Trojstvo u Svetom pismu, 1. deo

Odgovor na neke primedbe na božanstvo Hrista

[1. deo , 2. deo, 2b, 3. deo, 3b, 4. deo, 5. deo, 6. deo]

Dok sam pretraživao islamske internet stranice i forume, naišao sam na jedan forum na kojem je muslimanski apologeta pokušavao da otkloni značenje određenih odlomaka iz Svetog pisma koje je jedan drugi musliman naveo kao odgovor na njegovu tvrdnju da Sveto pismo ne pruža nikakav izričit dokaz za učenje o Svetom Trojstvu. Stihovi koje je taj korisnik naveo bili su sledeći: Matej 28:19, Psalam 2:7, Jovan 6:27, 8:58, Luka 24:52, Marko 2:7 (Trinity in Bible). Međutim, islamski polemičar je poricao da ovi tekstovi pružaju bilo kakvo uporište za veru u Trojstvo.

U svetlu tih poricanja odlučio sam da odgovorim na njegove tvrdnje kako bih dokazao da, nasuprot onome što on tvrdi, ovi navodi zaista potvrđuju Trojstvo i apsolutno božanstvo Hrista. Ovaj serijal započinjem osvrtom na njegovo objašnjenje Marka 2:7, gde su učitelji Zakona optužili Isusa za bogohuljenje zato što je opraštao grehe — nešto za šta su znali da može samo Bog.

On piše:

U Kuranu jedan stih glasi: „A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“ (4:64 – deo).

Da li muslimani ovo tumače tako da je prorok Muhamed bio deo Božje prirode? Kao što ćete se sigurno složiti, naravno da ne. A ako pročitamo ceo stih, primetićemo da kuranski stih počinje rečima

„A mi nismo nijednog poslanika poslali, osim da bi mu se pokoravalo uz Allahovo odobrenje. A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“.

Dakle, sve dok su primaoci proročke poruke slušali poslanika, nalazili bi Boga koji oprašta. Poruka je oduvek bila ista za sve poslanike, kao što kuranski stih 4:64 jasno svedoči.

Slično tome, Marko 2:7 ne čini ga delom Božje prirode niti taj stih potvrđuje pojam Trojstva. (Joseph Islam, Re: Trinity in Bible, Odgovor #1, 20. februar 2013, 00:31:49)

Za početak, nebitno je kako muslimani tumače dotični kuranski tekst, jer je važno ono što taj odlomak podrazumeva o Muhamedovom statusu i njegovom odnosu prema Alahu. Budući da prevod koji ovaj musliman koristi izričito pripisuje Muhamedu božansko pravo opraštanja greha počinjenih protiv Boga, tj. „pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti“, to znači da naprosto nema načina da se zaobiđe činjenica da Kuran jasno pripisuje božanstvo Muhamedu, što ga onda čini delom Božje prirode. To je utoliko pre tako kada imamo na umu da sam Kuran svedoči da jedino Bog oprašta grehe:

„I za one koji, kada učine nešto loše, ili sebi učine nepravdu, sete se Allaha i oprost za grehe svoje zamole. A ko oprašta grehe, ako ne Allah?! I za one koji u grehu svesno ne ustraju.“ S. 3:135 Asad

„O sluge Moje koje ste se prema sebi ogrešili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grehe da oprosti. On, zaista, mnogo prašta i On je Milostivi.“ S. 39:53 Asad

Evo logičkog prikaza jasnih implikacija navedenih kuranskih tekstova:

A. Jedino Bog oprašta grehe, naročito one koji su počinjeni protiv njega.

B. Muhamed je opraštao grehe počinjene protiv Boga.

C. Prema tome, Muhamed je Bog ili barem deo Božje prirode i bića.

Međutim, ne prevode svi muslimani arapski tekst ovog odlomka na taj način, kao što pokazuju sledeće verzije:

„A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti“ Y. Ali

„A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti“ Hilali-Khan

Prema ovom prevodu, muslimani ne traže oproštaj od Muhameda, već je Muhamed taj koji priziva Alaha da oprosti njegovim sledbenicima. Ovo drugo tumačenje potkrepljuje nekoliko drugih tekstova koji govore o važnosti Muhamedovog zauzimanja za primanje oproštaja:

„Prihvati od njihovog imetka milostinju, da ih time očistiš od greha i učiniš ih blagoslovljenim, i pomoli se za njih, molitva tvoja će, zaista, da ih smiri - a Allah sve čuje i sve zna.“ S. 9:103 Y. Ali

„Pravi vernici su samo oni koji veruju u Allaha i Njegovog Poslanika, a koji se, kad su sa njim na kakvom važnom sastanku, ne udaljuju dok od njega dopuštenje ne dobiju. Oni koji od tebe traže dopuštenje, u Allaha i Njegovog Poslanika, zaista, veruju. I kad oni zatraže dopuštenje od tebe zbog kakvog svog posla, dopusti kome hoćeš od njih, i zamoli Allaha da im oprosti - zaista Allah oprašta grehe i milostiv je.“ S. 24:62 Hilali-Khan

„Znaj da nema boga osim Allaha! Traži oprost za svoje grehe i za vernike i vernice! Allah zna kuda se krećete i gde boravite.“ S. 47:19 Pickthall

„A kad im bude rečeno:“Dođite, Allahov Poslanik će da moli da vam se oprosti!” Oni svojim glavama tresu i vidiš ih kako oholo odbijaju.“ S. 63:5 Hilali-Khan

Ovi navodi otvaraju sopstvene probleme. Prvo, oni pobijaju često ponavljanu tvrdnju da u islamu ne postoji posrednik ni posrednička figura koja posreduje ili se zauzima između Alaha i njegovih stvorenja. Zapazite, na primer, šta o tome kažu sledeći muslimanski izvori:

„Takođe, nema ničega između ljudi i njihovog Gospoda. Nema posrednika ni zastupnika između nas i Boga. Ne treba da idemo nekom drugom verujući da je on ovlašćen da u naše ime moli Boga za pomoć ili da nam u njegovo ime oprašta grehe. Niko ne sme da tvrdi da je posrednik između Boga i njegovih stvorenja, ljudi. Bog nikome nije preneo svoju vlast da deli njegove blagoslove niti da u njegovo ime oprašta ili kažnjava [sic] bilo koga.“ (Syed/Farouq M. Al-Huseini, Islam and the Glorious Ka'abah [iUniverse Books, Bloomington, IN 2012], str. 174; podebljanje naše)

„Islamska filozofija ima za cilj da navede ljude da u praksu sprovedu ideale monoteizma u njegovom čistom i savršenom obliku. Ne samo grobnice, idoli i lažni bogovi, već i sveštenici koji tvrde da su posrednici između ljudi i Boga na meti su ovog osnovnog načela islama, koje ljude uči da se jedino Tvorac obožava. Islam predstavlja Boga kao onoga koji je čoveku bliži od njegove vratne žile. Islam uči čoveka da nema potrebe za posrednicima između čoveka i njegovog Tvorca. Islam ne dopušta sveštenstvo bilo koje vrste. Tako islam nastoji da spase čovečanstvo iz kandži sveštenika koji su ljude iskorišćavali u ime vere.“ (M. M. Akbar, The Way to Salvation [Niche of Truth, Kerala, Indija, b.g.], str. 54; podebljanje naše)

Konačno:

Kod prethodnih naroda u istoriji došlo je u velikoj meri do izopačavanja i menjanja sadržaja proročkih poruka, jer je većina njihovih učenjaka izneverila poverenje i prodala Alahov savez za nisku cenu. Zaveli su ih njihovi hirovi i želje, kao i šejtan, pa su u veru uveli stvari za koje Alah nije dao dozvolu. Jedan od najozbiljnijih načina na koje su izopačili poruku proroka bilo je uvođenje načela al-vasita (posredovanja) između Alaha i njegovog stvorenja, između svemogućeg Gospoda i njegovih robova, čime se nastojalo da se zaštite prestoli tirana koji su time tlačili narod i držali njegovu sudbinu u svojim rukama, preko tela koje je govorilo u ime „neba“. Izmislili su imena i titule za tu ustanovu i razvrstali ih po različitim stepenima i nivoima, gde je sveštenik mogao da napreduje kroz činove izmišljene u ime „Gospoda“ sve dok ne dosegne položaj zamenika „Boga“ kao „prvosveštenik“ ili „papa“…

Stoga se suština islamskog šerijata zasniva na ukidanju posredovanja razbojnika koji staju između ljudi i Alaha u ime „posredovanja“ ili „zauzimanja“. Islam takav stav pripisuje mušricima koji su se borili protiv poruke tevhida, a o kojima Alah kaže (tumačenje značenja):

„Oni, pored Allaha, obožavaju ono što ne može niti da im naudi niti da im kakvu korist donese, i govore: „Ovi se za nas zauzimaju kod Allaha.“ Reci: „Zar da Allaha obaveštavate da na nebesima i na Zemlji postoji nešto što On ne zna da postoji?!“ Uzvišen je On i vrlo visoko u odnosu na one koje Mu pridružuju.“

[Yoonus 10:18]

Upućeni francuski učenjak Nasir el-Din Dine je rekao:

Pitanje posredovanja bilo je jedno od glavnih pitanja u kojima je islam nadmašio sve druge religije, jer nema posrednika između Alaha i njegovog roba. U islamu nema sveštenika ni monaha; ti posrednici su uzrok svakog zla u drugim religijama, i to je zaista tako bez obzira na njihova verovanja i bez obzira na to koliko su iskreni i koliko su im namere dobre. I sam Mesija je to razumeo. Zar nije isterao trgovce iz hrama? Ali njegovi sledbenici ne postupaju kao on, i danas, kada bi se Isus vratio, koliko bi trgovaca poput onih u hramu isterao? Kraj citata iz al-'Ulmanijje (str. 81). (Islamqa, fetva br. 101736. Verske titule u islamu i hrišćanstvu; podebljanje naše)

Čini se da ovi muslimani nisu pažljivo čitali Kuran, budući da odlomci koje smo ovde naveli neoborivo dokazuju da u islamu postoji posrednik, naime Muhamed.

Drugi problem koji ovi tekstovi otvaraju jeste to što bi poruka data Muhamedu trebalo da bude univerzalna, namenjena svim narodima i svim vremenima. Ipak, ovi stihovi jasno čine oproštaj greha zavisnim od dolaska Muhamedu i traženja njegovog posredovanja. Međutim, Muhamed je mrtav više od hiljadu četiri stotine godina i njegovo telo leži pokopano u Medini. Kako, onda, takvi stihovi mogu biti univerzalni po dometu kada ih je Muhamedova smrt učinila zastarelim? I zašto bi Alah učinio oproštaj zavisnim od Muhamedovih molitava kada je znao da će njegov „poslanik“ umreti, čime bi potonje naraštaje muslimana lišio potrebe za njegovim zauzimanjem i koristi od njega?

Izgleda da su neki muslimani uvideli tu nedoumicu i stoga zaključili da im Muhamedovo zauzimanje može koristiti i nakon njegove smrti, budući da postoje predanja o Muhamedovim sledbenicima koji dolaze na njegov grob i mole ga da se pomoli Alahu da im oprosti!

Na primer, evo primera muslimana koji su, na osnovu Kurana 4:64, zaista odlazili na Muhamedov grob, pozdravljali mrtvog čoveka i prizivali leš da se pomoli Alahu u njihovo ime:

(U ovom kuranskom stihu) Alah opominje grešnike i zlotvore da, kada počine grehe i pogreške, treba da prizovu Alahovog Poslanika i zatraže oproštaj od Alaha. Treba takođe da zamole Alahovog Poslanika da se pomoli za njih. Kada to učine, Alah će im se okrenuti i oprostiti im i pokazaće im milost. Zbog toga je upotrebio reči la-wajadullaha tawwaban-rahima („oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“). Mnogi su preneli ovo predanje. Jedan od njih je Abu Mansur al-Sabbag (neki rukopisi kažu Abu Nasr), koji u svojoj knjizi Al-Šamil Al-Hikajat-ul-mašhura piše da je, prema 'Utbiju, ovaj jednom sedeo pored Poslanikovog groba kada je došao jedan beduin i rekao: „Mir s tobom, o Alahov Poslaniče. Čuo sam da Alah kaže: ‘„A mi nismo nijednog poslanika poslali, osim da bi mu se pokoravalo uz Allahovo odobrenje. A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.“’ Došao sam ti tražeći oproštaj za svoje grehe i uzimam te za SVOG POSREDNIKA pred svojim Gospodom, i zbog toga sam ti došao.“ Zatim je izgovorio ove stihove: „O, najuzvišeniji među pokopanima, ti koji si uvećao vrednost ravnica i brežuljaka! Neka žrtvujem svoj život za ovaj grob koji si ti učinio blistavim, ti koji si od milosti i oproštaja.“ Zatim je beduin otišao, a ja sam zaspao. U snu sam video Svetog Poslanika. Rekao mi je: O 'Utbi, beduin je u pravu, idi i saopšti mu radosnu vest da mu je Alah oprostio grehe. (Tafsir Ibn Kathir, 1:519-20)

On ('Utbi) je rekao: „Dok sam sedeo kraj Poslanikovog groba, došao je jedan beduinski Arapin i rekao: ‘Mir s tobom, o Alahov Poslaniče! Čuo sam da Alah kaže: „„A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu i zamole Allaha da im oprosti, pa da i Poslanik zamoli da im se oprosti, oni bi videli da Allah, zaista, prima pokajanje i da je milostiv.““ (4:64).’ Zatim je izgovorio ove stihove: ‘O, najuzvišeniji među pokopanima, ti koji si uvećao vrednost ravnica i brežuljaka! Neka žrtvujem svoj život za ovaj grob koji si ti učinio blistavim, ti koji si od milosti i oproštaja.’ Zatim je beduin otišao, a ja sam zaspao. U snu sam video Svetog Poslanika. Rekao mi je: ‘O 'Utbi, beduin je u pravu, idi i saopšti mu radosnu vest da mu je Alah oprostio grehe.’“ (Imam an-Nawawi, Kitab ul-Adhkaar, str. 92-93)

Evo još jednog:

Prenosi se od Abu Sadika da je imam Alija rekao: „Tri dana nakon Poslanikove sahrane došao je jedan Arapin i bacio se na Poslanikov grob, uzeo zemlju i posuo je po svojoj glavi. Rekao je: ‘Ja Rasulallah! Ti si govorio, a mi smo slušali; ti si učio od Alaha, a mi smo učili od tebe. Među onim što ti je Alah poslao jeste i sledeće… Kuran 4:64). Ja sam onaj koji je grešnik i sada sam ti došao da se ti zauzmeš za mene.’ Nakon toga se začuo glas IZ GROBA: ‘Nema sumnje, oprošteno ti je!’“ (Tafsir al-Qurtubi, tom 6, str. 439)

Muslimanski učenjak dr Tahir-ul-Kadri navodi i druge autoritete koji su takođe citirali upravo ovo predanje:

Bejhaki u Šu‘ab-ul-imanu (3:495-6#4178).

Ibn Kudama u al-Mugniju (3:557).

Ibn ‘Asakir u Tahdhib tarikh Dimashq al-kabir, poznatijem kao Tarikh/Tahdhib Ibn ‘Asakir, kako ga citira Subki u Shifa’-us-siqām fi ziyarat khayr-il-anam (str. 46-7).

Ibn Hadžar Hajtami u al-Jawhar-ul-munazzam (str. 51). (Islamic Conception of Intermediation, peto poglavlje, treći odeljak)

A ta praksa obraćanja mrtvom čoveku u njegovom grobu i traženja pomoći od njega u direktnoj je suprotnosti sa Svetim pismom, koje strogo zabranjuje savetovanje s mrtvima:

„Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, Ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslijediti, slušaju gatare i vračare, a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj.“ Ponovljeni zakoni 18:9-14

„I ako vam reku: Pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju; recite: Ne treba li narod da pita Boga svojega? Ili će pitati mrtve umjesto živijeh? Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.“ Isaija 8:19-20

A budući da Kuran jasno svedoči da će Muhamed umreti kao svaki smrtnik:

„Ti ćeš, sigurno, da umreš, a i oni će, takođe, da pomru. A zatim ćete, na Sudnjem danu, pred svojim Gospodarom međusobno da se sporite.“ S. 39:30-31 Hilali-Khan

to znači da su muslimani krivi za greh protiv istinitog Boga time što čine ono što njegovo nadahnuto Sveto pismo izričito zabranjuje.

Ovo ne samo da pokazuje koliko je Kuran većim delom nepraktičan, već i razotkriva činjenicu da su islamsko pismo i potonja muslimanska tradicija pretvorili Muhameda u polubožanstvo koje deli Alahove jedinstvene funkcije i osobine.

Toliko o tvrdnji da je islam veoma čist i strog oblik monoteizma koji isključuje potrebu za posrednicima i zastupnicima.

Sada kada smo otklonili ovu lažnu analogiju, možemo usmeriti svoju pažnju na novozavetno svedočanstvo o Isusovoj božanskoj moći da oprašta grehe počinjene protiv Boga.