Proroštvo koje dokazuje da je Muhamed prevarant
Dodatak
U ovom odeljku (https://www.samshmnthelogy.net/post/a-prophecy-that-proves-muhammad-s-a-fraud-pt-2) pokazaću da čak i ako prihvatimo tradicionalno tumačenje Kurana 30:1-5, po kojem je reč o predviđanju da će Rimljani poraziti Persijance, to i dalje ispada lažno proroštvo koje razotkriva Muhameda kao prevaranta i šarlatana.
Prema muslimanskoj nauci, Kuran 30:1-5 je navodno „objavljen“ približno oko 615. godine i odnosi se na poraz Rimljana od Persijanaca. To znači da je Kuran predvideo da će Rimljani odneti pobedu negde između 618. i 624. godine, budući da su, kao što smo videli u prethodnim odeljcima, muslimanski izvori tvrdili da arapska reč bidi u 4. stihu označava vremenski period od 3 do 9 godina.
Međutim, kada pogledamo enciklopedije i druge izvore, otkrivamo da se rimska pobeda nije dogodila sve do 13 godina kasnije, a ne u roku od 3 do 9 godina koji Kuran propisuje.
Enciklopedija Amerikana, izdanje iz 2000, tom 4, str. 115, pod odrednicom Iraklije, navodi:
Iraklije je zatekao carstvo u unutrašnjim previranjima. Sloveni su pretili na Balkanu, Persijanci i Vizigoti u Maloj Aziji; 615. Persijanci su stigli do Bosfora, a 619. osvojili su Egipat. Iraklije se najpre usredsredio na unutrašnju reorganizaciju carstva. Zatim je 622. napustio Konstantinopolj da bi započeo protivnapad na Persijance. Njegove vojne reforme urodile su plodom KADA JE 627. UNIŠTIO PERSIJSKU VOJSKU KOD NINIVE. (Podebljanje i verzal moji)
Na str. 421, pod odrednicom Hozroje II, Amerikana piše:
… Godine 614. Hozrojeva vojska ušla je u Jerusalim, opljačkala Hram Svetog groba i odnela „Časni krst“ u sasanidsku prestonicu Ktesifon. Godine 617. Persijanci su zauzeli Halkedon, naspram Konstantinopolja. Tek kada su snage cara Iraklija prešle Crno more i prešle u ofanzivu na istoku, vojske Hozroja i njegovog glavnog vojskovođe Šahrbaraza bile su poražene u nizu sjajnih pohoda (622-625).
Godine 626, Hozrojeva vojska, sada okupljena pod njegovim vojskovođom Šahinom, opsela je Konstantinopolj. Ali Iraklije je ponovo napao Persiju preko Jermenije i krenuo na kraljevsku rezidenciju Dastagird, iz koje je Hozroje pobegao. Dinastički prevrat doveo je do Hozrojevog pogubljenja 628 — kraj koji je, kako su pesnici pevali, bio utoliko sramniji zbog izgubljene slave. (Podebljanje i verzal moji)
Pod odrednicom Iraklije, Enciklopedija Britanika piše:
Godine 614. Persijanci su osvojili Siriju i Palestinu, zauzevši Jerusalim i ono što se verovalo da je Hristov krst, a 619. zaposeli su Egipat i Libiju…
Godine 622, odeven kao pokajnik i noseći svetu ikonu Bogorodice, napustio je Konstantinopolj, dok su se iz njegovih mnogih svetilišta uzdizale molitve za pobedu nad persijskim zoroastrijancima, za povraćaj Krsta i ponovno osvajanje Jerusalima…
Naredne dve godine posvetio je pohodima u Jermeniji, čije je ljudstvo bilo od životnog značaja za carstvo, i pustošećem upadu u Persiju. Godine 625. Iraklije se povukao u Anatoliju. Bio je ulogoren na zapadnoj obali reke Sar kada su se persijske snage pojavile na suprotnoj obali. Mnogi njegovi ljudi nagrnuli su nesmotreno preko mosta i neprijatelj ih je uhvatio u zasedu i uništio.
Izašavši iz svog šatora, Iraklije je video kako pobedonosni Persijanci prelaze most. Sudbina carstva visila je o koncu. Zgrabivši mač, potrčao je na most i posekao persijskog vođu Persijanci su osvojili Siriju i Palestinu, zauzevši Jerusalim i ono što se verovalo da je Hristov krst, a 619. zaposeli su Egipat i Libiju…
Godine 622, odeven kao pokajnik i noseći svetu ikonu Bogorodice, napustio je Konstantinopolj, dok su se iz njegovih mnogih svetilišta uzdizale molitve za pobedu nad persijskim zoroastrijancima, za povraćaj Krsta i ponovno osvajanje Jerusalima…
Naredne dve godine posvetio je pohodima u Jermeniji, čije je ljudstvo bilo od životnog značaja za carstvo, i pustošećem upadu u Persiju. Godine 625. Iraklije se povukao u Anatoliju. Bio je ulogoren. Njegovi vojnici sklopili su redove za njim i odbili neprijatelja.
Godine 626 Persijanci su napredovali do Bosfora, nadajući se da će se pridružiti Avarima u napadu na kopnene zidine Konstantinopolja. Ali Rimljani su potopili primitivnu avarsku flotu koja je trebalo da prebaci persijske jedinice preko Bosfora i odbili su avarski napad koji je ostao bez podrške. Iraklije je ponovo napao Persiju i u decembru 627, posle marša preko jermenskih visoravni u ravnicu Tigra, sukobio se s Persijancima blizu ruševina Ninive. Tamo je, na svom čuvenom bojnom konju, ubio tri persijska vojskovođe u dvoboju, jurnuo u neprijateljske redove na čelu svojih trupa, ubio persijskog zapovednika i rasterao persijsku vojsku.
Mesec dana kasnije, Iraklije je ušao u Dastagird s njegovim zapanjujućim blagom. Hozroja je zbacio njegov sin, s kojim je Iraklije sklopio mir, ZAHTEVAJUĆI SAMO POVRAĆAJ KRSTA, zarobljenika I OSVOJENE RIMSKE TERITORIJE. Vrativši se trijumfalno u Konstantinopolj, dočekan je kao Mojsije, Aleksandar, Scipion. GODINE 630. LIČNO JE VRATIO KRST CRKVI SVETOG GROBA U JERUSALIMU. (Podebljanje i verzal moji)
Još jedan naučni izvor slaže se da se potpuni poraz Persijanaca odigrao oko 628. godine:
„Preteći stav avarskog kana učinio je neophodnim da se car vrati u Konstantinopolj. Danak koji se plaćao Avarima tada je povećan, a bliski carevi srodnici poslati su kanu kao taoci, tako da je Iraklije mogao da nastavi rat s Persijom do marta 623. Uprkos porazu iz prethodne godine, Hozroje II je ODBIO DA RAZMOTRI PRIMIRJE, i poslao je caru pismo puno najuvredljivijih izraza i bogohulnih reči protiv hrišćanske vere. Prolazeći kroz Kapadokiju, Iraklije se ponovo uputio ka Jermeniji. Dvin je zauzet na juriš i sravnjen sa zemljom, a mnogi drugi gradovi doživeli su istu sudbinu. Car je zatim krenuo ka jugu i pošao na Ganzak, prestonicu prvog Sasanida Ardašira i važno versko središte Persije. Hozroje je bio primoran da beži iz grada, koji je pao u ruke Vizantinaca, a veliko persijsko svetilište, Zaratustrin hram vatre, razoreno je iz osvete za pljačku Jerusalima. Iraklije se potom povukao s bezbroj zarobljenika da prezimi iza Araksa. Ovde je stupio u vezu s hrišćanskim kavkaskim plemenima i uspeo da pojača svoju vojsku Lazima, Abazgima i Iberima. Položaj je, međutim, bio težak, pa je narednu godinu proveo na jermenskoj teritoriji u iscrpljujućoj borbi protiv persijskih napada. Nije uspeo u pokušaju da se probije u Persiju. Godine 625. pokušao je da dopre do neprijateljskog tla zaobilaznim putem kroz Kilikiju, ali opet bez ikakvog ODLUČUJUĆEG rezultata, i UPRKOS NEKIM POBEDAMA povukao se preko Sevastije u oblast Ponta kako se zima približavala.
„Persijanci su sada ponovo mogli da pređu u ofanzivu, i 626. godine Konstantinopolj je morao da se suoči sa strašnom opasnošću dvostrukog napada Persijanaca i Avara. Toga se Iraklije oduvek pribojavao i pokušavao je to da izbegne otkupljujući Avare ponižavajućim ustupcima…
„U vreme kada je njegova prestonica bila u smrtnoj opasnosti, Iraklije i njegova vojska bili su u dalekoj Laziki. On je sada ugovorio savez s Hazarima, kao što je ranije učinio s kavkaskim narodima, i tako nastali vizantijsko-hazarski sporazum postao je od tada jedna od glavnih odlika carske istočne diplomatije. Kao saveznici carskih trupa, Hazari su se borili protiv Persijanaca na kavkaskom i jermenskom tlu. U jesen 627. car je započeo svoj veliki pohod na jug, u srce neprijateljske teritorije. Ovde je morao da se osloni na sopstvene snage, budući da Hazari nisu mogli da izdrže tegobe pohoda i vratili su se kući. Uprkos tome, POČETKOM DECEMBRA Iraklije je stajao pred Ninivom. UPRAVO JE OVDE VOĐENA SMRTONOSNA BITKA KOJA JE ZAISTA ODLUČILA ISHOD SUKOBA IZMEĐU PERSIJANACA I VIZANTINACA. PERSIJSKA VOJSKA JE PRAKTIČNO ZBRISANA I VIZANTIJA JE DOBILA RAT. Iraklije JE NASTAVIO SVOJE POBEDONOSNO NAPREDOVANJE I POČETKOM 628. zauzeo je Dastagerd, omiljenu rezidenciju persijskog kralja, iz koje je ovaj morao naglo da se povuče. U PROLEĆE 628. u Persiji su se odigrali događaji KOJI SU SVAKU DALJU BORBU UČINILI NEPOTREBNOM. Hozroje je zbačen i ubijen, a njegov sin Kavad-Široje, koji ga je nasledio, odmah je sklopio sporazum s vizantijskim carem. Zahvaljujući sopstvenim uspesima i potpunom slomu Persijanaca, Vizantinci su obezbedili povraćaj cele teritorije koja im je nekada pripadala, pa su Jermenija, rimska Mesopotamija, Sirija, Palestina i Egipat vraćeni. Nekoliko meseci kasnije Široje je na samrtnoj postelji imenovao vizantijskog cara za staratelja svoga sina: Hozroje II je nekada cara nazivao svojim robom, ALI SE POLOŽAJ SADA OBRNUO, i Široje je proglasio svog sina i naslednika robom vizantijskog cara.1
„Posle šest godina odsustva Iraklije se vratio u svoju prestonicu. Njegov sin Konstantin, patrijarh Sergije, sveštenstvo, senat i narod dočekali su ga na obali Male Azije s maslinovim grančicama i upaljenim svećama, s himnama i radosnim klicanjem. Dok su se rimske provincije čistile od Persijanaca, Iraklije je otišao u Jerusalim U PROLEĆE 630. Ovde je 21. marta, uz veliko slavlje, ponovo podigao Časni krst otet od Persijanaca, i tim svečanim činom SIMBOLIZOVAO POBEDONOSNI ZAVRŠETAK PRVOG VELIKOG SVETOG RATA HRIŠĆANSTVA. Neprijatelji pred kojima je Vizantija nekada drhtala sada su ležali ničice. BORBA KOD NINIVE SLOMILA JE PERSIJSKU MOĆ, a bitka kod Konstantinopolja bacila je u prah ponos Avara…“ (Georgije Ostrogorski, History of the Byzantine State [Rutgers University Press, Revised Edition 1969], str. 101-104 https://books.google.com/books?id=PjMts15kLz0C&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false; podebljanje i verzal moji)
1 Prema Nikiforu 20 i dalje, on je pisao Irakliju: ’Kao što ti kažeš da je tvoj Bog bio prinet starcu Simeonu, tako i ja prinosim tvog roba, svog sina, u tvoje ruke’. (Isto, str. 103)
Ironično, čak se i muslimanski učenjaci slažu sa svetovnom datacijom pobede Rimljana nad Persijancima. Pokojni muslimanski prevodilac A. Jusuf Ali u dodatku svom engleskom prevodu naveo je:
16. U tim očajnim okolnostima Iraklije je zamislio genijalan plan. Znao je da su Persijanci slabi na moru. Iskoristio je svoju pomorsku moć da ih napadne s leđa. Godine 622. (godine hidžre) prebacio je svoju vojsku morem preko Egejskog mora u zaliv južno od planina Taurusa. Vodio je odlučujuću bitku s Persijancima kod Isa, na istoj ravnici na kojoj je Aleksandar Veliki porazio Persijance svoga doba u svom čuvenom pohodu na Siriju i Egipat. Persijanci su bili iznenađeni i razbijeni. ALI SU I DALJE IMALI VELIKU VOJSKU U MALOJ AZIJI, koju su mogli upotrebiti protiv Rimljana da Iraklije nije izveo JOŠ JEDAN, jednako neočekivan pohod morem sa severa. Vratio se morem u Konstantinopolj, sklopio ugovor s Avarima i uz tu pomoć držao Persijance na odstojanju oko prestonice. Zatim je vodio TRI POHODA, 623, 624. I 625. GODINE, duž južne obale Crnog mora i ponovo napao Persijance s leđa u oblasti oko Trapezunta i Karsa. Preko Jermenije prodro je u Persiju i stigao u Mesopotamiju. Sada je bio u položaju da udari U SAMO SRCE PERSIJSKOG CARSTVA. ODLUČUJUĆA BITKA VOĐENA JE NA TIGRU BLIZU GRADA MOSULA U DECEMBRU 627. Pre te bitke, međutim, pobrinuo se da pridobije savez Turaka i uz njihovu pomoć da oslobodi Konstantinopolj 626. GODINE od Persijanaca i podmuklih Avara koji su se tada pridružili Persijancima.
17. Iraklije je PROSLAVIO SVOJ TRIJUMF U KONSTANTINOPOLJU U MARTU 628. MIR JE POTOM SKLOPLJEN IZMEĐU DVA CARSTVA NA OSNOVU STATUS QUO ANTE****. Iraklije je, ispunjavajući zavet koji je dao, u jesen otišao na jug u Emesu (Hims), a odatle pešice krenuo u Jerusalim DA PROSLAVI SVOJE POBEDE I VRATI NA NJEGOVO MESTO ČASNI KRST KOJI SU PERSIJANCI ODNELI I KOJI JE VRAĆEN CARU KAO USLOV MIRA. Iraklijev put bio je zastrt skupocenim tepisima, A ON JE MISLIO DA JE ZA NJEGOV NAROD I NJEGOVO CARSTVO DOŠLO KONAČNO IZBAVLJENJE… (Ali, dodatak X, str. 1073-1074; podebljanje i verzal moji)
Alijeva tvrdnja ostavlja nas s vremenskim periodom posle 628. godine za rimsku pobedu, što ovo čini lažnim proroštvom. Muhamed je, dakle, lažni prorok. Pokojni muslimanski učenjak i prevodilac Kurana Muhamed Asad slaže se s Alijem:
2 Doslovno: „pre i posle“. Porazi i pobede o kojima je gore reč odnose se na poslednje faze vekovne borbe između Vizantijskog i Persijskog carstva. Tokom prvih godina sedmog veka Persijanci su osvojili delove Sirije i Anatolije, „zemlje bliske“, tj. blizu srca Vizantijskog carstva; 613. zauzeli su Damask, a 614. Jerusalim; Egipat im je pao 615-16, a u isto vreme opsedali su i sam Konstantinopolj. U vreme objave ove sure – oko sedme godine pre hidžre, što odgovara 615. ili 616. godini hrišćanske ere – potpuno uništenje Vizantijskog carstva činilo se neizbežnim. Nekolicina muslimana oko Poslanika bila je potištena kada je čula vest o potpunom porazu Vizantinaca, koji su bili hrišćani i, kao takvi, verovali u Jednog Boga. Paganske Kurejšije su, s druge strane, saosećale s Persijancima za koje su mislile da će opravdati njihovo sopstveno protivljenje ideji o Jednom Bogu. Kada je Muhamed izrekao gorenavedene kuranske stihove koji predviđaju vizantijsku pobedu „za nekoliko godina“, Kurejšije su to proroštvo dočekale s podsmehom. Izraz bid’ (obično prevođen kao „nekoliko“) označava bilo koji broj između tri i deset; i, kako se dogodilo, 622. godine – tj. šest ili sedam godina posle kuranskog predviđanja – plima se okrenula u korist Vizantinaca. Te godine je car Iraklije uspeo da porazi Persijance kod Isa, južno od planina Taurusa, i potom ih isterao iz Male Azije. Do 624. preneo je rat na persijsku teritoriju i time naterao neprijatelja u odbranu; a POČETKOM DECEMBRA 626. Vizantinci su POTPUNO RAZBILI persijske vojske. (Asad, The Message of the Qur’an, str. 841 http://www.muhammad-asad.com/Message-of-Quran.pdf; podebljanje i verzal moji)
Dakle, i svetovni i islamski izvori razotkrivaju Muhameda kao lažnog proroka, budući da pokazuju da se navodno proroštvo iz Kurana 30:1-5, da će Rimljani pobediti u roku od 3 do 9 godina, kako propisuje arapski izraz bidi u Kuranu 30:4, nije ostvarilo u tom vremenskom okviru. Naprotiv, Rimljanima je trebalo više od 13 godina da poraze Persijance.
Stoga, iz kog god ugla da neko odluči da analizira ovo takozvano predviđanje, rezultat je isti, naime, Muhamed je bio lažni prorok, a Kuran nije reč istinitog Boga Svetog pisma.