIHAILA. Jer Gospodar vinograda šalje radnicima i svoga Sina da traži plod, kao i svoje sluge. Ipak, Sin se zbog toga neće ubrajati među sluge zato što je preuzeo službu sluge. Lakše bih, dakle, rekao, ako se takav izraz sme rizikovati, da je Sin zapravo anđeo, to jest glasnik, od Oca, nego da je anđeo u Sinu. Budući, međutim, da je o samom Sinu rečeno: Učinio si ga malo manjim od anđela kako će izgledati da je obukao prirodu anđela ako je učinjen manjim od anđela, postavši čovek, s telom i dušom kao Sin čovečji? Kao Duh Božji, međutim, i Sila Svevišnjega, Luka 1:35 može li se smatrati nižim od anđela — ON KOJI JE ZAISTA BOG, i Sin Božji? Pa dobro, ali kao onaj koji nosi ljudsku prirodu, utoliko je učinjen nižim od anđela; ali kao onaj koji nosi anđeosku prirodu, u istoj meri gubi tu inferiornost. Ovo mišljenje veoma će odgovarati Ebionu, koji drži da je Isus puki čovek i ništa više od Davidovog potomka, a ne i Sin Božji; premda je, doduše, u jednom pogledu slavniji od proroka, utoliko što on tvrdi da je u njemu bio anđeo, baš kao što je bio i u Zahariji. Samo što Hristos nikada nije rekao: I anđeo, koji je govorio u meni, reče mi. Zaharija 1:14 Niti je, doista, Hristos ikada upotrebio onu poznatu frazu svih proroka: Ovako govori Gospod. JER JE ON SAM BIO GOSPOD, koji je otvoreno govorio svojom sopstvenom vlašću, uvodeći svoje reči formulom: Zaista, zaista, ja vam kažem. Kakva je potreba za daljim dokazivanjem? Čuj šta Isaija kaže naglašenim rečima: Nije bio NIKAKAV ANĐEO, ni izaslanik, nego ih je sam Gospod spasao. Isaija 63:9 (O Hristovom telu)

Može li, dakle, biti išta jasnije od toga da je ovaj rani hrišćanski pisac/teolog/apologeta verovao u Trojstvo, potvrđivao ga i obožavao kao jedinog istinitog Boga, pri čemu je Isus JHVH Bog Svemogući koji je postao ljudsko biće?