Prorok terora i haosa, 2. deo

U ovom delu ću se osvrnuti na nekoliko odgovora koje muslimani iznose kako bi objasnili i uklonili jasne izjave Kurana i hadisa da je Muhamed bio terorista poslat da ubija i pljačka sve nevernike, osim ako se i sve dok se ne pokore njegovoj vlasti i njegovim željama.

POSLAT SAMO DA OPOMINJE

Izvesni polemičari se pozivaju na sledeću verziju Muhamedove izreke kako bi opovrgli shvatanje da je njihov prorok bio tiranin poslat da teroriše nevernike:

Džami` at-Tirmizi

Poglavlja o tefsiru

Džabir je preneo da je Alahov Poslanik rekao:

„Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne kažu: ‘La ilaha illallah’. Pa kada to kažu, njihova krv i njihov imetak su bezbedni od mene, osim po pravu, a njihov obračun pripada Alahu.“ Zatim je proučio: Zato ih opominji – ti si samo onaj koji opominje. Ti nad njima nisi diktator.

Ocena: Hasan (Darussalam)

Engleska referenca: tom 5, knjiga 44, hadis 3341

Arapska referenca: knjiga 47, hadis 3664 (Sunnah.com; podvučeni naglasak je naš)

(8) Poglavlje: Naredba da se borimo protiv ljudi sve dok ne kažu „La ilaha illallah Muhammad Rasul-Allah“, i dok ne uspostave salat, i ne daju zekat, i ne poveruju u sve što je prorok doneo. Ko to učini, njegov život i njegov imetak su zaštićeni osim po pravu, a njegove tajne su poverene Alahu, Uzvišenom. Borba protiv onih koji uskraćuju zekat ili nešto drugo jedna je od dužnosti islama, a iman treba da bude vezan za zakone islama

Preneseno je na autoritet Džabira da je Alahov Poslanik rekao: Zapoveđeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne izjave da nema boga osim Alaha, a kada to ispovede, da nema boga osim Alaha, njihova krv i njihovo bogatstvo dobijaju zaštitu s moje strane osim tamo gde je to opravdano zakonom, a njihove stvari počivaju na Alahu, a zatim je on (Sveti Prorok) proučio (ovaj stih Svetog Kurana): „Ti nad njima nisi čuvar“ (lxxxviii, 22).“ (Sahih Muslim, knjiga 1, broj 32)

Ovi polemičari pretpostavljaju da Muhamedovo pozivanje na K. 88:22,

Ti nisi ovlašćen da nad njima postupaš s vlašću. Sale

potvrđuje da on nije bio poslat da ubija sve one koji su odbili da postanu muslimani.

Pre nego što odgovorimo, važno je da navedemo nešto više neposrednog konteksta kako bismo dobili jasniju sliku onoga što se ovde govori:

Zato ih opominji (o Muhamede), ti si samo onaj koji opominje. Ti nad njima nisi diktator. Osim onoga ko se okrene i ne veruje tada će ga Alah kazniti najvećom kaznom. Zaista, Nama će se vratiti; a zatim, zaista, Nama pripada njihov obračun. S. 88:21-26 Hilali-Kan

S obzirom na neposredni kontekst, odlomak ne govori da Muhamed nema ovlašćenje da ide unaokolo ubijajući nevernike. Naprotiv, poenta odlomka je da Muhamed nema sposobnost da bilo koga natera da veruje, i stoga ne može prisiliti nevernike da postanu muslimani, zbog čega je i poslat da se bori protiv njih. Tj., pošto neće svi doći do „vere“, Muhamedu ne preostaje ništa drugo nego da ih ubija, budući da je on Alahov izvršilac suda poslat da kazni nevernike zbog odbijanja da se pokore Alahu i njegovom „poslaniku“.

Upravo to Kuran kaže i na drugom mestu,

Borite se protiv njih, Alah će ih kazniti vašim rukama i poniziti ih, i pomoći će vam protiv njih i izlečiti srca vernika. S. 9:14 Hilali-Kan

A evo kako su neki muslimanski tumači razumeli poruku Kurana o ulozi koju su Muhamed i njegovi sledbenici trebali da odigraju u sprovođenju Alahove kazne nad nevernicima zbog njihovog odbijanja da veruju:

Bog će ga kazniti većom kaznom, kaznom onoga sveta, dok je manja kazna ona na ovom svetu, to jest da bude ubijen ili zarobljen. (Tefsir al-Dželalejn, K. 88:24; podebljani i podvučeni naglasak je naš)

Drugi komentatori su verovali da su K. 88:22 i slični stihovi zapravo bili derogirani tekstovima kao što su K. 9:5 i 29, koji su Muhamedu zapovedili da ubija paganske Arape i Jevreje i hrišćane, s tim izuzetkom da su ovi drugi imali dodatnu mogućnost da ostanu u svojim verama pod uslovom da su bili spremni da plaćaju džiziju:

ti nisi nadzornik nad njima; varijantno čitanje za musajtir glasi musajtir, to jest, nije ti data vlast nad njima — ovo je objavljeno pre naredbe da se bori protiv nevernika. (Tefsir al-Dželalejn, K. 88:22; podebljani naglasak je naš)

(Ti nisi) o Muhamede (nikako čuvar nad njima) ti im nisi nametnut tako da ih prisiljavaš da prihvate veru. Kasnije mu je Alah zapovedio da se bori protiv njih, rekavši: (A ko se odvrati i ne veruje) osim onoga ko se okrene od vere i ne veruje u Alaha, (Tanvir al-Mikbas min Tefsir Ibn Abas, K. 88:22-23; *; podebljani naglasak je naš)

„Borite se na Božijem putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali ne budite napadači: Bog ne voli napadače“ (2:190). Na autoritet Džafera ar-Razija od Rabija Ibn Onsa, od Abil-Alije koji je rekao: Ovo je prvi stih koji je objavljen u Kuranu o borbi u Medini. Kada je objavljen, prorok se borio protiv onih koji su se borili protiv njega, a izbegavao je one koji su izbegavali njega, sve dok nije objavljena sura 9. Takvo je i mišljenje Abd ar-Rahmana Ibn Zejda Ibn Aslama koji je rekao da je ovaj stih poništen sa 9:5 „Ubijajte idolopoklonike gde god ih nađete.“ (Ibn Hazm al-Andalusi, An-Nasih val-Mansuh [Dar al-Kotob al-Elmejah, Bejrut, 1986], str. 27)

Ovo je ajet mača…

<Ali ako se pokaju i obavljaju salat, i daju zekat, onda im pustite put slobodan. Zaista, Alah je Onaj koji mnogo prašta, Milostivi.>

Ebu Bekr as-Sidik je koristio ovaj i druge časne ajete kao dokaz za borbu protiv onih koji su se uzdržavali od plaćanja zekata. Ovi ajeti su dopuštali borbu protiv ljudi osim ako i sve dok ne prihvate islam i sprovedu njegove propise i obaveze... U dva Sahiha je zabeleženo da je Ibn Omer rekao da je Alahov Poslanik rekao…

<Zapoveđeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne posvedoče da nema božanstva dostojnog obožavanja osim Alaha i da je Muhamed Alahov Poslanik, dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat.>

Ovaj časni ajet (9:5) nazvan je ajetom mača, o kome je Ad-Dahak bin Muzahim rekao: „ON JE DEROGIRAO SVAKI SPORAZUM O MIRU IZMEĐU PROROKA I BILO KOG IDOLOPOKLONIKA, SVAKI UGOVOR I SVAKI ROK_.__“_ Al-Avfi je rekao da je Ibn Abas prokomentarisao: „Nijedan idolopoklonik nije više imao nikakav ugovor ni obećanje otkako je objavljena sura Baraah. Četiri meseca, uz sve mirovne ugovore sklopljene pre nego što je Baraah objavljena i obznanjena, okončani su desetog dana meseca rebi al-ahira.“ (Tefsir Ibn Kesir (skraćeni), sura Al-Araf do kraja sure Junus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safijur-Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 375, 377; naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

Sledeći citati su preuzeti sa ove dve stranice: 1, 2.

Ibn Džuzej:

(A kada prođu sveti meseci) tj. četiri meseca koja su im određena. Oni koji kažu da su to ševal, zul-kada, zul-hidže i muharem, kažu da su to dobro poznati sveti meseci — uz dodatak ševala i izostavljanje redžeba. Nazivaju se „svetim“ jer u arapskoj frazi preovlađuje većina. Oni koji kažu da traju do rebi as-sanija nazivaju ih svetim zbog njihove nepovredivosti i zato što je borba u njima bila zabranjena.

(ubijajte mušrike gde god ih nađete) ČIME SE DEROGIRA SVAKI MIROVNI UGOVOR U KURANU. Kaže se da to derogira „puštanjem na slobodu ili otkupom“ (47:4). Takođe se kaže da je time derogirano, te su puštanje na slobodu i otkup dopušteni. (uhvatite ih) znači zarobiti, a onaj koji je uzet jeste zarobljenik.

(Ako učine tevbu) nakon nevere. Zatim On povezuje verovanje sa molitvom i zekatom. To je pokazatelj da treba da se bori protiv svakoga KO NAPUSTI MOLITVU I ZEKAT, kao što je učinio Ebu Bekr as-Sidik. Ajet je obuhvatio značenje Prorokovih reči: „Zapoveđeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne kažu: ‘Nema boga osim Alaha’ i dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat.“ (pustite ih da idu svojim putem) dajući im bezbednost…

(Borite se protiv onih od ljudi koji nemaju iman u Alaha i Sudnji dan) Naredba da se bori protiv Naroda Knjige i poricanje njihovog verovanja u Alaha zbog reči Jevreja: „Uzejr je sin Alahov“ i reči hrišćana: „Mesija je sin Alahov.“ Njihovo verovanje u Sudnji dan se poriče zato što je njihovo verovanje u njega neispravno. Oni ne prihvataju budući svet ni obračun.

(koji ne smatraju haramom ono što su Alah i Njegov Poslanik učinili haramom) jer smatraju dopuštenim strvinu, krv, svinjetinu itd. (i ne uzimaju za svoj din din Istine) tj. ONI NE ULAZE U ISLAM.

(kojima je data Knjiga) Pojašnjavajući one protiv kojih im je zapoveđeno da se bore. Kada je ovaj ajet objavljen, Alahov Poslanik je krenuo u pohod na Tebuk da se bori protiv hrišćana.

(sve dok ne plate džiziju) Učenjaci se slažu oko prihvatanja džizije od Jevreja i hrišćana. Medžusije/zoroastrijanci su im dodati na osnovu Prorokovih reči: „Postupajte s njima kao s Narodom Knjige.“ Postoji neslaganje oko prihvatanja od idolopoklonika i Sabejaca. Ne uzima se od žena, dece ni ludih. Malik kaže da iznosi 4 dinara za ljude koji koriste zlato i 40 dirhema za ljude koji koriste srebro. To je glavarina. (svojom rukom) Ovo ima dva tumačenja. Jedno je da zimija plaća svojom rukom i da ne šalje nikoga s tim niti odlaže, kao što se kaže „iz ruke u ruku“. Drugo je pokornost i poslušnost, kao što kažeš: „dao je svoju ruku tome i tome“ [_izraz koji znači „predao se tome i tome“]. (STANJE PONIŽENOSTI) tj. oni su ponizni.

as-Sujuti

Ovo [K. 9:5] je ajet mača KOJI DEROGIRA OPROŠTAJ, PRIMIRJE I PRELAŽENJE PREKO. (uhvatite ih) koristi se kao dokaz za dopuštenost uzimanja zarobljenika. (i opkolite ih) jeste dopuštenje za opsadu, pljačkaške pohode i noćne napade. Ibn Ebi Hatim je preneo da je Ebu Imran al-Džavfi rekao da se ribat na Alahovom putu nalazi u rečima: „vrebajte ih na svakom prolazu.“ (ako učine tevbu i uspostave molitvu i daju zekat, pustite ih da idu svojim putem) Pokajanje od širka nije dovoljno da bi im se dopustilo da idu svojim putem sve dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat. Aš-Šafija je to uzeo kao dokaz ZA UBIJANJE SVAKOGA KO NAPUSTI MOLITVU i za borbu protiv SVAKOGA KO ODBIJE DA PLATI ZEKAT. Neki to koriste kao dokaz da su oni kafiri…

(Borite se protiv onih od ljudi koji nemaju iman u Alaha i Sudnji dan) Ovo je osnov za prihvatanje džizije od Naroda Knjige, i to je pobijanje onih koji je prihvataju od drugih. „Svojom rukom“. Ebu Hatim prenosi od Katade da to znači SILOM, a Ebu Sufjan da je to prema mogućnosti. Njegovo doslovno značenje jeste da se ne uzima od nekoga ko je u stanju teškoće, kao što je naveo Ibn al-Madžišun. Ibn Ujejna je rekao da „svojom rukom“ znači da se ne šalje po nekom drugom. Ovo koriste kao dokaz oni koji kažu da se musliman ne može ovlastiti da to učini, niti to može jemčiti za njega, niti to preneti s njega na sebe, nego zimija mora da plati lično.

(stanje poniženosti) Ibn Abas je rekao: oni bivaju gurani. Ibn Ebi Hatim je to preneo. Prenosi se da je al-Mugira rekao Rustamu: „Pozivam te u islam, ili inače moraš platiti džiziju dok si u stanju poniženosti.“ On reče: „Znam šta znači džizija, ali šta znači ‘stanje poniženosti’?“ Odgovorio je: „Plaćaš je dok stojiš, a ja sedim I DOK TI BIČ VISI NAD GLAVOM.“ Ebu š-Šejh je preneo da je Said ibn al-Musajib rekao: „Više volim da se ljudi zime zamore plaćajući džiziju, jer On kaže: ‘sve dok ne plate džiziju svojom rukom, u stanju potpune poniženosti.’“ To kao dokaz koriste oni koji kažu DA SE ONA UZIMA NA PONIŽAVAJUĆI NAČIN, pa onaj koji uzima sedi, a zimija stoji pognute glave i povijenih leđa. Džizija se stavlja na vagu, a onaj koji uzima ga hvata za bradu i udara po bradi. Ovo an-Navavi odbacuje, rekavši: „Takav način je neispravan.“ Ovaj ajet kao dokaz koriste oni koji kažu da se ljudi zime ostavljaju u zemlji islama, jer se podrazumeva da se čovek uzdržava od borbe protiv njih kada je plaćaju. (Naglasak velikim slovima i podvlačenjem je naš)

Sledeće je preuzeto iz Enciklopedije Kurana, tom 3, J-Q, počev od str. 40. Prelomi pasusa su umetnuti radi lakšeg čitanja. Sav podebljani naglasak i naglasak velikim slovima unutar podebljanih delova biće naš:

… Postoje i kuranske reference o ugovorima s nevernicima i o miru (K 2:208; 4:90; 8:61; up. K 3:28; 47:35; VIDI UGOVORI I SAVEZI). Sve to je u sukobu s jasnom naredbom da se bori protiv idolopoklonika (mušrika), sve dok se ne obrate u islam, a ta naredba je poznata kao „stih mača“ (ajet as-sajf, VIDI POLITEIZAM I ATEIZAM). K 9:29 naređuje muslimanima da se bore protiv Naroda Knjige (v.) sve dok ne pristanu da plaćaju danak (džizija, VIDI GLAVARINA), čime priznaju nadmoć islama. Poznat je kao „stih o džiziji“ (ajet al-džizija, povremeno i kao „stih mača“). Kuran ne postavlja pravila za slučajeve muslimanskog poraza, iako postoji dugačak odlomak koji razmatra takvu pojavu (K 3:139-75, VIDI TAKOĐE 4:104; VIDI POBEDA).

Među srednjovekovnim egzegetima i pravnicima postoji širok konsenzus o pitanju vođenja rata. Najjednostavnije I NAJRANIJE REŠENJE problema protivrečnosti u Kuranu bilo je da se K 9:5 i 9:29 smatraju derogirajućim za sve druge izjave. Čini se da su učenjaci ponekad namerno proširivali spisak derogiranih stihova, uključujući u njega i materijal koji je nebitan za pitanje vođenja rata (npr. K 2:83, vidi Ibn al-Barzi, Nasih, 23; Ibn al-Dževzi, Musaffa, 14; isti, Navasih, 156-8; Bejdavi, Anvar, i, 70; Taberi, Tefsir, i, 311; drugi primeri: K 3:111; 4:63; 16:126, 23:96; 25:63; 28:55; 38:88; 39:3). Za broj stihova derogiranih sa K 9:5 i 9:29 ponekad se kaže DA PREMAŠUJE 120 (Ibn al-Barzi, Nasih, 22-3 i dalje; takođe Powers, Exegetical genre, 138). Za nekoliko stihova se smatra da su i derogirajući i, zauzvrat, derogirani od strane drugih. Muslimanska tradicija, a za njom i moderni naučnici (VIDI POSTPROSVETITELJSKO AKADEMSKO PROUČAVANJE KURANA), povezivala je razne stihove s razvojem Prorokove karijere. Prenosi se da je u početku Bog uputio proroka da izbegava nevernike i da im oprašta. Proroku je zapravo bilo zabranjeno da vodi rat dok je bio u Meki (v.). Nakon iseljenja u Medinu (hidžra), muslimanima je najpre bilo dopušteno da se bore kao odmazda za nepravdu (vidi PRAVDA I NEPRAVDA) koju su im naneli Mekanci (K 22:39-40). Zatim je došla naredba da se bore protiv nevernika uopšte, ali su ipak bila propisana izvesna ograničenja. Naposletku su SVA OGRANIČENJA UKLONJENA i SVI UGOVORI s nevernicima BILI SU RASKINUTI sa K 9:1-14, a konačne božanske naredbe izražene su u K 9:5 i 9:29. (Postoji mnogo verzija ove sheme, vidi Abdallah b. Vahb, Džami’, fol. 15b; Ebu Ubejd, Nasih, 190-7; Bejdavi, Anvar, i, 634; Hazin, Lubab, i, 168; Šafija, Tefsir, 166-73; Džasas, Ahkam, i, 256-63; up. Ibn al-Dževzi, Navasih, 230.)

Ovo evolutivno objašnjenje se oslanja na tehniku derogacije da bi objasnilo protivrečne izjave u Kuranu. Iako se detalji osporavaju, ovo objašnjenje nije postkuranski razvoj konstruisan retrospektivno (vidi Firestone, Jihad, naročito pogl. 3-4). Pored njegove očigledne racionalnosti, ova evolucija je posvedočena u samom Kuranu (K 4:77). Mnogi egzegeti su, međutim, izbegavali tehniku derogacije iz teoloških i metodoloških razloga, ali su isti rezultat postizali drugim sredstvima (npr. Ibn al-Dževzi, Navasih). Tako je, uprkos razlikama u mišljenjima u pogledu tumačenja stihova i odnosa među njima, širok konsenzus o glavnom pitanju ostao: bilo derogacijom, specifikacijom ili drugim tehnikama, NAREDBA DA SE BORI BEZUSLOVNO (K 9:5, 9:29) JE PREVLADALA. Neki komentatori su, međutim, tvrdili da stihovi koji dopuštaju mir (K 4:90, 8:61) nisu bili ni derogirani ni specifikovani, nego su ostali na snazi. Tehnikom dodeljivanja, mir je dopušten KADA JE TO U NAJBOLJEM INTERESU MUSLIMANA (npr. U VREMENIMA MUSLIMANSKE SLABOSTI, vidi npr. Džasas, Ahkam, ii, 220; iii, 69-70). Zapravo, to je bio stav koji su usvojile četiri glavne pravne škole (vidi Peters, Jihad, 32-7).

U nekoliko stihova, uzrok ili svrha muslimanskog ratovanja pominje se kao samoodbrana i odmazda za agresiju, za proterivanje iz Meke i za kršenje ugovora (K 2:217; 4:84, 91; 5:33; 9:12-3; 22:39-40, 60:9, up. 4:89). U jednom slučaju navodi se odbrana slabe braće (K 4:75; vidi BRAT I BRATSTVO). Na osnovu „stiha mača“ (K 9:5) i „stiha o džiziji“ (K 9:29) jasno je da je svrha borbe protiv idolopoklonika DA SE OBRATE U ISLAM, dok je svrha borbe protiv Naroda Knjige DA SE NAD NJIMA ZAVLADA.

Mnogi komentatori tumače K 2:193 i 8:39 („borite se protiv njih sve dok ne bude više fitne“) kao uputstvo da se svi politeisti obrate u islam SILOM AKO JE POTREBNO (npr. Hazin, Lubab, ii, 183; Džasas, Ahkam, i, 260). Čini se, međutim, da fitna (vidi RAZDOR; STRANKE I FRAKCIJE) prvobitno nije značila politeizam, nego se odnosila na pokušaje nevernika da odvuku muslimane od islama. Takvi pokušaji se pominju u mnogim kuranskim stihovima (npr. K 3:149; 14:30; 17:73-4; za K 2:193 vidi npr. Taberi, Tefsir, ii, 254 vidi OTPADNIŠTVO). Tako svrha rata u K 2:193 i 8:39 ne bi bila obraćenje nevernika, nego očuvanje muslimanske zajednice. Obraćenje kao svrha muslimanskog ratovanja podrazumeva se i u nekim tumačenjima K 2:192 i 48:16. U kasnijoj literaturi formulacija svrhe rata glasi „da Božija reč vlada vrhovno“ (li-takuna kalimatu llahi hija l-ulja), ali u Kuranu ova fraza nije povezana s ratovanjem (K 9:40; up. 9:33 = 61:9; 48:28)

Dakle, bez obzira na to koji stav neko zauzme, ostaje činjenica da u ovoj konkretnoj verziji hadisa nema ničega što bi pobijalo činjenicu da je Muhamed bio poslat da teroriše i ubija sve one koji su odbili da se pokore njegovoj religiji.

S obzirom na sve prethodno, sada smo spremni da pređemo na treći deo naše rasprave.