Istaknuti muslimanski dawagandista svedoči da Kuran potvrđuje jevanđelja –

Kako se reči jednog od vodećih islamskih takija-praktikanata okreću protiv njega

U našim susretima sa muslimanskim dawagandistima ustanovili smo da oni nemaju apsolutno nikakav problem sa selektivnim citiranjem naučnika koji im odgovaraju i da neće oklevati da izobliče izvore kako bi potkopali istinitost Svetog pisma i odbranili lažne tvrdnje islama. To ne bi trebalo da iznenadi naše čitaoce budući da islam dozvoljava muslimanskim dawagandistima da lažu i koriste obmanu kako bi zaštitili sopstvene interese i/ili unapredili stvar islama (*; *; *; *; *; *).

Ipak, teškoća sa neprestanim laganjem i obmanjivanjem ljudi da poveruju u lažnu religiju jeste u tome što vas to na kraju sustigne. Uostalom, teže je održati laž nego govoriti istinu, jer čovek mora imati veoma oštro pamćenje da bi mogao da ponavlja istu laž iznova i iznova a da se ne oklizne.

Šabir Ali je jedan od takvih muslimana koji je, po našoj proceni, jedan od najobmanjivijih islamskih apologeta koji postoje. Međutim, Šabir se suočava sa izazovom u tome što nije „obdaren“ oštrim pamćenjem kojim bi mogao da održi istu laž, što objašnjava zašto često menja svoj stav ili argument u zavisnosti od publike i protivnika u debati. Ipak, time što ne uspeva da održi istu laž ili obmanu, Šabir se raskrinkava iznova i iznova.

Jedan takav slučaj u kome je Šabir izneo određene tvrdnje koje su se na kraju okrenule protiv njega jeste razgovor koji je vodio sa vodećim novozavetnim naučnikom Majklom Likonom, a koji se odigrao u emisiji Lija Strobela, Faith Under Fire. Likona i Šabir bili su pozvani da razgovaraju o tome da li je istorijski Isus bio Božanski ili samo ljudski prorok.

Kada je Strobel upitao zašto bi iko smatrao Kuran boljim istorijskim zapisom od Novog zaveta, s obzirom na to da je sastavljen vekovima nakon Hristovog vremena, Šabir je odgovorio rekavši:

„Pa, Kuran ne tvrdi da je bolji istorijski zapis. Kuran tvrdi da ponovo potvrđuje ono učenje koje se nalazi u ranijem istorijskom zapisu, naime, u samim jevanđeljima; i poziva narod jevanđelja da sudi po onome što je Bog objavio u jevanđeljima. A kada pogledamo jevanđelja, vidimo da je Isus sve vreme sebe nazivao Sinom Čovečijim, što znači ljudsko biće, da je imao ljudska ograničenja, da nije znao sve. Rekao je da za onaj dan i čas niko ne zna, čak ni Sin, nego samo Otac. Rekao je: ’Ja sam od sebe ne mogu činiti ništa‘, ovaj, ’činim samo ono što mi je Otac zapovedio‘. Isus se sve vreme poziva na Boga, štaviše, pada ničice i moli se Bogu. Sve su to ljudske osobine koje Kuran potvrđuje kao jasan dokaz da je Isus bio prorok, da je bio ljudski sluga i poslanik Božiji.“ (Majkl Likona protiv Šabira Alija, Faith Under Fire – Who Was Jesus? Divine or Prophet?: *; *)

U svojoj žurbi da obori istorijska pravoslavna hrišćanska verovanja, Šabirovi komentari zapravo pobijaju Kuran i dokazuju da je Muhamed lažni prorok!

Na primer, Šabirova izjava da Kuran poziva narod jevanđelja da sudi po onome što je Bog objavio u jevanđeljima predstavlja neposrednu aluziju na sledeći tekst:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima, i sledbenicima Jevanđelja smo bili naredili da sude prema onome što je objavio Allah u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je objavio Allah - zaista su prema Allahu nepokorni.“

Međutim, time što je rekao da ovaj tekst podstiče hrišćane da sude po jevanđeljima, u množini, Šabir je praktično potvrdio da je jevanđelje koje je Bog dao Isusu istovetno sa četiri kanonska jevanđelja Novog zaveta! Drugim rečima, Šabirove izjave pretpostavljaju da su četiri kanonska jevanđelja koja hrišćani poseduju pisani zapisi upravo onog jevanđelja koje je Bog objavio Hristu!

Šabir ne bi bio usamljen u poistovećivanju novozavetnih jevanđelja sa zapisanim oblikom jevanđelja koje je Isus primio i preneo svojim sledbenicima. Prema jednoj od najstarijih sačuvanih biografija o životu Muhameda, Jevanđelje po Jovanu je zapravo pisani izveštaj upravo onog jevanđelja koje je Bog dao Isusovim sledbenicima!

„Među stvarima koje su do mene doprle o tome šta je Isus, sin Marijin, izjavio u jevanđelju koje je primio od Boga za sledbenike jevanđelja, primenjujući izraz kojim opisuje poslanika Božijeg, jeste sledeće. To je izvučeno IZ ONOGA ŠTO JE JOVAN APOSTOL ZAPISAO ZA NJIH KADA JE ZA NJIH NAPISAO JEVANĐELJE PREMA ZAVEŠTANJU ISUSA, SINA MARIJINOG: ’Ko mene mrzi, mrzi Gospoda. I da nisam učinio u njihovom prisustvu dela koja niko drugi pre mene nije učinio, ne bi imali greha: ali od sada su naduveni od gordosti i misle da će nadvladati mene, a i Gospoda. Ali reč koja je u zakonu mora se ispuniti: „Mrzeli su me bez razloga“ (tj. bez uzroka). Ali kada dođe Utešitelj koga će vam Bog poslati od Gospoda, i duh istine koji će izaći od Gospoda, on (će svedočiti) o meni, a i vi, jer ste bili sa mnom od početka. Ovo sam vam govorio da ne biste bili u sumnji.‘

„Munahhemana (nek ga Bog blagoslovi i sačuva!) na sirijskom je Muhamed; na grčkom je paraklit. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 103-104; podebljanje i velika slova naši)

I ovde želimo da kažemo da se sa Šabirom slažemo u vezi sa ovom tačkom. Kuran zaista pretpostavlja da su Pisma koja su hrišćani posedovali u Muhamedovo vreme upravo one objave koje je Bog dao Isusu da ih prenese svojim sledbenicima. Budući da ti hrišćani nisu posedovali samo četiri jevanđelja nego i ostale knjige koje čine Novi zavet, to znači da Kuran potvrđuje da su novozavetni spisi nadahnute reči Božije! Za više o tome šta Kuran kaže o Svetom pismu pogledajte članke koji se nalaze na ovoj preglednoj stranici.

Ovo nas vodi ka drugom problemu sa Šabirovim tvrdnjama. Tačno je da Kuran TVRDI da potvrđuje ranija pisma, ali to je POGREŠNO, a činjenica da je pogrešno može se jasno ilustrovati primerom samog Šabira Alija kada pogrešno tumači mesijanski naziv „Sin Čovečiji“ kroz kuranske naočare. Pažljivo ispitivanje jevanđelja pokazuje da je Isus koristio ovaj naziv u kontekstima koji potvrđuju da je on preegzistentno Božansko Biće.

Na primer, Isus je tvrdio da kao Sin Čovečiji može opraštati grehe, što je isključivo pravo koje pripada samo Bogu:

„A Isus vidjevši vjeru njihovu, reče oduzetome: Sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji! A ondje sjeđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga? I odmah razumjevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći oduzetome: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; reče oduzetome: Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome. I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i slavljahu Boga govoreći: Nikada tako što ne vidjesmo.“

Isus kao Sin Čovečiji takođe je Gospodar dana subotnjeg:

„Zato je Sin Čovječiji gospodar i od subote.“

On je takođe Sin Čovečiji koji je sišao s neba i tamo se vratio:

„I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu.“

„A šta ako vidite Sina Čovječijega da odlazi gore gdje je prije bio?“

I kao Sin Čovečiji on je JA JESAM koji je postojao još pre Avrama i koji savršeno izvršava uputstva svoga Oca:

„A Isus im reče: Kad podignete Sina Čovječijega, onda ćete doznati da Ja jesam, i da ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj, onako govorim. I Onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi Otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno. Kad on ovo govoraše, mnogi povjerovaše u njega. Tada Isus govoraše onim Judejcima koji su mu povjerovali: Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Odgovoriše mu: Mi smo sjeme Avraamovo, i nikad nikome nismo robovali. Kako ti govoriš: postaćete slobodni? Isus im odgovori: Zaista, zaista vam kažem da svako koji čini grijeh rob je grijehu. A rob ne ostaje u kući vavijek, sin ostaje vavijek. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni. Znam da ste sjeme Avraamovo; ali tražite da me ubijete, jer moja riječ nema mjesta u vama. Ja govorim što sam vidio od Oca svojega, i vi, dakle, činite što ste vidjeli od oca vašega. Odgovoriše i rekoše mu: Otac naš je Avraam. Isus im reče: Da ste djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova. A sada tražite da ubijete mene, čovjeka koji sam vam kazao istinu, koju čuh od Boga. To Avraam nije činio. Vi činite djela oca svojega. Tada mu rekoše: Mi nismo rođeni od bluda; jednoga oca imamo – Boga. A Isus im reče: Kad bi Bog bio otac vaš, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh; jer nisam došao sam od sebe, nego me On posla. Zašto ne razumijete govor moj? Jer ne možete da slušate riječ moju. Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži. A meni ne vjerujete, jer ja istinu govorim. Koji me od vas kori za grijeh? Ako li istinu govorim, zašto mi vi ne vjerujete? Onaj koji je od Boga riječi Božije sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga. A Judejci odgovoriše i rekoše mu: Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin, i da je demon u tebi? Isus odgovori: U meni demona nema, nego poštujem Oca svojega; a vi me sramotite. A ja ne tražim slave svoje; postoji Onaj koji traži i sudi. Zaista, zaista vam kažem: Ko održi riječ moju neće vidjeti smrti vavijek. Tada mu rekoše Judejci: Sada znamo da je demon u tebi. Avraam umrije i proroci, a ti govoriš: ko održi riječ moju neće okusiti smrti vavijek. Eda li si ti veći od oca našega Avraama, koji umrije? I proroci pomriješe. Ko se ti sam praviš? A Isus odgovori: Ako ja proslavljam samoga sebe, slava je moja ništa. Otac je moj onaj koji me proslavlja, za koga vi govorite da je Bog vaš, I ne poznajete ga, a ja ga znam. I ako rečem da ga ne znam, biću laža kao i vi. Nego ga znam, i riječ njegovu držim. Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje i obradova se. A Judejci mu rekoše: Još nemaš ni pedeset godina, a Avraama si vidio? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“

Ima još toga. Isus je učio svoje sledbenike da je on Sin Čovečiji koji će doći jašući na oblacima u slavi svoga Oca zajedno sa svojim svetim anđelima:

„Jer ko se postidi mene i mojih riječi u rodu ovome preljubotvornom i grješnom, i Sin će se Čovječiji postidjeti njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima.“

„I tada će ugledati Sina Čovječijega gdje dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom. I tada će poslati anđele svoje i sabraće izabrane svoje od četiri vjetra, od kraja zemlje do kraja neba.“

Isus tvrdi da je isti onaj Sin Čovečiji koga je prorok Danilo video i o kome je pisao:

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“

Ono što ovog naročitog Sina Čovečijeg čini jedinstvenim jeste to što jaše na oblacima kao što to čini Bog, vlada zauvek kao Bog, i njemu se klanjaju svi narodi na isti način na koji se klanjaju Bogu (upor. 3:16-18, 28; 6:16, 20, 26; 7:27; Izlazak 13:21-22; 14:19-20, 24; 33:7-11; 40:34-38; Brojevi 10:34; Psalam 68:4, 33-34; 86:9; 104:3; Isaija 19:1; 66:23; Mihej 4:7; Naum 1:3). Stoga je očigledno da ovaj Sin Čovečiji nije stvorenje nego potpuno Božanska Ličnost koja se pojavljuje kao čovek.

Dakle, poistovećujući sebe sa upravo tim Sinom Čovečijim, Isus je očigledno tvrdio da je Bog u ljudskom obliku!

Ironično, kada je Likona pomenuo da se u Marku 14:61-62 Isus poistovetio sa Danilovim uzvišenim Sinom Čovečijim i tvrdio da deli sam Božiji presto, Šabir je pokušao da to odbaci rekavši da bi Bog mogao dozvoliti nekome da sedne na njegov presto. Ipak, Šabir je previdio činjenicu da nije reč prosto o tome da Sin Čovečiji zauzima Božiji presto, nego i o tome da on prima ono isključivo obožavanje koje pripada samo Bogu. Prema tome, ako Sin Čovečiji nije Bog nego stvorenje, onda to znači da Bog podstiče idolopoklonstvo budući da izričito zapoveda svim narodima da obožavaju stvorenje na isti način na koji obožavaju njega.

Vraćajući se na temu, Isus je takođe rekao da će Sin Čovečiji biti razapet i ubijen kako bi prineo svoj život kao otkup da spase mnoge:

„A kad uzlažahu putem u Jerusalim, Isus iđaše ispred njih, a oni se čuđahu, i za njim iđahu sa strahom. I uzevši opet Dvanaestoricu, poče im kazivati šta će mu se dogoditi: Evo idemo gore u Jerusalim, i Sin Čovječiji biće predan prvosveštenicima i književnicima, i osudiće ga na smrt, i predaće ga neznabošcima; I narugaće mu se, i šibaće ga, i pljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan vaskrsnuće. I dođoše pred njega Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreći: Učitelju, hoćemo da nam učiniš što ćemo te moliti. A on im reče: Šta hoćete da vam učinim? A oni mu rekoše: Daj nam da sjednemo jedan s desne strane tebi, a drugi sa lijeve, u slavi tvojoj. A Isus im reče: Ne znate šta ištete; možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim? A oni mu rekoše: Možemo. A Isus im reče: Čašu, dakle, koju ja pijem ispićete; i krštenjem kojim se ja krstim krstićete se; Ali da sjednete s desne strane meni i s lijeve nije moje da dam, nego će se dati kojima je pripremljeno. I čuvši to desetorica počeše se srditi na Jakova i Jovana. A Isus dozvavši ih reče im: 3nate da oni koji se smatraju vladarima naroda gospodare njima, i velikaši njihovi vladaju nad njima. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi; I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga. Jer Sin Čovječiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.“

Stoga, ako Kuran potvrđuje jevanđelja, i time potvrđuje naziv „Sin Čovečiji“ za Isusa, kako Šabir izgleda tvrdi, onda bi to značilo da Kuran zapravo potvrđuje božanstvo i zamensku smrt Gospoda Isusa Hrista, kao što smo upravo videli! U svakom slučaju, ono što on kaže o Kuranu jeste tačno: Kuran iznosi tu tvrdnju (bilo da je istinita ili lažna). Šabirov problem je u tome što mora da izobličava Sveto pismo pokušavajući da umanji značenje naziva Sin Čovečiji.

Šabirovi problemi daleko su od kraja. Šabir se neposredno pozvao na sledeći tekst kada je izjavio da Isus nije znao dan ni čas:

„A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“

Ono što je Šabir previdio jeste da u ovom naročitom stihu Isus kao Sin sebe stavlja iznad ljudi i anđela, budući podložan Ocu u pogledu znanja. Dakle, stavljajući sebe iznad ljudi i anđela, Isus je u suštini tvrdio da je nadmoćan nad celim stvorenjem!

Šabir je dalje izjavio da je Isus rekao da sam od sebe ne može ništa, što je upućivanje na sledeći odlomak:

„I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu. A Isus im odgovori: Otac moj do sada djela, i ja djelam. I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo što narušavaše subotu, nego što i Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu. A Isus odgovori i reče im: Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini; i pokazaće mu veća djela od ovih da se vi čudite. Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao. Zaista, zaista vam kažem: Ko moju riječ sluša i vjeruje Onome koji me je poslao, ima život vječni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život. Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi; I dade mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji. Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda. Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.“

U upravo tom odlomku na koji je Šabir aludirao Isus tvrdi da može činiti sve što čini Otac, kao što je davanje života kome god hoće i podizanje mrtvih iz njihovih grobova samo zvukom svoga glasa! Isus je dalje izjavio da ima život u sebi baš kao što ga Otac ima i da svi moraju poštovati njega na isti način na koji poštuju Oca! Dakle, umesto da potkrepi Šabirovu tvrdnju da je Isus samo čovek, neposredni kontekst zapravo dokazuje da je Isus potpuno Bog i jednak Ocu.

Šabir je dalje tvrdio da je istorijski Isus pao na zemlju i molio se Bogu. Međutim, ono što Šabir nije pomenuo jeste da je Isus oslovio Boga sa „Ava“ ili Otac:

„I otišavši malo pade na zemlju, i moljaše se da bi ga mimoišao čas, ako je moguće. I govoraše: Ava, Oče, sve je moguće tebi; pronesi čašu ovu mimo mene; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.“

U svetlu prethodnog, ovo znači da, prema Šabiru, Kuran potvrđuje da je Isus Sin Božiji koji je nadmoćan nad ljudima i anđelima, budući podložan samo Ocu, koji može činiti sve što čini njegov Otac, i da je on Božanski Sin Čovečiji koji je došao da umre na krstu kao otkup za mnoge!

Čitaoci bi trebalo da uvide probleme sa Šabirovim argumentom da islamsko pismo potvrđuje sve ove istine, naime, Kuran zapravo poriče sve ove tvrdnje! Na primer, Kuran poriče da je Isus Sin Božiji koji je zamenički umro na krstu da otkupi grešnike:

„I zbog reči njihovih: „Mi smo ubili Mesiju, Isusa, Marijinog sina, Allahovog poslanika.“ A nisu ga ubili, ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razišli, zaista su u sumnji u pogledu njega; o tome ništa pouzdano ne znaju, samo se za nagađanjem povode; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. A Allah je silan i mudar.“

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću?“

Muslimansko pismo takođe poriče da Alah ima decu jer on nikome nije otac. Štaviše, najviši odnos koji neko može imati sa Alahom jeste odnos roba!

„Oni govore: „Svemilosni je uzeo dete!“ Vi, zaista, govorite nešto strašno i gnusno! Gotovo da se od toga nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe, jer Svemilosnom pripisuju dete! Nezamislivo je da Svemilosni ima dete! Pa, svi će oni, i oni na nebesima i oni na Zemlji, da dođu Svemilosnom kao sluge.“

„Oni govore: „Svemilosni ima dete!“, Uzvišen i slavljen je On! A anđeli su samo sluge poštovane!“

Kako je onda Šabir mogao da tvrdi da Kuran potvrđuje sve ove biblijske istine? Odgovor je prilično jednostavan. U svojoj žurbi da odgovori na Strobelovo pitanje da je Kuran dokument napisan vekovima nakon Hristovog vremena, i da je stoga nepouzdan svedok kada je reč o pitanjima koja se tiču života istorijskog Isusa, Šabir je morao da dokaže publici da njegovo svedočanstvo ne treba odbaciti budući da se ono zapravo slaže sa onim čemu uče najraniji zapisi o Isusovom životu.

Šabirova druga greška bila je da potom tumači novozavetno učenje o Isusu u svetlu svojih islamskih pretpostavki, koje su ga sprečile da uvidi kako te iste izjave zapravo pobijaju Kuran. Zato je pogrešno pretpostavio da Isusove izjave o Sinu Čovečijem zapravo dokazuju da Isus nije bio ništa više od čoveka, dok zapravo ovo samoodređenje uverljivo pokazuje da je Isus preegzistentno Božansko Biće. Isusova upotreba naziva Sin Čovečiji dokazuje da je istorijski Isus verovao da je potpuno Božanska Ličnost koja se pojavljuje u ljudskom obliku, budući upravo ona Božanska figura koju je prorok Danilo video kako joj se svi narodi klanjaju dok ona vlada nad njima zauvek.

U zaključku ćemo sada sažeti implikacije Šabirovih tvrdnji kako bi čitaoci mogli videti probleme koje je Šabir sebi stvorio pokušavajući da navede publiku da pomisli da Kuran zapravo potvrđuje ono čemu jevanđelja uče o Isusu.

Prema Šabiru, Kuran potvrđuje sledeće činjenice o Isusu.

Jevanđelja su pisani zapisi upravo onog jevanđelja koje je Bog objavio Isusovim sledbenicima, i hrišćani bi stoga trebalo da sude po njima.
Isus je Božanski Sin Čovečiji koji vlada zauvek i kome će se klanjati svi narodi (to bi uključivalo i Muhameda).
Isus je takođe Sin Čovečiji koji je ubijen raspećem kako bi otkupio živote mnogih i koji je fizički, telesno vaskrsao iz groba trećeg dana.
Isus je Sin Božiji koji je viši od anđela i ljudi, budući podložan samo Ocu.
Isus je Sin koji ne može ništa činiti sam od sebe, ali može savršeno činiti sve što Otac čini, kao što je davanje života i podizanje mrtvih itd.

Stoga, ako je Šabir u pravu da Kuran potvrđuje sve ove biblijske izjave za koje tvrdi da ih je izrekao istorijski Isus, onda je Muhamed bio u zabludi i lažni je prorok jer je poricao Isusovo božanstvo, njegovu zamensku smrt na krstu, i nije verovao da je njegov bog ikome Otac, a naročito Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.

Eto šta se dešava kada muslimanski dawagandisti poput Šabira moraju da koriste laži i obmanu kako bi branili neistinu i napadali istinsku Božiju Reč, Sveto pismo. Trojični Gospod ih na kraju posrami tako što razotkriva njihove laži i čini da zvuče kao budale kad god govore protiv njegove Reči:

„Sve su riječi Božije čiste; on je štit onima koji se uzdaju u nj. Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.“

„Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova. „Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.“ Onaj što živi na nebesima, smije se, Gospod im se podsmijeva. Pa im govori u gnjevu svojem i jarošću svojom zbunjuje ih: „Ja sam pomazao Cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj.“ Kazaću naredbu Gospodnju; on reče meni: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih. Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu. Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.“ Sad carevi, urazumite se; naučite se sudije zemaljske! Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom. Poštujte sina da se ne razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer će se gnjev njegov brzo razgorjeti. Blago svjema koji se u nj uzdaju!“

Dodatak

Očajna polemika islamskih dawagandista

Basam Zavadi je kontaktirao Šabira Alija da odgovori na moj članak koji razotkriva njegov previd. Čineći to, Zavadi pokazuje da nije razumeo moj prigovor, a nije ga razumeo ni Šabir Ali. Zavadi započinje svoj članak izobličavanjem mog argumenta:

On tvrdi da Šabir Ali veruje da Kuran potvrđuje autoritet četiri jevanđelja kao potpuno božanski. Šabir Ali, odgovarajući elektronskom poštom, u potpunosti poriče ovu optužbu:

Zavadi svakim novim člankom i „pobijanjem“ čini sve očiglednijim da prosto ne razume ono što čita, jer to nije baš ono što sam ja rekao. Rekao sam da Šabirove izjave pretpostavljaju da su četiri jevanđelja zapravo ono jevanđelje po kome Kuran podstiče hrišćane da sude. Može li Zavadi ikada izneti moje izjave ili tačno predstaviti ono što kažem?

Zavadi zatim objavljuje Alijev odgovor:

Naravno da verujem, kao i većina muslimana, da Kuran istovremeno potvrđuje istinu onoga što je objavljeno u prethodnim pismima i služi kao kontrolor kvaliteta koji razotkriva iskvarenja koja su ljudska bića unela u Božiju Reč. Sem uzima prvi deo ove tvrdnje, zanemaruje drugi deo te tvrdnje, iako to do sada mora biti poznato svakom ko prati moje debate, i gradi slučaj na zaključcima koje iz toga može izvesti.

Otuda nastavlja govoreći da bi to značilo da Šabir veruje u jevanđelja onakva kakva jesu, i stoga veruje u Isusa kao Boga, i stoga ne veruje Kuranu koji to poriče. Budući da je Šabir i dalje musliman, on mora da laže kada kaže da Kuran potvrđuje Bibliju, itd. (Izvor)

Ovaj odgovor navodi me da se zapitam da li je iko od ove dvojice gospode uopšte razumeo moj argument. Mislio sam da sam sasvim jasno stavio do znanja da je time što je rekao da Kuran potvrđuje jevanđelja, u množini, Šabir načinio grešku koja ga je skupo koštala. Sasvim sam jasno naveo da se u svojoj žurbi da odgovori na Strobelovo pitanje i obori istorijska hrišćanska verovanja Šabir okliznuo i rekao da Kuran podstiče hrišćane da sude po jevanđeljima. Da li iko od ove dvojice gospode razume da sam, rekavši da se Šabir okliznuo, u suštini priznao da je Šabir načinio grešku, jer on očigledno ne veruje da su jevanđelja istovetna sa jevanđeljem objavljenim Isusu?

Uz to rečeno, potpuno sam svestan Alijevog stava, tako da nije bilo potrebe da ga Zavadi kontaktira kako bi razjasnio šta veruje o odnosu Kurana prema prethodnim Pismima. Međutim, ništa od onoga što Šabir ovde kaže ne dotiče se moje tačke, nego zapravo zanemaruje i izobličava ono što sam napisao.

Na primer, Šabir se ne bavi činjenicom da je izričito poistovetio jevanđelje po kome Kuran podstiče hrišćane da sude sa jevanđeljima. Nažalost, Zavadi ne uviđa kako Šabir time praktično pobija ono što je Zavadi napisao odgovarajući na tvrdnju dr Vajta da je pisac Kurana možda pogrešno mislio da je jevanđelje knjiga koju je napisao Isus:

Pa, zavisi o kom jevanđelju Džejms Vajt govori. Ako govori o četiri jevanđelja, e pa onda Kuran uopšte i ne govori o tome. Kuran govori o stvarnoj objavi koju je Bog poslao Isusu (mir neka je s njim). (The Arrogance and Ignorance of James White)

Ako Kuran ne govori o jevanđeljima nego zapravo upućuje na objavu koju je Bog poslao Isusu, kako je onda Šabir mogao reći da Kuran podstiče hrišćane da sude po jevanđeljima?

Još važnije, kome od ove dvojice dawagandista treba da verujemo? Da li je Šabir u pravu da Kuran očekuje od hrišćana da sude po jevanđeljima, u množini, što znači da Zavadi greši? Ili je Zavadi u pravu da Kuran uopšte ne govori o jevanđeljima, i da je stoga Šabir u zabludi?

Da je Šabir bio u pravu, iako nenamerno, a Zavadi u zabludi, može se lako dokazati prostim čitanjem kuranskog odlomka u kontekstu:

Ova zapovest narodu jevanđelja pretpostavlja da su hrišćani u Muhamedovo vreme još uvek posedovali upravo ono jevanđelje koje je Bog dao Isusu; inače, kako bi se od njih moglo očekivati da sude po objavi koja više nije postojala u svom izvornom obliku? U svetlu ove činjenice, pitanje kojim Zavadi mora da se pozabavi, ali koje neprestano izbegava, jeste: koje je to jevanđelje posedovala hrišćanska zajednica Muhamedovog vremena? Zar ti hrišćani nisu čitali upravo ona novozavetna jevanđelja koja i dan-danas posedujemo? Ako nisu, može li Zavadi izneti bilo kakve tekstualne, istorijske i/ili arheološke podatke koji dokazuju da su hrišćani kojima se Kuran obraća čitali neko drugo jevanđelje osim novozavetnih jevanđelja?

Šabir takođe nije odgovorio na činjenicu da je upravo on tvrdio da Kuran potvrđuje sve sledeće „ljudske osobine“ Hrista:

Isus je tvrdio da je Sin Čovečiji.
Isus nije znao sve, jer je rekao „da za onaj dan i čas niko ne zna, čak ni Sin, nego samo Otac“ (upor. Marko 13:32).
Isus je dalje rekao: „Ja sam od sebe ne mogu činiti ništa“, i „činim samo ono što mi je Otac zapovedio“ (upor. Jovan 5:19, 30).
Isus je pao ničice i molio se Bogu (upor. Marko 14:36-38).

Već smo videli kako ove izjave o Isusu za koje Šabir tvrdi da ih Kuran potvrđuje zapravo dokazuju upravo suprotno od onoga što je Šabir tvrdio u svom dijalogu sa Majkom Likonom. Te činjenice na koje je sam Šabir ukazao utvrđuju da je istorijski Isus verovao da je Božanski Sin Čovečiji i jedinstveni Sin Božiji koji je uzvišen iznad svih stvorenja, budući podložan samo Bogu Ocu. Prema tome, kako se mogu optužiti za laganje ili izobličavanje Šabirovog stava kada je sam Šabir tvrdio da Kuran potvrđuje upravo ta novozavetna učenja?

Zavadi kaže da je pobio moje pokušaje da dokažem da islam potvrđuje tekstualnu celovitost Kurana, mada je zapravo mislio da je odgovorio na moj argument da Kuran potvrđuje tekstualnu celovitost Svetog pisma. Pozivam čitaoce da pregledaju sve članke i pobijanja koja se nalaze ovde i prosude da li je Zavadi zaista bio u stanju da obori moj slučaj. Štaviše, on daje link ka Zaatarijevom članku u kome ovaj izobličava argument Johena Kaca kako bi dokazao da čak i Kac mene pobija u ovoj tački! Time Zavadi još jednom prosto potvrđuje da nije u stanju da ispravno shvati argumente i da je stoga nesposoban da pruži smislen odgovor.

Ako Gospod da, biće još pobijanja Zavadijevih „odgovora“ u bliskoj budućnosti.

Pogovor

Zavadi je ponovo „odgovorio“ na moj članak, ovog puta pružajući „odgovor“ na moj dodatak! Očigledno je da je Zavadi postao prilično uznemiren i istinski ljut na mene zato što neprestano razotkrivam njegovu grubu nesposobnost da kritički misli i da se smisleno pozabavi pitanjima. Zavadi je takođe pribegao ad hominem napadima, uprkos tome što ima članak u kome me osuđuje zato što vređam njegove kolege zbog njihovih hula, laži i otrovnih napada. Za pravu priču pročitajte sledeći članak. On ne samo da vređa mene nego i napada karakter dr Džejmsa R. Vajta, nazivajući ga arogantnim i neukim!

To znači da je Zavadi licemer koji ne praktikuje ono što propoveda. I ne samo da ovo pokazuje da je Zavadi licemer, nego takođe pokazuje da on shvata da gubi tlo pod nogama i stoga oseća potrebu da napadne moj karakter kako bi sačuvao obraz pred svojim čitaocima. Tužno je u svemu tome što Zavadi zaista veruje da proizvodeći tako traljave odgovore zapravo pobija moje argumente, dok u stvarnosti samo uspeva da dodatno dokaže da nema ono što je potrebno da bi bio apologeta/polemičar. Zavadiju ozbiljno nedostaje sposobnost da razume argumente koje kritikuje i stoga bi trebalo da nađe drugo zanimanje.

Ono što ovo čini prilično zabavnim jeste to što Zavadi tvrdi da ja ne mogu da priznam da grešim, dok u stvarnosti on ne može da prihvati činjenicu da su se Šabirove izjave okrenule protiv njega i da smo ga zbog toga razotkrili. Zavadi zapravo misli da, budući da je Šabir rekao da Kuran potvrđuje ljudske osobine Isusa koje se pominju u jevanđeljima, to znači da ja grešim. Međutim, dokazali smo da su stihovi iz jevanđelja za koje je Šabir mislio da govore o Isusovim ljudskim osobinama, i za koje je tvrdio da ih Kuran potvrđuje, zapravo odlomci koji potvrđuju božanstvo Gospoda Isusa Hrista. Prema tome, Šabir je nehotice priznao da Kuran potvrđuje da je istorijski Isus tvrdio da je jedinstveni Božanski Sin Božiji!

Koliko puta moramo da ponovimo pre nego što Zavadi prizna da je Šabir pogrešio i da se on očajnički hvata za slamke ne bi li dokazao suprotno?

Odbijajući da prizna da je Šabir načinio grešku koja ga je skupo koštala i da je pogrešno razumeo (ako ne i otvoreno izobličio) moje tačke, Zavadi prosto potvrđuje da je nedosledan i nepošten. Zavadija istina uopšte ne zanima jer mu je jedini cilj da obmane ljude da slede njegovog lažnog proroka i lažnog boga bilo kojim sredstvima. Takve taktike trebalo bi da budu potpuno odbojne svakom poštenom tragaocu za istinom koji voli Boga i želi da ga poštuje.