Problemi islamskog učenja o pomirenju [1. deo]

Ili

Još dokaza da su Basam Zavadi i društvo nesposobni za istinu, 1. deo

Vreme je da ponovo razotkrijemo još ponešto od nepoštenja i nedoslednosti muslimanskog apologete koji je do savršenstva doveo veštine takije i hide (1, 2, 3).

Basam Zavadi je izašao iz zimskog sna kako bi još jednom kritikovao hrišćansko učenje o kaznenom zamenskom pomirenju, i to tako što se ponovo poziva na argumente pokojnog hrišćanskog otpadnika dr Kena Puliama.

Muhamedanske primedbe na zamensko pomirenje

U ovom nedavnom tekstu Zavadi nastoji da utemelji tvrdnju da kazneno-zamenska teorija pomirenja (KZT) potkopava istinsko opraštanje, pa navodi čak i primer koji objašnjava zašto:

Ako vam neko duguje hiljadu dolara, a vi biste želeli da mu „oprostite taj dug“, to bi značilo da morate da se odreknete tih hiljadu dolara i da podnesete gubitak. Ako vam Kevin duguje hiljadu dolara, a vi mu kažete da to više ne mora da plati i da bi umesto njega mogao da plati Džon, to ne znači da ste zaista oprostili Kevinov dug. Kevinov dug i dalje postoji, iako ga više ne plaća Kevin. Jedini način da ZAISTA oprostite Kevinov dug jeste da sami podnesete gubitak. Slično tome, jedini način da nam Bog ZAISTA oprosti naš dug jeste da taj dug u potpunosti pusti. Doduše, ne kažemo da Bog „podnosi svoje gubitke“, jer je Bog nezavisan od svih stvorenja i nema nikakvih „gubitaka“, ali je logika ista: Bog bi morao da se u potpunosti odrekne duga da bi nam ZAISTA oprostio naše dugove. Međutim, u hrišćanstvu to ne vidimo, jer Isus preuzima dug i plaća ga…

Istinsko opraštanje jeste čestit čin puštanja nepravde bez traženja bilo kakvog plaćanja ili kazne zauzvrat. Ali hrišćanstvo uči da je Isus na krstu poneo kaznu grešnika i u potpunosti isplatio dug. U tom slučaju nema šta da se oprosti. Da, samo oni koji prihvate ono što je Isus učinio za njih primiće koristi od njegove navodne žrtvene smrti, jer hrišćanstvo ne uči univerzalizam, ali u STVARNOSTI njihov dug prema Bogu nije bio ZAISTA oprošten. (Tri velika problema sa pomirenjem)

Pre nego što nastavimo dalje, od presudne je važnosti da istaknemo neke Zavadijeve ključne tvrdnje, budući da ćemo im se vraćati kroz ceo naš odgovor:

„Slično tome, jedini način da nam Bog ZAISTA oprosti naš dug jeste da taj dug u potpunosti pusti.“

„Istinsko opraštanje jeste čestit čin puštanja nepravde bez traženja BILO KAKVOG PLAĆANJA ili kazne zauzvrat.“

A evo šta je Zavadijev partner u takiji i hidi, Pol Bilal Vilijams, imao da kaže povodom izjave K. S. Luisa u kojoj je Isusovu smrt uporedio sa dugom koji neko plati umesto drugoga:

K. S. Luis je u svom klasičnom delu Mere Christianity napisao:

’Ona koju je većina ljudi čula jeste ona koju sam ranije pomenuo — o tome da smo pušteni na slobodu zato što se Hristos dobrovoljno ponudio da umesto nas ponese kaznu. Na prvi pogled, to je veoma glupa teorija. Ako je Bog bio spreman da nas oslobodi, zašto to zaboga nije jednostavno učinio? I kakvog bi smisla moglo imati kažnjavanje nedužne osobe? Nikakvog koji ja mogu da vidim, ako o kazni razmišljate u sudsko-policijskom smislu. S druge strane, ako mislite o dugu, ima mnogo smisla da ga plati onaj ko ima sredstava, u ime onoga ko ih nema.’ (naglasak dodat)

Osim što je Isus učio da Bog može oprostiti čak i dug…

Dakle, Bog slobodno oprašta naše grehe i očekuje da i mi oprostimo svome bližnjemu. Gospodnja molitva, naravno, sadrži istu zapovest.

Isusovo učenje nalazi odjek u Kuranu, gde Bog izgovara reči ohrabrenja:

„Reci:“O sluge Moje koje ste se prema sebi ogrešili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grehe da oprosti. On, zaista, mnogo prašta i On je Milostivi.““

Prorok Muhamed je rekao:

Milostivi pokazuje milost onima koji su milostivi prema drugima. Budite milostivi prema onima na zemlji, pa će vam Onaj iznad neba pokazati milost.“ (K. S. Luis o teoriji kaznene zamene)

Obojica ovih takijista pozivaju se na Isusove reči kako bi čitaoce naveli na pogrešan zaključak da je to ono čemu je on sam učio (up. Matej 6:9-15; 18:21-35; Luka 7:36-50).

Šta je Isus zaista učio, u kontekstu

Očigledno je da ovi davagandisti žele da zaboravimo ili zanemarimo ono što ta ista jevanđelja imaju da kažu o Isusovom učenju o središnjem značaju i nužnosti njegove zamenske smrti radi oproštenja greha.

Na primer, taj isti Isus je objavio da će dati svoj život kao otkup za spasenje mnogih:

„Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.“ Matej 20:28 – up. Marko 10:45

Ovde nalazimo aluziju na Slugu stradalnika iz Isaije 53, koji daje svoj život kao žrtvu za grehe koje su počinili mnogi:

„A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih. Od tjeskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živijeh i za prijestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje, produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Vidjeće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.“ Isaija 53:5-12

Hristos je dalje učio svoje učenike da će njegovo telo biti slomljeno, a njegova krv prolivena na krstu radi oproštenja greha mnogih ljudi:

„I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Matej 26:26-28 – up. Marko 14:22-24

Ove izjave potvrđuju da je Hristos sebe jasno smatrao Bogom koji je došao u telu, budući da su starozavetna Pisma naglašeno jasna u tome da nijedno ljudsko biće nije u stanju da otkupi ni jednu jedinu dušu od propasti, a kamoli mnoštvo života, jer je to delo koje samo Bog može da izvrši:

„Čovjek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za nj. Velik je otkup za dušu, i neće biti nigda Da ko dovijeka živi i ne vidi groba.“… „Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me on prima.“ Psalam 48:8-10, 16 LXX [tj. 49:7-9, 15]

Tvrdeći, dakle, da je u stanju da spase veliki broj pojedinaca od njihovih greha, Isus je u suštini sebe predstavljao kao Boga u telu (ali ne kao Oca ili Svetoga Duha).

Štaviše, Isusove izjave o njegovoj zamenskoj smrti dodatno pokazuju da on nije video baš nikakav problem u tome što božansko opraštanje počiva na nužnosti zamenskog pomirenja. Za razliku od ovih zastupnika hide, Hristos ni na trenutak nije mislio da je zamenska žrtva nekako nespojiva sa istinskim opraštanjem. A nije tako mislio ni Muhamed, kao što ćemo uskoro videti!

Vraćajući se na temu, poenta ovih takijista je kristalno jasna: opraštanje isključuje svaku ideju plaćanja ili pomirenja, jer ako bi Bog zahtevao neki vid nadoknade ili odštete, onda se to ne može smatrati istinskim opraštanjem.

U svetlu ove tvrdnje, ne bismo očekivali da u islamskim izvorima nađemo bilo kakvu ideju pomirenja ili okajanja. Budući da je Alah u stanju da oprosti sve grehe, prema definiciji i shvatanju opraštanja koje zastupaju takijisti, ne bismo očekivali da on traži bilo kakvo plaćanje. Ako to ipak čini, onda Alah ne može biti onaj koji istinski prašta.

Drugim rečima, budući da je Alah U STANJU da oprosti sve grehe — odnosno, ako jeste — onda, prema rezonovanju ovih takijista, nema POTREBE za pomirenjem ili okajanjem. Zašto bi ga onda Alah zahtevao, ako nikakve nužnosti nema?

Imajući sve prethodno u vidu, sada možemo preći na našu sledeću tačku.

Šta islamski izvori zapravo uče

Ono što primedbe ovih zagovornika islamske hide čini zaista uznemirujućim jeste to što oni zgodno zaboravljaju da svojim čitaocima pomenu kako Kuran ima mnogo toga da kaže o središnjem značaju i nužnosti pomirenja ili okajanja radi oproštenja greha. Štaviše, Kuran kroz sve svoje stranice koristi upravo arapski glagol kaffara, sam izraz za pomirenje/okajanje, kako bi utuvio ovu poentu.

Kuran o zamenskom pomirenju u Tori/Starom zavetu

Na primer, islamsko pismo podseća na navodna uputstva koja je Alah dao Izrailjcima u vreme Mojsija. (Kažemo navodna, budući da Alah iz Kurana nije Onaj koji se otkrio Mojsiju, niti bilo kom drugom istinskom proroku i apostolu Božjem):

„Allah je prihvatio zavet Izrailjevih sinova - a između njih smo bili postavili dvanaest starešina - i Allah je rekao: „Ja sam, zaista, sa vama! Ako budete molitvu obavljali i obaveznu milostinju davali, i ako budete u poslanike Moje verovali, pomagali im i drage volje zajam davali Allahu, sigurno ću da prekrijem vaša loša dela i uvešću vas u rajske bašte kroz koje reke teku. A onaj među vama koji ni posle toga ne bude verovao - skrenuo je sa pravog Puta.““ S. 5:12 Shakir

Ovde nam se kaže da je Alah obećao Izrailjcima da će lično izvršiti pomirenje za njihove grehe ako verno budu činili ono što im je zapovedio.

Sasvim je logično da Kuran pokreće ovo pitanje pomirenja, budući da tvrdi da potvrđuje tekstualnu verodostojnost i nadahnutost Pisama koja su se nalazila u rukama Jevreja i hrišćana u Muhamedovo vreme:

„On tebi objavljuje Knjigu sa Istinom, koja potvrđuje prethodne, a objavio je i Toru i Jevanđelje, još pre kao putokaz ljudima, a objavio je i ono što rastavlja istinu od zablude (Kur'an). Onima koji u Allahove reči i znakove ne veruju, pripada teška patnja, a Allah je silan i žestoko kažnjava.“ S. 3:3-4 Ahmed Ali

Jevrejima i hrišćanima je čak bilo zapoveđeno da verno slušaju i sprovode propise koji su se nalazili u njihovim Pismima:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici.“ S. 5:43-45

I:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima, i sledbenicima Jevanđelja smo bili naredili da sude prema onome što je objavio Allah u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je objavio Allah - zaista su prema Allahu nepokorni.“ S. 5:46-47

Zapravo, ne samo da nam se kaže da su Jevreji i hrišćani Muhamedovog doba imali Toru i Jevanđelje u svom sopstvenom posedu:

„onima koji će da slede Poslanika, Verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tori i Jevanđelju, nalaze zapisanog“… S. 7:157 Pickthall

Takođe smo obavešteni da je sam Muhamed uzeo primerak Tore koji su Jevreji imali i posvedočio da je to zaista upravo ono otkrivenje koje je Bog poslao!

„… Preneseno je da je ovaj deo ajeta objavljen povodom nekih Jevreja koji su počinili ubistvo i koji su jedni drugima govorili: ’Zamolimo Muhameda da presudi među nama; pa ako odluči da platimo dijju, prihvatite njegovu presudu. Ako odluči za smrtnu kaznu, ne prihvatajte njegovu presudu.’ Ispravno mišljenje jeste da je ovaj ajet objavljen povodom dvoje Jevreja koji su počinili preljubu. Jevreji su izmenili zakon koji su u svojoj Knjizi imali od Alaha po pitanju kazne za preljubu, sa kamenovanja na smrt na sto udaraca bičem i posađivanje prestupnika na magarca licem okrenutim ka magarčevom repu. Kada se ovaj slučaj preljube dogodio posle Hidžre, rekli su jedni drugima: ’Hajdemo Muhamedu i zatražimo njegovu presudu. Ako presudi bičevanje, sprovedite njegovu odluku i neka vam to bude dokaz pred Alahom. Na taj način će jedan od Alahovih proroka potvrditi ovaj propis među vama. Ali ako odluči da kazna treba da bude kamenovanje na smrt, onda ne prihvatajte njegovu odluku.’ Postoji nekoliko hadisa koji pominju ovu priču. Malik prenosi da je Nafi` rekao da je `Abdulah bin `Umar rekao: ’Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pomenuli da su jedan muškarac i jedna žena među njima počinili preljubu. Alahov Poslanik im je rekao…

<<Šta nalazite u Tevratu o propisu o kamenovanju>> Rekli su: „Nalazimo samo da treba da budu izloženi sramoti i bičevani.“ `Abdulah bin Selam reče: „Lažete. Tevrat pominje kamenovanje, pa donesite Tevrat.“ Doneli su Tevrat i otvorili ga, ali je jedan od njih rukom sakrio stih o kamenovanju i pročitao ono što je pre i posle tog stiha. `Abdulah bin Selam mu reče: „Skloni ruku“, i on ju je sklonio, otkrivši tako stih o kamenovanju. Tada rekoše: „On (`Abdulah bin Selam) je rekao istinu: ’O Muhamede! To je stih o kamenovanju.’ Alahov Poslanik je odlučio da preljubnici budu kamenovani na smrt i njegova zapovest je izvršena. Video sam kako onaj čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.“’ Al-Buhari i Muslim su takođe zabeležili ovaj hadis, a ovo je formulacija koju je zabeležio Al-Buhari. U drugom predanju Al-Buharija, Prorok je rekao Jevrejima…

<<Šta biste vi učinili u ovom slučaju?>> Rekli su: ’Osramotili bismo ih i izložili javnosti.’ Prorok je proučio…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite ga, ako istinu govorite.>> Tako su doveli čoveka slepog na jedno oko, koji je bio poštovan među njima, i rekli mu: ’Čitaj (iz Tevrata).’ I on je čitao dok nije stigao do određenog stiha i onda ga je pokrio rukom. Rečeno mu je: ’Skloni ruku’, a to je bio stih o kamenovanju. Tada taj čovek reče: ’O Muhamede! Ovo je stih o kamenovanju, a mi smo njegovo znanje krili među sobom.’ Tako je Poslanik naredio da dvoje preljubnika budu kamenovani, i oni su kamenovani. Muslim beleži da su jedan Jevrejin i jedna Jevrejka dovedeni pred Alahovog Poslanika zato što su počinili preljubu. Alahov Poslanik je otišao Jevrejima i upitao ih…

<<Koji propis nalazite u Tevratu za preljubu?>> Rekli su: ’Izlažemo ih sramoti, nosimo ih (na magarcima) okrenute unazad i vodimo ih javno u povorci.’ Prorok je proučio…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite ga, ako istinu govorite.>> Tako su doneli Tevrat i čitali iz njega dok čitač nije stigao do stiha o kamenovanju. Tada je stavio ruku na taj stih i pročitao ono što je bilo pre i posle njega. `Abdulah bin Selam, koji je bio sa Alahovim Poslanikom, reče: ’Naredi mu da skloni ruku’, i on je sklonio ruku, a ispod nje je bio stih o kamenovanju. Tako je Alahov Poslanik zapovedio da preljubnici budu kamenovani, i oni su kamenovani. `Abdulah bin `Umar reče: ’Bio sam među onima koji su ih kamenovali i video sam kako čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.’ Ebu Davud beleži da je Ibn `Umar rekao: ’Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da ode u oblast Kuf. Otišao je u kuću Al-Midras i oni rekoše: „O Ebu al-Kasime! Jedan čovek od nas počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovom slučaju.“ Namestili su jastuk za Alahovog Poslanika i on je seo na njega i rekao…

<<Donesite mi Tevrat.>> Donet mu je Tevrat i on je izvukao jastuk ispod sebe i stavio Tevrat na njega, govoreći…

<> Zatim je rekao…

<<Dovedite mi vašeg najučenijeg čoveka.>> Tako mu je doveden mlad čovek…’ i zatim je pomenuo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafi`a. Ovi hadisi navode da je Alahov Poslanik doneo odluku koja je u skladu sa propisom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede samo Muhamedov Zakon. Naprotiv, Prorok je to učinio zato što mu je Alah tako zapovedio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu kako bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poriču i izuzmu iz primene sve to vreme. Morali su da priznaju šta su učinili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tafsir Ibn Kesir, K. 5:41; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Upravo tu nastaje problem za ove takijiste.

A upravo su to ista ona Pisma koja obilato svedoče da je Bog opraštao grehe svoga naroda na osnovu zamenskog pomirenja!

„I ko bi god od doma Izrailjeva ili između stranaca koji se bave među njima jeo kakve god krvi, okrenuću lice svoje nasuprot onomu čovjeku koji bude jeo krvi, i istrijebiću ga iz naroda njegova. Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: Niko između vas da ne jede krvi; ni došljak koji se bavi među vama da ne jede krvi.“ Levitska 17:10-12, Jerusalem Publication Society (JPS)

Ono što ovo čini zanimljivim jeste to što je reč kaphar zapravo hebrejski srodnik arapskog glagola kaffara! O tome kasnije više.

Nadahnuta hrišćanska grčka Pisma slažu se sa hebrejskom Biblijom po ovom pitanju:

„I po Zakonu gotovo sve se čisti krvlju i bez prolijevanja krvi ne biva oproštenje.“ Jevrejima 9:22

Ovim dolazimo do kraja prvog dela našeg odgovora. Vreme je da pređemo na 2. deo.