Starozavetni prvosveštenik i pomirenje, 1. deo

Zastupnici definitivnog pomirenja često se pozivaju na Isusovu prvosvešteničku ulogu kako bi potkrepili svoj stav da je Hristos umro samo za Crkvu. Tvrde da je u Starom zavetu prvosveštenik vršio pomirenje i posredovao samo za narod Božji, naime za Izrailj. Na sličan način, Gospod Isus kao savršeni Prvosveštenik prinosi samoga sebe i posreduje samo za izabrane Božje, tj. za sve one pojedince koje Sveti Duh krštava u Hrista da bi obrazovali njegovo duhovno Telo, Crkvu (up. 1. Korinćanima 3:16; 6:19-20; 12:12-27; 2. Korinćanima 1:21-22; 5:5; Efescima 1:4-7, 11-14; 4:30; 5:25-33; Jevrejima 2:9-18; 7:23-28; Otkrivenje 5:9-10; 7:9-17).

Međutim, umesto da ide u prilog njihovoj tezi, starozavetno učenje o funkciji prvosveštenika zapravo dokazuje upravo suprotno, kao što ćemo sada videti.

Pomirenje za ceo narod ili samo za izabrane?

Kao prvo, od prvosveštenika se zahtevalo da vrši pomirenje za ceo narod Izrailja, a ne samo za pravednike među njima koje bi Bog nanovo rodio i odvojio za večni život (up. Levitska 16).

Zato nalazimo da Bog upozorava svoj narod: svakoga ko ne posluša Gospoda i/ili se ne ponizi na dan kada je prvosveštenik trebalo da izvrši pomirenje za ceo narod, Bog će istrebiti i/ili uništiti:

„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Kaži sinovima Izrailjevim i reci: Prvi dan sedmoga mjeseca neka vam je odmor, spomen trubni, sabor sveti. Nijednoga posla ropskoga nemojte raditi, nego prinesite žrtvu ognjenu Gospodu. Još reče Gospod Mojsiju govoreći: A deseti je dan toga mjeseca sedmoga dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, i mučite duše svoje, i prinesite Gospodu žrtvu ognjenu. U taj dan nemojte raditi nijednoga posla, jer je dan očišćenja, da se očistite pred Gospodom Bogom svojim. A svaka duša koja se ne bi mučila u taj dan, da se istrijebi iz naroda svojega. I svaku dušu koja bi radila kakav posao u taj dan, ja ću zatrti dušu onu u narodu njezinu. Nijednoga posla nemojte raditi; to da je vječna uredba od koljena do koljena u svijem stanovima vašim. Subota počivanja neka vam bude, i mučite duše svoje; devetoga dana istoga mjeseca kad bude veče, od večera do večera praznujte počinak svoj.“ Levitska 23:23-32 (The Complete Jewish Bible With Rashi Commentary http://www.chabad.org/library/bible_cdo/aid/9924)

Ovo pokazuje da je bilo ljudi za koje je pomirenje bilo izvršeno, a koji su ipak mogli biti istrebljeni.

Slično tome, Novi zavet objavljuje da je Gospod Isus poslat da iskupi ceo Izrailj, a ne samo izabrane među njima:

„A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine bješe prvosveštenik, reče im: Vi ne znate ništa; Niti pomišljate da je za nas bolje da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne. A ovo ne reče sam od sebe, nego budući prvosveštenik one godine, proreče da će Isus umrijeti za narod; I ne samo za narod, nego i da rasijanu djecu Božiju sabere u jedno.“ Jovan 11:49-52

Pažljivo obratite pažnju na Jovanove reči. Iako toga nije bio svestan, Kajafa je prorekao da će Isus umreti kako bi spasao ceo narod. A budući da je svako istinsko proroštvo od Svetog Duha (up. 2. Petrova 1:20-21; Brojevi 11:28-29), to znači da je Duh Božji pokrenuo Kajafu da objavi kako će Hristos umreti za sav narod Izrailja, a ne samo za izabrane među njima.

Ovo dodatno potvrđuje i sledeći odlomak:

„I kada se približi, vidjevši grad zaplaka nad njim, Govoreći: Kad bi i ti znao, bar u ovaj dan tvoj, ono što je za mir tvoj! Ali je sada sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći na tebe dani, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i stegnuće te sa sviju strana; I srušiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi ni kamena na kamenu, zato što nisi poznao vrijeme u kojemu si pohođen.“ Luka 19:41-44

Isus plače nad činjenicom da mu Jerusalim sada nije ostavio drugog izbora nego da na njega navede sud zato što nije prepoznao vreme svog pohođenja, koje bi mu donelo mir, a ne uništenje.

Luka nam na drugom mestu govori šta je bio taj mir koji je Jerusalimu izmakao zato što nije prepoznao vreme svog pohođenja:

„A Zaharija, otac njegov, ispuni se Duha Svetoga i prorokova govoreći: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi narod svoj. I podiže nam rog spasenja u domu Davida, sluge svojega, Kao što kaza ustima svetih proroka svojih od vijeka, Da će nas spasti od neprijatelja naših i iz ruku sviju koji nas mrze; Učiniti milost ocima našim, i opomenuti se svetoga zavjeta svojega, 3akletve kojom se zakle Avraamu ocu našemu, da će nam dati: Izbavljenje iz ruku neprijatelja naših, da mu bez straha služimo, U svetosti i u pravdi pred njim u sve dane života našeg. I ti, dijete, zvaćeš se prorok Višnjega; jer ćeš ići naprijed pred licem Gospodnjim da mu pripraviš put; Da dadeš poznanje spasenja narodu njegovu za oproštenje grijeha njihovih,“ Luka 1:67-69, 76-77

Bog je došao u Ličnosti Hrista da donese iskupljenje celom narodu darujući mu oproštenje greha, kao što potvrđuju sledeći tekstovi:

„I bijahu pastiri u onome kraju boraveći u polju i čuvajući stražu noću kod stada svojega. I gle, anđeo Gospodnji stade među njih, i slava Gospodnja obasja ih; i ispuniše se strahom velikim. I reče im anđeo: Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. I ovo vam je znak: naći ćete dijete povijeno gdje leži u jaslama. I ujedanput sa anđelom se pojavi mnoštvo vojske nebeske, koji hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Luka 2:8-14

„Vama prvo Bog podigavši Sina svojega Isusa, posla ga da vas blagoslovi i odvrati svakoga od zlih djela vaših.“ Dela apostolska 3:26

„Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načalnika i Spasitelja, da dade Izrailju pokajanje i oproštenje grijehova.“ Dela apostolska 5:31

„I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reče posvjedočivši: Nađoh Davida, sina Jesejeva, čovjeka po srcu mojemu, koji će ispuniti svaku volju moju. Od njegovog sjemena, po obećanju, podiže Bog Izrailju Spasitelja Isusa, Pošto pred njegov dolazak Jovan propovijedaše krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevu. I kada Jovan završavaše podvig svoj, govoraše: 3a koga me vi smatrate, ja nisam taj, nego evo ide za mnom Onaj kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući njegovoj. Ljudi braćo, sinovi roda Avraamova, i koji se među vama boje Boga, vama se posla riječ ovoga spasenja. Jer oni što žive u Jerusalimu, i starješine njihove, ne poznaše Ovoga, nego osudivši ga, ispuniše proročke riječi koje se čitaju svake subote. I ne našavši ni jedne krivice smrtne, moliše Pilata da ga pogubi. A kad svršiše sve što je pisano za njega, skinuše ga sa drveta i položiše u grob. A Bog njega podiže iz mrtvih. On se javljaše u toku više dana onima koji uziđoše sa njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svjedoci njegovi pred narodom. I mi vam blagovijestimo da je obećanje, dato ocima, Bog ispunio nama, djeci njihovoj, vaskrsnuvši Isusa, Kao što je i napisano u drugom psalmu: Sin moj jesi ti, ja te danas rodih. A da vaskrse iz mrtvijeh Njega koji se više neće vratiti u truležnost ovako je rekao: Daću vam Svetinje Davidove vjerne. Zato i na drugome mjestu govori: Nećeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje. Jer David, posluživši rodu svojemu, po volji Božijoj umrije, i položiše ga kod otaca njegovih, i vidje truljenje. A Onaj kojega Bog podiže ne vidje truležnosti. Neka vam je, dakle, na znanje, ljudi braćo, da se kroz Njega vama objavljuje oproštenje grijehova. I od svega, od čega se ne mogoste opravdati u Zakonu Mojsejevu, u Njemu se opravdava svaki koji vjeruje. Gledajte, dakle, da ne dođe na vas ono što je rečeno u Prorocima: Vidite, vi prezirači, i čudite se, i nestanite; jer ja djelam djelo u dane vaše, djelo koje nećete vjerovati ako vam ko bude kazivao. A kad oni izlažahu iz sinagoge judejske, moljahu neznabošci da im se ove riječi i u drugu subotu govore. Kada se pak skup raziđe, mnogi od Judejaca i pobožnih obraćenika pođoše za Pavlom i Varnavom koji im govorahu i savjetovahu ih da ostanu u blagodati Božijoj. I u iduću subotu sabra se gotovo sav grad da čuje riječ Božiju. A kad vidješe Judejci toliki narod, napuniše se zavisti, i usprotiviše se riječima Pavlovim protivrečeći i huleći. A Pavle i Varnava smjelo rekoše: Vama je najprije trebalo da se govori riječ Božija; ali pošto je odbacujete, i ne smatrate sebe dostojnima vječnoga života, evo obraćamo se neznabošcima. Jer nam tako zapovjedi Gospod: Postavih te za svjetlost neznabošcima, da budeš na spasenje do kraja zemlje. A kad čuše neznabošci, radovahu se i slavljahu riječ Gospodnju, i povjerovaše koji bjehu naznačeni za život vječni. I riječ Gospodnja se rasprostiraše po svoj okolini. A Judejci podbuniše pobožne i ugledne žene i gradske prvake, te podigoše gonjenje na Pavla i Varnavu, i istjeraše ih iz svoje oblasti. Oni pak otresoše na njih prah sa nogu svojih i dođoše u Ikoniju.“ Dela apostolska 13:22-23, 38-51

Sveto pismo čak govori o Jevrejima koji su bili na ivici uništenja zato što su hteli da okrenu leđa Hristu, koji ih je posvetio svojom krvlju:

„Jer ako mi griješimo hotimice i poslije primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grijehe, Nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike. Kad neko prestupi Zakon Mojsejev, po iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti; Zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i krv Zavjeta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vrijeđa? Jer znamo Onoga koji reče: Moja je osveta, ja ću uzvratiti, govori Gospod. I opet: Gospod će suditi narodu svojemu. Strašno je pasti u ruke Boga živoga.“ Jevrejima 10:26-31

Ovde nadahnuti pisac upozorava one Jevreje koji su pomišljali da napuste Hrista da će njihov sud biti oštar i bez milosti, jer bi njihovo otpadništvo značilo da sada hule na Svetog Duha i skrnave svetu krv Sina Božjeg koja je prolivena da bi ih odvojila za Boga.(1)

Da bi izbegli jasno čitanje ovog odlomka, neki kalvinisti tvrde da se zamenica on u rečenici „kojom je osvećen“ ne odnosi na otpadnika, nego na Hrista, čija ga je prolivena krv odvojila za njegovu svešteničku službu. Reformisani teolog i novozavetni naučnik Tomas R. Šrajner pokazuje zašto je takvo tumačenje prilično nategnuto i očajničko, uprkos tome što on sam zastupa učenje o ograničenom pomirenju:

Pisac naglašava težinu otpadništva pomoću tri izraza. Prvo, ako namerno greše i odbace jevanđelje, oni gaze nogama „Sina Božjeg“. „Taj glagol podseća na to kako su pagani gazili hram u makavejsko doba.“ Isusovo sinovstvo ukazuje na njegovo božanstvo i na njegov poseban odnos s Bogom, a Poslanica Jevrejima često označava Isusa kao Božjeg Sina (1:2-3, 5, 8; 3:6; 4:14; 5:5, 8; 6:6; 7:3, 28). Očigledno je da oni koji Isusa gaze nogama potpuno ga odbacuju i preziru. Kao što L. Džonson kaže: „Puna titula [Sin Božji] naglašava šokantnu prirodu otpadništva; ono ne samo da otpada od milosti, nego se ruga Onome koji milost daje.“

Drugo, oni „krv saveza“ smatraju „nečistom“ (koinon). Reč „nečisto“ odnosi se na ono što je oskrnavljeno, kako u judaizmu (1. Makavejska 1:47, 62) tako i u Novom zavetu (Marko 7:2, 5; Dela apostolska 10:14-28; 11:8; Rimljanima 14:14; Otkrivenje 21:27). Pisac kroz celu poslanicu dokazuje da Isusova krv obezbeđuje „večno iskupljenje“ (9:12), čisti savest (9:14; up. 12:24), uklanja greh (9:25-26), daje pristup Božjem prisustvu (10:19) i posvećuje (10:29; 13:12). To je krv saveza (up. 13:20), u smislu da Isusova smrt uspostavlja i potvrđuje novi savez između Boga i njegovog naroda, obezbeđujući oproštenje greha (8:13). Oni koji odbacuju Isusa, međutim, ne traže očišćenje njegovom krvlju. Odbacuju njegovu krv kao nečistu, odbacujući je kao što se menstrualna krpa baca u smeće.

Treće, ako odbace Isusa, oni vređaju „Duha milosti“. Gospod obećava da će „izliti duh milosti“ na Davidov dom i na Jerusalim u poslednje dane, tako da će priznati Onoga koga su proboli (Zaharija 12:10). Izraz „Duh milosti“ ovde verovatno znači Duh koji dodeljuje i daje milost… I ovde je jezik izuzetno snažan. Oni koji odbacuju Isusovu krv ne greše samo protiv Duha. Oni Duha vređaju i preziru. U kulturi u kojoj su čast i sramota bile toliko istaknute, ističe se užasnost tog greha. Ovaj greh je drugi način da se govori o huli na Svetog Duha (Matej 12:31-32; Marko 3:29; Luka 12:10), ili se ispoljava u otporu Duhu kod Stefanovih slušalaca (Dela apostolska 7:51; up. i Dela apostolska 5:3). Pisac ne ostavlja nikakvu sumnju u to da je otpadništvo užasno, jer podrazumeva odbacivanje Sina koji je veći od Mojsija (3:1-6).

Treba takođe primetiti da pisac govori o krvi „kojom su“ čitaoci bili „posvećeni“ (hegiasthe). Ovde imamo snažan dokaz da su oni kojima se obraća zaista vernici, što potvrđuje ono što je dokazano u 6:4-5, jer je Isus svojim jednokratnim prinosom „zauvek usavršio one koji se posvećuju“ (10:14). Posvećenje je ovde definitivno i pozicijsko, a ne progresivno. NEZGRAPNO JE I NEPRIRODNO videti u toj zamenici upućivanje na Isusa umesto na vernike, jer nema mnogo smisla reći da je Isus bio posvećen sopstvenom krvlju. Isus je u Poslanici Jevrejima onaj koji posvećuje (2:11), a ne onaj koji biva posvećen. Zaista, u 10. i 13. poglavlju pisac tri puta jasno kaže da Isusova smrt posvećuje vernike (10:10, 14; 13:12). Niti je ubedljivo reći da to posvećenje nije spasonosno, upoređujući ga sa posvećenjem pod starim savezom (9:13), koje je posvećivalo samo spolja. Taj argument ne uverava, jer je poenta Poslanice Jevrejima upravo to da Isusova žrtva stoji nasuprot žrtvama starog saveza. Njegova žrtva je delotvorna i istinski donosi posvećenje. Reći da njegova žrtva posvećuje samo spolja, poput žrtava starog saveza, znači promašiti jednu od glavnih tema poslanice. Nasuprot starozavetnim žrtvama, Isusova žrtva zaista čisti savest. (Schreiner, Commentary on Hebrews (Biblical Theology for Christian Proclamation) [B&H Publishing, Nashville, TN 2015], str. 326-327; podebljanje i velika slova naši)

A evo kako je sam Jovan Kalvin objasnio ovaj tekst:

29. stih

29. Koji je nogama pogazio Sina Božjeg, itd. Postoji ta sličnost između otpadnika pod Zakonom i onih pod jevanđeljem, da i jedni i drugi propadaju bez milosti; ali vrsta smrti je različita, jer apostol prezirateljima Hrista ne najavljuje samo telesnu smrt, nego večnu propast. Zato i kaže da ih čeka teža kazna. Napuštanje hrišćanstva označava trima stvarima, jer kaže da se time Sin Božji gazi nogama, da se njegova krv smatra nečistom i da se vređa Duh milosti. A teže je gaziti nogama nego prezirati ili odbaciti; i dostojanstvo Hristovo daleko je drugačije od Mojsijevog; štaviše, on ne suprotstavlja jednostavno jevanđelje Zakonu, nego ličnost Hrista i Svetog Duha ličnosti Mojsijevoj.

Krv saveza, itd. On pojačava težinu nezahvalnosti poređenjem sa dobročinstvima. Najveća je uvreda smatrati nečistom Hristovu krv, kojom se ostvaruje NAŠA svetost; a to čine oni koji otpadaju od vere. Jer naša vera ne gleda na golo učenje, nego na krv kojom je naše spasenje potvrđeno. Naziva je krvlju saveza, jer su nam obećanja tek tada postala pouzdana kada je dodat ovaj zalog. Ali on ukazuje na način tog potvrđivanja govoreći da smo MI posvećeni; jer prolivena krv ne bi nam ništa koristila kada ne bismo njome bili poškropljeni od Svetoga Duha; a odatle dolaze NAŠE očišćenje i posvećenje. Apostol istovremeno aludira na drevni obred škropljenja, koji nije donosio stvarno posvećenje, nego je bio samo njegova senka ili slika. (185)

Duh milosti. Naziva ga Duhom milosti prema učincima koje proizvodi; jer Duhom i njegovim delovanjem primamo milost koja nam se nudi u Hristu. Jer on je taj koji prosvetljuje naše umove verom, koji zapečaćuje Božje usinovljenje u našim srcima, koji nas nanovo rađa za nov život, koji nas kalemi u telo Hristovo, da bi on živeo u nama i mi u njemu. Zato se s pravom naziva Duhom milosti, jer po njemu Hristos postaje naš sa svim svojim blagoslovima. Ali vređati ga, ili ga prezrivo tretirati, njega po kome smo obdareni tolikim dobrima, jeste krajnje zla bezbožnost. Odatle učimo da svi koji svojevoljno čine beskorisnom njegovu milost, kojom su bili obdareni, postupaju prezrivo prema Duhu Božjem.

Zato nije nikakvo čudo što Bog tako strogo pohodi ovakve hule; nije čudo što se pokazuje neumoljivim prema onima koji nogama gaze Hrista Posrednika, koji nas jedini miri s njim; nije čudo što zatvara put spasenja onima koji odbacuju Svetog Duha, jedinog istinskog vođu. (186)

(185) Reči „savez“, „posvećen“ i „nečist“ ili „neposvećen“ potiču iz starog poretka. „Krv saveza“ bila je krv prolivena na krstu; i ona se ne pominje kao poškropljena radi potvrđivanja saveza, nego kao krv pomirenja, kao „krv Novoga zaveta, ili bolje reći saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštenja greha“, Matej 26:28. Tada „posvećen“ IMA OVDE ISTO ZNAČENJE KAO U Jevrejima 10:10 i u Jevrejima 2:11, očišćen ili pomiren; „kojom je izvršio očišćenje“. ONAJ KO ISPOVEDA hrišćansku veru, ISPOVEDA DA VERUJE U pomirujuću žrtvu Hristovu, da je Hristos prolio svoju krv za mnoge radi oproštenja greha. Što se tiče „neposvećene“, ili bolje nečiste, takva je bila krv zločinca ili varalice, i takvom su Hristovu krv smatrali Jevreji i svaki Jevrejin koji se vratio judaizmu. — Ur.

(186) Krajnje čudno Šlojsner parafrazira ovu rečenicu: „prkosno odbacujući božansku naklonost“. Slučaj koji se ovde razmatra isti je kao onaj u Jevrejima 6:4. Sveti Duh se tamo tako jasno pominje da je nemoguće izokrenuti ili promeniti jasno značenje tog odlomka; a biti „pričasnik Svetoga Duha“ bez sumnje je značilo biti to u ono doba. Ovde se on pominje samo kao sveti Duh milosti, tj. darodavac milosti, ili se to može shvatiti u značenju „milostivi“ ili dobrohotni „Duh“; kao što „Bog svake milosti“ u 1. Petrova 5:10 može značiti ili tvorca i davaoca svake milosti, ili premilostivog Boga, mada je prvo značenje u većem skladu sa kontekstom. (Kalvinov komentar Biblije (Jovan Kalvin), 10. poglavlje; podebljanje i velika slova moji)

Kalvin je jasno poistovetio onoga koji je posvećen krvlju sa onim pojedincima koje je Gospod odvojio, a ne sa samim Hristom. To se jasno vidi iz njegove tvrdnje da 29. stih ima isto značenje kao i sledeći odlomci, od kojih oba onoga koji biva odvojen poistovećuju sa vernicima, a ne sa Hristom:

„Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga; zato se ne stidi da ih naziva braćom“ Jevrejima 2:11

„Tom voljom smo osvećeni prinošenjem tijela Isusa Hrista jednom za svagda.“ Jevrejima 10:10

Dakle, za Kalvina se ovaj odlomak odnosi na pojedinca koga je Hristova prolivena krv odvojila kroz njegovo ispovedanje vere u Isusa, ali koji se sada okrenuo od njega i postao otpadnik.

Sa svim ovim pred sobom, spremni smo da pređemo na drugi deo naše rasprave: Starozavetni prvosveštenik i pomirenje, 2. deo (https://www.samshmnthelogy.net/post/the-ot-high-priest-atonement-pt-2).

Napomene

(1) Nadahnuti pisac navodi sledeći starozavetni odlomak kao upozorenje onim Jevrejima koji su pomišljali na otpadništvo:

„Moja je osveta i plata, u svoje vrijeme popuznuće noga njihova, jer je blizu dan propasti njihove, i ide brzo što će ih zadesiti. Sudiće Gospod narodu svojemu, i žao će mu biti sluga njegovijeh kad vidi da je prošla snaga i da nema ništa ni od uhvaćenoga ni od ostavljenoga.“ Ponovljeni zakoni 32:35-36 (The Complete Jewish Bible With Rashi Commentary http://www.chabad.org/library/bible_cdo/aid/9996#v=35; podebljanje moje)

Ovo potkrepljuje činjenicu da su ti Jevreji bili pojedinci za koje je Hristos umro kako bi ih učinio delom zajednice novoga saveza poznate kao crkva. Uostalom, nema nikakvog smisla navoditi odlomak u kome Bog preti da će kazniti svoj narod zato što ga nije poslušao, ako ti Jevreji zapravo nisu bili deo upravo onog naroda koji je Hristos svojom prolivenom krvlju odvojio s izričitom svrhom da ga učini svojim dragocenim vlasništvom. Ovo je slično onome što je blaženi apostol Pavle napisao u svojoj poslanici Titu:

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:13-14