PROTESTANTSKA NAUKA O LUKI 1:26-56 I MARIJI KAO BOŽJEM KOVČEGU

U ovom tekstu navodiću egzegezu protestantskih tumača u vezi sa jezikom koji Luka koristi kada beleži blagovest o Isusovom devičanskom začeću, kao i reakcije koje su usledile. Odavno je primećeno da Luka opisuje ovaj čudesni događaj na način koji upadljivo podseća na to kako hebrejska Biblija govori o Kovčegu saveza i o Šatoru/Hramu, koji su simbolizovali Božje prisustvo među njegovim narodom. To je mnoge navelo na zaključak da je Marija prikazana kao Kovčeg, budući da je večna Reč Božja obitavala u njenom fizičkom telu i postala telo od njenog tela i kost od njenih kostiju (up. Postanje 2:21-23).

ODLOMAK

Ističem ključne delove Lukinog pripovedanja i navodim relevantne grčke termine, koji svi ukazuju na to da je Marija Kovčeg Božjeg prisustva:

„„A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova; i djevojci bješe ime Marija. I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav? I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida, oca njegova; I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i Carstvu njegovu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji. I eto, Jelisaveta rođaka tvoja, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njoj koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguće što kaže. A Marija reče: Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po riječi tvojoj! I anđeo otide od nje. A Marija ustavši onih dana otide hitno u gorski kraj, u grad Judin. I uđe u dom Zaharijin, i pozdravi Jelisavetu. A kad Jelisaveta ču pozdrav Marijin, zaigra dijete u utrobi njezinoj, i Jelisaveta se ispuni Duha Svetoga, I povika uzvišenim glasom i reče: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni? Jer gle, kada glas pozdrava tvojega dođe u uši moje, zaigra dijete od radosti u utrobi mojoj. I blago onoj koja vjerova, da će se izvršiti što joj je kazao Gospod. I reče Marija: Veliča duša moja Gospoda; I obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, Što pogleda na smjernost sluškinje svoje; jer gle, od sada će me zvati blaženom svi naraštaji; Što mi učini veličinu Silni, i sveto Ime njegovo. I milost je njegova od koljena do koljena onima koji ga se boje. Pokaza silu mišicom svojom; razasu gorde u mislima srca njihova. Zbaci silne sa prijestola, i podiže ponižene. Gladne napuni blaga, i bogate otpusti prazne. Prihvati Izrailja, slugu svojega, da se opomene milosti; Kao što govori ocima našim, Avraamu i sjemenu njegovu do vijeka. I ostade Marija sa njom oko tri mjeseca, i vrati se domu svome.““ Luka 1:26-56

EGZEGETSKE NAPOMENE

Kao što ću pokazati u sledećem odeljku, čak i protestantski komentatori priznaju činjenice koje ću ovde pomenuti.

BLAGODAĆU OBDARENA

Grčka reč prevedena kao „blagodaću obdarena“, charitoo, upotrebljena je samo još jednom, i to u kontekstu koji je prilično upečatljiv:

„„Kao što nas i izabra u Njemu prije postanja svijeta da budemo sveti i neporočni pred Njim, u ljubavi, Predodredivši nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Hrista, po blagonaklonosti volje svoje, Na pohvalu slave blagodati svoje, kojom nas oblagodati u Ljubljenome, U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom, oproštenje grijehova po bogatstvu blagodati njegove, Koju je preumnožio u nama u svakoj mudrosti i razboritosti, Obznanivši nam tajnu volje svoje, po blagovoljenju svojemu koje unaprijed odredi u Njemu, 3a ostvarenje punoće vremena, da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji, u Njemu, U kome i postasmo nasljednici unaprijed određeni prema namjeri Onoga koji sve čini po savjetu volje svoje, Da budemo na pohvalu slave njegove, mi koji smo se unaprijed nadali u Hrista,““ Efescima 1:4-12

Milost koju su vernici primili jeste ona koja će naposletku dovesti do njihovog potpunog preobraženja u apsolutno svete i bezgrešne, što proističe iz njihovog sjedinjenja sa Hristom.

U slučaju blažene Majke, njoj nije data samo milost sjedinjenja sa Hristom u spasenju. Marija je takođe obdarena time što je postala majka večne Reči Božje, čin koji je doveo do toga da se Božji voljeni Sin sjedini sa njenim fizičkim telom kako bi uzeo ljudsko telo i postao Čovek. To je milost koja neće biti data nijednom drugom ljudskom biću.

U svetlu toga, zašto bi bilo koga trebalo da začudi to što su hrišćani rano poverovali da je Bog odvojio Mariju od svih grehova i nesavršenosti kako bi je učinio dostojnim i čistim sasudom u kome će obitavati Božji svesveti i čisti Sin?

„„A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.““ Luka 1:34-35 English Standard Version (ESV)

„„I glas dođe s neba: Ti si Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“… „I bijaše u sinagogi njihovoj čovjek s duhom nečistim i povika Govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji.““ Marko 1:11, 23-24

„„Dok on još govoraše, gle, oblak sjajan zakloni ih i, gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte.““ Matej 17:5

„„Tada mu odgovori Simon Petar: Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš riječi života vječnoga. I mi smo povjerovali i poznali da si ti Hristos Sin Boga živoga.““ Jovan 6:68-69

„„Koji govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit i nema u njemu nepravde.““ Jovan 7:18

„„I Onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi Otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno.“… „Koji me od vas kori za grijeh? Ako li istinu govorim, zašto mi vi ne vjerujete?““ Jovan 8:29, 46

„„A vi se odrekoste Sveca i Pravednika i isprosiste čovjeka ubicu da vam pokloni. A Načelnika života ubiste, kojega Bog vaskrse iz mrtvih, čemu smo mi svjedoci.““ Dela apostolska 3:14-15

„„Kojega od proroka ne protjeraše oci vaši? I pobiše one koji predskazaše dolazak Pravednika, kojega sada vi izdajnici i ubice postadoste,““ Dela apostolska 7:52

„„A on mi reče: Bog otaca naših izabra te da poznaš volju njegovu, i da vidiš Pravednika, i da čuješ glas iz usta njegovih:““ Pročitaj celo poglavlje Dela apostolska 22:14

„„Jer Njega, koji nije znao grijeha, učini grijehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u Njemu.““ 2. Korinćanima 5:21

„„Imajući, dakle, Prvosveštenika Velikoga, koji je prošao nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo. Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao sastradati nemoćima našim, nego Prvosveštenika koji je u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha.““ Jevrejima 4:14-15

„„Jer takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika i viši od nebesa;““ Jevrejima 7:26

„„Koliko li će više krv Hrista, koji Duhom vječnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savjest vašu od mrtvih djela, da biste služili Bogu živome i istinitome.““ Jevrejima 9:14

„„Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz svojega sujetnoga življenja, od otaca vam predanoga, Nego časnom krvlju Hrista, kao Jagnjeta neporočnog i bezazlenog““ 1. Petrova 1:18-19

„„Jer ste na to i pozvani, jer i Hristos postrada za vas, ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama; On grijeha ne učini, niti se nađe prijevara u ustima njegovim; On vrijeđan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući, ne prijećaše, nego je prepustio Onome koji pravedno sudi. On grijehe naše sam iznese na tijelu svojem na drvo, da za grijehe umremo, i za pravdu živimo, jer se njegovom ranom iscijeliste. Jer bijaste kao izgubljene ovce, ali sada se vratiste Pastiru i Episkopu duša vaših.““ 1. Petrova 2:21-25

„„Zato i Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen tijelom, a oživjevši duhom;““ 1. Petrova 3:18

„„Dječice moja, ovo vam pišem da ne sagriješite; i ako neko sagriješi, imamo Zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika.““ 1. Jovanova 2:1

„„I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist.“… „I znate da se On javi da grijehe naše uzme; i grijeha u Njemu nema.“… „Dječice, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan;““ 1. Jovanova 3:3, 5, 7

„„I anđelu Crkve u Filadelfiji napiši: Tako govori Sveti, Istiniti, koji ima ključ Davidov, koji otvara i niko neće zatvoriti, i koji zatvara i niko neće otvoriti.““ Otkrivenje 3:7

„„I anđelu Crkve u Laodikiji napiši: Tako govori Amin, Svjedok vjerni i istiniti, Začetnik tvorevine Božije:““ Otkrivenje 3:14

OSENIĆE TE

Izraz „oseniti“ upotrebljava se u vezi sa Božjom slavom, kada bi se on pojavio u vidljivom oblaku i/ili ispunio Šator/Hram:

„„A kažem vam zaista: Ima nekih među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstva Božijega. A oko osam dana poslije ovih riječi, uze on Petra i Jovana i Jakova i pope se na goru da se pomoli Bogu. I dok se moljaše postade izgled lica njegovog drugačiji, i odijelo njegovo bijelo i blistajuće. I gle, dva čovjeka govorahu s njim, a to bijahu Mojsej i Ilija, Koji se pokazaše u slavi, i govorahu o ishodu Njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu. A Petar i oni s njim bjehu savladani snom; ali probudivši se vidješe slavu njegovu i dva čovjeka što stajahu s njim. I kad se odvajahu oni od njega, reče Petar Isusu: Učitelju, dobro nam je ovdje biti; da sagradimo tri sjenice: jednu tebi, i jednu Mojseju, i jednu Iliji, – ne znajući šta govori. A dok on to govoraše nastade oblak i zakloni ih; i uplašiše se kada zađoše u oblak. I ču se iz oblaka glas koji govoraše: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega slušajte.““ Luka 9:27-35

„„I objesi zavjesu na vrata od šatora. I oltar za žrtvu paljenicu namjesti na vrata od šatora, šatora od sastanka, i prinese na njemu žrtvu paljenicu, i dar, kao što bješe zapovjedio Gospod Mojsiju. I metnu umivaonicu između šatora od sastanka i oltara, i nali u nju vode za umivanje. I praše iz nje ruke i noge svoje Mojsije i Aron i sinovi njegovi. Kad ulažahu u šator od svjedočanstva i kad pristupahu k oltaru, umivahu se najprije, kao što bješe zapovjedio Gospod Mojsiju.““ Izlazak 40:28-32 LXX

„„Po zapovijesti Gospodnjoj polažahu sinovi Izrailjevi, i po zapovijesti Gospodnjoj ustavljahu se; dokle god stajaše oblak nad šatorom, oni stajahu u okolu““ Brojevi 9:18 LXX

„„A kad se ustavljaše, govoraše: Uvrati se, Gospode, k mnoštvu tisuća Izrailjevijeh.““ Brojevi 10:36 LXX

„„Za Venijamina reče: Mili Gospodu nastavaće bez straha s njim; zaklanjaće ga svaki dan i među plećima njegovijem nastavaće.““ Ponovljeni zakoni 33:12 LXX

„„Jer je tisuća godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji kad mine, i kao straža noćna.““ Psalam 90:4 LXX

BEBA JE POSKOČILA

Zanimljivo je da nam hebrejska Biblija govori kako je David poskakivao i igrao pred Kovčegom, odeven u svešteničku odeždu:

„„I David igraše iz sve snage pred Gospodom, i bješe ogrnut oplećkom lanenijem. Tako David i sav dom Izrailjev nošahu kovčeg Gospodnji podvikujući i trubeći u trube. A kad kovčeg Gospodnji ulažaše u grad Davidov, Mihala kći Saulova, gledajući s prozora, vidje cara Davida gdje skače i igra pred Gospodom, i podrugnu mu se u srcu svojem.““ 2. Samuilova 6:14-16

Nije slučajno što je i Jovan Krstitelj, koji je bio sveštenik iz Aronovog roda, poskočio u utrobi svoje majke kada je čuo Marijin glas — Marije, ljudskog Kovčega Božjeg, u čijem je fizičkom telu obitavao Silni Bog:

„„Ali neće se onako zamračiti pritiješnjena zemlja kao prije kad se dotače zemlje Zavulonove i zemlje Neftalimove, ili kao poslije kad dosađivaše na putu k moru s one strane Jordana Galileji neznabožačkoj. Narod koji hodi u tami vidjeće vidjelo veliko, i onima koji sjede u zemlji gdje je smrtni sjen zasvijetliće vidjelo.“… „Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: Divni, Savjetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.““ Isaija 9:1-2, 6-7 – up. 10:20-21; Matej 4:12-16; Luka 126-33, :78-79

„„Saberi se sada u čete, četnice, opsjedi nas, neka biju prutom po obrazu sudiju Izrailjeva. A ti, Vitlejeme-Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena. Zato će ih ostaviti dokle ne rodi ona koja će roditi; tada će se ostatak braće njegove vratiti sa sinovima Izrailjevijem. I stajaće i pašće ih silom Gospodnjom, veličanstvom imena Gospoda Boga svojega; i oni će nastavati, jer će On tada biti velik do krajeva zemaljskih.““ Mihej 5:1-4 – up. Matej 2:1-6; Luka 2:1-7

I POVIKA JAKIM GLASOM

Jelisavetina reakcija upadljivo podseća na način na koji je Božji narod reagovao pred Kovčegom saveza:

„„I tako sav narod Izrailjev praćaše kovčeg zavjeta Gospodnjega klikujući i trubeći u trube i u rogove i udarajući u kimvale i u psaltire i u gusle. A kad kovčeg zavjeta Gospodnjega ulažaše u grad Davidov, Mihala, kći Saulova, gledajući s prozora, vidje cara Davida gdje skače i igra, i podrugnu mu se u srcu svom.““ 1. Dnevnika 15:28-29 LXX

„„Potom postavi pred kovčegom Gospodnjim sluge između Levita da pominju i slave i hvale Gospoda Boga Izrailjeva: Asafa, poglavara, a drugoga za njim Zahariju, i Jeila i Semiramota i Jehila i Matatiju i Elijava i Venaju i Ovid-Edoma; i Jeilo udaraše u psaltire i gusle, a Asaf u kimvale““ 1. Dnevnika 16:4-5 LXX

„„A kad sveštenici izidoše iz svetinje, jer sveštenici koji se nađoše osveštaše se ne pazeći na red, I Leviti pjevači svi, koji bijahu uz Asafa i Emana i Jedutuna, i sinovi njihovi i braća njihova, obučeni u tanko platno, stajahu s kimvalima i psaltirima i s guslama s istočne strane oltaru, i s njima sto i dvadeset sveštenika koji trubljahu u trube, I kad oni koji trubljahu u trube i koji pjevahu, složno jednijem glasom hvaljahu i slavljahu Gospoda, i kad podizahu glas uz trube i kimvale i gusle, hvaleći Gospoda da je dobar, da je dovijeka milost njegova, tada se napuni oblaka dom Gospodnji, Te ne mogahu sveštenici stajati da služe od oblaka, jer se slave Gospodnje napuni dom Božji.““ 2. Dnevnika 5:11-14 LXX

MAJKA GOSPODA MOGA DOLAZI K MENI

Nalazimo da David izražava sličan (mada ne i istovetan) osećaj u vezi sa Kovčegom:

„„A kad dođoše do gumna Nahonova, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše na stranu. I Gospod se razgnjevi na Uzu, i udari ga Bog ondje za tu nepažnju, te umrije ondje kod kovčega Božijega. I ožalosti se David što Gospod ubi Uzu. Zato se prozva ono mjesto Fares-Uza do danas. I uplaši se David od Gospoda u onaj dan i reče: Kako će doći k meni kovčeg Gospodnji? I ne htje David odvesti kovčega Gospodnjega k sebi u grad Davidov, nego ga skloni David u kuću Ovid-Edoma Getejina. I osta kovčeg Gospodnji u kući Ovid-Edoma Getejina tri mjeseca, i blagoslovi Gospod Ovid-Edoma i sav dom njegov.““ 2. Samuilova 6:6-11

Davidova i Jelisavetina reakcija bile su slične po tome što su oboje shvatili koliko su potpuno nedostojni da im dođe Božje vidljivo Prisustvo.

TUMAČI

U ovom odeljku navešću protestantske komentare, koji priznaju gorenavedene veze između blažene Majke i Božjeg Kovčega/Šatora. Svako isticanje koje nije u originalu je moje.

Još jedna tačka vredna razmatranja ovde jeste iskreni biološki realizam koji leži u osnovi Marijinog pitanja u 1:34. Anđeo Gavrilo njeno pitanje ne smatra, kao u slučaju Zaharije, izrazom sumnje u autoritet božanske reči upućene njoj, već iskrenom željom za razjašnjenjem nečega što bi ona prepoznala kao nešto bez presedana čak i u biblijskoj istoriji. Ključ je glagol episkiasei („oseniće“). U Septuaginti, kako Bok primećuje, ovaj glagol „upućuje ili na Šekina-oblak koji je počivao na Šatoru (Izlazak 40:34-35; Brojevi 9:18; 10:34) ili na Božje prisustvo u zaštiti njegovog naroda (Psalam 91:4 [LXX 90:4])“. Tako se božansko prisustvo u svetinji nad svetinjama, koje sam Zaharija nije iskusio, ovde predstavlja kao ono koje „oseni“ i nastanjuje, kao šator, ličnost i utrobu Device. Tako će se „Sveti koji će se roditi zvati Sin Božji“. U ovim uparenim događajima postoji udvajajuće ponavljanje, ali i značajno pojačavanje. (David Lyle Jeffrey, Luke (Brazos Theological Commentary on the Bible) [Brazos Press, A Division of Baker Publishing Group, Grand Rapids, MI 2012], str. 28-29)

Gavrilove uvodne reči Mariji – „Raduj se, blagodaću obdarena!“ – povezane su aliteracijom u grčkom i time što spajaju dva motiva protkana kroz čitavo jevanđelje: Bog deluje milostivo, ljudi odgovaraju (prikladno) radošću i hvalom. Mnogi prevodi prvu reč čitaju kao uobičajeni pozdrav, a ne kao poziv na radovanje, i to je moguće. Međutim, osim upotrebe te reči u uvodima pisama namenjenih grčkoj publici u Delima apostolskim 15:23; 23:26, Luka koristi semitski izraz „mir“ kao formulu pozdrava. To ukazuje na to da ovaj pozdrav dodatno upotpunjuje sliku radovanja koja će prožimati Treće jevanđelje (npr. 1:14, 47, 58; 2:10). Štaviše, njegov pozdrav podseća na Sofonija 3:14-15; Zaharija 9:9; Joil 2:21, gde nalazimo formulu: raduj se! + obraćanje + upućivanje na božansko delovanje ili stav na koji je radost prikladan odgovor. „Blagodaću obdarena“, dakle, funkcioniše kao ime za Mariju, označavajući je kao predmet božanske dobročinstva. Ova stvarnost je naglašena i razjašnjena ponavljanjem u st. 30, a zatim je Marija slavi (uz radovanje! – st. 47) u st. 48. Bog je podario svoju milost onoj koja nije imala nikakvog prava na dostojanstven položaj, podigao ju je iz stanja poniženosti i izabrao je da ima središnju ulogu u istoriji spasenja.

Ovu poruku potvrđuje anđelovo objaviteljsko obećanje: „Gospod je s tobom“. To je mnogo više od pozdrava, jer je ovaj jezik svrhovit u istoriji spasenja; u takvim kontekstima ova fraza uverava ljudske posrednike u božanska sredstva i zaštitu. (Joel B. Green, The New International Commentary on the New Testament: Luke [Wm. B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K. 1997], str. 86-87)

Ove paralelne tvrdnje ne ukazuju na polnu aktivnost, ali podrazumevaju božansko delovanje. Sveti Duh se poistovećuje sa Božjom silom na način koji nagoveštava Dela apostolska 1:8. Glagol „doći na“ takođe nagoveštava Dela apostolska 1:8, a potom i događaj Pedesetnice. Tekst može prizvati Isaija 32:15, koji nagoveštava izlivanje Duha na Božji narod kao obeležje doba mira. Druga fraza ima veze sa scenom preobraženja u 9:34, a šire i sa biblijskim izveštajima o manifestacijama Božje slave (npr. Izlazak 40:35; Brojevi 9:18, 22). (Isto, str. 90)

„Blagodaću obdarena“ prevodi kecharitomene (od charitoo, GK 5923), koje ima isti koren kao i reči za „pozdrav“ (chairo, mGK 5897) i „milost“ (charis, GK 5921; st. 30). Marija je „blagodaću obdarena“ zato što je primalac Božje milosti**. Slična kombinacija reči javlja se u Efescima 1:6**–„njegova slavna milost, kojom nas je darežljivo obdario [ista grčka reč kao za „blagodaću obdarena“]“. Neki smatraju da Luka podrazumeva da je izvesna milost pronađena u Marijinom karakteru. Iako bi to moglo biti tako, paralela u Efescima (jedino drugo pojavljivanje glagola charitoo u NZ) pokazuje da je milost o kojoj je ovde reč ona koja se daje svim vernicima nezavisno od bilo kakve njihove sopstvene zasluge. Marija je „našla milost kod Boga“ (st. 30); ona je primalac njegove milosti (st. 28), i stoga može reći: „Duh moj se raduje u Bogu, Spasitelju mome“ (st. 47). „Gospod je s tobom“ podseća na način na koji se anđeo Gospodnji obratio Gedeonu da bi ga uverio u Božju pomoć u zadatku koji je trebalo da primi (Sudije 6:12)…

35 Još jednom (up. st. 15), Luka pominje Svetog Duha, kao što to čini još šest puta u svoja prva dva poglavlja (1:41, 67, 80 [napomena uz tekst TNIV]; 2:25, 26, 27). Reč za „oseniti“ (episkazo, mGk 2173) nosi smisao svetog, moćnog Božjeg prisustva, kao u opisu oblaka koji je „pokrio“ (hebr. sakan****, GK 8905; NIV, „spustio se na“) Šator kada je taj šator bio ispunjen Božjom slavom (Izlazak 40:35; up. Psalam 91:4). Ta reč se koristi u sva tri izveštaja o preobraženju da bi se opisalo osenjivanje oblakom (Matej 17:5; Marko 9:7; Luka 9:34). Isto tako, u svakom izveštaju glas dolazi iz oblaka, identifikujući Isusa kao Božjeg Sina – upadljiv podsetnik na Luka 1:35, gde se život koji proističe iz obavijajućeg oblaka identifikuje kao „Sin Božji“. Fraza „zvaće se Sin Božji“ ne znači da će Isusa oni oko njega kasnije prepoznati kao Sina Božjeg. Biti nazvan „Sin Božji“ jednostavno znači da on jeste „Sin Božji“ (vidi John J. Kilgallen, „The Conception of Jesus [Luke 1:35],“ Bib 78 [1997]“ 232). (Walter L. Leifeld & David W. Pao, The Expositor’s Bible Commentary: Luke-Acts [Zondervan, Grand Rapids, MI 2007], tom 10)

35 Izraz kai apokritheis ho angelos eipen aute, „i anđeo, odgovarajući, reče joj“, verovatno je usklađen sa izrazom iz st. 19. Bezčlani oblik „Sveti Duh“ jeste semitski (up. uz 1:15) i Luka ga nikada ne koristi u poziciji subjekta. eperchesthai epi, „doći na“, jeste septuagintski idiom, ali se u vezi sa Duhom koristi samo u Isaija 32:15 (A N), gde MT ima ye’areh („biće izliven“). Dela apostolska 1:8 imaju epelthontos tou hagiou pnematos eph hymas, „kada Sveti Duh dođe na vas“. Budući da Luka nigde drugde ne govori o dolasku Duha ovim rečima, on verovatno u oba slučaja skreće pažnju na grčki tekst Isaija 32:15: to je eshatološki dolazak Duha koji će učiniti da pustinja postane plodno polje. Luka tesno povezuje pneuma, „Duh“, i dynamis, „sila“ (Luka 4:14; Dela apostolska 1:8; 10:38), ali ih nikada ne poistovećuje sasvim kao ovde. Takođe, sekundarna tvorevina „duh i sila“ radi paralele sa st. 35, što je primećeno uz st. 17, podupire poreklo paralelnih rečenica st. 35 u predanju, a ne u Lukinoj redakciji. Zapazi takođe i tradicionalno povezivanje „Duha“ i „sile“ u Rimljanima 1:4. hypsistou, „Svevišnjega“, moglo bi biti Lukino (6:35; Dela apostolska 7:48), ali paralelne upotrebe hypsistos i theos u st. 32 i 35 ukazuju na suprotno. episkiasei, „oseniće“, kao i epeleusetai, „doći će na“, verovatno je pod uticajem LXX teksta Izlaska 40:35, možda posredstvom izveštaja o preobraženju (Luka 9:34): Marijino iskustvo treba uporediti sa dramatičnim načinom na koji su Božja slava i oblak koji označava njegovo prisustvo sišli na dovršeni Šator. dio kai, „stoga“, moglo bi biti Lukino (Dela apostolska 10:29; 24:26). Samo očigledno sekundarni tekst Propovednika 3:15(A) nudi paralelu za (bukv. „ono što se rađa“). Ovde upotrebljeno hagion, „sveto“, u vezi sa Isusom nije Lukino (Luka 4:34 ponavlja Marko 1:24; Dela apostolska 3:14 jeste tradicionalno [up. 4:27, 30]). Sasvim je moguće da hagion klethesetai, „zvaće se sveto“, odražava qadosh ye’amer iz Isaija 4:3 (LXX ima množinu). klethesetai hyios theou, „zvaće se Sin Božji“, ponavlja semitizam st. 32 (vidi tamo). Sveukupno, dakle, čini se da st. 35 ima semitsku osnovu i strukturu koja je podvrgnuta znatnoj Lukinoj obradi. (John Nolland, Word Biblical Commentary: Luke 1:1-9:20 [Zondervan Academic, Grand Rapids, MI 2016], tom 35A, str. 54)

Stih 34 je shvatan na mnogo načina. Čini se najboljim shvatiti da je Marija razumela da anđeo govori o začeću deteta dok njena postojeća bračna situacija traje: „Nemam polni odnos sa muškarcem“. S pravom je mogla pitati: „Kako to može biti?“

Odgovor je da će se dogoditi još veće čudo nego u slučaju Jelisavete. Duh će doći na nju kao što je obećano za eshatološko razdoblje – onaj Duh kojim će pustinja postati plodno polje (Isaija 32:15, naročito LXX). Božja sila će je oseniti kao u dramatičnom silasku Božje slave i oblaka koji su u pustinji osenili novodovršeni Šator (Izlazak 40:35). Čistom stvaralačkom silom Božjom rodiće se dete čije poreklo nije poreklo uobičajenog ljudskog rađanja. Neverovatno poreklo tog deteta izdvaja ga kao predodređeno za sasvim posebnu ulogu u Božjim namerama. Ta posebna uloga izražena je najpre uopštenije, u prepoznavanju da je on „svet“ (sveto je ono na šta Bog polaže posebno pravo [Luka 2:23; up. Izlazak 13:2,12] i sa čim je posebno povezan [Izlazak 4:5; 25:8]), a zatim određenije, u mesijanski obojenoj tvrdnji da je on „Sin Božji“. Ostajemo sa dobrom merom tajne. Ono što se naglašava jeste potpuna inicijativa Boga u davanju mesijanskog Sina. (Isto, str. 59)

Jelisavetina snažna reakcija odražava njeno stanje nadahnuća. anaphonein****, „povikati“, u LXX se (5 puta) upotrebljava samo u vezi sa glasnim zvukom obožavanja, ali to verovatno ovde nije u vidokrugu. Marija je možda svesno smeštena u tradiciju Jailje i Judite (Sudije 5:24; Judita 13:18) kao slaba žena kroz koju Bog donosi izbavljenje (R. E. Brown, Birth, 342). Jelisaveta ne želi niti daje blagoslov, nego prepoznaje blagoslovenost. Spitta (ZNW 7 [1906] 282-85) osporava da je Marija u ovom trenutku trudna, na osnovu kasnijeg pominjanja u 2:5, ali to potiče iz zasebno prenošene tradicije. Priroda blagoslovenosti majke i deteta ostaje neodređena u Jelisavetinim rečima blagoslova, ali se jasno odaje u pitanju iz st. 43.

43 Jelisavetino pitanje moglo bi da bude odjek jezika bilo 2. Samuilove 6:9 bilo 24:21. Prvom mestu treba dati prednost kao bližem po jeziku, ali naročito zato što odražava strahopoštovanje (strah) pred Božjim delovanjem i prisustvom. MT je bliži nego LXX. „Moj Gospod“ je dvorski izraz (up. Danilo 4:19) i odražava mesijansku upotrebu Psalma 110:1 (up. Luka 20:41-44; Dela apostolska 2:34). Luka bi upotrebio tou Kyriou, „Gospod“. Ponekad se st. 43 smatra lukanskim umetkom koji prekida tok st. 42 i 44 (Raisanen, Mutter Jesu, 108-9). Teškoća je stvarna, ali bez st. 43 priroda blagoslovenosti ostaje neizrečena. Zapravo su st. 44-45 pod sumnjom da su lukansko proširenje. Jelisaveta ovde izražava svoje zapanjeno saznanje da je pohodi ona koja je trudna sa mesijanskim detetom. (Isto, str. 67)

Odjeci 2. Samuilove 6:2-19 nalaze se u st. 41, 43, 44, a možda i u st. 56. Osim u poslednjem slučaju, reč je o preuzimanju jezika koji izražava paradigmatski odgovor na ono što obeležava prisustvo i delovanje Boga. Ako se prihvati i poslednji slučaj (st. 56; up. 2. Samuilova 6:11), onda moramo ići dalje i reći da je to preuzimanje paradigmatskih odgovora umetnički sprovedeno tako što se prisustvo Marije (ili nerođenog Isusa) tretira kao ravno prisustvu kovčega saveza…

Pošto ju je anđeo Gavrilo obavestio o Jelisavetinoj trudnoći, Marija željno kreće na dugo putovanje da bude s njom, osećajući da deli sa Jelisavetom istu sudbinu čudesnog materinstva. Stigavši u Zaharijinu kuću, Marija pozdravlja Jelisavetu, i upravo taj trenutak pozdrava pokreće radnju perikope. U skladu sa jevrejskom tradicijom o takvim stvarima (Postanje 25:22-23; Tg. Ket. Psalam 68:27), nerođeni Jovan prenatalno anticipira svoj kasniji položaj u odnosu na Isusa (up. Jovan 3:29). Jezik kojim je opisano Jovanovo delovanje odjek je onoga u 2. Samuilovoj 6:16 o Davidu koji igra pred kovčegom saveza. Dok Jelisaveta odgovara na pozdrav, nerođeni Jovan odgovara neposredno na prisustvo nerođenog Isusa: Jelisavetin nadahnuti blagoslov u st. 42 uzima u obzir oboje. Jelisavetine reči jesu Duhom nadahnuto tumačenje pokreta njenog nerođenog deteta (st. 44).

Jelisaveta ne želi niti daje blagoslov, nego prepoznaje blagoslovenost. Marijina blagoslovenost je u tome što nosi mesijansko dete, koje je pak blagosloveno zbog svog jedinstvenog identiteta i uloge. Marija je možda svesno smeštena u tradiciju Jailje i Judite (Sudije 5:24; Judita 13:8) kao slaba žena kroz koju Bog donosi izbavljenje. Jelisavetino pitanje (st. 43) odjek je 2. Samuilove 6:9 u svom izrazu strahopoštovanja (straha) pred Božjim delovanjem i prisustvom. „Moj Gospod“ je dvorski izraz (up. Danilo 4:19) i odražava mesijansku upotrebu Psalma 110:1 (up. Luka 20:41-44). Značaj postupka nerođenog Jovana podvučen je dodatnom pažnjom koja mu se posvećuje u st. 44. I Zaharija i Marija izdvojeni su za anđeosko otkrivenje. Jelisaveta, hvaleći Marijinu veru, implicitno suprotstavlja Marijino radosno predanje volji Božjoj (st. 38) neverici sopstvenog muža (st. 18, 20): kao što je Isusovo začeće veće čudo od Jovanovog, tako je i Božji potez da ga pokrene bio dočekan primerenijom spremnošću ljudskog roditelja nego što je to bio slučaj sa Jovanom. (Isto, str. 74-75)

Luka 1:28. χαῖρε, κεχαριτωμένη: ave plena gratiâ, Vulg[4], na šta Farrar (C. G. T.) primećuje: „ne gratiâ plena, nego gratiâ cumulata“; veoma obdarena ili omiljena kod Boga.—χαριτόω je helenistička reč i, osim ovde, nalazi se samo u Efescima 1:6 u Novom zavetu.—ὁ Κύριος μετὰ σοῦ, Gospod (Jehova) je ili neka bude s tobom, uz podrazumevano ἐστί ili ἔστω; oba prevoda praktično izlaze na isto.[4] Vulgata (Jeronimova revizija starog latinskog prevoda). (Expositor’s Greek Testament)

28. veoma omiljena—reč koja se drugde upotrebljava samo jednom (Efescima 1:6, „primljeni“): uporedi Luka 1:30, „si našla blagodat u Boga“. Greška u prevodu Vulgate, „puna milosti“, obilato je iskorišćena od strane Rimske crkve. Kao majka našega Gospoda, ona je po spoljašnjem odlikovanju bila najviše „Blagoslovena si ti među ženama“; ali neka poslušaju sopstvene Gospodnje reči: „Vaistinu, blaženi su oni koji slušaju riječ Božiju i drže je.“ (Vidi o [1537] Luka 11:27). (Jamieson-Fausset-Brown Bible Commentary)

I sila Svevišnjega oseniće te. Pod „silom Svevišnjega“ ne misli se na Gospoda Isusa Hrista, koji se ponekad naziva silom Božjom, nego pre na Svetoga Duha, kao i ranije, koji se naziva prstom Božjim i silom s visine, Luka 11:20 osim ako se ne bi smatralo da se misli na savršenstvo božanske sile zajedničko svima trima licima; i time se ukazuje na sredstvo kojim je ta čudesna stvar imala biti izvedena, naime silom Božjom, koja nije trebalo da bude upotrebljena samo u oblikovanju Hristove ljudske prirode, nego i u zaštiti device od svake sumnje i optužbe za greh, i u odbrani njene nevinosti i vrline, tako što je pokrenula Josifa da je uzme za ženu. U reči „oseniti“ neki misle da postoji aluzija na Duha Božjeg koji se nosio nad vodama, u Postanju 1:2 kada ih je natkriljivao, kako se ta reč može prevesti; a to je i njen smisao, prema jevrejskim piscima (y), kao kada kokoška, ili bilo koja druga ptica, leži na jajima da bi izlegla svoje mlade; drugi su pak mislili da aluzija može biti na , (z), „bračni pokrivač“: koji je bio veo, ili baldahin, poput šatora, oslonjen na četiri motke, pod kojim su se mladoženja i mlada zaručivali; ili, kako misli dr Lightfoot, reč je o suzdržanom izrazu koji aludira na bračne zagrljaje, označene time što muškarac prostire skut svoje haljine preko žene, što je Ruta tražila od Voza, Ruta 3:9 premda jevrejski pisci kažu (a) da taj izraz izražava čin braka, odnosno uzimanja za ženu. Izraz „biti osenjen“, ili „pokriven duhom proroštva“, kakva je bila i devica, upotrebljava Targumista, na 1. Dnevnika 2:55. (Gill’s Exposition of the Entire Bible)

Stih 35. – Sveti Duh doći će na tebe, i sila Svevišnjega oseniće te. Anđeo ponovo koristi izraz „Svevišnji“ kada aludira na večnog Oca. Gavrilov izraz „sila Svevišnjega oseniće te“ podseća nas na uvodne reči Postanja, gde pisac opisuje osvit života u stvaranju rečima: „Duh Božji lebdio je [ili: ‘natkriljivao’] nad bezdanom.“ „Reč je začeta u utrobi žene, ne na ljudski način, nego jedinstvenim, moćnim, nevidljivim, neposrednim delovanjem Svetoga Duha, čime je devica, izvan zakona prirode, bila osposobljena da začne, i ono što je u njoj začeto bilo je od početka i potpuno posvećeno“ (čl. 3, biskup Pearson o Simvolu vere). Luka 1:35 (Pulpit Commentary)

Oseniće te

„Označava najblaže i najnežnije delovanje božanske sile, tako da božanski oganj ne sažeže Mariju, nego je učini plodnom“ (Bengel). Uporedi Izlazak 33:22; Marko 9:7. Uporedi klasičnu legendu o Semeli, koja je, budući voljena od Jupitera, molila da joj se pojavi onako kako se pojavljuje na nebu, u svoj strahoti gromovnika, te ju je sažegla njegova munja. Metafora u toj reči uzeta je od oblaka u kojem se Bog pojavljivao (Izlazak 40:34; 1. Carevima 8:10). (Vincent’s Word Studies)

35. oseniće te] kao Šekinom i Oblakom slave (vidi o Luka 2:9, Luka 9:34). Vidi raspravu o Šekini kod Meuschena, str. 701–739. O visokoj teološkoj tajni vidi Pearson, On the Creed, čl. iii. Vidi o Luka 2:9.to sveto] „svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika“ Jevrejima 7:26. „On grijeha ne učini“ 1. Petrova 2:22.koje će se roditi od tebe] Radije, koje je u tvojoj utrobi. Galatima 4:4, „koji se rodi od žene“.Sin Božji] Ovaj naziv daje našem Gospodu gotovo svaki od svetih pisaca u Novom zavetu, i to na mnoštvu mesta. (Cambridge Bible for Schools and Colleges)

28–33 U judaizmu je za muškarca uobičajeno bilo tabu da pozdravi nepoznatu ženu. Prići zaručenoj ženi i pozdraviti je moglo se čak shvatiti kao dovođenje u pitanje autoriteta njenog verenika. Gavrilov zadatak da neudatoj i društveno beznačajnoj mladoj ženi u nevažnom selu saopšti da će roditi dete pun je društvenih prepreka. Kako je, dakle, ironično Gavrilovo obraćanje: „Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom“ (st. 28). Šta je u Marijinim okolnostima povoljno? Origen se divio Gavrilovom obraćanju, ne nalazeći ništa slično u čitavom Svetom pismu.75 Akvinski se divio tome što je anđeoski blagoslov prvi slučaj u Svetom pismu da anđeo iskazuje poštovanje ljudskom biću. Reč za „pozdrav“ (grč. chaire) uobičajen je grčki pozdrav, ali se reč za „veoma omiljenu“ (kecharitōmenē) javlja samo ovde i u Efescima 1:6. Ta druga reč izvedena je iz grčke reči za „milost“ i važnija je, jer je u Novom zavetu milost rezervisana isključivo za božanska dela. Kecharitōmenē (particip perfekta pasiva) nosi smisao „ti koja si obdarena milošću“, sa naglaskom na anticipirajuću, odnosno prevenijentnu milost. Marija ne zaslužuje Božju naklonost, nego, kao i Gedeon (Sudije 6:12), u ovom neobičnom obraćanju i neobičnom pohođenju, ona prima Božji unapred određeni blagoslov. Uveravanje da je „Gospod je s tobom“, koje se takođe može naći u Sudije 6:12 i Ruta 2:4, gotovo je sigurno tvrdnja, a ne izraz želje (tj. „Neka Gospod bude s tobom“). Ono uverava Mariju u činjenično stanje: Bog je s njom. Ono ne usmerava njenu pažnju na neko šta (na niz ishoda), nego na neko ko — na lično delovanje Gospoda koji je s tobom, prizivajući možda Božje otkrivenje Mojsiju u Izlasku 3 kao Boga koji čuje, vidi i zna, „Boga-koji-je-s-tobom“ koji prodire u ljudsku arenu. Kao i Mojsije, Marija je primalac Božje neočekivane, nezaslužene i neodoljive milosti. Bengel je uhvatio iznenađenje blagovesti rekavši da Marija „nije majka milosti, nego kći milosti“.78 …

Za razumevanje slavne eshatološke izjave iz st. 35 presudno je važna reč „oseniti“ (grč. episkiazein), koja priziva božanski oblak koji je osenio skiniju u Izlasku 40:35 (LXX). Kada je sav rad na skiniji bio dovršen (Izlazak 40:33), Bog ju je osenio (episkiazein) i ispunio svojim prisustvom i slavom. U skiniji je Bog izabrao da se materijalizuje i lokalizuje unutar određenog vremena i prostora. Luka koristi ovu inače neupadljivu reč, koja se javlja na samo tri druga mesta u Starom zavetu, da opiše božansko osenjenje Marije (st. 35). Božanski oblak koji je uspostavljao njegovo prisustvo na nekom mestu sada to čini u nekoj ličnosti****. Božansko osenjenje zemaljske skinije bilo je praslika žive skinije, ovaploćenja. Jovanova neponovljiva izjava da „Logos postade tijelo i nastani se među nama“ (Jovan 1:14) ponavlja ovaj motiv, jer grčka reč koja stoji iza glagola „nastanio se“, skēnoun****— „razapeti šator“ — priziva skiniju. Episkiazein se ponovo javlja na preobraženju (9:34–36), kada božanski oblak oseni njih — Isusa i Petra, Jakova i Jovana — označavajući božansko osposobljavanje apostola za misiju, događaj na koji se podseća u 2. Petrovoj 1:16–18. Božanski oblak koji je vodio Izrailjce kroz pustinju i ispunio skiniju na Sinaju dovršava dramu spasenja tako što Marijinu utrobu ispunjava Isusom, Sinom Božjim, a kroz Isusa i apostolsku zajednicu vere.89

89 Rasprava o Božanskoj Senci kod Browna, Birth, 327–28 potcenjuje ovaj stvaralački motiv, kao i značajnu upotrebu reči episkiazein u vezi s njim. Irinej, Haer. 3.11.3, izražava jedinstvenost ovaploćenja suprotstavljajući ga svim oblicima grčke i gnostičke religije: „Po mišljenju nijednog od jeretika [Valentina, Vasilida, Markiona itd.] Reč Božja nije postala telo. Jer ako neko pažljivo ispita sve njihove sisteme, naći će da svi oni uvode Reč Božju ne kao onu koja se ovaplotila [lat. sine carne] i kao nestradalnu, kao što je i Hristos odozgo. Drugi smatraju da se on javio kao preobraženi čovek; ali tvrde da se on niti rodio niti ovaplotio, dok drugi drže da on uopšte nije uzeo ljudski oblik, nego da je, kao golub, sišao na onoga Isusa koji se rodio od Marije.“ (James R. Edwards, The Gospel according to Luke, izdanje Wm. B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K. 2015)

Jelisaveta je uzorna u svom odgovoru. Ona je „zadivljena svetiteljka“. Njen stav sažet je u pitanju „otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni?“ Ovde je ponizno zadivljenje time što može neposredno da učestvuje u Božjem planu i da ga vidi na delu (2. Samuilova 6:9; 24:21). Svi koji imaju ulogu u Božjem planu treba da dele ovo čuđenje. (Darrel Bock, The IVP New Testament Commentary Series: Luke, Grant R. Osborne urednik serije, D. Stuart Briscoe i Haddon Robinson konsultantski urednici, izdanje InterVarsity Press, Downers Grove, Illinois/ Leicester, England 1994)

1:42 Jelisaveta je radosno povikala. Glagol anaphōneō [400, 430] upotrebljen je samo ovde u Novom zavetu; ponekad se koristi u LXX u kontekstima obožavanja i hvale (1. Dnevnika 15:28; 16:4–5, 42; 2. Dnevnika 5:13). Tema radosti svakako je istaknuta u ovim pričama o rođenju. (Allison A. Trites i William J. Larkin, Cornerstone Biblical Commentary with the Entire Text of the New Living Translation: Luke-Acts, glavni urednik Philip W. Comfort, izdanje Tyndale House Publishers, Inc., Carol Stream, IL 2006)

1:43 Moj Gospod. Ovo pokazuje da je težište ovog izveštaja više na Marijinom detetu nego na samoj Mariji. Ovde je „Gospod“ jasno hristološki naziv i odnosi se na Isusa. Taj naziv se u našem izveštaju (i u Luki 1–2 uopšte) upotrebljava i za Boga (1:46) i za Isusa (1:43; up. Dela apostolska 2:36), i otkriva veličinu Marijinog deteta već pre njegovog rođenja. Dok se naziv „Gospod“ za Isusa u Marku upotrebljava samo šest puta, 60 kod Luke se upotrebljava preko dvadeset puta. 61 Tome se može dodati devetnaest puta kada se Isusu obraća u vokativu kao Gospodu. Pre svega se vaskrsenjem Marijino dete prepoznaje kao Gospod (Dela apostolska 2:36), premda ovaj stih pokazuje da je on već od svog začeća bio Gospod. Upotreba naziva „Gospod“ pokazuje da je Luka razumeo Isusa kao onoga koji stoji na drugačijem nivou od ostalih. On je, poput Boga, dostojan naziva „Gospod“.

61 Luka 1:76; 2:11; 3:4; 6:5; 7:13, 19; 10:1, 39, 41; 11:39; 12:42; 13:15; 17:5–6; 18:6; 19:8, 31, 34; 20:42–44; 22:61 [dvaput]; 24:3, 34. (Robert H. Stein, The New American Commentary: Luke, tom 24, izdanje Broadman & Holman Publishers, Nashville, TN 1992)

Ako nije drugačije naznačeno, biblijski navodi preuzeti su iz New American Standard Bible (NASB).