Prorok haosa i idolopoklonstva, 3. deo

Dolazimo do poslednjeg dela naše analize Muhamedovog učenja o pitanju prizivanja u molitvi.

Kao što smo videli, islamski izvori prenose dva različita i protivrečna Muhamedova učenja o dopuštenosti prizivanja nekoga drugog osim Alaha radi pomoći. S jedne strane, postoje jasne izjave u kojima je Muhamed učio svoje sledbenike da se mole njemu i da traže njegovu pomoć kod Alaha. Istovremeno je, međutim, Muhamed izričito tvrdio da je prizivanje u molitvi sama srž obožavanja i da se svaka pomoć traži jedino od Alaha. Kuran čak upozorava da prizivati bilo koga drugog osim Alaha u molitvi i služiti mu znači počiniti neoprostivi greh širka.

Protivrečna priroda islamskih izvora po ovom pitanju dovela je do velikog raskola među muslimanima koji sebe nazivaju sunitima. Na primer, postoje suniti koji tvrde da je dopušteno moliti se Muhamedu i tražiti njegovu pomoć upravo zato što postoje pouzdana predanja pripisana njihovom proroku, koja kažu da to smeju da čine. S druge strane, postoje drugi suniti koji takvu praksu osuđuju kao idolopoklonstvo na osnovu drugih takozvanih autentičnih izveštaja i kuranskih tekstova, koji odlučno osuđuju prizivanje bilo koga osim Alaha. Sledeća debata savršeno ilustruje velike probleme koje ove protivrečne tradicije predstavljaju za sunitske muslimane: Da li je traženje pomoći od Proroka širk?.

Prilično je nesrećno što nijedna od ove dve muslimanske grupe ne uviđa da su obe potpuno u pravu u svojim stavovima, budući da krivica leži u njihovim izvorima autoriteta, koji upravo uče i da je dopušteno i da nije dopušteno prizivati nekoga pored ili uz Alaha.

Ove nepomirljive protivrečnosti utvrđuju dve glavne činjenice. Pre svega, one dokazuju da Muhamed nije bio prorok i da stoga nije govorio po božanskom nadahnuću, kao i da Kuran nije Božja reč prema sopstvenom merilu. Setimo se da Kuran 4:82 jasno kaže da bi pronalaženje protivrečnosti i grešaka unutar islamskog svetog spisa automatski poništilo njegovu tvrdnju da je Božje otkrivenje. A upravo to nalazimo i u Kuranu i u takozvanom autentičnom Muhamedovom sunetu — grube greške koje se ne mogu objasniti.

Drugo, podstičući svoje sledbenike da mu se mole čak i nakon njegove smrti i sahrane, Muhamed je na kraju zamenio idole koje su obožavali arapski pagani, budući da je u suštini preuzeo upravo onu ulogu i položaj koji su ti takozvani bogovi imali u svesti svojih poklonika.

Kuran svedoči da je razlog zbog kojeg su pagani prizivali svoje idole bio taj što su se nadali da će im oni biti sredstvo da ih približe Alahu:

„Oni, pored Allaha, obožavaju ono što ne može niti da im naudi niti da im kakvu korist donese, i govore: „Ovi se za nas zauzimaju kod Allaha.“ Reci: „Zar da Allaha obaveštavate da na nebesima i na Zemlji postoji nešto što On ne zna da postoji?!“ Uzvišen je On i vrlo visoko u odnosu na one koje Mu pridružuju.“ S. 10:18 Hilali-Khan

„A zar čisto verovanje ne pripada samo Allahu? A oni koji pored Njega uzimaju zaštitnike govore: „Mi ih obožavamo samo zato da bi nas što više približili Allahu.“ Allah će njima, zaista, da presudi o onome u čemu su se oni razilazili. Allah nikako neće da uputi na Pravi put onoga ko je lažljivac i nevernik.“ S. 39:3 Dr. Munir Munshey

Islamski izvori dalje tvrde da su pagani iz Meke prilazili Kabi vapeći ka Alahu, priznajući i svoje služenje njemu i njegovu vrhovnu vlast nad posrednicima kojima su se molili:

Kažu da je početak obožavanja kamenja među sinovima Ismailovim bio onda kada je Meka postala pretesna za njih i kada su poželeli više prostora u zemlji. Svako ko bi napustio grad poneo bi sa sobom kamen iz svetog područja da bi mu odao počast. Gde god bi se nastanili, postavili bi ga i obilazili oko njega kao što su obilazili oko Kabe. To ih je navelo da obožavaju kakvo god kamenje im se dopadne i ono koje bi na njih ostavilo utisak. Tako su, kako su naraštaji prolazili, zaboravili svoju iskonsku veru i prihvatili drugu religiju umesto religije Avrama i Ismaila. Obožavali su idole i prihvatili iste zablude kao i narodi pre njih. Ipak, zadržali su i čvrsto se držali običaja koji sežu do Avramovog vremena, kao što su odavanje počasti hramu i obilaženje oko njega, veliko i malo hodočašće, stajanje na Arafatu i Muzdalifi, prinošenje žrtava i hodočasnički poklič pri velikom i malom hodočašću, uvodeći pritom elemente koji nisu imali mesta u Avramovoj religiji. Tako su Kinana i Kurejši koristili hodočasnički poklič: ‘Na službi Tvojoj, o Bože [Allahumma], na službi Tvojoj!’ Na službi Tvojoj, Ti koji nemaš saradnika osim saradnika kojeg imaš. Ti poseduješ njega i ono što on poseduje.’ Imali su običaj da u svom pokliču priznaju njegovu jednost, a zatim da uz Boga uključe i svoje idole, stavljajući vlasništvo nad njima u Njegovu ruku. Bog je rekao Muhamedu: ‘Većina njih ne veruje u Boga a da Mu ne pridružuje druge’, to jest, oni ne priznaju Moju jednost sa spoznajom Moje stvarnosti, već Mi pridružuju jedno od Mojih stvorenja. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 35-36; podebljanje i podvlačenje naši)

I:

7. Poklič Arapa iz džahilijeta tokom hadža. Ibn Abas je preneo da bi mušrici govorili (tokom hadža): ‘Odazivam se pozivu Tvome, o Alahu, odazivam se pozivu Tvome. Nema saradnika koga Ti imaš…’ na to bi Prorok upao i rekao: ‘Teško vama! Stanite (tu), stanite (tu)’, ali oni bi nastavili: ‘…osim saradnika koji pripada Tebi. Ti njime upravljaš i svime čime on upravlja.’ To bi govorili dok su obavljali tavaf oko Kabe. U ovom predanju Ibn Abas pominje Prorokov stav prema njihovim činovima obožavanja tokom ranih dana Meke. Mušrici bi potvrđivali da Alah nema saradnika, i Prorok bi pokušavao da ih na tom mestu zaustavi. Međutim, oni bi nastavljali svoj poklič i potvrđivali saradnike koji su bili pod potpunom Alahovom kontrolom. Dakle, potvrđivali bi potpuno Alahovo gospodstvo i tvrdili da su ti saradnici pod Alahovom potpunom kontrolom, a ipak bi činove obožavanja usmeravali ka tim saradnicima. Ovo predanje je izričito i u tome da su Alahu pripisivali potpuni rububijet, i verovali da ti idoli nemaju nikakvu moć sami po sebi. Naprotiv, svaka moć koju su imali, po njima, proisticala je iz Alahove dozvole. (An Explanation of Muhammad ibn ‘Abdul Wahhab’s Kashf al-Shubuhat - Critical Study of Shirk, prevod i komentar Abu Ammaar Yasir Qadhi [Al-Hidaayah Publishing & Distribution, Birmingham, UK], 13. An Explanation of Kashf al-Shubuhat, The Clearing of Doubts, str. 88; podebljanje naše)

Istovremeno bi prizivali i neke druge bogove koje su obožavali, kao što je Manat:

[Azr. i. 73. Amr b. Luhaj je postavio Manat na morskoj obali blizu Kudejda. Azd i Gasan su hodočastili k njoj i poštovali je. Kada bi obišli oko Kabe, pohitali sa Arafata i završili obrede na Mini, ne bi obrijali kosu sve dok ne bi stigli do Manat, kojoj bi klicali Labbajki… (The Life of Muhammad, str. 39; podebljanje naše)

A po čemu se to razlikuje od onoga što je Muhamed učinio dopustivši svojim sledbenicima da od njega naprave posrednika između sebe i svoga boga? Uostalom, zar muslimani ne tvrde da je Alah suveren nad Muhamedom, da potpuno poseduje Muhameda i sve što on poseduje? Zar takođe ne veruju da svaka moć koju Muhamed ima da im pomogne ili koristi dolazi neposredno od Alaha, budući da Muhamed nema apsolutno nikakvu moć sam po sebi? I zar nije istina da ga sada, dok je mrtav u svom grobu, prizivaju upravo zato što se nadaju da bi mogao da ih približi Alahu?

Činjenica je da Muhamedova učenja o (ne)dopuštenosti prizivanja njega zajedno sa Alahom nisu donela samo tako veliki haos i pometnju njegovim sledbenicima, već su njegove upute odvele muslimane i u idolopoklonstvo. Uostalom, šta bi moglo biti idolopokloničkije od molitve upućene mrtvom čoveku i od vapaja njemu, uporedo sa Bogom, za pomoć?

Srodni članci

Muslimani koji obožavaju Muhameda / mole mu se, 1. deo, 2. deo