Sveti Amvrosije i božanstvo Hrista
Sledeći odlomak preuzet je od svetog Amvrosija, koji pobija tvrdnju da rođenje Hrista podrazumeva da je On stvoren. Sva naglašavanja su moja.
Poglavlje 7.
Sličnost Hrista sa Ocem potvrđuje se autoritetom svetog Pavla, proroka i jevanđelja, a naročito pozivanjem na stvaranje čoveka po slici Božjoj.
48. Apostol kaže da je Hristos slika Oca — jer Ga naziva „Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari,“. Prvorođeni, primetite, a ne prvostvoreni, da bi se verovalo da je i rođen, po svojoj prirodi, i prvi, po svojoj večnosti. Na drugom mestu Apostol je takođe objavio: „kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ Jevrejima 1:2 Apostol naziva Hrista slikom Oca, a Arije kaže da On nije sličan Ocu. Zašto se onda naziva slikom, ako nema sličnosti? Ljudi ne trpe da im portreti ne liče na njih, a Arije tvrdi da Otac nije sličan Sinu, i hoće da je Otac rodio nekoga nesličnog sebi, kao da nije bio kadar da rodi sebi sličnoga.
49. Proroci kažu: „tvojom svjetlošću vidimo svjetlost.“; i opet: „Jer ona je odbljesak svjetlosti vječne i ogledalo čisto Božanskog djejstva i slika Njegove dobrote.“ Premudrosti Solomonove 7:26 Vidi kako se velika imena objavljuju! Sjaj, jer u Sinu jasno blista slava Očeva; neokaljano ogledalo, jer se Otac vidi u Sinu: Jovan 12:45 slika dobrote, jer to nije jedno telo koje se ogleda u drugom, nego sva sila [Božanstva] u Sinu. Reč slika uči nas da nema razlike; izraz — da je On verni otisak Očevog obličja; a sjaj objavljuje Njegovu večnost. Ta slika, uistinu, nije slika telesnog lika, niti je sačinjena od boja, niti vajana u vosku, nego je prosto proizišla od Boga, izlazeći od Oca, zahvaćena sa samog izvora.
50. Ovom slikom Gospod je pokazao Filipu Oca, govoreći: „Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? Zar ne vjeruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni?“ Jovan 14:9-10 Da, ko gleda Sina, vidi, kao na portretu, Oca. Primetite o kakvom se portretu govori. On je Istina, Pravednost, Sila Božja: nije nem, jer je Reč; nije bezosećajan, jer je Mudrost; nije prazan i bezuman, jer je Sila; nije bez duše, jer je Život; nije mrtav, jer je Vaskrsenje. Vidite, dakle, da kada se govori o slici, smisao je da je to Otac, čija je slika Sin, budući da niko ne može biti slika samoga sebe.
51. Mogao bih još mnogo navesti iz svedočanstva Sina; ali, da ne bi izgledalo da je On previše tvrdio o samome sebi, upitajmo Oca. Jer Otac reče: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Postanje 1:26 Otac kaže Sinu: po našem obličju i podobiju, a ti kažeš da Sin Božji nije sličan Ocu.
52. Jovan kaže: „Ljubljeni, sada smo djeca Božija, i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije, bićemo slični Njemu“ 1. Jovanova 3:2 O slepog bezumlja! O bestidne tvrdoglavosti! Mi smo ljudi, i, koliko je nama moguće, bićemo slični Bogu: zar da se usudimo poreći da je Sin sličan Bogu?
53. Zato je Otac rekao: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Na samom početku svemira, kako čitam, postojali su Otac i Sin, i vidim jedno stvaranje. Čujem Onoga koji govori. Priznajem Onoga koji čini: ali čitam o jednoj slici, o jednoj sličnosti. Ta sličnost ne pripada različitosti, nego jedinstvu. Ono, dakle, što prisvajaš sebi, oduzimaš Sinu Božjem, budući da zaista ne možeš biti po slici Božjoj, osim uz pomoć slike Božje.
Poglavlje 8.
Pošto je dokazana sličnost Sina sa Ocem, nije teško dokazati večnost Sina, premda se ona zaista može utvrditi autoritetom proroka Isaije i svetog Jovana Jevanđeliste, kojim se autoritetom pokazuje da su jeretički prvaci pobijeni.
54. Jasno je, dakle, da Sin nije nesličan Ocu, pa utoliko lakše možemo ispovediti da je i On večan, budući da Onaj koji je sličan Večnome mora nužno biti večan. Ali ako kažemo da je Otac večan, a to poričemo za Sina, kažemo da Sin nije sličan Ocu, jer se vremenito razlikuje od večnog. Prorok Ga proglašava večnim, i Apostol Ga proglašava večnim; oba zaveta, i Stari i Novi, puni su svedočanstva o večnosti Sina.
55. Uzmimo ih, dakle, po redu. U Starom zavetu— da navedemo jedno od mnoštva svedočanstava — piše: „prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti.“ Isaija 43:10 Neću tumačiti ovo mesto, nego te otvoreno pitam: Ko izgovara ove reči — Otac ili Sin? Šta god od toga dvoga da kažeš, naći ćeš se ili pobijen, ili, ako si vernik, poučen. Ko, dakle, izgovara ove reči, Otac ili Sin? Ako je Sin, On kaže: „prije mene nije bilo Boga“; ako je Otac, On kaže: „niti će poslije mene biti“. Jedan nema nikoga pre sebe, Drugi nikoga ko dolazi posle; kao što se Otac poznaje u Sinu, tako se i Sin poznaje u Ocu, jer kad god govoriš o Ocu, govoriš time i o Njegovom Sinu, budući da niko nije otac samome sebi; a kada imenuješ Sina, priznaješ i Njegovog Oca, utoliko što niko ne može biti sin samome sebi. I tako, niti Sin može postojati bez Oca, niti Otac bez Sina. Otac je, dakle, večan, i Sin je takođe večan.
- „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga.“ Beše, primetite, sa Bogom. Beše — gle, četiri puta imamo beše. Gde je hulnik našao zapisano da Ga nije bilo. Opet, Jovan na drugom mestu — u svojoj poslanici — govori: „Štobješe od početka“ 1. Jovanova 1:1 Protezanje toga beše je beskonačno. Zamisli koliko god hoćeš dug vremenski razmak, Sin je ipak već bio.
57. U ovom kratkom odlomku naš ribar je zapretio put svakoj jeresi. Jer ono što beše u početku nije obuhvaćeno vremenom, niti mu prethodi ikakav početak. Neka, dakle, Arije ućuti. Štaviše, ono što beše kod Boga nije pomešano i sliveno s Njim, nego se razlikuje neokaljanim savršenstvom koje ima kao Reč koja prebiva kod Boga; pa neka i Savelije ćuti. „i Logos bješe Bog“ Ta Reč, dakle, ne sastoji se u izgovorenom govoru, nego u oznaci nebeskog savršenstva, te je time pobijeno Fotinovo učenje. Nadalje, činjenicom da je u početku bio kod Boga dokazuje se nedeljivo jedinstvo večnog Božanstva u Ocu i Sinu, na sramotu i posramljenje Evnomija. Naposletku, budući da se kaže da je sve kroz Njega postalo, jasno se pokazuje da je On tvorac i Starog i Novog zaveta podjednako; tako da manihejac ne nalazi nikakvog osnova za svoje napade. Tako ih je dobri ribar sve uhvatio u jednu mrežu, da ne mogu više da varaju, premda su beskorisan ulov.
Poglavlje 9.
Sveti Amvrosije ispituje jeretike i iznosi njihov odgovor, koji glasi da je Sin doduše postojao pre svakog vremena, ali da nije bio savečan Ocu, na šta svetitelj pokazuje da oni prikazuju Božanstvo kao promenljivo, i dalje, da se za svaku Ličnost mora verovati da je večna.
58. Reci mi, jeretiče — jer mi neizmerna blagost cara daje ovo dopuštenje da ti se nakratko obratim, ne zato što želim da se s tobom sporim, niti sam željan da čujem tvoje dokaze, nego zato što sam voljan da ih iznesem — reci mi, velim, da li je ikada bilo vreme kada Bog Svemogući nije bio Otac, a ipak je bio Bog. Ne govorim ništa o vremenu, glasi tvoj odgovor. Dobro i lukavo prigovoreno! Jer ako uvedeš vreme u raspravu, sam ćeš sebe osuditi, budući da moraš priznati da je bilo vreme kada Sina nije bilo, dok je Sin vladar i tvorac vremena. On nije mogao početi da postoji posle sopstvenog dela. Moraš, dakle, dopustiti da je On vladar i tvorac svoga dela.
- Ne kažem, odgovaraš, da Sin nije postojao pre vremena; ali kada Ga nazivam Sinom, tvrdim da je Njegov Otac postojao pre Njega, jer, kako kažeš, otac postoji pre sina. Ali šta to znači? Poričeš da je vreme bilo pre Sina, a ipak hoćeš da je nešto prethodilo postojanju Sina — nekakva tvorevina vremena — i pokazuješ da su se umetnuli izvesni stupnjevi rađanja, čime nam daješ da razumemo da je rađanje od Oca bilo proces u vremenu. Jer ako je počeo da bude Otac, onda je najpre bio Bog, a potom je postao Otac. Kako je onda Bog nepromenljiv? Jer ako je najpre bio Bog, a zatim Otac, onda je zacelo pretrpeo promenu zbog pridodatog i potonjeg čina rađanja.
60. Ali neka nas Bog sačuva od ovog bezumlja; jer smo ovo pitanje uveli samo da bismo pobili bezbožnost jeretika. Pobožan duh tvrdi rađanje koje nije u vremenu, i tako objavljuje da su Otac i Sin savečni, i ne drži da je Bog ikada pretrpeo promenu.
61. Neka Otac i Sin, dakle, budu sjedinjeni u obožavanju, kao što su sjedinjeni u Božanstvu; neka hula ne rastavlja one koje je tesna veza rađanja sjedinila. Poštujmo Sina, da bismo poštovali i Oca, kao što je pisano u jevanđelju. Jovan 5:23 Večnost Sina ukras je veličanstva Očevog. Ako Sin nije od vekova, onda je Otac pretrpeo promenu; ali Sin jeste od sve večnosti, te se Otac nikada nije promenio, jer je uvek nepromenljiv. I tako vidimo da bi oni koji poriču večnost Sina učili da je Otac promenljiv.
Poglavlje 10.
Pošto je Hristova večnost dokazana iz apostolskog učenja, sveti Amvrosije nas opominje da se božansko rađanje ne sme zamišljati po ugledu na ljudsko rađanje, niti se u njega sme odveć radoznalo zadirati. Odbija da se bavi teškoćama koje otuda proizlaze, govoreći da se svi izrazi uzeti iz našeg poznanja tela, a upotrebljeni kada se govori o ovom božanskom rađanju, moraju razumeti u duhovnom smislu.
62. Čuj sada drugi dokaz, koji jasno pokazuje večnost Sina. Apostol kaže da su sila Božja i Božanstvo večni, i da je Hristos sila Božja — jer je pisano: „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ Ako je, dakle, Hristos sila Božja, sledi da je, budući da je sila Božja večna, i Hristos večan.
63. Ne možeš, dakle, jeretiče, graditi lažno učenje na običaju ljudskog rađanja, niti iz našeg govora crpsti građu za takav posao, jer našim skučenim govorom ne možemo obuhvatiti veličinu beskonačnog Božanstva, čijoj veličini nema kraja. Ako bi hteo da izložiš kako se čovek rađa, moraš ukazati na vreme. Ali božansko rađanje je iznad svega; ono se prostire nadaleko i naširoko, uzdiže se visoko iznad svake misli i osećanja. Jer je pisano: „niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ Jovan 14:6 Šta god, dakle, pomisliš o Ocu — da, pa makar i o Njegovoj večnosti— ne možeš o Njemu pomisliti ništa osim uz pomoć Sina, niti ijedan razum može uzići k Ocu osim kroz Sina. „Ovo je Sin moj ljubljeni“, kaže Otac. Jeste, primetite — Onaj koji jeste, ono što jeste, doveka. Otuda i David biva pokrenut da kaže: „Dovijeka je, Gospode, riječ tvoja utvrđena na nebesima“ — jer ono što ostaje ne oskudeva ni u postojanju ni u večnosti.
64. Pitaš me kako je On Sin, ako nema Oca koji je postojao pre Njega? Pitam ja tebe, zauzvrat, kada je, ili kako, po tvom mišljenju Sin rođen. Za mene je poznanje tajne Njegovog rađanja više nego što mogu dosegnuti — um posustaje, glas nemi — i to ne samo moj, nego i anđeoski. To je iznad Sila, iznad Anđela, iznad Heruvima, Serafima i svega što ima osećanje i misao, jer je pisano: „mir Božiji, koji prevazilazi svaki um“ Ako mir Hristov prevazilazi svaki razum, kako i tako čudesno rađanje ne bi bilo iznad svakog razuma?
65. Ti, dakle (kao i anđeli), pokrij lice svojim rukama, jer ti nije dano da zaviruješ u nadmoćne tajne! Nama je dopušteno da znamo da je Sin rođen, a ne da se prepiremo o načinu Njegovog rađanja. Jedno ne mogu poreći; u drugo se bojim da zadirem, jer ako Pavle kaže da se reči koje je čuo kada je bio uznesen na treće nebo ne smeju izgovoriti, 2. Korinćanima 12:2-5 kako mi da objasnimo tajnu ovog rađanja od Oca i iz Oca, koju niti možemo čuti niti razumom dosegnuti?
66. Ali ako me hoćeš prisiliti na pravilo ljudskog rađanja, da bi ti bilo dopušteno reći da je Otac postojao pre Sina, onda razmisli da li su primeri uzeti iz rađanja zemaljskih stvorenja prikladni da prikažu božansko rađanje. Ako govorimo po onome što je uobičajeno među ljudima, ne možeš poreći da se kod čoveka promene u očevom postojanju zbivaju pre onih u sinovljevom. Otac prvi raste, prvi ulazi u starost, prvi tuguje, prvi plače. Ako je, dakle, sin posle njega u vremenu, on je stariji po iskustvu od sina. Ako se dete rodi, roditelj ne izbegava sramotu rađanja.
67. Zašto toliko uživaš u toj mučilici ispitivanja? Čuješ ime Sina Božjeg; ukini ga, dakle, ili priznaj Njegovu istinsku prirodu. Čuješ da se govori o utrobi — priznaj istinu nesumnjivog rađanja. O Njegovom srcu — znaj da je ovde reč Božja. O Njegovoj desnici — ispovedi Njegovu silu. O Njegovom licu — priznaj Njegovu mudrost. Ove reči, kada govorimo o Bogu, ne treba razumeti kao kada govorimo o telima. Rađanje Sina je nedokučivo, Otac rađa bestrasno, a ipak je od sebe samoga i u vekovima nezamislivo dalekim istiniti Bog rodio istinitog Boga. Otac ljubi Sina, Jovan 5:20 a ti zabrinuto ispituješ Njegovu Ličnost; Otac je zadovoljan Njime, a ti, pridružujući se Jevrejima, gledaš na Njega zlim okom; Otac poznaje Sina, a ti se pridružuješ neznabošcima u ruganju Njemu. Luka 23:36-37
Poglavlje 11.
Iz Svetog pisma se ne može dokazati da je Otac postojao pre Sina, niti tome mogu poslužiti dokazi uzeti iz ljudskog razmnožavanja, budući da uvode besmislice bez kraja. Usuditi se tvrditi da je Hristos počeo da postoji tokom vremena vrhunac je hule.
68. Pitaš me da li je moguće da Onaj koji je Otac ne bude prvi po postojanju. Ja tebe molim da mi kažeš kada je Otac postojao, a Sina još nije bilo; dokaži to, izvedi to iz razloga ili iz svedočanstva Svetog pisma. Ako se oslanjaš na razloge, nesumnjivo si poučen da je sila Božja večna. Opet, čitao si Sveto pismo koje kaže: „Slušaj, narode moj, i zasvjedočiću ti; Izrailju, o kad bi me poslušao: Da ne bude u tebe tuđega Boga, i Bogu stranome nemoj se klanjati.“ Prva od ovih zapovesti označava [Sinovljevu] večnost, druga Njegovo posedovanje istovetne prirode, tako da ne možemo ni verovati da je nastao posle Oca, niti pretpostaviti da je Sin nekog drugog božanstva. Jer ako nije oduvek postojao sa Ocem, On je novi [Bog]; ako nije jednog božanstva sa Ocem, On je tuđi [Bog]. Ali On nije posle Oca, jer nije novi Bog; niti je tuđi Bog, jer je rođen od Oca, i zato što je, kao što je pisano, „koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“ Rimljanima 9:5
69. Ali ako arijanci veruju da je On tuđi Bog, zašto Ga obožavaju, kada je pisano: „Bogu stranome nemoj se klanjati.“? Inače, ako ne obožavaju Sina, neka to i priznaju, i stvar je gotova — da nikoga ne varaju svojim ispovedanjem vere. To je, dakle, kako vidimo, svedočanstvo Svetog pisma. Ako imaš neka druga da izneseš, to je tvoja stvar.
70. Pođimo sada dalje, i izvedimo na kraju istinu iz razloga. Jer premda razlozi obično ustupaju mesto čak i ljudskom svedočanstvu, ipak, jeretiče, dokazuj kako hoćeš. Iskustvo nas uči, kažeš, da je biće koje rađa prvo u odnosu na ono koje je rođeno. Odgovaram: prati naše uobičajeno iskustvo kroz sve njegove oblasti, i ako se ostalo s tim slaže, neću se protiviti tvom zahtevu da ti se ta tačka prizna; ali ako takvog slaganja nema, kako možeš tražiti pristanak u ovoj jednoj tački, kada ti u svemu ostalom nedostaje potpora? Budući, dakle, da pozivaš na ono što je uobičajeno, ispada da je Sin, kada je rođen od Oca, bio malo dete. Video si Ga kao odojče kako plače u kolevci. Kako su godine prolazile, napredovao je od snage do snage — jer ako je bio slab slabošću rođenih bića, morao je podleći slabosti ne samo rođenja, nego i života.
71. Ali možda ideš do takvog stepena bezumlja da ne prezaš od toga da ovo tvrdiš o Sinu Božjem, merivši Ga, kako to činiš, merilom ljudske nemoći. Šta onda, ako Mu, ne mogavši odreći ime Boga, uporno nastojiš dokazati, na osnovu slabosti, da je čovek? Šta ako, dok ispituješ Ličnost Sina, dovodiš u pitanje Oca, i dok naprečac izričeš presudu prvome, i drugoga uključuješ u istu osudu!
72. Ako je božansko rađanje bilo podložno granicama vremena — ako to pretpostavimo, pozajmljujući iz običaja ljudskog rađanja, onda dalje sledi da je Otac nosio Sina u telesnoj utrobi i mučio se pod tim teretom dok je deset meseci proticalo svojim tokom. Ali kako se rađanje, onako kako se obično zbiva, može izvršiti bez pomoći drugog pola? Vidiš da uobičajeni poredak rađanja nije bio početak, a ipak misliš da su tokovi rađanja, kojima upravljaju izvesne nužnosti kojima su tela podložna, oduvek vladali. Ti zahtevaš uobičajeni tok, ja pitam za razliku polova: ti tražiš pretpostavku vremena, ja pretpostavku poretka: ti ispituješ kraj, ja početak. A zacelo kraj zavisi od početka, a ne početak od kraja.
- Sve što je rođeno, kažeš, ima početak, i stoga, zato što je Sin Sin, ima početak, i prvi put je nastao u granicama vremena. Neka se to uzme kao reč iz njihovih sopstvenih usta; što se mene tiče, ispovedam da je Sin rođen, ali od ostatka njihove izjave podilazi me jeza. Čoveče, zar ispovedaš Boga, a umanjuješ Njegovu čast takvom klevetom? Od ovog bezumlja neka nas Bog izbavi. (Izlaganje hrišćanske vere, knjiga I)
DODATNO ČITANJE
Objava Ignjatija Antiohijskog o suštinskom božanstvu Hrista
Svedočanstvo Justina Mučenika o suštinskom i večnom božanstvu Hrista
PONOVO O HRISTOLOGIJI JUSTINA MUČENIKA
POGREŠNO ČITANJE JUSTINA OD JEDNOG PRAVOSLAVCA
Ponovo o izvrtanju Justina Mučenika kod Šabira Alija, 1. deo, 2. deo
JOŠ IZ IRINEJA O BOŽANSTVU HRISTA
DA LI JE TERTULIJAN PORICAO VEČNU PRIRODU HRISTA?
Tertulijan i učenje o Trojstvu
ILARIJEVA TRINITARNA VEROVANJA
DA LI SU RANI HRIŠĆANI BILI TRINITARCI?
RANA CRKVA O VEČNOM ROĐENJU SINA
Da li su predniknejski oci obožavali Svetog Duha kao Boga Svemogućeg?