Sastavljanje Kurana

Premisa

Unutar islamske zajednice postoji velika obmana koja kruži u javnosti u vezi sa muslimanskim Svetim pismom, al-Kuranom. Ta obmana se odnosi na navodnu tekstualnu očuvanost kuranskog teksta i na predstavu da je Kuran ostao praktično netaknut, bez dodavanja ili izostavljanja, bez ikakvih varijantnih čitanja koja bi dovela u pitanje integritet muslimanskog teksta.

Ovaj pogrešan argument je, nažalost, uverio mnoge laike da poveruju kako je Biblija pretrpela tekstualnu iskvarenost, dok je Kuran slobodan od takvog izmenjivanja. Na osnovu te činjenice se, dakle, tvrdi da je Kuran superiorniji i pouzdaniji dokument od Svete Biblije.

Međutim, pažljivo ispitivanje istorijskih izvora o sastavljanju Kurana pokazuje da težina dokaza ne podupire muslimanske tvrdnje. Naprotiv, dokazi pre potvrđuju činjenicu da je Kuran mnogo toga pretrpeo u procesu prenošenja.

Ispitajmo PRAVU ISTINU o prenošenju KURANA

Većina naših izvora biće preuzeta neposredno od islamskih učenjaka i iz islamskih spisa, kako bismo izbegli muslimanske optužbe za pristrasnost zapadne nauke. Takve optužbe se često iznose u pokušaju da se skrene pažnja sa očiglednih posledica po muslimanske tvrdnje. Pa čak i kada citiramo nemuslimanske autoritete, navodi iz tih autora ili upućuju na islamske učenjake i dela, ili ih uključuju.

Prvo pitanje kojim se treba pozabaviti jeste tvrdnja da je potpun kuranski kodeks postojao u Muhamedovo vreme. Ta tvrdnja nema nikakvu potvrdu, budući da je prvi potpun tekst sastavljen tokom halifata Abu Bakra, nakon Muhamedove smrti:

Prenosi Zaid bin Thabit al-Ansari:

koji je bio jedan od onih koji su zapisivali Božansku objavu: Abu Bakr je poslao po mene nakon (teških) gubitaka među borcima (u bici) kod Yamame (gde je poginuo veliki broj Qurra). Umar je bio prisutan sa Abu Bakrom, koji reče: „Umar je došao k meni i rekao: 'Ljudi su pretrpeli teške gubitke na dan (bitke) kod Yamame, i bojim se da će biti još gubitaka među Qurra (onima koji Kuran znaju napamet) na drugim bojnim poljima, čime bi veliki deo Kurana MOGAO BITI IZGUBLJEN, osim ako ga ne sakupiš. I mišljenja sam da bi trebalo da sakupiš Kuran." Abu Bakr dodade: „Rekao sam Umaru: 'Kako mogu da učinim nešto ŠTO ALAHOV POSLANIK NIJE UČINIO?' Umar mi reče: 'Alaha mi, to je (zaista) dobra stvar.' Tako je Umar navaljivao, pokušavajući da me ubedi da prihvatim njegov predlog, dok Alah nije otvorio moje grudi za to i dok nisam imao isto mišljenje kao Umar." (Zaid bin Thabit dodade:) Umar je sedeo s njim (sa Abu Bakrom) i nije mi govorio. „Ti si mudar mladić i ne sumnjamo u tebe (da lažeš ili da si zaboravan); i ti si pisao Božansko nadahnuće za Alahovog poslanika. Stoga, potraži Kuran i sakupi ga (u jedan rukopis)." Alaha mi, da mi je on (Abu Bakr) naredio da pomerim jednu od planina (sa njenog mesta), to mi ne bi bilo teže od onoga što mi je naredio u pogledu sakupljanja Kurana. Rekoh obojici**, „Kako se usuđujete da učinite ono ŠTO PROROK NIJE UČINIO?"** Abu Bakr reče: „Alaha mi, to je (zaista) dobra stvar. Tako sam nastavio da se prepirem s njim o tome dok Alah nije otvorio moje grudi za ono za šta je otvorio grudi Abu Bakra i Umara. Tako sam počeo da pronalazim kuranski materijal i da ga sakupljam sa pergamenata, plećki, palminih lisnih drški i iz sećanja ljudi (koji su ga znali napamet). Kod Khuzaime sam našao dva stiha sure at-Tauba KOJE NISAM NAŠAO NI KOD KOGA DRUGOG, (a oni glase):--

„Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete iskušenja da imate, jedva čeka da pođete pravim putem, a prema vernicima je blag i milostiv.“ (9.128)

Rukopis na kojem je Kuran bio sakupljen ostao je kod Abu Bakra dok ga Alah nije uzeo k Sebi, zatim kod Umara dok ga Alah nije uzeo k Sebi, i konačno je ostao kod Hafse, Umarove kćeri. (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 201)

Broj onih koji su Kuran znali napamet, a koji su poginuli, iznosio je 450:

„Tokom bitke kod Yamame poginulo je 450 recitatora Kurana." (The True Guidance - An Introduction To Qur'anic Studies, u izdanju Light of Life, P.O. BOX 13, A-9503 Villach, Austrija, 4. deo, str. 47 – navodeći Al-Bidaya wa al-Nihaya Ibn Kathira, poglavlje o bici kod Yamame)

Prema drugom izvoru, kada su ti ljudi poginuli, poneli su sa sobom delove Kurana koje su jedino oni znali napamet:

Zuhri izveštava: „Čuli smo da su mnogi kuranski odlomci bili objavljeni, ali da su oni koji su ih naučili napamet pali u borbi kod Yemame. Ti odlomci nisu bili zapisani i, nakon smrti onih koji su ih znali, više nisu bili poznati; niti su Abu Bakr, niti `Umar, niti `Uthman do tada sakupili tekstove Kurana. (Burton: Objavljeni tekst ovde treba ispraviti: umesto „fa lamma jama`a Abu Bakr" predlažem da se čita: „wa lamma yajma` Abu Bakr", kako bi sledilo: „lam yuktab".) Ti izgubljeni odlomci nisu se mogli naći ni kod koga nakon smrti onih koji su ih bili naučili napamet. To je, koliko razumem, bio jedan od razloga koji ih je naveo da za vreme vladavine Abu Bakra tragaju za Kuranom, prenoseći ga na listove iz straha da u daljim ratnim pohodima ne izginu ljudi koji su nosili veliki deo Kurana i koji bi ga svojom pogibijom poneli sa sobom u grob, tako da se, njihovim odlaskom, ne bi mogao naći ni kod koga drugog. (John Burton, The Collection of the Qur'an, str. 126-127, Abu Bakr `Abdullah b. abi Da'ud, Kitab al-Masahif’, prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 23; podebljanje naše)

Iz ovih izvora uviđamo sledeće:

1. Nijedan tekst nije bio sastavljen u Muhamedovo vreme. To dodatno potvrđuju sledeća predanja:

[Zaid b. Thabit je rekao:] „Prorok je umro, a Kuran nije bio sabran na jedno mesto." (Ahmad b. Ali b. Muhammad al ’Asqalani, ibn Hajar, Fath al Bari [13 tomova, Kairo 1939], tom 9, str. 9; kurziv naš)

Prenosi se… od Alija koji je rekao: „Neka je Alahova milost na Abu Bakra, prvog među ljudima koji je nagrađen sakupljanjem rukopisa, jer on je PRVI sakupio (tekst) između (dve) korice". (John Gilchrist, Jam' Al-Qur'an - The Codification of the Qur'an Text A Comprehensive Study of the Original Collection of the Qur'an Text and the Early Surviving Qur'an Manuscripts, [MERCSA, P.O. Box 342 Mondeor, 2110 Republika Južna Afrika, 1989], Chapter 1. The Initial Collection of the Qur'an Text, str. 27 – navodeći Ibn Abi Dawuda, Kitab al-Masahif, str. 5; podebljanje naše)

Međutim, postoje druga predanja koja ovome protivreče, budući da tvrde da Abu Bakr nije bio prvi koji je sakupio Kuran:

Prenosi se… od Ibn Buraidaha koji je rekao: „Prvi među onima koji su sakupili Kuran u mushaf (kodeks) bio je Salim, oslobođeni rob Abu Hudhaifaha". (Isto, navodeći as-Suyutija, Al-Itqan fii Ulum al-Qur'an, str. 135; podebljanje naše)

Zanimljivo je da je Salim jedan od četvorice ljudi od kojih je Muhamed preporučio da se uči Kuran:

Prenosi Masriq:
Abdullah bin ‘Amr je pomenuo ‘Abdullaha bin Masuda i rekao: „Zauvek ću voleti tog čoveka, jer sam čuo Proroka kako govori: 'Uzmite (učite) Kuran od četvorice: od 'Abdullaha bin Masuda, Salima, Mu'adha i Ubaija bin Ka'ba.'" (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 521)

On je takođe bio jedan od Qurra (recitatora) koji su poginuli u bici kod Yamame. Očigledno je da Salimova kompilacija prethodi Abu Bakrovoj, budući da je ovaj potonji sakupio Kuran tek nakon smrti Qurra kod Yamame.

2. Velika većina kuranskih recitatora poginula je kod al-Yamame, ponevši zauvek sa sobom delove Kurana koje su jedino oni znali.

3. Zaid Bin Thabit je sakupio Kuran sa palminih listova, sa kamenja i iz sećanja ljudi.

Zaid nije bio jedina osoba koja je sastavila Kuran u obliku knjige. I drugi, poput Ubayya Bin Kaba i Abdallaha ibn Masuda, sastavili su svoje sopstvene Kurane. Zapravo, i Ubayya i Ibn Masuda je sam Muhamed izdvojio kao dvojicu od četvorice najboljih kuranskih recitatora:

Masruq prenosi: Odlazili smo kod Abdullaha Bin Amra i razgovarali s njim. Ibn Numair reče: Jednoga dana pomenusmo Abdullaha Bin Masuda, na šta on reče: pomenuli ste čoveka koga volim više od svega ostalog. Čuo sam Alahovog poslanika kako kaže: Učite Kuran od četvorice ljudi: od Ibn Umm Abda (to jest, od Abdullaha Bin Masuda – njime je počeo – zatim od Muadha bin Jabala i Ubayya bin Kaba, pa od Salima, saveznika Alija Hudhaife. (Sahih Muslim, knjiga 031, broj 6024)

Drugo predanje potvrđuje da su, pored Ibn Masuda, Ubayya i Zaida ibn Thabita, postojala najmanje još dvojica koji su takođe sakupili Kuran:

Prenosi se da je Anas rekao: Četvorica ljudi su sakupila Kuran za života Alahovog poslanika i svi su bili Ansarije: Muadh Bin Jabal, Ubayy Bin Kab, Zaid Bin Thabit i Abu Zaid. Qatada reče: Anase, ko je bio Abu Zaid? On reče: Bio je jedan od mojih stričeva. (Sahih Muslim, knjiga 031, broj 6029)

Uprkos činjenici da ovo predanje protivreči Zaidovom sopstvenom svedočanstvu da nikakav kuranski tekst nije bio sastavljen u Muhamedovo vreme, ono ipak potvrđuje da su i drugi Kurani bili u opticaju u vreme Zaidovog kodeksa. Zbog toga se među muslimanima razvio spor jer su počeli da optužuju jedni druge za izmenjivanje Alahove Knjige, što je na kraju navelo trećeg halifu Uthmana da preduzme drastične mere.

„Hudaifa b. al Yeman je došao `Uthmanu neposredno sa azerbejdžanske i jermenske granice, gde je, ujedinjujući snage iz Iraka sa onima iz Sirije, imao priliku da uoči regionalne razlike u pogledu Kurana. „Zapovedniče vernih", posavetovao ga je, „uzmi ovaj ummet u ruke pre nego što se razmimoiđu oko Knjige kao hrišćani i Jevreji." `Uthman je poslao Hafsi molbu da mu pozajmi listove [koje je nasledila od svog oca `Umara, a on od Abu Bakra, i koji su sada bili u njenom posedu] „kako bismo ih prepisali u druge svitke i potom ti ih vratili." Ona je poslala svoje suhufe `Uthmanu, koji je pozvao Zaida, Sa`ida b. al `Asa, `Abdul Rahmana b. al Haritha b. Hishama i `Abdullaha b. al Zubaira i naredio im da prepišu listove u nekoliko svitaka. Obraćajući se grupi iz plemena Quraish, dodao je: „Gde god se razmimoiđete sa Zaidom, napišite reč na dijalektu Quraisha, jer je objavljena na tom jeziku."

Kada su prepisali listove, `Uthman je poslao po jedan primerak u svaki od glavnih centara carstva uz naredbu da sav ostali kuranski materijal, bilo u obliku pojedinačnih listova, bilo u čitavim svicima, BUDE SPALJEN…' (Burton, str. 141-142 – navodeći Ahmada b. `Alija b. Muhammada al `Asqalanija, ibn Hajara, „Fath al Bari", 13 tomova, Kairo, 1939/1348, tom 9, str. 18; podebljanje i verzal naši)

Hudaifa reče: „Kufljani kažu 'tekst `Abdullaha'; Basrani kažu 'tekst Abu Muse'. Boga mi, ako stignem do Zapovednika vernih, PREPORUČIĆU MU DA POTOPI OVA ČITANJA." (var. Masahif) `Abdullah reče: 'Učini to i Bog će tebe potopiti, ali ne u vodi!' (Burton, str. 146-147 – navodeći Abu Bakra `Abdullaha b. abi Da'uda, „K. al Masahif", prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 13; podebljanje i verzal naši)

Hudhaifa se pojavljuje i u drugom nizu hadisa koji izveštavaju o tekstualnim razlikama, ne samo između muslimana u Iraku i Siriji, već i između suparničkih grupa iračkih muslimana.

Sedeli smo u džamiji i `Abdullah je recitovao Kuran kada je ušao Hudaifa i rekao: 'Čitanje ibn Umm `Abda! [to jest `Abdullaha] Čitanje Abu Muse! Boga mi, ako poživim da stignem do Zapovednika vernih, preporučiću MU DA NAMETNE JEDNO JEDINO ČITANJE KURANA!'

‘Abdullah se veoma naljutio i oštro se obratio Hudaifi, koji je zaćutao. (Burton, str. 142, Abu Bakr `Abdullah b. abi Da'ud, „K. al Masahif", prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 13; podebljanje i verzal naši)

„Yazid b. Ma`awiya je bio u džamiji u vreme al Walida b. `Uqbe, sedeći u grupi među kojima je bio i Hudaifa. Jedan zvaničnik je povikao: 'Oni koji slede čitanje Abu Muse, idite u ugao najbliži vratima Kinde. Oni koji slede `Abdullahovo čitanje, idite u ugao najbliži `Abdullahovoj kući.' Njihovo čitanje Kurana 2:196 se nije podudaralo. Jedna grupa je čitala: 'Obavljajte hodočašće BOGU', a druga je čitala: 'Obavljajte hodočašće KABI.' Hudaifa se veoma naljutio, oči su mu pocrvenele i on je ustao, razderavši svoj kamis u pojasu, iako je bio u džamiji. To se dogodilo za vreme `Uthmanove vladavine. Hudaifa uzviknu: 'Hoće li neko otići Zapovedniku vernih, ili da idem sam? Ovo se dogodilo i u ranijim vremenima.' Prišao je i seo, govoreći: 'Bog je poslao Muhameda koji se, sa onima koji su išli napred, borio protiv onih koji su se povlačili sve dok Bog nije dao pobedu Svojoj veri. Bog je uzeo Muhameda i islam je napredovao. Da ga nasledi, Bog je izabrao Abu Bakra, koji je vladao onoliko dugo koliko je Bog izabrao. Bog ga je zatim uzeo i islam je brzo napredovao. Bog je postavio `Umara, koji je sedeo usred islama. Bog je zatim i njega uzeo. Islam se brzo širio. Bog je potom izabrao `Uthmana. Boga mi! Islam je pred takvim širenjem da ćete uskoro zameniti sve druge religije.' (Burton, str. 143, Abu Bakr `Abdullah b. abi Da'ud, „K. al Masahif", prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 11; podebljanje i verzal naši)

Iz ovih predanja postaje očigledno da su, suprotno rasprostranjenom islamskom učenju, između različitih kodeksa postojale protivrečnosti i varijantna čitanja. Zanimljivo je primetiti da su te razlike u muslimanskom ummetu dovele do optužbi za iskvarenost i izopačavanje teksta, zbog čega je Uthman spalio tekstove koje su zapisali očevici i slušaoci Muhameda.

Uthman je zatim Zaidov kodeks proglasio zvaničnim tekstom, primoravši druge da prihvate njegovu odluku. Ta odluka nije bila zasnovana na Božjoj mudrosti, već na izboru jednog čoveka. Pitanje koje se samo nameće jeste ko je Uthmanu dao pravo da spaljuje Kurane i standardizuje Zaidov tekst, kada su postojali drugi koji su imali više autoriteta da njihovi tekstovi dobiju zvaničnu standardizaciju, poput Ibn Masuda i Ubayya?

I Ubayy i Ibn Masud bili su cenjeni zbog svoje sposobnosti pamćenja, pri čemu je Ubayy nazivan „gospodarem kuranskih recitatora", a Masud je bez greške recitovao 70 sura:

Abdullah (bin Masud) je izvestio (kako je rekao svojim drugovima da sakriju svoje primerke Kurana) i dalje rekao: Onaj ko nešto sakrije moraće da donese ono što je sakrio na Sudnji dan, a oni rekoše: Prema čijem načinu recitovanja mi naređuješ da recitujem? Ja sam zapravo pred Alahovim poslanikom recitovao više od sedamdeset poglavlja Kurana i drugovi Alahovog poslanika znaju da ja bolje razumem Alahovu Knjigu (nego oni), i da znam da je neko razume bolje od mene, otišao bih k njemu. Shaqiq reče: Sedeo sam u društvu Muhamedovih drugova, ali nisam čuo da je iko to (to jest, njegovo recitovanje) odbacio ili u tome našao manu. (Sahih Muslim, knjiga 031, broj 6022)

Druga predanja potvrđuju Ibn Masudovo nenadmašno poznavanje Kurana, kao i to da ga je sam Muhamed lično podučio recitovanju onako kako ga je poslednji put primio od Gavrila:

Hashim Ibn al-Qasim nas je obavestio; (rekao je): al-Mas'udi nas je obavestio na osnovu predanja Qasima, to jest 'Abd al-Rahmana; on reče: Gavrilo je silazio pred Alahovog poslanika i recitovao mu Kuran jednom svake godine [str. 4] u ramazanu, sve do godine u kojoj je Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi, umro; kada mu je Gavrilo dao da Kuran recituje dvaput. ‘Abd Allah reče: Te godine sam recitovao Kuran onako kako sam ga primio sa usana Alahovog poslanika. Da sam znao ikoga ko je upućeniji… u Alahovu Knjigu od mene, i da su me kamile mogle odneti do njega, sigurno bih otišao k njemu; ali, Alaha mi, NE ZNAM NI ZA KOGA TAKVOG. (Kitab al-Tabaqat al-Kabir Ibn Sa’da, engleski prevod S. Moinul Haq, M.A., PH.D, uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. [Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, Nju Delhi- 110 002 Indija], tom 2, str. 244; podebljanje i verzal naši)

Yahya Ibn Khulayf Ibn ‘Uqbah al-Basri nas je obavestio; (drugi lanac) ‘Abd al-Wahhab Ibn ‘Ata nas je obavestio; on reče: Ibn ‘Awn nas je obavestio na osnovu predanja Muhammada ibn Sirina; on reče: Gavrilo je recitovao Kuran pred našim Prorokom, neka ga Alah blagoslovi, jednom svake godine u ramazanu. U godini u kojoj je izdahnuo, recitovao mu ga je dvaput. Muhammad reče: Nadam se da je naš način čitanja… u skladu sa poslednjim Gavrilovim recitovanjem. (Isto, str. 243; podebljanje naše)

Abu Mu’awiyah al-Darir nas je obavestio; (rekao je): al-A’mash nas je obavestio na osnovu predanja Abu Zabyana, on na osnovu predanja Ibn ‘Abbasa, koji upita: Koje od dva čitanja (Kurana) više voliš? On (Abu Zabyan) reče: Odgovorismo: Čitanje ‘Abd Allaha. Na to on reče: Zaista, Kuran je (Gavrilo) recitovao pred Alahovim poslanikom, neka ga Alah blagoslovi, jednom svakog ramazana, osim u godini u kojoj je izdahnuo, kada je recitovan dvaput. Tada je ‘Abd Allah Ibn Mas’ud došao k njemu (Proroku) i naučio ono što je ukinuto ili izmenjeno.

Yahya Ibn ‘isaal-Ramli nas je obavestio na osnovu predanja Sufyana, on na osnovu predanja al-A’masha, on na osnovu predanja Abu al-Duhe, on na osnovu predanja Masruqa; on reče: ‘Abd Allah reče: Nijedna sura nije objavljena a da ne znam povodom čega je objavljena. Da sam znao ikoga ko poznaje Alahovu Knjigu bolje od mene, i da su me kamile ili druge jahaće životinje tamo odnele, morao bih otići k njemu ...

Wahb Ibn Jarir Ibn Hazm nas je obavestio: (rekao je): Shu’bah nas je obavestio na osnovu predanja Ibrahima Ibn Muhajira, on na osnovu predanja Ibrahima, on na osnovu predanja ‘Abd Allaha; (drugi lanac) Abu Nua’ym al-Fadl Ibn Dukayn nas je obavestio; (rekao je): Abu al-Ahwas nas je obavestio na osnovu predanja Sa’ida Ibn Masruqa, on na osnovu predanja Abu al-Duhe, on na osnovu predanja ‘Abd Allaha; on reče: Alahov poslanik mi reče: Recituj (Kuran) preda mnom. Na to rekoh: Kako da ponavljam pred tobom kada je tebi objavljen? On reče: Volim to. Wahb u svojoj verziji kaže: Želim da to čujem od drugih. On (‘Abd Allah) reče: Recitovao sam pred njim suru al-Nisa, sve dok nisam stigao do stiha: Ali kako će biti kada dovedemo iz svakog naroda po jednog i kada tebe (o Muhamede) dovedemo kao svedoka protiv njih. Abu Nua’ym u svojoj verziji kaže: Na to on reče: Dosta je. Obojica rekoše: Tada sam video da su Prorokove oči bile pune suza, i on reče: Ko želi da uživa u recitovanju Kurana prema njegovom svežem čitanju, neka recituje prema čitanju Ibn Umm 'Abda. (Isto, str. 441-442; podebljanje naše)

Waki ‘Ibn al-al-Jarrah nas je obavestio na osnovu predanja Isma’ila Ibn Khalida, on na osnovu predanja Abu ‘Amra al-Shaybanija; on reče: Abu Musa al-Ash’ari reče: Ne postavljajte mi pitanja sve dok je ovaj učeni čovek, to jest Ibn Mas’ud, među vama. (Isto, str. 443; podebljanje naše)

Ma’an Ibn ‘Isa nas je obavestio; (rekao je): Mu’awiyah Ibn Salih nas je obavestio na osnovu predanja Asada Ibn Wada'aha: Zaista je ‘Umar pomenuo Ibn Mas’uda i rekao: (On je) kutija puna znanja kojom sam počastio narod al-Qadisiyaha. (Isto, str. 444; podebljanje naše)

Kada je obavešten da će Zaidov tekst dobiti zvanični status, Ibn Masud je reagovao ravnodušno:

Abdullah Ibn Masud reče: „Recitovao sam pred Alahovim poslanikom (saw) sedamdeset sura koje sam usavršio pre nego što je Zaid Ibn Thabit prihvatio islam." (Gilchrist, Chapter 3. The Codices of Ibn Mas'ud and Ubayy Ibn Ka'b, str. 66 – navodeći Kitab al-Masahif Ibn Abi Dawuda, str. 17)

„Primio sam neposredno od Alahovog poslanika (saw) sedamdeset sura dok je Zaid još bio dete – zar sada treba da napustim ono što sam primio neposredno od Alahovog poslanika?" (Isto, str. 15)

Ibn Masud je tokom verske propovedi (khutba) izjavio:

„'Affan Ibn Muslim nas je obavestio; (rekao je): 'Abd al-Wahid Ibn Ziyad nas je obavestio; (rekao je): Sulayman al-A'mash nas je obavestio na osnovu predanja Shaqiqa Ibn Salamaha; on reče: 'Abd Allah Ibn Mas'ud nam je održao propoved kada je izdata naredba o jedinstvenom čitanju Kurana, kao što je i bila izdata. On (Shaqiq) reče: Govorio je O PREVARI i rekao: Ko god je prevario, doneće svoju prevaru na Dan vaskrsenja. Ljudi su se ogrešili O PREVARU U ČITANJU Kurana. Više volim da čitam prema recitovanju onoga (Proroka) koga volim, nego prema recitovanju Zayda Ibn Thabita. Onoga mi osim koga nema boga! Naučio sam više od sedamdeset sura sa usana Alahovog poslanika, neka ga Alah blagoslovi, dok je Zayd Ibn Thabit bio dečak sa dva pramena kose koji se igrao sa dečacima. Zatim reče: Onoga mi osim koga nema drugog boga! Ako znam ikoga ko bolje poznaje Alahovu Knjigu od mene, i ako bi me kamile mogle odneti do njega, sigurno bih otišao k njemu. Zatim je ‘Abd Allah otišao. Shaqiq reče: Nakon toga sam sedeo u krugovima drugova Alahovog poslanika i drugih, ali NIKO nije protivrečio njegovoj izjavi." (Kitab al-Tabaqat Ibn Sa’da, tom 2, str. 444; podebljanje, verzal i podvlačenje naši)

Ovde Ibn Masud optužuje muslimane da uvode prevaru ili obmanu u čitanje Kurana! Ibn Masud je čak upozorio svoje sledbenike da ne prepisuju i ne recituju Zaidovu verziju Kurana:

**(19). 3104.**Az-Zuhri prenosi od Anasa koji je rekao: „Hudhaifah bin Al-Yaman je došao ‘Uthmanu u vreme kada su stanovnici Ash-Shama i stanovnici Al-‘Iraqa ratovali da bi osvojili Arminiyah i Adharbijan. Hudhaifah je video njihove (stanovnika Ash-Shama i Al-‘Iraqa) različite oblike recitovanja Kurana. Zato je rekao ‘Uthmanu: 'O Zapovedniče vernih! Spasi ovaj narod pre nego što se razmimoiđu oko Knjige kao što su to pre njih učinili Jevreji i hrišćani.' Tada je on (‘Uthman) poslao poruku Hafsi (govoreći): 'Pošalji nam rukopise da ih prepišemo u Musahif, a zatim ćemo ti ih vratiti.' I tako je Hafsa poslala rukopise ‘Uthmanu bin ‘Affanu. ‘Uthman je zatim naredio Zaidu bin Thabitu, Sa‘eedu bin Al-‘Asu, ‘Abdur-Rahmanu bin Al-Harithu bin Hishamu i ‘Abdullahu bin Az-Zubairu da rukopise prepišu u Musahif. ‘Uthman reče trojici ljudi iz plemena Quraish: U slučaju da se ne složite sa Zaidom bin Thabitom oko bilo koje tačke (dijalekta recitovanja) Kurana, napišite je na dijalektu Quraisha, jer je objavljen na njihovom jeziku.' Pa kada su rukopise prepisali u Musahif, ‘Uthman je poslao po jedan Mushaf od tih Musahifa koje su prepisali u svaku pokrajinu."

Az-Zuhri reče: „Kharijah bin Zaid [bin Thabit] mi je preneo da je Zaid bin Thabit rekao: 'Nedostajao mi je jedan ajet iz sure Al-Ahzab za koji sam čuo Alahovog poslanika kako ga recituje: „Ima vernika koji ispunjavaju zavet dat Allahu, ima ih koji su poginuli i ima ih koji to očekuju – nisu ništa izmenili.“ – pa sam ga tražio i našao ga kod Khuzaimaha bin Thabita, ili Abu Khuzaimaha, te sam ga stavio u njegovu suru.'"

Az-Zuhri reče: „Tada su se razišli oko At-Tabut i At-Tabuh. Quraish reče: At-Tabut, dok Zaid reče: At-Tabuh. Njihovo neslaganje je izneto pred ‘Uthmana, pa on reče: 'Napišite At-Tabut, jer je objavljen na jeziku Quraisha.'"

Az-Zuhri reče: „Ubaidullah bin Abdullah bin Utbah me je obavestio da Abdullahu bin Mas'udu nije bilo po volji što Zaid bin Thabit prepisuje Musahif, te je rekao: 'O muslimani! Izbegavajte prepisivanje Mushafa i recitovanje ovog čoveka. Alaha mi! Kada sam ja prihvatio islam, on je još bio u bedrima nevernika' – misleći na Zaida bin Thabita – i povodom toga je Abdullah bin Mas'ud rekao: 'O stanovnici Al-Iraqa! Zadržite Musahife koji su kod vas i sakrijte ih. Jer, zaista, Alah je rekao: A ko god nešto sakrije, doći će sa onim što je sakrio na Sudnji dan. Zato susretnite Alaha sa Musahifima.'" (Sahih) (English Translation of Jami‘ At-Tirmidhi: Compiled by Imam Hafiz Abu ‘Eisa Mohammad Ibn ‘Eisa At-Tirmidhi, preveo Abu Khaliyl (SAD), hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair ‘Ali Za’i, konačna redakcija Islamic Research Section Darussalam [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: novembar 2007], tom 5, od hadisa br. 2606 do 3290, 44. Poglavlja o tefsiru Kurana od Alahovog poslanika, poglavlje 9, str. 412-414; podvlačenje naše)

Zanimljivo je da je muslimanska zajednica u Iraku odbila da primi Uthmanov tekst, pretpostavljajući mu Ibn Masudov. To je dovelo do sukoba između Hudhaifaha i Ibn Masuda:

`Abdullah, Hudaifa i Abu Musa bili su na krovu kuće Abu Muse. `Abdullah reče: 'Čujem da govoriš to i to.' Hudaifa reče: 'Da, žalim što ljudi govore o čitanju ovoga i čitanju onoga. Razmimoilaze se poput nemuslimana.' Hudaifa nastavi: '`Abdullah b. Qais, ti si poslat Basranima kao upravitelj i učitelj. ONI SU PRIHVATILI TVOJ ADAB, TVOJ DIJALEKAT I TVOJ TEKST.'

A b. Mas`udu reče: 'Ti si poslat Kufljanima kao njihov učitelj i ONI SU PRIHVATILI TVOJ ADAB, TVOJ DIJALEKAT I TVOJE ČITANJE.'

'U tom slučaju', uzvrati b. Mas`ud, 'nisam ih zaveo. Nema stiha u Božjoj Knjizi a da ne znam gde je i povodom čega objavljen. Da znam ikoga učenijeg od sebe po tom pitanju, otišao bih k njemu.' (Burton, str. 147, Abu Bakr `Abdullah b. abi Da'ud, „K. al Masahif", prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 14; podebljanje naše)

Stvar postaje još gora kada shvatimo da su iz Uthmanovog teksta izostavljena poglavlja i stihovi koje su drugi tekstovi sadržali:

Prema Ibn Umaru i Aishi, Muhamedovoj ženi, jedno poglavlje, sura al-Ahzab [33], imalo je 200 stihova u Muhamedovo vreme. Ipak, kada je Uthman završio, ostala su samo 73 stiha, čime je uklonjeno gotovo 140 stihova. Ovo predanje potvrđuje i Ubay b. Kabb. (True Guidance, str. 61 – navodeći al-Itqan fii ulum al-Qur'an Al-Suyutija o nasikh wa mansukh i Darwazin al-Qur'an Al-Majid)

Iz Uthmanovog teksta izbrisan je i stih o kamenovanju muškaraca i žena. On glasi ovako:

„Što se tiče staraca i starica, kamenujte ih zbog užitka u kojem su se odali." Umar al-Khattab je izjavio: „Da nije ljudi koji bi mogli reći da Umar dodaje Alahovoj Knjizi, zapisao bih stih o kamenovanju." (Isto, str. 61)

Aisha je pomenula dodatnu odredbu u svom čitanju Kurana, koja nije deo muslimanskog Svetog pisma koje danas posedujemo:

(29) 2982.Abu Yunus, oslobođeni rob Aishe, reče: „Aisha mi je naredila da za nju napišem Mushaf i rekla je: 'Kada dođeš do ovog ajeta, reci mi: „Čuvajte molitve, naročito molitvu u sredini dana“ [1].' Pa kada sam do njega stigao, rekao sam joj, a ona mi je izdiktirala: 'Strogo čuvajte (pet obaveznih) molitvi, i srednju salat, i salat Al-Asr. I stojte pred Alahom pokorno.' Ona reče: 'To sam čula od Alahovog poslanika.'" (Sahih)

[1] Al-Baqarah 2:238. (Jami‘ At-Tirmidhi, tom 5, poglavlje 2. O suri Al-Baqarah, str. 302-303)

Jedno predanje u Sahih Muslimu ukazuje na to da nedostaju najmanje dve sure:

Abu Harb b. Abu al-Aswad je preneo, na osnovu svedočanstva svog oca, da je Abu Musa al-Ašari poslao po recitatore Basre. Došli su mu i bilo ih je tri stotine na broju. Recitovali su Kuran, a on je rekao: Vi ste najbolji među stanovnicima Basre, jer vi ste recitatori među njima. Zato nastavite da ga recitujete. (Ali imajte na umu) da vaše dugo recitovanje ne otvrdne vaša srca kao što su otvrdnula srca onih pre vas. Nekada smo recitovali suru koja je po dužini i strogosti ličila na (suru) Bara`at. Međutim, zaboravio sam je, izuzev ovoga čega se iz nje sećam: ‘Kada bi sin Adamov imao dve doline pune bogatstva, žudeo bi za trećom dolinom, a stomak sina Adamovog ne bi ispunilo ništa osim prašine.’ I nekada smo recitovali suru koja je ličila na jednu od sura Musabbihata, a nju sam zaboravio, ali se sećam (ovoliko) iz nje: ‘O ljudi koji verujete, zašto govorite ono što ne činite’ i ‘to je zapisano oko vaših vratova kao svedočanstvo (protiv vas) i o tome ćete biti pitani na Dan vaskrsenja.’ (Knjiga 005, Broj 2286)

Potvrda legitimnosti stiha o sinu Adamovom dolazi od Anasa b. Malika:

Anas je preneo da je Alahov poslanik rekao: Kada bi sin Adamov posedovao dve doline bogatstva, žudeo bi za trećom, a stomak sina Adamovog ne ispunjava ništa osim prašine. I Alah se okreće ka njemu da bi se pokajao. (Sahih Muslim, Knjiga 005, Broj 2282)

Anas dalje kaže: „Čuo sam Alahovog poslanika kako ovo govori, ali ne znam da li mu je ovo bilo objavljeno ili ne, nego je on tako rekao.“ (Sahih Muslim, Knjiga 005, Broj 2283; up. 2284, 2285)

Pa ipak, prema al-Aswadu, to je bilo objavljeno kao deo sure koja više ne postoji.

Prema Hamidi bint Abi Junus:

„Kada je moj otac imao osamdeset godina, recitovao je sledeći stih iz kodeksa Aiše: ‘Zaista, Alah i Njegovi anđeli mole se za Poslanika. O vi koji verujete, molite se za njega i iskreno mu želite mir, kao i onima koji se mole u prvim redovima.’“

Ona dodaje:

„Taj stih je bio tu pre nego što su kodeksi pretrpeli izmenu pod Uthmanovom rukom.“ (True Guidance, str. 61-62 – citirajući al-Sujutijev al-Itqan o nasih va mensuh [derogirajuće i derogirano])

Prema Hudajfi, muslimani su čitali „samo četvrtinu sure al-Tawba (9)“, tj. to znači da veliki broj njenih stihova nedostaje (Isto, str. 64; citirajući al-Mustadrak).

Ubaj b. Kab je uključio dve dodatne sure, al-Hafd (Žurba) i al-Khal (Razdvajanje), koje nisu bile uključene u Uthmanov tekst. Te sure su takođe bile uključene u tekstove Ibn Abasa i Abu Muse (Gilchrist, Poglavlje 3. Kodeksi Ibn Mas'uda i Ubaja ibn Ka'ba, str. 74-75; citirajući al-Sujutijev al-Itqan, str. 152-153).

Ibn Mas'ud je odbio da uključi sure 1, 113 i 114, navodeći da su ta poglavlja objavljena kao molitve i basme za odbijanje zla. Ovu činjenicu potvrđuju al-Razi, al-Tabari i Ibn Hadžer (True Guidance, str. 58 – citirajući Ibn Hadžera, al-Tabarija, al-Sujutijev Itqan, poglavlje o sastavljanju). Kao što Gilchrist primećuje:

„Imam Fahrudin je rekao da su izveštaji u nekim drevnim knjigama da je Ibn Mas'ud poricao da su Suratul-Fatiha i Mu'avvitejni [sure 113-114] deo Kurana neprijatni po svojim implikacijama... Ali kadija Abu Bakr je rekao: ‘Nije pouzdano preneto od njega da one nisu deo Kurana i ne postoji zapis o takvoj njegovoj izjavi. Izostavio ih je iz svog rukopisa jer nije odobravao to što se zapisuju. To ne znači da je poricao da su deo Kurana. Po njegovom viđenju, sunet je bio da se ništa ne upisuje u tekst (mushaf) osim ako to nije naredio Poslanik (s.a.v.s.)... a on nije čuo da je to bilo naređeno.’ (As-Sujuti, Al-Itqan fii Ulum al-Qur'an, str. 186).

„... Ibn Hadžer al-Askalani je, međutim, u svom komentaru na Buharijev Sahih (njegov čuveni Fath al-Baari), prihvatio ove izveštaje kao pouzdane, citirajući autoritete koji su tvrdili da Ibn Mas'ud ne bi uključio dve sure ‘zaštitnice’ u svoj rukopis jer je Muhamed, koliko je njemu poznato, naredio jedino da se one koriste kao basme protiv zlih sila. Smatrao je isnad (lanac prenosilaca) ovog zapisa potpuno pouzdanim i umesto toga je pokušao da uskladi protivrečne zapise, sugerišući da je Ibn Mas'ud prihvatao Fatihu i sure ‘zaštitnice’ kao istinski objavljene, ali je oklevao da ih upiše u svoj pisani tekst.“ (Gilchrist, Poglavlje 3. Kodeksi Ibn Mas'uda i Ubaja ibn Ka'ba, str. 68; podebljani naglasak i komentari u uglastim zagradama naši)

Prema al-Hadžadžu, „objavljena je sura duga koliko i al-Tawba, a zatim je uzdignuta“, tj. izgubljena. (Isto, str. 62-63 – citirajući Buharija, Riqaq 10; Zuhd 27; al-Tirmidija, al-Darimija Riqaq 62; i Ahmada Bin Hanbala, 111, 122, 176; iv. 368; v. 117; vi. 55)

Aiša prenosi: „Deset stihova je objavljeno u vezi sa srodstvom po dojenju. Oni su poništeni i zamenjeni drugih pet stihova.“ Pa ipak, ni derogirani ni derogirajući stihovi se nigde ne mogu pronaći. Ona je takođe izjavila: „Stihovi o kamenovanju i dojenju su objavljeni, a list papira na kome su bili zapisani nalazio se ispod mog jastuka. Ali onda je Poslanik umro. Dok sam bila obuzeta tugom, ušla je životinja i pojela taj list papira.“ (Isto, str. 112 – citirajući Muslima Hudud 15 i takođe br. 3421; Ibn Madžu Hudud 9; kurzivni naglasak naš)

Ovaj Uthmanov postupak spaljivanja spisa očevidaca nije naišao na dobar prijem kod muslimana uopšte, pošto su izjavili da je on „izbrisao Alahovu Knjigu“ jer „Kuran je bio u mnogim knjigama, a ti si ih sada sve obezvredio osim jedne“. (Gilchrist, Poglavlje 2. Uthmanova recenzija Kurana, str. 51, 58 – citirajući Abi Davuda Kitab al-Masahif, str. 36, i al-Tabarija, knj. 1, pogl. 6, 2952)

Pokojni veliki egipatski profesor dr Taha Husein sažima grozotu Uthmanovih postupaka:

Poslanik Muhamed je rekao: „Kuran je objavljen na sedam dijalekata, svi su ispravni i savršeni.“ Kada je Uthman zabranio ono što je zabranio iz Kurana i spalio ono što je spalio, zabranio je odlomke koje je Alah objavio i spalio delove Kurana koje je muslimanima dao Alahov poslanik. Odredio je malu grupu ashaba (bliskih Muhamedovih prijatelja) da iznova napišu Kuran, a izostavio je one koji su slušali Poslanika i zapamtili ono što je govorio. Zato je Ibn Mesud bio ljut, jer je on bio jedan od najboljih ljudi koji su zapamtili Kuran. Rekao je da je iz Poslanikovih usta primio sedamdeset sura Kurana dok je Zejd Ibn Sabit još bio dečak. Kada se Ibn Mesud usprotivio spaljivanju drugih kodeksa Kurana, Uthman ga je nasilno izveo iz džamije, oborio ga na zemlju i slomio mu jedno rebro. (Husein, A-Fitnato Al-Kobra [Velika pobuna], str. 160-161, 181-182; kurzivni naglasak naš)

Isto čini i islamolog Alfons Mingana:

„Najzad, ako ispravno razumemo sledeći stih sure al-Hidžr (xv. 90-91): ‘Kao što smo poslali na (kaznili) one koji dele (Pismo?), koji su Kuran razlomili na delove’, u iskušenju smo da ustvrdimo da su, čak i dok je Poslanik bio živ, primećivane izvesne izmene u recitovanju pojedinih stihova njegove svete knjige. U ovoj činjenici nema ničeg vrlo iznenađujućeg, budući da Muhamed nije umeo ni da čita ni da piše, te je za zapisivanje svojih objava bio prepušten na milost prijateljima, ili, još češće, nekim plaćenim pisarima.“ (Mingana, „Three Ancient Korans“, The Origins of the Koran - Classic Essays on Islam's Holy Book, ur. Ibn Warraq [Prometheus Books, Amherst NY, 1998], str. 84; podebljani naglasak naš)

Mingana beleži muslimansku reakciju na to što je Uthman b. Afan spalio i u potpunosti uništio primarne, konkurentske kuranske kodekse:

„Knjiga, sastavljena ovom metodom, nastavila je da bude autoritativna i standardni tekst sve do 29-30. godine po Hidžri, pod kalifatom Uthmana. U to vreme je čudesna pouzdanost arapskog pamćenja bila manjkava i, prema opštoj slabosti ljudske prirode, čulo se da vernici recituju stihove Kurana na različite načine. Ova činjenica se, kaže se, posebno pripisivala stotinama dijalekata korišćenih u Arabiji. Zejd je ponovo zamoljen da učini kraj tim varijacijama koje su počele da sablažnjavaju Poslanikove poklonike. Taj neumorni sastavljač, uz pomoć trojice ljudi iz plemena Kurejš, počeo je da radi ono što je već uradio više od petnaest godina ranije. Prethodni prepisi načinjeni prema prvom primerku napisanom pod Abu Bakrom svi su uništeni po posebnom naređenju kalifa: objava poslata s neba bila je jedna, i knjiga koja sadrži tu objavu mora biti jedna. Kritičar primećuje da je jedina garancija autentičnosti Kurana svedočanstvo Zejda; i iz tog razloga, učenjak koji sumnja da li je određenu reč zaista upotrebio Muhamed, ili ju je pak upotrebio Zejd na sopstveni autoritet, ili na oskudnom svedočanstvu nekih arapskih recitatora, ne prestupa stroge zakone više kritike. Ako je pamćenje Poslanikovih sledbenika bilo manjkavo od 15. do 30. godine po Hidžri, kada je islam bio proglašen širom cele Arabije, zašto ne bi bilo manjkavo i od 612. do 632. godine n. e., kada je Poslanik često bio primoran da brani sopstveni život od strašnih napadača? A ako je Zejdova prva recenzija uvek sadržala stvarne Muhamedove reči, zašto se taj sastavljač nije zadovoljio time da je obnovi u njenoj celini i zašto je Uthman osetio potrebu za novom recenzijom? Kako je moguće da su se u kratkom razmaku od petnaest godina takve čudesne varijante uvukle u ono malo prepisa koji su prethodili vladavini trećeg kalifa da je on smatrao da je obavezan da uništi sve one koje je mogao da pronađe? Ako je Uthmana zaista nadahnjivala samo verska svrha, zašto su ga njegovi neprijatelji nazivali ‘CEPAČEM KNJIGA’ i zašto su mu prikačili sledeću sramotu: ‘Zatekao je Kurane mnoge i ostavio jedan; ON JE POCEPAO KNJIGU’?…“ (Ibn Warraq, str. 84-85; podebljani i verzalni naglasak naš)

Mingana, u svom članku The Transmission of the Koran, citira muslimanskog istoričara al-Tabarija:

„… ‘Ali b. Abi Talib i Uthman b. Afan zapisivali su Objavu Poslaniku; ali u njihovom odsustvu zapisivali su je Ubaj b. Ka'b i Zejd b. Sabit.’ On nas takođe obaveštava da su ljudi rekli Uthmanu: ‘Kuran je bio u mnogim knjigama, a ti si ih sve obezvredio osim jedne’; i da su, nakon Poslanikove smrti, ‘ljudi za njegovog naslednika dali Abu Bakra, koga je zauzvrat nasledio Umar; i obojica su postupali prema Knjizi i sunetu Božjeg poslanika – i hvala Bogu, Gospodaru svetova; zatim su ljudi izabrali Uthmana b. Afana KOJI JE… POCEPAO KNJIGU.’“ (Ibn Warraq, str. 102; podebljani i verzalni naglasak naš)

U istom članku Mingana navodi još jednog drevnog pisca u vezi sa sastavljanjem Kurana. Autor, hrišćanski apologeta po imenu Abd al-Masih al-Kindi, napisao je apologiju pod naslovom The Apology of Al-Kindi at the Court of al-Mamun oko 830. godine n. e., otprilike četrdeset godina pre nego što je al-Buhari sastavio svoju hadisku zbirku. Al-Kindi pominje muslimansku reakciju na protivrečna čitanja koja su postojala među različitim kuranskim kodeksima što su kružili ubrzo nakon Muhamedove smrti:

„… Tada su ljudi zapali u nesaglasnost u svom čitanju; jedni su čitali prema verziji ‘Alija, koju slede do današnjeg dana; jedni su čitali prema zbirci koju smo pomenuli; jedna grupa je čitala prema tekstu Ibn Mas'uda, a druga prema tekstu Ubaja ibn Ka'ba. Kada je Uthman došao na vlast, a ljudi su se svuda razlikovali u svom čitanju, ‘Ali je tražio osnov za optužbu protiv njega. Jedan čovek bi čitao stih na jedan način, a drugi čovek na drugi; i bilo je izmena i interpolacija, pri čemu su neki prepisi imali više, a neki manje. Kada je to izneto Uthmanu, i kada mu je predočena opasnost od podele, sukoba i otpadništva, on je usled toga dao da se sakupe svi listovi i odlomci koje je mogao, zajedno sa prepisom koji je isprva bio ispisan. Ali nisu dirali u ono što je bilo u rukama ‘Alija, ili onih koji su sledili njegovo čitanje. Ubaj je do tog vremena bio mrtav, a što se tiče Ibn Mas'uda, tražili su njegov primerak, ali je on odbio da ga preda. Tada su naredili Zejdu ibn Sabitu, a sa njim i Abdalahu ibn Abasu, da pregledaju i isprave tekst, uklanjajući sve što je iskvareno; bili su upućeni da, kada se razilaze oko nekog čitanja, reči ili imena, slede dijalekat Kurejšija.

„Kada je recenzija dovršena, ispisana su četiri primerka krupnim pismom; jedan je poslat u Meku, a drugi u Medinu; treći je otpremljen u Siriju i do danas se nalazi u Malatji; četvrti je pohranjen u Kufi. Ljudi kažu da je taj poslednji prepis još uvek sačuvan u Kufi, ali to nije slučaj, jer je izgubljen u Muhtarovoj pobuni (67. g. po Hidžri). Mekanski prepis je ostao tamo sve dok grad nije osvojio Abu Saraja (200. g. po Hidžri); on ga nije odneo, ali se pretpostavlja da je izgoreo u požaru. Medinski primerak je izgubljen u vreme terora, to jest, u danima Jazida b. Muavije (60-64. g. po Hidžri).

„Nakon onoga što smo gore izložili, Uthman je pokupio sve ranije listove i prepise i uništio ih, preteći onima koji bi zadržali bilo koji deo; i tako su preživeli samo neki razbacani ostaci, skriveni tu i tamo. Ibn Mas'ud je, međutim, zadržao svoj primerak u sopstvenim rukama, i on je nasleđen u njegovom potomstvu, kao što je i danas; a isto tako je i zbirka ‘Alija ostala u njegovoj porodici.

„Zatim je usledio posao Hadžadža b. Jusufa, koji je sakupio svaki pojedini prepis do koga je mogao da dođe i dao da se iz teksta izostavi veliki broj odlomaka. Među njima su, kažu, bili stihovi objavljeni o kući Umajada sa imenima određenih osoba, kao i o kući Abasa, takođe sa imenima. Šest prepisa tako revidiranog teksta razaslato je u Egipat, Siriju, Medinu, Meku, Kufu i Basru. Nakon toga je pokupio i uništio sve prethodne prepise, upravo kao što je i Uthman učinio pre njega. Neprijateljstvo koje je postojalo između ‘Alija i Abu Bakra, Umara i Uthmana dobro je poznato; kao i to kako je svaki od njih u tekst uneo ono što je išlo u prilog njegovim sopstvenim pretenzijama, a izostavio ono što nije. Kako onda možemo razlikovati istinsko od krivotvorenog? A šta je sa gubicima koje je prouzrokovao Hadžadž? Kakvu je veru taj tiranin imao u drugim stvarima dobro je poznato; kako možemo za arbitra u pogledu Božje Knjige postaviti čoveka koji nikada nije prestajao da radi u korist Umajada kad god bi našao priliku?“ (Ibn Warraq, str. 108-109; podebljani naglasak naš)

Mingana zaključuje:

„Zatim al-Kindi, obraćajući se svom muslimanskom prijatelju, kaže: ‘Sve što sam rekao izvučeno je iz vaših sopstvenih autoriteta, i nijedan jedini argument nije iznet a da se ne zasniva na dokazima koje vi sami prihvatate; kao dokaz toga imamo sam Kuran, koji je zbrkana gomila, bez sistema i bez reda.’“ (Ibn Warraq, str. 109-110; podebljani naglasak naš)

Problem se tu još ne završava. Predanja beleže da je namesnik Medine, Marvan, zaplenio Zejdov tekst, koji je bio u Hafsinom posedu do njene smrti, i pristupio njegovom uništenju. U _Kitab Al-_Masahif, Ibn Abi Davud citira Salima bin Abdulaha koji kaže:

„Kada je Hafsa umrla i kada smo se vratili sa njene sahrane, Marvan je sa čvrstom namerom poslao Abdulahu Ben Omeru (Hafsinom bratu) poruku da mu mora poslati te listove, i Abdulah Ben Omer mu ih je poslao, a Marvan je naredio i oni su POCEPANI, i rekao je: Učinio sam ovo zato što je sve što je u njima bilo sigurno zapisano i sačuvano u (zvaničnom) svesku, a bojao sam se da će nakon nekog vremena ljudi postati sumnjičavi prema ovom prepisu ili će reći da u njemu ima nečega što nije zapisano.“ (Dr Vilijam F. Kembel, The Qur'an and the Bible in the Light of History & Science [Middle East Resources 1992, ISBN 1-881085-00-7], ODELJAK TREĆI. Biblija i Kuran: dejstva kritike i sličnosti u njihovom razvoju, III. Poređenje istorijskog razvoja Kurana i jevanđelja, B. Konačno sakupljanje Kurana i jevanđelja, str. 120; podebljani i verzalni naglasak naš)

Moramo se zapitati ko je Marvanu dao ovlašćenje da se usudi da uništi zvanični, izvorni prepis Alahove Knjige, prepis napisan pod autoritetom Abu Bakra Sidika, Muhamedovog ličnog prijatelja i tasta? Dalje, ako u prenošenju teksta ništa nije nedostajalo, zašto se onda bojao da će ljudi biti sumnjičavi prema njemu?

Povrh ove velike grozote, Kuran je pretrpeo dalje revizije pod iračkim namesnikom al-Hadžadžom Ibn Jusufom (660-714. n. e.). Abi Davud primećuje:

„Al-Hadžadž Ibn Jusuf je ukupno načinio jedanaest izmena u čitanju Uthmanovog teksta... U al-Bakari (sura 2:259) izvorno je stajalo Lam jatasannah vaandhur, ali je izmenjeno u lam jatasannah… U al-Maj. (sura 5:48) stajalo je šari ja'aten va minhaadžan, ali je izmenjeno u šir ‘atavva minhaadžan.“ (Gilchrist, Poglavlje 5. Sab'at-I-Ahruf u hadiskoj literaturi, str. 109 – citirajući Ibn Davudov Kitab al-Masahif, str. 117)

Čini se da su se muslimani osećali slobodnim da dodaju i oduzimaju od Kurana kako su smatrali za shodno, bez obzira na to da li je reč o Božjoj reči ili ne. Ovu činjenicu čini jasnijom zaključak Artura Džefrija o Hadžadžovim revizijama. Prema Arturu Džefriju:

„Kaže se da praksa tačkovanja, koja je postala opšteprihvaćena i dosledno sprovedena kroz ceo Kodeks, potiče od delatnosti čuvenog zvaničnika al-Hadžadža b. Jusufa, koji je možda bio najznačajnija figura u islamu tokom kalifata Abd al-Malika. Kada, međutim, pristupimo ispitivanju izveštaja o al-Hadžadžovoj delatnosti po ovom pitanju, na svoje iznenađenje otkrivamo da dokazi snažno ukazuju na činjenicu da njegov rad nije bio ograničen na to da preciznije utvrdi tekst Kurana skupom tačaka koje pokazuju kako ga treba čitati, nego izgleda da je načinio sasvim novu reviziju Kurana, poslavši prepise ovog novog teksta velikim metropolitanskim središtima, i naredivši uništenje ranijih prepisa koji su tamo postojali, umnogome kao što je Uthman učinio ranije.“ (The Qur'an as Scripture [New York: Books for Libraries, 1980], str. 99; kurzivni naglasak naš)

Drugo pitanje sa kojim su muslimani morali da se izbore bila su varijantna čitanja. Kada je Kuran prvobitno zapisan, nije bilo ni oznaka za samoglasnike ni dijakritičkih tačaka koje bi razlikovale značenja reči. Da bismo ilustrovali kakve probleme ovakav stil pisanja može stvoriti u tekstu, napisaćemo jednu rečenicu bez samoglasnika:

h gv hm bd

Ova rečenica bi se mogla čitati na nekoliko mogućih načina, u zavisnosti od konteksta. Na primer, mogla bi značiti „dao mu je ponudu“ ako je bio izvođač radova, ili „dao mu je pupoljak“ ako je bio u cvećari, ili „dao mu je krevet“ ako je bio u prodavnici nameštaja. Ovakav tekstualni stil doveo je do hiljada varijanti između kodeksa koji su tada bili dostupni.

Druga varijantna čitanja potiču od rečeničnih delova koji su ili dodati tekstu ili iz njega izostavljeni. Poređenje Uthmanovog teksta i teksta Ibn Mas'uda ilustrovaće ovu tvrdnju:

S. 2:275 u Uthmanovom prepisu počinje sa Allathiina jak kuluunar - ribaa laa jakuumuuna – „oni koji proždiru kamatu neće stajati“. Kodeks Ibn Mas'uda počinjao je na isti način, ali je dodavao „javmal kijamati,“ Dan vaskrsenja – tj. „oni koji proždiru kamatu neće stajati na Dan vaskrsenja“.

S. 5:91 u Uthmanovom tekstu glasi Fusijaamu thaalajthati ajjammin – „Postite tri dana“. Ibn Mas'ud je nakon poslednje reči uključio pridev mutataabi'aatin, što znači „uzastopnih dana“.

S. 6:153 počinje sa Va anna haatha siraatii – „Zaista, ovo je moj put“. Pa ipak, verzija Ibn Mas'uda glasi Va haatha siraatu rabbakum – „Ovo je put vašeg Gospodara“.

S. 33:6, u vezi sa Muhamedovim ženama, kaže Va azvaadžuhu ummahaatuhuu – „a njegove žene su njihove (vernikâ) majke“. Pa ipak, Ibn Mas'ud dodaje Va huva abuu laahum – „a on (Muhamed) im je otac“. (Gilchrist, Poglavlje 3. Kodeksi Ibn Mas'uda i Ubaja ibn Ka'ba, str. 69-70 – citirajući Artura Džefrija Materials; Abi Davudov Kitab al-Masahif)

Treba primetiti da su se u prethodna četiri primera Ubaj b. Kab, Ibn Abas i Ibn Abi Davud slagali sa čitanjem Ibn Mas'uda. Zapravo, rečenični deo u S. 33:6 višestruko je posvedočen, prema pokojnom muslimanskom učenjaku i prevodiocu Muhamedu Asadu:

Tako, nadovezujući se na prethodno pominjanje dobrovoljnih, izbornih odnosa (nasuprot onima po krvi), ovaj stih ukazuje na najviše ispoljavanje izbornog, duhovnog odnosa: onog između Poslanika nadahnutog Bogom i osobe koja slobodno bira da ga sledi. Za samog Poslanika se prenosi da je rekao: „Niko od vas nema pravu veru osim ako mu nisam draži od njegovog oca, i njegovog deteta, i celog čovečanstva“ (Buhari i Muslim, na osnovu svedočanstva Anasa, sa nekoliko gotovo istovetnih verzija u drugim zbirkama). Ashabi su Poslanika neizostavno smatrali duhovnim ocem svoje zajednice. Neki od njih – npr. Ibn Mas'ud (kako navodi Zamahšari) ili Ubaj ibn Kab, Ibn Abas i Muavija (kako navodi Ibn Kesir) – gotovo nikada nisu recitovali gornji stih a da ne dodaju, radi objašnjenja, „budući da im je on [kao] otac“; a mnogi od tabi'ina – uključujući Mudžahida, Katadu, Ikrimu i Al-Hasana (up. Tabari i Ibn Kesir) – činili su isto: otuda moja interpolacija ove fraze, u uglastim zagradama. (Međutim, vidi i stih 40 ove sure i odgovarajuću napomenu.) Što se tiče statusa Poslanikovih žena kao „majki vernika“, on prvenstveno proističe iz činjenice da su delile život Božjeg poslanika u njegovom najprisnijem vidu. Sledstveno tome, one se nisu mogle ponovo udati nakon njegove smrti (vidi stih 53 dole), pošto su svi vernici bili, duhovno, njihova „deca“. (Izvor; podebljani naglasak naš)

Ovo objašnjava zašto je on to umetnuo u sopstveni prevod, doduše unutar uglastih zagrada:

Poslanik ima veće pravo na vernike nego [što oni imaju] na same sebe, [budući da im je on kao otac], a njegove žene su njihove majke:

Činjenica da je ovaj odlomak višestruko posvedočen dodatno govori protiv toga da je Uthmanova (per)verzija najtačnija i najautentičnija.

Druga mesta na kojima je čitanje Ibn Mas'uda našlo podršku kod ostalih recitatora uključuju:

S. 3:127, standardna verzija glasi Va saari'uu („budite brzi“), dok su čitanja i Ibn Mas'uda i Ubaja glasila Va saabikuu („budite ispred“)

Ibn Mas'ud i Ubaj su obojica čitali Jusrifullaahu – „otklonjeno od Alaha“ – umesto Uthmanovog Jusraf – „otklonjeno“. (S. 6:16) (Gilchrist, Poglavlje 3, str. 71 – citirajući Makijev Kitab al-Kasf i Materials For The History Of The Text Of The Qur'an Artura Džefrija)

Ovo čini argument protiv dodeljivanja zvaničnog statusa Uthmanovom tekstu još snažnijim, budući da dokazi ukazuju na to da je kodeks Ibn Mas'uda bio daleko superiorniji.

Da bismo izneli kratak pregled naših nalaza, primetili smo da:

Kuran nije bio savršeno sastavljen.
Veliki deo sadržaja Kurana nedostaje.
U opticaju je bio više od jednog Kurana.
Primarni kodeksi očevidaca su spaljeni.
Na autoritet jednog čoveka odobren je zvanični tekst Kurana.
Čak je i taj zvanični kodeks na kraju uništen i na njemu je izvršeno jedanaest revizija.
Između tih konkurentskih tekstova postojale su hiljade varijanti, kako je dokumentovano u knjizi Artura Džefrija, koja zauzvrat citira sopstveno delo Abi Davuda.

Pre nego što zaključimo, potrebno je osvrnuti se na dve zablude. Postoje oni unutar islamske zajednice, poput dr Džamala Badavija iz Halifaksa, Nova Škotska, koji tvrde da je memorisanje Kurana obezbedilo njegovo očuvanje i autoritet. Ti ljudi tvrde da su bile žive stotine pojedinaca koji su Kuran naučili neposredno od Muhameda i zapamtili ga. To je obezbedilo pravilan izgovor i očuvanje sadržaja Kurana. Ova logika je pogrešna iz dva razloga:

Tvrdnja da je memorisanje sačuvalo Kuran je netačna zbog činjenice da je veliki broj recitatora (hafiza) poginuo u bici kod al-Jamame, ponevši sa sobom u grob one delove Kurana koje su jedino oni zapamtili, da nikada više ne budu recitovani.
Upravo su ti isti recitatori, tj. Ibn Mas'ud, Ubaj itd., zapisivali kodekse po sećanju, što je dovelo do protivrečnosti, dodataka, izostavljanja i hiljada varijantnih čitanja među konkurentskim tekstovima. Ovo pokazuje manjkavost pamćenja recitatora.

Zanimljivo je da nam se kaže da je čak i sam Muhamed zaboravljao pojedine stihove:

„Božji poslanik je čuo čoveka kako recituje noću i rekao: ‘Neka se Bog smiluje tom čoveku! Upravo me je podsetio na taj i taj stih koji sam bio zaboravio iz te i te sure.’“ (Burton, str. 129, Buhari, „K. Fad'il al Qur'an“, bab nisjan al Qur'an)

Poslanik je recitovao Kuran i izostavio jedan ajet. Kada je završio molitvu, upitao je: „Je li Ubaj u džamiji?“ „Evo me, Božji poslaniče.“

„Zašto me onda nisi podsetio?“

„Mislio sam da je ajet povučen.“

„Nije povučen, ja sam ga zaboravio.“ (Isto, str. 65-66, Abdul Rahman al Tha'alibi, „al Džavahir al Hisan fi tafsir al Qur'an“, 2 toma, Alžir, 1905, tom 1, str. 95)

Druga zabluda jeste da su te varijante bile prosto dijalekatske razlike koje su postojale među različitim arapskim plemenima. Dalje se tvrdi da te dijalekatske razlike ne utiču na tekst, budući da je Muhamedu bilo dopušteno do sedam dijalekatskih čitanja (Sab'at-l-Ahruf). Naprotiv, dokazi ukazuju na mnogo više od proste dijalekatske varijacije, na grubo izostavljanje čitavih sura, stihova i delova poglavlja. Oni koji izlažu ovu teoriju zasnivaju je na čistoj pobožnoj želji, bez čvrstih dokaza koji bi potkrepili takve tvrdnje.

Zapravo, sedam ahrufa dodatno usložnjava problem za muslimane. Sledeći muslimanski odgovor pokazuje zašto:

Drugo, šta se podrazumeva pod stilovima (ahruf, jednina harf)?

NAJBOLJE od naučnih MIŠLJENJA o tome šta se time podrazumeva jeste da postoji sedam načina recitovanja Kurana, pri čemu se formulacija može razlikovati, ali je značenje isto; ako postoji različito značenje, onda je to putem varijacija na istu temu, a ne suprotstavljanja i protivrečnosti.

Treće…

Neki učenjaci su rekli da se pod ahrufom podrazumevaju dijalekti Arapa, ali ovo je DALEKOSEŽNO NATEGNUTO, zbog hadisa Umara ibn al-Hataba koji je rekao: „Čuo sam Hišama ibn Hakima kako recituje suru al-Furkan na način različit od onoga na koji sam je ja recitovao i na koji me je Alahov poslanik (mir i blagoslov Alaha nad njim) naučio da je recitujem. Umalo da se sporim sa njim dok je klanjao, ali sam sačekao da završi molitvu, a zatim sam mu omotao odeću oko vrata, uhvatio ga za nju i doveo Alahovom poslaniku (mir i blagoslov Alaha nad njim) i rekao: ‘O Alahov poslaniče, čuo sam ovog čoveka kako recituje suru al-Furkan na način različit od onoga kako si me ti naučio.’ Alahov poslanik (mir i blagoslov Alaha nad njim) mu je rekao: ‘Recituj je’, i on ju je recitovao onako kako sam ga čuo da je recituje. Alahov poslanik (mir i blagoslov Alaha nad njim) reče: ‘Tako je objavljena.’ Zatim mi je rekao: ‘Recituj je’, pa sam je ja recitovao, a on reče: ‘Tako je objavljena.’ Ovaj Kuran je objavljen na sedam različitih načina, pa ga recitujte na način koji vam je najlakši.’“

Poznato je da je Hišam bio Asadi Kuraši (tj. iz klana Beni Asad unutar Kurejša), a Umar Adavi Kuraši (tj. iz klana Beni Adijj unutar Kurejša). Obojica su bili iz Kurejša, a Kurejš je imao samo jedan dijalekat. Da je razlika u ahrufu (stilovima) bila razlika u dijalektima, zašto bi se dvojica ljudi iz Kurejša razlikovala?

Učenjaci su naveli GOTOVO ČETRDESET RAZLIČITIH MIŠLJENJA o ovom pitanju! Možda je najispravnije ono koje smo gore pomenuli. A Alah najbolje zna.

Četvrto:

Čini se da je sedam stilova objavljeno sa različitim formulacijama, kako pokazuje Umarov hadis, jer se Umarov prigovor odnosio na stil, a ne na značenje. Razlike među tim stilovima nisu stvar protivrečnosti i suprotstavljanja, nego su one sinonimne, kao što je rekao Ibn Mas'ud: „To je kao kada neko od vas kaže halumma, akbil ili ta'aal (svi različiti načini da se kaže ‘Dođi ovamo’).“

Peto:

Što se tiče sedam recitacija (al-qiraa’aat al-saba’), taj broj se ne zasniva na Kuranu i suneti, nego je reč o ijtihaad-u Ibn Mujaahida (neka mu se Alah smiluje). Ljudi su mislili da su al-ahruf al-saba’ (sedam stilova) isto što i al-qiraa’aat al-saba’ (sedam recitacija) zato što se slučajno radi o istom broju. Ali taj broj je možda nastao slučajno, ili ga je Ibn Mujaahid možda namerno tako odredio da bi se podudarao sa onim što je preneseno o tome da je stilova (ahruf) bilo sedam. Neki ljudi su mislili da su stilovi (ahruf) zapravo recitacije, ali to je greška. Takav komentar nije poznat među učenjacima. Sedam recitacija pripadaju jednom od sedam stilova, a to je onaj stil koji je Uthman odabrao za sve muslimane.

Šesto:

Kada je Uthman načinio prepise Kurana, učinio je to prema jednom stilu (harf), ali je izostavio tačke i vokalske znake kako bi se mogli obuhvatiti i neki drugi stilovi. Tako se Mushaf koji je prepisan u njegovo vreme mogao čitati i prema drugim stilovima, pa su oni stilovi koje je Uthmanov Mushaf mogao da obuhvati ostali u upotrebi, a stilovi koji se nisu mogli obuhvatiti izašli su iz upotrebe. Ljudi su počeli da kritikuju jedni druge zbog različitog recitovanja, pa ih je Uthman ujedinio davši im jedan stil Kurana.

Sedmo:

Vaša tvrdnja da su Mujaahidove različite recitacije značile sedam stilova (ahruf) nije tačna, kao što je rekao šejh al-Islam Ibn Tejmija. (Majmoo’ah al-Fatawa, tom 13, str. 210) …

Islam Q&A (www.islam-qa.com) (Pitanje br. 5142: Objava Kurana u sedam stilova (ahruf, jednina harf); podebljanje i velika slova naši)

U svetlu prethodnih razmatranja, nemamo drugog izbora nego da zaključimo da memorisanje nije uspelo da sačuva Kuran. Možda su upravo zato muslimani bili primorani da priznaju kako je Kuran nepotpun zapis:

Prenosi se da je `Abdullah b. `Umar rekao: „Neka niko od vas ne kaže: ‘Imam čitav Kuran.’ Kako on zna šta je sve u njemu? MNOGO TOGA IZ KURANA JE NESTALO [d h b]. Neka umesto toga kaže: IMAM ONO ŠTO JE PREŽIVELO.“ (Burton, str. 117, Jalal al Din `Abdul Rahman b. abi Bakr al Suyuti, „al Itqan fi `ulum al Qur'an“, Halabi, Kairo, 1935/1354, deo 2, str. 25)

Neki od nas su se sastali da razmene hadiske predaje. Jedan čovek reče: „Dosta s tim! Obratite se Knjizi Božjoj.“ Imran b. Husain reče: „Budala si! Nalaziš li u Knjizi Božjoj podrobno objašnjene molitve? Ili post? Kuran ih pominje samo uopšteno. Sunet je taj koji pruža podrobno objašnjenje.“ (Isto, str. 21, al Hamdani, „I`tibar“, str. 24-5)

Nijedan mezheb ne dopušta nasleđivanje između nevernika i vernika; između roba i slobodnog čoveka; između ubice i žrtve. Svi mezhebi prihvataju svedočenje dvojice muških svedoka u slučajevima ubistva. Ova i mnoga druga opšteprihvaćena načela i postupci nisu pomenuti u Kuranu. (Isto, str. 23)

Zaključak

Za razliku od Svetog pisma, koje ima preko 25.000 rukopisa sa prepisima starim preko dve hiljade godina (npr. svici sa Mrtvog mora), rukopisna (MS) svedočanstva o Kuranu bleda su u poređenju s tim. Štaviše, ne postoje dva identična kuranska rukopisa (MSS) (što je prilično zabavno u svetlu neprestanih muslimanskih napada na tekstualnu tradiciju Novog zaveta i njihove tvrdnje da ne postoje dva identična grčka rukopisa Novog zaveta!). Kao što je jedan srednjovekovni muslimanski pisac napisao o sačuvanim kuranskim rukopisima, koji su svi bili zasnovani na verziji Ibn Masuda, a ne Uthmana:

Ovako veli Muhammad ibn Ishaq [al-Nadim]: Video sam više kuranskih rukopisa, koje su prepisivači zabeležili kao rukopise od Ibn Mas‘uda. NIJEDNA DVA KURANSKA PREPISA NISU SE SLAGALA, a većina njih je bila na jako izlizanom pergamentu. (Abu'l-Faraj Muhammad ibn Ishaq Al-Nadim, The Fihrist - A 10th Century AD Survey of Islamic Culture, priredio i preveo Bayard Dodge [Great Books of the Islamic World, Inc., Columbia University Press, 1970], str. 57; podebljanje i velika slova naši)

Prema al-Nadimu, nisu samo rukopisi Kurana Ibn Masuda bili neujednačeni:

Knjige sastavljene o razlikama među [kuranskim] rukopisima. Razlike između rukopisa stanovnika Medine, Kufe i Basre, prema al-Kisaiju; knjiga Khalafa, Razlike među rukopisima; Razlike između stanovnika Kufe, Basre i Sirije u pogledu rukopisa, od al-Farra'a; Razlike među rukopisima, Abu Da'ud al-Sijistani; knjiga al-Mada'inija o razlikama među rukopisima i o sastavljanju Kurana; Razlike između rukopisa Sirije, Hidžaza i Iraka, od Ibn Amira al-Yahsubija; knjiga Muhammada ibn 'Abd Al-Rahmana al-Isbahanija o razlikama među rukopisima. (Isto, str. 79; podebljanje naše)

U svetlu svih ovih razmatranja i činjenica, skloni smo da zaključimo da islam i Kuran ne pružaju nikakav čvrst i proverljiv dokaz koji bi potkrepio njihov autoritet i nadahnutost, te da svedočanstva kako iz rukopisne tradicije tako i iz ranih islamskih izvora nedvosmisleno dokazuju da Kuran nije sačuvan u celosti.

Dodatak A

Muslimanski učenjaci priznaju iskvarenost kuranskog teksta

Ne veruju svi muslimanski učenjaci da je Kuran savršeno sačuvan, nego otvoreno priznaju da je islamski tekst pretrpeo opsežno iskvarenje od strane Uthmana, trećeg islamskog halife. Ti muslimani pretežno pripadaju šiitskoj sekti, ogranku koji veruje u prvenstvo Alija ibn Abu Thaliba kao zakonitog naslednika Muhameda, budući da mu je bio brat od strica i zet.

Ta činjenica je zapanjujuća, jer muslimani rado citiraju liberalne hrišćanske teologe, hrišćane sa antinatprirodnom pristrasnošću, kako bi dokazali da je Sveto pismo pretrpelo izmene. A evo, unutar samog islama nalazimo grupu bogobojaznih pojedinaca koji veruju u nadahnuće i čuda, koji potvrđuju i brane Muhamedovo poslanstvo, a ipak su dovoljno pošteni da priznaju činjenicu da mnogo toga nedostaje u islamskoj objavi.

Jedna od najpoznatijih šiitskih knjiga napisanih o temi iskvarenja jeste Sažetak o iskrivljenju Knjige Gospodara nad gospodarima, od imama al-Nurija. Prema njemu, mnogi imami poput al-Saduuqa, al-Tubrusija, al-Sighaara, al-Kalleenija, Ibn Šahira Ašuuba, al-Ayyaashija, al-Majlisija i al-Nu`maanija slažu se da je Uthman žalosno izmenio Kuran, izbacujući i dodajući stihove koji su mu najviše odgovarali. Prema al-Nuriju:

„Bilo je različitih sakupljača, a prvi među njima bio je knez vernih, čija se zbirka razlikovala od svih ostalih sakupljača. Postoje još tri primerka Kurana koje su sakupile halife, pored primeraka Ibn Ka`ba i Ibn Mas`uuda, što je samo po sebi četiri primerka.“

„Kada se ovi opšti i pojedinačni izveštaji pažljivo razmotre, saznajemo, kako iz njihovog doslovnog tako i iz njihovog podrazumevanog značenja, da Kuran koji sada postoji u rukama muslimana na istoku i zapadu, onako kako je uvezan u dve korice, i prema svom sakupljanju i rasporedu, nije bio takav za života Poslanika.“ (Videti Nurijevu knjigu)

Među ostalim knjigama su Iskrivljenje od Ahmeda Ibn Muhammada i Iskrivljenje i zamena od Muhammada Ibn Hasana al-Sairatija.

Prema ovim islamskim izvorima, više od dvesta stihova je ili izmenjeno ili potpuno izostavljeno. Evo spiska preuzetog iz knjiga šiita:

Prema šiitskim učenjacima, čitava jedna sura pod nazivom al-wilaya izbrisana je od strane Muhamedovih naslednika. Ona glasi ovako:

O Poslaniče! Obznani moju opomenu, da bi znali. Zaista, oni koji zaglušuju uši pred mojim stihovima i mojim sudom jesu gubitnici. Onima koji održe svoj zavet tebi, dodeliću ugodne rajske vrtove. Zaista, Alah oprašta i daje veliku nagradu.

Zaista, Ali je od pobožnih, i biće mu dodeljena njegova zasluga na Sudnji dan. Nikako nismo neupućeni u nepravdu koja mu je učinjena. Dali smo mu čast nad svom tvojom porodicom. On i njegovo potomstvo su strpljivi. Njihov protivnik je vođa zločinaca.

Reci onima koji nisu poverovali nakon što su verovali: „Zar tražite ovozemaljske naslade života, trčeći za njima, zaboravljajući ono što su vam Alah i Njegov Poslanik obećali, kršeći obećanja nakon što ste ih potvrdili?“ Dali smo vam prispodobe da biste bili vođeni. O Poslaniče, objavili smo ti jasne stihove. Među njima su i oni za koje Alah može tvrditi da su mrtvi, a ko god stane uz njega, biće izložen. Kloni ih se kao što oni izbegavaju tebe. Dovešćemo ih na dan kada im ništa neće pomoći niti će im biti ukazana milost.

U paklu imaju položaj koji im dolikuje. Slavi svog velikog Gospodara i budi od onih koji padaju ničice. Poslali smo Mojsija i Arona, a oni su Aronu učinili nepravdu. Neka bude lepo strpljenje! Od njih smo načinili majmune i svinje i prokleli ih do dana kada će biti vaskrsnuti. Budi strpljiv, jer će im biti dodeljena pobeda. Preko tebe, kao što je bilo i sa ranijim poslanicima pre tebe, sud se ispunjava. Od njih smo ti postavili zakonitog staratelja, ne bi li se pokajali. Ko god okrene leđa Mojoj zapovesti, vratiću ga natrag, pa neka malo uživaju u svom neverovanju.

Nećeš biti pitan o izdajnicima. O Poslaniče! Načinili smo ti zavet u vratovima onih koji su poverovali. Zato ga se čvrsto drži i budi od zahvalnih. Zaista, Ali je jedan od poslušnih, koji noću leži ničice, upozorava na Poslednji dan i nada se nagradi svoga Gospodara. Reci, zar će ovi tlačitelji biti jednako tretirani, iako znaju za moju muku? Perje će im biti nagomilano oko vratova, i kajaće se zbog svojih dela. Objavili smo ti radosnu vest da će doći njegovo potomstvo. Naš nalog neće prekršiti. Na njima i od mene neka su molitve i milost, bilo da su živi ili mrtvi, sve dok ne budu vaskrsnuti. Na onima koji im čine nepravdu posle tebe jeste Moj gnev, jer su oni narod koji gubi. Na onima koji slede njihove korake neka je milost od Mene, oni će biti sigurni u odajama. Hvala Alahu, Gospodaru svetova. (The True Guidance, deo 4, str. 65-66 – navodeći al-Nurijev Fasl al-Khitab, str. 110)

Prema izvesnom Abu Ja`faru, izvorno čitanje sure 2:59 glasi:

„Oni koji su se ogrešili o porodicu Muhamedovu izmenili su reč koja im je bila data, pa smo poslali pošast s neba na one koji su se ogrešili o porodicu Muhamedovu.“ (Isto, str. 67 – navodeći komentar Ibrahima al-Qummija, tom 1, str. 48)

Abu Abdallah tvrdi da sura 2:91 ispravno glasi:

„… Ono što je Alah objavio o Aliju, oni kažu…“ (Fasl al-Khitab, str. 205)

Sura 2:143 bi trebalo da glasi:

„Učinili smo vas pravedno uravnoteženim imamima, to jest vođama, da biste bili svedoci nad narodima.“ (Isto, str. 213)

Sura 3:128 počinje rečima:

„Ništa ne zavisi od tebe“

A Abu Abdallah je čita:

„Tvoja je odluka…“ (Isto, str. 218-219)

Suru 4:65 Abu Abdallah čita ovako:

„… protiv tvoje odluke u pitanju vlasti, nego se predaju Alahu i prihvate ih sa punim uverenjem.“

A Abu Ja`far je čita:

„i ne nađu u svojim dušama nikakvog otpora prema onome što su Muhamed i porodica Muhamedova odlučili…“ (Isto, str. 225-226)

Abdallahov komentar na 3:110 glasi:

„Zar će najbolji od naroda ubiti kneza vernih [Alija], al-Hasana i al-Husaina [Alijeve sinove]? Ispravno čitanje glasi: ‘Vi ste bili najbolji imami podignuti za čovečanstvo.’“ (Isto, str. 217)

Poslednja rečenica u suri 4:79 prema Abdallahu je trebalo da glasi:

„… zlo koje ti se dogodi, Ja sam unapred odredio!“ (Isto, str. 226)

Abu Ja`far ukazuje da je 3:185 trebalo da ima „i biće vaskrsnuti“ kao završni deo rečenice. (Isto, str. 219)

Iako bismo mogli izneti još mnogo stihova, ovi primeri su dovoljni da sasvim jasno pokažu kako je Kuran daleko od toga da bude savršeno sačuvan, što je činjenica koju potvrđuju i sami bogobojazni muslimani.

Dodatak B

Sahih al-Bukhari i kuranski tekst

Budući da muslimani hadisku zbirku imama al-Bukharija smatraju najuglednijom zbirkom islamskih predanja, gledajući na nju kao na drugu odmah posle samog Kurana, dužni smo da je ispitamo u vezi sa sastavljanjem Kurana. Ispitujući svedočanstva koja iznosi imam al-Bukhari, otkrivamo da su navedene izjave u potpunoj saglasnosti sa ostalim islamskim referentnim delima citiranim u ovoj studiji.

Daleko od toga da potvrđuje savršeno sastavljanje Kurana, zbirka al-Bukharija priznaje činjenicu da je Kuran pretrpeo iskvarenje tokom prenošenja iz usmenog u pisani oblik.

Koristićemo engleski prevod Sahih Al-Bukharija u devet tomova dr Muhammada Muhsina Khana, tačnije šesti tom njegovog kompleta. Ovaj prevod možete čitati i na internetu: http://www.usc.edu/schools/college/crcc/engagement/resources/texts/muslim/hadith/bukhari/

Tom 6, Knjiga 061, Broj 509

Veliki broj recitatora poginuo je u bici kod Jamame (protiv Musailame).
Postojao je strah da su delovi Kurana izgubljeni.
Kuran je trebalo sastaviti u jednu zbirku, što Muhamed nije učinio.
Zaid b. Thabit je sastavio Kuran.
Poslednji stih sure Al-Tawba nije mogao da nađe ni kod koga osim kod Abi Khuzaime al-Ansarija

Tom 6, Knjiga 061, Broj 510

Tokom rata protiv Azerbejdžana i Jermenije, Hudhaifa bin al-Yamama obavestio je Uthmana da Iračani, koji čitaju verziju Kurana Ibn Masuda, i Sirijci, koji čitaju Ubayyevu verziju, optužuju jedni druge za dodavanje i/ili izostavljanje iz kuranskog teksta.
Uthman je zadužio Zaida, Abdullaha bin Az-Zubaira, Saida b. al-Asa i Abdur-Rahmana b. Haritha b. Hishama da prepišu kuranske rukopise na kurejšijskom dijalektu.
Novi prepisi poslati su u svaku pokrajinu.
Naređeno je da se Kurani ostalih drugova spale.

Tom 6, Knjiga 061, Broj 511

Poslednja dva stiha sure Al-Tawba nađena su samo kod jedne osobe, Abu Khuzaime, kao što potvrđuju sledeća predanja:

`Umar je odlučio da sakupi Kuran. Obratio se ljudima: „Neka svako ko je neposredno iz usta Poslanika primio bilo koji deo Kurana sada to donese ovamo k nama.“ Oni su ono što su čuli zapisivali na listovima, pločicama i palminim granama. `Umar nije prihvatao ništa ni od koga dok dvojica svedoka ne posvedoče. Bio je ubijen dok je još bio zauzet svojim sakupljanjem. Njegov naslednik, `Uthman, obratio se ljudima: „Neka svako ko ima bilo šta od Knjige Božje donese to ovamo k nama.“ `Uthman nije prihvatao ništa ni od koga dok dvojica svedoka ne posvedoče. Khuzaima b. Thabit reče: „Vidim da ste izostavili dva stiha. Niste ih zapisali.“ Upitali su ga koji su to, a on reče: „Primio sam ih neposredno od Poslanika: „Došao vam je Poslanik“ `Uthman reče: „I ja svedočim da ovi stihovi dolaze od Boga.“ Upitao je Khuzaimu gde da ih unesu. On odgovori: „Neka budu završetak poslednje kuranske objave.“ Tako je Bara'a zapečaćena tim rečima. (John Burton, Collection of the Qur'an, 1977, str. 123 – navodeći Abu Bakra `Abdullaha b. abi Da'uda, „Kitab al-Masahif“, prir. A. Jeffery, Kairo, 1936/1355, str. 10; podebljanje naše)

[Zaid izveštava:] Poslednji stih sure al Tawba našao sam kod Abu Khuzaime al Ansarija, pošto ga nisam našao ni kod koga drugog, „Došao vam je Poslanik“ do kraja sure. (Burton, str. 119 – navodeći Ahmada b. `Alija b. Muhammada al `Asqalanija, ibn Hajara, Fath al Bari, 13 tomova, Kairo, 1939/1348, tom 9, str. 9; podebljanje naše)

Ova činjenica dodatno ruši mit da je Kuran savršeno sačuvan putem memorisanja, jer da je tako bilo, zašto je onda samo Khuzaima imao poslednja dva stiha sure Al-Tawba? Zar ih nisu morali imati svi oni koji su Kuran znali napamet?

Pretpostavlja se da hadis govori o tome da je Khuzaima bio jedini koji je te stihove zapisao, dok su ih drugi zapamtili. I opet, čini se da je reč o pobožnoj želji, jer ovaj hadis ništa ne govori o traganju za kodeksima koji su sadržali te stihove.

Zanimljivo je da je ovu tvrdnju prvi izneo Ahmad ibn Ali ibn Muhammad al-Asqalani ibn Hajar u svom delu Fath al-Baari fii Sharh al-Bukhari. Ibn Hajar je rođen 773. g. po Hidžri (1372. n. e.), a umro 852. g. po Hidžri (1451. n. e.). Sledeće se nalazi u delu Johna Burtona The Collection of the Qur'an, str. 127-128:

Iz Zaidove izjave da ayu iz surat al Tawba nije uspeo da nađe ni kod koga drugog ne sledi da ona u to vreme nije bila mutawatira među onima koji su svoj Kuran naučili od drugova, ali je nisu čuli neposredno od Poslanika. Ono što je Zaid tražio bilo je svedočanstvo onih koji su svoje kuranske tekstove primili neposredno od Poslanika… Ispravno tumačenje Zaidove primedbe da ayu nije uspeo da nađe ni kod koga drugog jeste da je nije uspeo da nađe u pisanom obliku, a ne da nije uspeo da nađe one koji su je nosili u svom pamćenju. (Fath al-Baari, tom 9, str. 12; podebljanje naše)

Problem sa tvrdnjom Ibn Hajara jeste u tome što on nije očevidac, niti je njegovo delo rani zapis o sastavljanju Kurana. Naprotiv, njegovo delo je mnogo kasniji komentar na zbirku Sahih al-Bukhari, koja ni sama nije zapis očevica.

Dakle, najraniji izvor koji tvrdi da je Zaid tražio ovlašćene pisane tekstove sa tim stihovima potiče ni manje ni više nego osam vekova posle Muhamedove smrti! Stoga se muslimanska tvrdnja ne može shvatiti ozbiljno, jer ne postoji nijedno svedočanstvo očevidaca koje bi potkrepilo tako pogrešnu tvrdnju.

Radi pravednosti, mora se reći da je prema drugim islamskim predanjima i Ubayy ibn Kab priznavao postojanje ova poslednja dva stiha:

Sakupili su Kuran u mushaf za vreme vladavine Abu Bakra, pri čemu su neki ljudi pisali po Ubayyevom diktatu. Kada su stigli do Q 9:127, neki su pretpostavili da je to poslednji deo Kurana koji je objavljen. Ali Ubayy je ukazao na to da ga je Poslanik naučio još dva stiha i, budući da su oni poslednji objavljeni delovi Kurana, Knjiga je trebalo da se zatvori onim tonom kojim je i započela. (Burton, The Collection of the Qur'an, str. 124 – navodeći Kitab Al Masahif Abu Bakra ‘Abdullaha b. Abi Da’uda)

Ipak, to zapravo potvrđuje da nisu svi u potpunosti memorisali Kuran, jer su postojala samo dvojica muslimana koja su se uopšte sećala ovih stihova.

Tom 6, Knjiga 061, Broj 515

Između suprotstavljenih verzija Kurana postojao je protivrečan redosled sura.

Tom 6, Broj 527

Neki recitatori su izostavljali stihove koje je pominjao Ubayy ibn Kab, uprkos njegovom ugledu najboljeg recitatora i njegovom odbijanju da ih sledi u izostavljanju onoga što je lično čuo od Muhameda:

Prenosi Ibn 'Abbas: 'Umar reče: „Ubai je bio najbolji među nama u recitovanju (Kurana), a ipak izostavljamo nešto od onoga što on recituje.“ Ubai kaže: „Uzeo sam to iz usta Alahovog Poslanika i neću to ostaviti ni za šta na svetu.“ …

Ovo snažno ukazuje na to da su mnogi stihovi nestali.

Tom 6, Knjiga 061, Brojevi 558, 562

Sam Muhamed je zaboravljao delove Kurana.

Sva ova svedočanstva iz najbolje i najpouzdanije hadiske zbirke ne ostavljaju nikakvu sumnju da je Kuran daleko od savršeno sastavljenog dela.

U službi našeg velikog Boga i vaskrslog Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista, Božjeg voljenog i večnog Sina, u sve vekove vekova. Amin. Dođi, Gospode Isuse, dođi. Uvek ćemo te voleti, jer nam to omogućava tvoja suverena milost.

Dodatna literatura