Problemi islamskog učenja o pomirenju [2. deo]

Ili

Još dokaza da Basam Zavadi i društvo imaju problem s istinom, 2. deo

Nastavljamo tamo gde smo prethodno stali.

Muhamed slavi Jom kipur!

Postaje još bolje (ili gore, ako ste kojim slučajem ovi takijisti)!

Islamska predanja pokazuju da je Muhamed isprva propisao post na dan ašure, budući da je to bio dan koji su i Jevreji i hrišćani držali u časti:

Prenosi Ebu Musa:

Dan „ašure“ Jevreji su smatrali praznikom (Id). Zato je Poslanik naredio: „Preporučujem vam (muslimanima) da postite na ovaj dan.“ (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 31, broj 223; *)

Prenosi Ibn Abas:

Nikada nisam video da Poslanik nastoji da posti nekog dana više (i da mu je draži) nego ovog dana, dana „ašure“, niti nekog meseca više nego ovog meseca, to jest meseca ramazana. (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 31, broj 224)

Prenosi Ibn Abas: Kada je Poslanik došao u Medinu, zatekao je (Jevreje) kako poste na dan „ašure“ (to jest 10. muharema). Govorili su: „Ovo je veliki dan u koji je Alah spasao Mojsija i potopio faraonov narod. Mojsije je postio ovog dana, u znak zahvalnosti Alahu.“ Poslanik reče: „Ja sam bliži Mojsiju nego oni.“ Pa je i sam postio (tog dana) i naredio muslimanima da poste. (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 55, broj 609)

Ibn Abas je preneo da su, kada je Alahov Poslanik postio na dan ašure i naredio da se taj dan posti, oni (njegovi ashabi) rekli: Alahov Poslaniče, to je dan koji Jevreji i hrišćani veoma poštuju. Nato je Alahov Poslanik rekao: Kada dođe naredna godina, ako Bog da, postićemo devetog. Ali je Alahov Poslanik umro pre nego što je nastupila naredna godina. (Sahih Muslim, knjiga 006, broj 2528; *)

Ono što mnogi ne shvataju jeste to da je ašura bila jevrejski Dan pomirenja, poznat kao Jom kipur!

„Ali pre nego što je došlo do tog okretanja od Jevreja, mora se ostaviti mesta za pojavu drugih pojmova kojih nema u mekanskim surama i koji ukazuju na pozitivan i uvažavajući odnos prema jevrejskom verskom iskustvu. Postoji, na primer, ovo predanje o postu na „Deseti“ (ašura), koje je, između ostalih, sačuvao Tabari:

Prema Ebu Džaferu (al-Tabariju): Te godine [2. g. po Hidžri, to jest 624. n. e.], kaže se, propisan je post ramazana, a kaže se i da je propisan u šabanu. Kada je poslanik došao u Medinu, video je Jevreje kako poste na dan ašure. Pitao ih je, a oni su mu rekli da je to dan u koji je Bog potopio faraonov narod i tako od njih spasao Mojsija i one koji su bili s njim. „Mi imamo veće pravo na Mojsija nego oni“, i postio je i naredio ljudima da poste s njim. Kada je propisan post ramazana, nije im naredio da poste na ašuru, niti im je to zabranio. (Tabari, Anali, tom 1, str. 1281 = Tabari 1987, str. 25-26)

„Postoji i druga verzija, prenesena na autoritet Aiše… Iako prvo predanje ima prizvuk nešto kasnije antijevrejske polemike, u drugom možda ima nečeg autentičnog, s njegovim otvorenim priznanjem da je Muhamed držao post „Desetog“ još pre islama. „Deseti“ o kojem je reč nije kasniji deseti dan muharema nego jevrejski deseti dan tišrija, to jest Jom kipur. A prema ovom predanju, Muhamed je nastavio očigledno obavezujuću praksu posvećivanja tog dana sve do neposredno nakon svog dolaska u Medinu–i sukoba s tamošnjim Jevrejima?–kada je propisan post ramazana, a post ašure učinjen neobaveznim. Poštovanje ašure je, međutim, nastavljeno, ali je delotvorno odsečeno od svog jevrejskog uzora, koji je bio sezonski usklađen sveti dan što je svake godine padao krajem septembra, kada je Muhamed pred svoju smrt zabranio muslimanima kalendarska usklađivanja jevrejskog tipa, pa se ašura počela slaviti desetog dana prvog muslimanskog meseca, muharema.

„Ako je ovo predanje istinito, kao što gotovo sigurno jeste, zašto je Muhamed propisao post desetog dana prvog meseca jevrejskog kalendara, svečanog dana koji su Jevreji nazivali Danom pomirenja ili Jom kipurom, a koji je u arapskoj tradiciji poznat kao „Deseti“, ašura? Poslanikov osećaj istovetnosti njegove misije s Mojsijevom pre njega već je izričito iskazan u mekanskim surama, na primer u 11:17: „a još pre njega i Mojsijeva Knjiga, vodič i milost“; ili ovo u suri 28:48-49: „oni govore: „Zašto mu nije dato isto kao što je dato Mojsiju?“ A zar oni nisu porekli ono što je dato Mojsiju ranije?! Oni govore: „Dve čarolije, jedna drugu podržava“, i govore: „Mi ni u jednu ne verujemo!“ Reci: „Pa donesite vi od Allaha knjigu koja bolje, nego ove dve, na Pravi put upućuje, nju bih sledio, ako istinu govorite!““

„Ako su ovo mekanski uvidi, ono što je Muhamed možda novo saznao u Medini jeste to da su Jevreji imali svečani dan, „Deseti“, kojim su obeležavali „spuštanje“ Tore na Sinaju. To bi objasnilo ne samo novi post ašure nego i pojavu još jedne nove ideje u Kuranu — „spuštanja“ Kurana u jednoj jedinoj noći — premda se ona više ne poistovećuje s ašurom, nego se, u onome što mora biti medinska sura, naziva „Noć sudbine“… Zamena jevrejske ašure kao „trenutka“ objave starom arapskom novogodišnjom „Noći sudbine“ providno je još jedna posledica Muhamedove početne privučenosti jevrejskim običajima i njegovog potonjeg udaljavanja od njih, a sve to u kratkom razmaku između njegovog dolaska u Medinu i bitke na Bedru nekih dve godine kasnije.“ (F. E. Peters, Muhammad and the Origins of Islam [State University of New York Press (SUNY), Albany 1994], str. 203-206; podebljanje naše

I:

„Kao što smo već videli, postojalo je predanje da je Muhamed za sebe i za druge prihvatio jevrejski običaj posta na „Deseti“ (ašura) dan meseca tišrija, dan poznat kao Jom kipur ili Dan pomirenja. Bio je to, kao što i samo ime nagoveštava, dan pokajanja, ali je označavao i godišnje slavljenu godišnjicu davanja Tore Mojsiju na Sinaju. Muhamed je ukinuo ašuru, ili ju je bar učinio čisto dobrovoljnom, i, po očiglednom svedočanstvu Kurana, zamenio je postom punog meseca ramazana. A razlog je isti onaj koji je ašuru i učinio privlačnom na prvom mestu — veza s objavom Kurana… (Kuran 2:185).“ (Isto, str. 215)

Ono što ovaj dan čini prilično značajnim jeste to što je tada Bog zapovedio da se prinose žrtve za oproštenje svih prestupa i zlodela Izrailja!

„I reče Gospod Mojsiju pošto pogiboše dva sina Aronova, a pogiboše kad pristupiše pred Gospoda, I kaza Gospod Mojsiju: Reci Aronu, bratu svojemu, da ne ulazi u svako doba u svetinju iza zavjese pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku nad zaklopcem javljati. S ovijem neka ulazi Aron u svetinju: S juncem za žrtvu radi grijeha i s ovnom za žrtvu paljenicu. Svetu košulju lanenu neka obuče, i gaće lanene neka su na tijelu njegovu, i neka se opaše pojasom lanenijem i kapu lanenu neka metne na glavu; to su haljine svete, i neka opere tijelo svoje vodom, pa onda neka ih obuče. A od zbora sinova Izrailjevijeh neka uzme dva jarca za žrtvu radi grijeha, i jednoga ovna za žrtvu paljenicu. I neka prinese Aron junca svojega na žrtvu za grijeh i očisti sebe i dom svoj. Potom neka uzme dva jarca, i neka ih metne pred Gospoda na vrata šatora od sastanka. I neka Aron baci ždrijeb za ta dva jarca, jedan ždrijeb Gospodu, a drugi ždrijeb Azazelu. I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kojega padne ždrijeb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za grijeh. A jarca na kojega padne ždrijeb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa neka ga pusti u pustinju Azazelu. I neka Aron prinese junca svojega na žrtvu za grijeh i očisti sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svojega na žrtvu za grijeh. I neka uzme kadionicu punu žeravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregršti kada mirisnoga istucanoga, i neka unese za zavjesu. I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim od kada zakloni zaklopac koji je na svjedočanstvu; tako neće poginuti. Poslije neka uzme krvi od junca i pokropi s prsta svojega po zaklopcu prema istoku, a pred zaklopcem neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svojega. I neka zakolje jarca na žrtvu za grijeh narodni, i neka unese krv njegovu iza zavjese; i neka učini s krvlju njegovom kao što je učinio s krvlju junčijom, i pokropi njom po zaklopcu i pred zaklopcem. I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prijestupa njihovijeh u svijem grijesima njihovijem; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečistota njihovijeh. A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav zbor Izrailjski. A neka izađe k oltaru koji je pred Gospodom, i očisti ga; i uzevši krvi od junca i krvi od jarca, neka pomaže rogove oltaru unaokolo; I neka ga pokropi ozgo istom krvlju s prsta svojega sedam puta; tako će ga očistiti i posvetiti ga od nečistota sinova Izrailjevih. A kad očisti svetinju i šator od sastanka i oltar, tada neka dovede jarca živoga. I metnuvši Aron obje ruke svoje na glavu jarcu živomu, neka ispovjedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prijestupe njihove u svijem grijesima njihovijem, i metnuvši ih na glavu jarcu, neka ga da čovjeku spremnom da ga istjera u pustinju. I jarac će odnijeti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onoga jarca u pustinju. Potom neka opet uđe Aron u šator od sastanka i svuče haljine lanene koje je obukao kad je išao u svetinju, i ondje neka ih ostavi. Pa neka opere tijelo svoje na svetom mjestu i obuče svoje haljine; i izašav neka prinese svoju žrtvu paljenicu i narodnu žrtvu paljenicu, i očisti sebe i narod. A salo od žrtve za grijeh neka zapali na oltaru. A ko odvede jarca za Azazela, neka opere haljine svoje i okupa tijelo svoje u vodi, pa onda neka uđe u oko. A junca za grijeh i jarca za grijeh, od kojih je krv unesena da se učini očišćenje u svetinji, neka iznesu napolje iz okola, i neka spale ognjem kože njihove i meso njihovo i balegu njihovu. A ko ih spali, neka opere haljine svoje i okupa tijelo svoje u vodi, pa onda neka dođe u oko. I ovo neka vam bude vječna uredba: Deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakvoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je počivanje subotno, i mučite duše svoje po uredbi vječnoj. A sveštenik koji bude pomazan i koji bude osvećen da vrši službu svešteničku namjesto oca svojega, on neka očišća obukavši se u haljine lanene, haljine svete. I neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka; i oltar neka očisti; i sveštenike i sav narod sabrani neka očisti. I ovo neka vam je vječna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod.“ Levitska 16:1-34 JPS

Dakle, Muhamed je obeležavao dan u koji je Bog propisao zamenične žrtve za oproštenje greha!

Štaviše, Muhamed je čak verovao da post na ovaj dan zaista donosi pomirenje za sve grehe počinjene prethodne godine!

„… On (Omar) reče: Kakav je položaj onoga ko posti jedan dan, a mrsi drugog dana? Nato on (Sveti Poslanik) reče: To je post Davidov (mir neka je s njim). On (Omar) reče: A šta je s onim ko posti jedan dan, a mrsi dva dana? Nato on (Alahov Poslanik) reče: Voleo bih da mi je data snaga da to činim. Zatim reče: Post od tri dana svakog meseca i post ramazana svake godine jeste trajni post. Molim Alaha da post na dan Arefata donese pomirenje za grehe prethodne i naredne godine. I molim Alaha da post na dan ašure donese pomirenje za grehe prethodne godine.“ (Sahih Muslim, knjiga 006, broj 2602; *)

I:

„… Upitan je o postu na dan Arefata (9. zul-hidžeta), nato je rekao: On briše grehe prethodne godine i naredne godine. Upitan je o postu na dan ašure (10. muharema), nato je rekao: On briše grehe prethodne godine. (Imam Muslim je rekao da u ovom hadisu postoji) predanje imama Šu'be da je bio upitan o postu ponedeljkom i četvrtkom, ali mi (imam Muslim) nismo pomenuli četvrtak jer smo utvrdili da je to greška (u prenošenju). (Sahih Muslim, knjiga 006, broj 2603)

Stoga je očigledno da je Muhamed zapravo verovao da je pomirenje ne samo važno nego i neophodno za sticanje oproštenja greha.

Priča o Avramu koji prinosi svog sina na žrtvu

Još jedan pokazatelj Muhamedovog verovanja u nužnost pomirenja radi spasenja može se videti iz kuranskog izveštaja o Avramovoj spremnosti da svog sina prinese na žrtvu u neposrednoj poslušnosti Alahovoj volji.

Muslimansko sveto pismo kaže da je Alah otkupio Avramovog sina od pogubljenja velikom žrtvom, nakon što je njegov otac položio ispit:

„Velikom žrtvom ga iskupismo,“,43 (37:108) „i u kasnijim naraštajima smo mu sačuvali spomen.“:44 „Neka je u miru Avram!“ S. 37:107-109 Muhamed Asad

Pitanja koja se odmah i prirodno nameću jesu: zašto je Alah uopšte morao da otkupi sina? Zašto jednostavno nije rekao Avramu da su on i njegov sin sada slobodni da idu, budući da su položili ispit? I šta je bila ta ogromna žrtva koju je Alah prineo kao otkup da bi spasao Avramovog sina od smrti?

Budući da Kuran ne odgovara na ova pitanja, objašnjenje je bilo prepušteno muslimanskim učenjacima.

Prema pokojnom Muhamedu Asadu, žrtva se odnosi na ovna za kojeg Postanje 22 kaže da ga je Bog obezbedio umesto Ismaila (sic)!

43 Epitet 'azim („ogroman“ ili „moćan“) čini malo verovatnim da se ova žrtva odnosi ni na šta drugo do na ovna kojeg je Avram potom pronašao i zaklao umesto Ismaila (Postanje 22:13). Po mom mišljenju, žrtva o kojoj je ovde reč jeste ona koju svake godine ponavljaju bezbrojni vernici u vezi s hodočašćem u Meku (al-hadž), koje samo po sebi obeležava iskustvo Avrama i Ismaila i predstavlja jedan od „pet stubova“ islama. (Videti 22:27-37, kao i 2:196-203.)

Neki muslimani su čak verovali da je ovan kojeg je Bog obezbedio zapravo bio iz samog raja:

Zatim smo ga otkupili, onoga koga mu je bilo zapoveđeno da žrtvuje, naime Ismaila ili Isaka — dva različita mišljenja — velikom žrtvom, [velikim] ovnom iz raja, istim onim kojeg je Avelj prineo kao žrtvu: doneo ga je Gavrilo, mir neka je s njim, a gospodar Avram ga je žrtvovao uzvikujući: Allāhu akbar, „Bog je velik“. (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje naše)

Drugi učenjaci, poput čuvenog muslimanskog istoričara i egzegete al-Tabarija, verovali su da se to odnosi na islamsku praksu klanja životinja koja bi navodno trebalo da odvrati zlu smrt (bar prema njemu):

„… Božje reči, „Velikom žrtvom ga iskupismo,“, ne odnose se samo na ovu žrtvu, nego pre na praksu klanja životinja prema Njegovoj veri, jer to je sunna sve do Dana vaskrsenja. Znajte da žrtva odvraća zlu smrt, ZATO ŽRTVUJTE, o sluge Božje!“ (The History of Al-Tabari: Prophets and Patriarchs, preveo William M. Brinner [State University of New York Press (SUNY), Albany 1987], tom II, str. 96; podebljanje i velika slova naši)

Ipak, da bismo u potpunosti razumeli značaj ovog otkupa, moramo se okrenuti Svetom pismu, budući da je Kuran priču u suštini odatle i preuzeo:

„Poslije toga šćaše Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: Evo me. I reče mu Bog: Uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati. I sjutradan rano ustavši, Avram osamari magarca svojega, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svojega; i nacijepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na mjesto koje mu kaza Bog. Treći dan podigavši oči svoje, Avram ugleda mjesto izdaleka. I reče Avram momcima svojim: Ostanite vi ovdje s magarcem, a ja i dijete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama. I uzevši Avram drva za žrtvu, naprti Isaku sinu svojemu, a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno. Tada reče Isak Avramu ocu svojemu: Oče! A on reče: Što, sine! I reče Isak: Eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu? A Avram odgovori: Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu. I iđahu obojica zajedno. A kad dođoše na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini ondje žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svojega, metnu ga na žrtvenik vrh drva; I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega. Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba i reče: Avrame! Avrame! A on reče: Evo me. A anđeo reče: Ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga kad nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi. I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu umjesto sina svojega. I nazva Avram ono mjesto: Gospod će se postarati. Zato se i danas kaže: Na brdu, gdje će se Gospod postarati.“ Postanje 22:1-14

Sada sve počinje da ima smisla. Jahve je zapovedio Avramu da svog voljenog sina Isaka prinese kao žrtvu paljenicu, kako bi iskušao Avramovu ljubav i vernost. Kada je Jahve video Avramovu spremnost da to i izvrši, Gospod se umešao i obezbedio ovna kao žrtvu paljenicu umesto Isaka.

Ono što ovu priču čini prilično značajnom jeste to što su žrtve paljenice bile ustanovljene s izričitom svrhom činjenja pomirenja, kako bi se umilostivio Božji gnev i kako bi on potom blagonaklono gledao na one koji mu se obrate u iskrenom pokajanju:

„I načini Noje žrtvenik Gospodu i uze od svake čiste stoke i od svijeh ptica čistijeh i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa miris ugodni i reče u srcu svojem: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovječjega zla od malena; niti ću više ubijati svega što živi, kao što učinih.“ Postanje 8:20-21

„Potom uzmi ovna jednoga, i na glavu ovnu neka metnu ruke svoje Aron i sinovi njegovi. I zakolji ovna i uzmi krvi od njega i pokropi oltar unaokolo. A ovna izudi, i operi drob i noge, i metni ih na udove njegove i na glavu. I svega ovna zapali na oltaru; to je žrtva paljenica Gospodu, miris ugodni, žrtva ognjena Gospodu.“ Izlazak 29:15-18 – up. st. 25, 41

„I viknu Gospod Mojsija, i reče mu iz šatora od sastanka govoreći: Kaži sinovima Izrailjevim, i reci im: Kad ko između vas hoće da prinese Gospodu žrtvu od stoke, prinesite žrtvu svoju od goveda ili od ovaca ili od koza. Ako mu je žrtva paljenica od goveda, neka prinese muško, zdravo, na vratima šatora od sastanka neka je prinese drage volje pred Gospodom. I neka metne ruku svoju na glavu žrtvi paljenici, i primiće mu se, i očistiće ga od grijeha. I neka zakolje tele pred Gospodom, i neka sinovi Aronovi sveštenici prinesu krv, i pokrope krvlju oltar ozgo unaokolo, koji je pred vratima šatora od sastanka. Potom neka se odre žrtva paljenica i rasiječe na dijelove. I sinovi Aronovi sveštenici neka nalože oganj na oltaru, i metnu drva na oganj. Pa onda sinovi Aronovi sveštenici neka namjeste dijelove, glavu i salo na drva na ognju, koji je na oltaru. A crijeva i noge neka se operu vodom; sveštenik neka zapali sve to na oltaru; to je žrtva paljenica, žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.“ Levitska 1:1-9 – up. st. 13, 17

Dakle, uvrstivši ovu priču u Kuran, Muhamed je u suštini prećutno podržao središnji značaj i nužnost zameničkih žrtava za spasenje.

Ovi primeri iz Kurana pokazuju da su žrtve, poput žrtava paljenica za oproštenje greha, bile, da tako kažemo, Božja sunna od samog početka.

A budući da Kuran kaže da nema promene Božje sunne, što prirodno uključuje i način na koji on postupa s pitanjem greha,

„jer tako je bilo sa svima onima koji su poslanike proterali, koje smo pre tebe poslali, i ni ti nećeš naići na odstupanje od zakona Našeg.“ S. 17:77 Hilali-Khan

„prema Allahovom zakonu koji je vredeo za one koji su bili pre vas i nestali! A ti nećeš u Allahovom zakonu naći izmene!“ S. 33:62 Pickthall

„oholeći se na Zemlji smišljali su zlo - a spletke će da pogode upravo one koji se njime služe. Zar oni mogu da očekuju nešto drugo osim ono što je zadesilo drevne narode?! U Allahovim zakonima ti nikad nećeš da nađeš promene; u Allahovim zakonima ti nećeš da nađeš odstupanja.“ S. 35:43 Quran: A Reformist Translation (QRT)

„To je prema Allahovom zakonu koji oduvek važi, a ti nećeš naći da se Allahov zakon menja.“ S. 48:23 Sher Ali

to znači da je zamenično pomirenje bitno i neophodno za postizanje mira s Bogom kroz oproštenje greha.

Ovo nas dovodi do sledećeg dela našeg pobijanja.