Poslanica Jevrejima i Isus kao Tvorac

Novi zavet izjavljuje da je Gospod Isus Tvorac svih stvari. Na primer, nadahnuti pisac Poslanice Jevrejima piše:

„Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:8a, 10-12

Pisac prikazuje Oca kako oslovljava Sina kao stvarnog Tvorca kosmosa. Nadahnuti pisac na Sina primenjuje starozavetni odlomak koji govori o Jahveovom delu u stvaranju:

„Rekoh: Bože moj, nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od koljena do koljena. Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se. Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći.“ Psalam 102:24-27, Revised Standard Version (RSV)

Zadivljujuće je da Stari zavet na drugom mestu kaže da je Jahve SAM razapeo nebesa:

„On, kad zaprijeti suncu, ne izlazi; on zapečaćava zvijezde; On razapinje nebo sam, i gazi po valima morskim;“ Jov 9:7-8, New International Version (NIV)

To što pisac Poslanice Jevrejima piše da je Sin lično postavio temelje zemlji i da su nebesa delo njegovih ruku znači da je pisac zaista verovao da je Sin Jahve Bog (mada ne i Otac), sam večni Tvorac! Obratite pažnju, na primer, na sledeći silogizam:

1. Jahve Bog je svojim rukama stvorio nebesa i on ih je sam razapeo.
2. Sin je svojim rukama stvorio nebesa.
3. Dakle, Sin je Jahve Bog.

Bivši apologeta Jehovinih svedoka i osnivač zajednice Christian Witnesses of Jah (CJW) Greg Stafford osporava ovaj zaključak. U svojoj knjizi Stafford pokušava da se pozabavi time što nadahnuti pisac primenjuje Psalam 102:25-27 na Sina:

“… Biće pokazano da u 1. Korinćanima 8:6 apostol Pavle pažljivo pravi razliku između ‘jednog Boga’ (Oca) kao onoga ‘iz [… ex (u daljem tekstu transliterovano kao ek)] koga je sve’ i Isusa Hrista kao onoga ‘kroz [di, skraćeni oblik od dia] koga’ je sve nastalo…”

“Jasno je, dakle, da Jevrejima 1:10-12 u kontekstu ne može učiti da je Isus Tvorac, jer se ovde, u uvodnim rečima Poslanice Jevrejima, jasno kaže da je Bog sve stvorio ‘kroz’ svoga Sina. Budući da je o Isusovoj ulozi u stvaranju već bilo reči (Jevrejima 1:3), nije verovatno da bi se pisac u stihovima 10-12 vraćao na istu tačku koju je ranije objasnio. Moguće je da se ovi stihovi iz Psalma 102 prikladno primenjuju na Sina Božjeg s obzirom na to što je on predpostojeća Mudrost o kojoj se govori u Pričama Solomonovim 8. Tamo je opisan kao ‘glavni graditelj’ uz svog Tvorca, Jehovu. (Priče Solomonove 8:22-31) B. W. Bacon priznaje: ‘Taj odlomak bi se mogao upotrebiti da dokaže učenje da Mesija nije niko drugi do predpostojeća Mudrost iz Priča 8, 22-31, “kroz koju” je, prema našem piscu [piscu Poslanice Jevrejima], v. 2, Bog “stvorio svetove”.’

“Svakako bi bilo prikladno govoriti o nebu i zemlji kao o ‘delu Hristovih ruku’ u sekundarnom smislu, s obzirom na to što je on posrednik u stvaralačkim delima Jehove Boga. Zaista, kao ‘glavni majstor’ Isus je bio veoma uključen u Jehovina dela. (Priče Solomonove 8:30, Jerusalimska Biblija) Ipak, izgleda da postoji još jedan razlog zbog kojeg Pavle primenjuje stihove 25-27 iz 102. psalma na ljubljenog Sina Božjeg.” (Stafford, Jehovah’s Witnesses Defended: An Answer to Scholars and Critics [Elihu Books, 2. izdanje, Huntington Beach, CA, 2000], str. 171-174; naglasak dodat)

Stafford polazi od određenog skupa pretpostavki koje mu ne dozvoljavaju da tekstu dopusti da kaže ono što on zaista kaže. Stafford pretpostavlja da, budući da je Isus instrumentalni uzrok stvaranja, nebesa i zemlja mogu biti stvaralačka dela Hristova isključivo u sekundarnom smislu. Isto ponavlja i u svom odgovoru evangelikalnom apologeti Ronu Rhodesu:

Sukob sa ‘Hristom kao Tvorcem’? Rhodes veruje da Otkrivenje 3:14 znači da je Hrist “‘začetnik’ Božjeg stvaranja”, smatrajući da se to tumačenje “slaže s drugim novozavetnim odlomcima o Hristu kao Tvorcu”. Rhodes zatim navodi Kološanima 1:16, 17, Jevrejima 1:2 i Jovan 1:3 kao primere drugih odlomaka za koje veruje da uče da je Hrist Tvorac.

Jedan od problema s Rhodesovim argumentom jeste to što ne postoje nikakvi drugi ‘novozavetni odlomci o Hristu kao Tvorcu’. Tri stiha koja navodi govore o onome što je Bog učinio kroz Hrista. Umesto da govori o Hristu kao Tvorcu, Biblija dosledno koristi za Isusa jezik koji se nikada ne bi mogao upotrebiti za večnog svemogućeg Boga i koji otkriva jednostavnu istinu da Isus živi „zahvaljujući Ocu“ (Jovan 6:57) (Isto, str. 239; naglasak dodat)

Stafford je pogrešno pretpostavio da jezik koji se koristi u vezi s Hristovom ulogom u stvaranju kosmosa pokazuje da on nije svemogući Bog. Ipak, ispitivanje toga kako se predlog dia koristi na drugim mestima, posebno u odnosu na Boga, pokazuje da biblijski jezik van svake razumne sumnje potvrđuje da je Isus večni svemogući Bog!

„Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da Čelnika spasenja njihova učini savršenim kroz stradanje.“ Jevrejima 2:10 NIV1

Bog nije samo delatni uzrok stvaranja (“od”), on je i njegov instrumentalni (“kroz”) i konačni (“za”) uzrok. Pavle na drugom mestu Isusu pripisuje funkciju i instrumentalnog i konačnog uzroka svih stvari:

„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6 NIV

„Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi.“ Kološanima 1:16-18

To što se Isusu pripisuju dve od Božjih funkcija u stvaranju svih stvari van svake razumne sumnje pokazuje da je Isus TVORAC u aktivnom smislu, što ga čini Jahveom Bogom (mada ne i Ocem)!

Ova istovetna upotreba jezika u vezi s Božjom ulogom u stvaranju odlučno potvrđuje da je Gospod Isus Tvorac u primarnom i aktivnom smislu. Kao što novozavetni naučnik Richard Bauckham kaže povodom Pavlove tvrdnje da je sve od Boga i kroz Hrista:

“Taj opis se u svom nepodeljenom, neizmenjenom obliku javlja i na drugom mestu kod Pavla, tačnije u Rimljanima 11:36a: „od njega i kroz njega i radi njega sve“. Ovde se izjava jednostavno odnosi na Boga, dok ju je u 1. Korinćanima 8:6 Pavle podelio između Boga i Hrista, primenjujući na Boga dva predloga koji opisuju Božji odnos prema svemu kao Tvorca (‘od’ i ‘za’ odnosno ‘ka’), a treći od tih predloga (‘kroz’) na Hrista. Iako se Pavlova formula iz Rimljanima 11:36 baš u tom obliku ne pojavljuje nigde drugde, postoji dovoljno jevrejskih paralela da bi bilo sigurno da Pavle tu jednostavno navodi jevrejsku formulaciju. To da Bog nije samo činilac ili delatni uzrok stvaranja (‘od njega je sve’) i konačni uzrok ili cilj svega (‘ka njemu je sve’), nego i instrumentalni uzrok (‘kroz koga je sve’), dobro izražava tipično jevrejsku monoteističku brigu da Bog nije upotrebio nikoga drugog da izvrši svoje delo stvaranja, nego ga je izvršio sam, isključivo posredstvom sopstvene Reči i/ili sopstvene Mudrosti. Pavlova preformulacija u 1. Korinćanima 8:6 uključuje Hrista u to isključivo božansko delo stvaranja time što mu daje ulogu instrumentalnog uzroka.” (Bauckham, God Crucified: Monotheism & Christology in the New Testament [William B. Eerdmans, Grand Rapids, MI, 1998], str. 39; naglasak dodat)

Pseudepigrafi pružaju potporu Bauckhamovim tvrdnjama:

“Gospodaru svevladajući, zar nisi ti govorio u početku kada si oblikovao zemlju — I TO BEZ POMOĆI — i zapovedio prahu i on ti je dao Adama, beživotno telo? Ipak, on je bio delo tvojih ruku, i ti si u njega udahnuo dah života, i on je oživeo pred tobom.” 4. Jezdrina 3:4-5 RSV

“tada sam ja to zamislio, i to je nastalo KROZ MENE, A NE KROZ NEKOG DRUGOG, kao što će i kraj doći kroz mene, a ne kroz nekog drugog.” 4. Jezdrina 6:6 RSV

“To ime su mu naši praoci sasvim prikladno dali, da bi označili da je Onaj KROZ koga sve dobija život i nastaje, nužno vladar i gospodar svemira. Pokaži celom čovečanstvu primer velikodušnosti oslobodivši one koji se drže u ropstvu.” Aristejevo pismo 16 RSV

Dakle, Hristova uloga u stvaranju uverljivo pokazuje da je Gospod Isus zaista Tvorac svih stvari.2

Dodatni problem sa Staffordovim rasuđivanjem jeste to što počiva na logičkoj grešci lažne dileme. Očigledno, Stafford pretpostavlja da Isus ne može biti Posrednik stvaranja, a da istovremeno bude i stvarni uzrok stvaranja. Ipak, to je dilema koju Stafford nameće tekstu, jer nadahnuti pisac nije imao nikakav problem da na Isusa gleda i kao na Tvorca i kao na instrumentalnog Posrednika stvaranja. U odnosu na Oca, Hrist je Posrednik kroz koga je sve nastalo. Ipak, u odnosu na stvorenje, i Otac i Sin, zajedno sa Svetim Duhom, jesu jedan Tvorac, pri čemu su sve tri Ličnosti potpuno odgovorne za dovođenje svega u postojanje (Up. Postanje 1:2, 26-27; Jov 33:4; Psalam 104:30).3

Ne zaboravimo ni to da, prema piscu Poslanice Jevrejima, sam Otac lično oslovljava svoga Sina kao TVORCA kosmosa!

Stafford nastavlja:

“… Da li pisac Poslanice Jevrejima ovako primenjuje Psalam 102 zato da bi dokazao da je Isus Hrist ‘Jehova Bog Starog zaveta’? I opet, oni koji prihvataju učenje o Trojstvu verovatno bi odgovorili: ‘Da, činjenica da je stih prvobitno bio primenjen na Boga, a kasnije na Sina, dokazuje da je on Jehova Bog Starog zaveta.’

“Koristeći ovakvo rasuđivanje, neko bi se mogao osećati opravdanim da zaključi da je Solomon bio Isus Hrist! Zašto? Zato što je u stihovima neposredno pre Jevrejima 1:10-12 Pavle napisao: „A za Sina kaže: „Bog je tvoj presto doveka, u svu večnost, i skiptar tvog Kraljevstva skiptar je pravde. Ti voliš pravednost i mrziš bezakonje. Zato te je Bog, tvoj Bog, pomazao uljem radosti više nego tvoje drugove.““ (Jevrejima 1:8-9) Pošto smo u ovom poglavlju već razmatrali prevod ‘Bog je tvoj presto’, želimo samo da istaknemo da su te reči prvobitno bile upućene Solomonu u Psalmu 45:6-7, ali su ovde, u Jevrejima 1:8-9, primenjene na Gospoda Isusa Hrista. Knjiga Reasoning from the Scriptures, na strani 414, tome dodaje još:

Treba primetiti da se u Jevrejima 1:5b navodi citat iz 2. Samuilove 7:14 i primenjuje na Sina Božjeg. Iako se taj tekst prvobitno odnosio na Solomona, njegova kasnija primena na Isusa Hrista ne znači da su Solomon i Isus isto. Isus je ‘veći od Solomona’ i vrši delo koje je Solomon predoznačavao — Luka 11:31.

“Pavle nije nameravao da poistoveti Isusa s Jehovom ništa više nego što je nameravao da poistoveti Solomona s Isusom. On je, međutim, na Sina Božjeg primenio određene pojmove i ideje izražene u onim stihovima koji su se prvobitno odnosili na Jehovu Boga i na Solomona. Primena Psalma 45:6-7 na Isusa u Jevrejima 1:8-9 pokazuje da je Bog izvor Isusove kraljevske službe i vlasti. Zato što je Isus ‘voleo pravednost i mrzeo bezakonje’, Jehova ga je ‘pomazao uljem radosti’. Pavlove reči su: ‘Bog, tvoj Bog [ho theos sou; doslovno: ‘Bog tvoj’]’, kada se odnose na Onoga ko je pomazao Isusa.

“Jehova je bio i izvor Solomonove kraljevske vlasti i njegov Bog. Isto važi i za Gospoda Isusa Hrista. Jehova je izvor njegove vlasti i takođe je njegov Bog (up. Danilo 7:13,14; Matej 28:18; Filipljanima 2:9,10; Otkrivenje 3:2,12)…”

(Isto, str. 172-173; naglasak dodat)

Stafford ovde čini nekoliko logičkih grešaka. Prvo, Stafford unapred pretpostavlja ono što tek treba da dokaže, jer polazi od toga da je Jahve unipersonalan, tj. jedna jedina Ličnost, i to zatim učitava u tekst. Zbog te pretpostavke Stafford tvrdi da primena Psalma 102 na Hrista ne dokazuje da je Isus Jahve ništa više nego što primena 2. Samuilove 7 i Psalma 45 na Hrista dokazuje da je Isus Solomon. Ipak, ovaj primer samo ističe Staffordovu postbiblijsku apriornu pretpostavku iz 19. veka da je Jahve Bog jedan po Biću i jedan po Ličnosti, baš kao što je Solomon jedno biće i jedna ličnost. Zato njegova analogija možda funkcioniše sa Solomonom, budući da je on očigledno unipersonalno Biće, ali ne funkcioniše sa Jahveom — osim, naravno, ako se već unapred pretpostavilo da je Jahve unipersonalno Biće poput Solomona.

Drugi razlog zbog kojeg je Staffordova analogija ovde pogrešna jeste to što kraljevsko dostojanstvo nije osobina svojstvena jedino Solomonu, budući da je u Izrailju bilo mnogo kraljeva. Stoga pripisivanje Hristu odlomka koji se prvobitno odnosio na Solomona pokazuje samo to da Solomon nije bio jedina osoba koja je vladala Izrailjem. Ipak, jedino Jahve ima svojstva večnosti, nepromenljivosti i stvoriteljstva.

Stoga to što pisac na Hrista primenjuje odlomak koji ističe neka od Jahveovih nesaopštivih svojstava pokazuje da su pisci Novog zaveta verovali da je Isus Jahve Bog! Evangelikalni naučnik dr James R. White to najbolje sažima:

“… Veza između Gospoda Isusa i Solomona tiče se zajedničke osobine: kraljevanja. Ali kraljevanje nije jedinstvena osobina Solomonova. Bilo je mnogo kraljeva. Zato, dok navođenje odlomka o Solomonu i njegova primena na Isusa ne čini Isusa Solomonom, navođenje odlomka o jedinstvenoj osobini (stvoriteljstvu, nepromenljivosti, večnosti) Jahveovoj zaista čini Isusa Jahveom, jer niko drugi ne deli tu osobinu. To što je bio kralj nije činilo Solomona onim što jeste, ali to što je večan i nepromenljiv zaista određuje ono što Jahve jeste.” (White, The Forgotten Trinity: Recovering the Heart of Christian Belief [Bethany, Minneapolis, MN, 1998), str. 135)

Štaviše, Stafford naizgled nije svestan da njegov argument zapravo pojačava trinitarno stanovište. Na primer, i Isus i Solomon bili su Davidovi potomci, od Boga postavljeni kraljevi i kraljevski sinovi Božji. Njih dvojica dele slične titule i funkcije, a da ih to ne čini istom ličnošću. Isto tako, primena na Hrista odlomka koji se prvobitno odnosio na Jahvea Boga pokazuje da je pisac Poslanice Jevrejima verovao da Otac nije jedini koji je nepromenljiv, večan i jedini Tvorac kosmosa; to je i Sin!

Drugim rečima, primena Psalma 102 na Isusa dokazuje da je Sin, baš kao i Otac, jedini istiniti Bog. To jest, činjenica da i Otac i Sin vrše dela za koja Sveto pismo kaže da ih vrši jedino Jahve pokazuje da je Jahve Biće u više Ličnosti. To ne pokazuje da je Sin ista ličnost kao Otac, nego da je Sin isti po prirodi i suštini.

Pre svega, Staffordovo pogrešno i nebiblijsko stanovište da je jedino Otac Jahve navodi ga da argumentuje na način na koji to čini. On pogrešno uzima unitarijanizam kao teološku datost, umesto da dopusti Svetom pismu da razjasni tačnu prirodu i postojanje istinitog Boga — na primer, da li Sveto pismo zaista uči da je Jahve Biće u više Ličnosti, a ne jedna jedina Ličnost. Stoga Staffordova analogija između Solomona i Isusa, kojom pokušava da potkopa Isusovo poistovećenje s Jahveom, samo pokazuje da je njegovo rasuđivanje manjkavo i da je krivo za logičku grešku lažne analogije, kao i za argumentaciju protiv strašila (straw man). Ona nimalo ne pobija trinitarno stanovište. Zapravo, ona pogrešno predstavlja ono u šta trinitarci veruju.

Staffordova kritika trinitarnog stanovišta pokazuje nedoslednost hermeneutike kojom se služe Jehovini svedoci i arijanski apologeti uopšte, i ozbiljno potkopava njihovu tvrdnju da je Hrist arhanđel Mihailo. Sasvim je uobičajeno da svedoci i Stafford tvrde da Mihailo i Isus moraju biti jedna te ista ličnost zato što dele slične funkcije. Stafford i oni arijanci koji razmišljaju kao on smatraju da je sasvim dosledno na osnovu njihovih sličnosti zaključiti da je Isus Mihailo, uprkos činjenici da to nijedan novozavetni odlomak izričito ne tvrdi.

A ipak ti isti arijanci onda dižu galamu kada trinitarci zaključe da je Isus Jahve, iako se to stanovište zasniva na činjenici da se na Hrista primenjuju starozavetni odlomci koji se izričito odnose na Jahvea, zajedno s titulama, svojstvima, funkcijama i obožavanjem koje pripada isključivo Jahveu!

Sasvim je očigledno da su ovi arijanski apologeti krivi za dvostruke standarde, jer primenjuju metodologiju zbog koje i te kako brzo osuđuju trinitarce. To je prosto religijsko licemerje.

Stafford zatim čini kategorijalnu grešku, jer pretpostavlja da to što je Otac Isusov Bog i izvor njegove vlasti nekako dokazuje da Isus nije ista vrsta Boga kakva je Otac. Time se ne uzima u obzir da je Hrist pri ovaploćenju zaista postao čovek i odložio svoju vlast uzevši obličje sluge (Up. Jovan 1:14; 2. Korinćanima 8:9; Filipljanima 2:5-8).

Postavši čovek i odloživši svoju vlast, Isus je postao podložan Ocu. Isus je takođe stupio u nov odnos s Ocem. Dok se pre ovaploćenja Hrist odnosio prema Ocu upravo kao Sin, sada, nakon što je postao telo, Otac je postao Isusov Bog, zato što je Hrist svojevoljno postao deo samog stvorenja koje je došao da iskupi. Budući da Hrist zadržava svoju ljudsku prirodu (nasuprot onome u šta bi Stafford želeo da veruje), Otac će i dalje biti Isusov Bog (Up. Otkrivenje 1:6; 3:2, 12).

Da bi Staffordov argument funkcionisao, on mora da pokaže makar jedan odlomak u kojem se kaže da je Otac Isusov Bog još pre ovaploćenja. Ako Stafford može da pokaže takav stih, možda ima osnova za svoju tvrdnju. Ali ako ne može da pruži takav tekst, onda Staffordova tvrdnja da Isus ima Boga nimalo ne pobija trinitarno stanovište.

Stafford bi mogao ponuditi Miheja 5:4 kao dokaz da je Otac bio Bog Sinu u njegovom predpostojanju. Ipak, to je mesijansko proroštvo i kao takvo se odnosi na Mesiju NAKON ovaploćenja (Up. Mihej 5:1-3). Stoga pozivanje na Miheja 5:4 neće utemeljiti arijansko stanovište o Hristu.

Stafford pokušava da porekne nepromenljivost Hristovog večnog božanstva tvrdeći da se Psalam 102 odnosi na Isusovo uzvišenje, tokom kojeg je postao besmrtan (Isto, str. 173-174).

Problem sa Staffordovim rasuđivanjem jeste to što se Psalam 102 ne odnosi na Hristovo uzvišenje posle vaskrsenja. Naprotiv, odnosi se na Isusovo stanje pre ovaploćenja, kada je Hrist stvorio kosmos. Nadahnuti pisac jasno kaže da Hrist ostaje isti od samog trenutka kada je stvorenje nastalo. Hrist je oduvek bio i zauvek će ostati nepromenljiv:

„Isus Hristos je isti juče i danas i u vijekove.“ Jevrejima 13:8 NIV

Jedino što se promenilo jeste to da je Hrist pri ovaploćenju uzeo ljudsko telo. Ipak, Isusova božanska priroda nikada se nije promenila, budući da on ni na zemlji nije prestao da bude Bog. Pri vaskrsenju je Hristovo fizičko telo postalo besmrtno i više ne podleže promeni.

Sasvim je očigledno da tačno čitanje Svetog pisma pokazuje da Gospod Isus nije prosto pasivni posrednik kroz koga je Bog delovao da bi stvorio sve stvari. Gospod Isus je delatni činilac stvaranja, upravo Onaj koga Otac priznaje za Tvorca svemira. Prilično je žalosno što Staffordova postbiblijska teologija iz 19. veka ne dopušta da vidi ovu božanski otkrivenu istinu.

Napomene

1. U tri stiha koja Stafford navodi (Jovan 1:3; Jevrejima 1:2; 1. Korinćanima 8:6) i u dva koja sam ja naveo (Rimljanima 11:36; Jevrejima 2:10), iza dia sledi genitiv, pa taj predlog uglavnom znači “kroz, posredstvom”.

Leksikon A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature Bauera, Arndta, Dankera i Gingricha ([BADG] The University of Chicago Press, treće izdanje, 2000) navodi prva tri stiha pod definicijom “označava ličnog vršioca ili posrednika, kroz”. Druga dva navodi pod definicijom “o začetniku radnje”. Međutim, osim subjekta (Hrist naspram Boga Oca), nema nikakve gramatičke razlike u upotrebi dia u svakom od ovih stihova. Zaista, grčki tekst Jevrejima 2:10 i 1. Korinćanima 8:6 istovetan je: di’ hou ta panta (“kroz koga je sve”). Dakle, uprkos Staffordovoj suprotnoj tvrdnji, biblijski pisci govore o stvaranju kao o onome što dolazi “kroz” i Oca i Sina.

2. U onlajn raspravi s Robertom Hommelom na temu pisma Julijusa Manteja (vidi ovde http://forananswer.org/Mars_Jw/GS-RH.Mantey.Index.htm), Stafford osporava Bauckhamovo navođenje ovih odlomaka iz 4. Jezdrine:

3. Knjiga 4. Jezdrina sačuvana je u latinskim, sirijskim, etiopskim, jermenskim i arapskim rukopisima, a delimično i u koptskim i gruzijskim, kao i u jednom “sićušnom odlomku” na grčkom iz 4. veka n. e. Najstariji latinski kodeks koji sadrži 4. Jezdrinu datiran je u 822. godinu n. e. (Metzger, OTP1, str. 518). Najstarija sirijska verzija jeste Pešita. Metzger se slaže s većinom drugih naučnika da ovu knjigu treba datirati u rano razdoblje drugog veka n. e. Dakle, u vreme posle pisanja novozavetnih knjiga.

Gospodin Hommel se poziva na 4. Jezdrinu 3:4 kao na dokaz da su “Jevreji iz razdoblja Drugog hrama sasvim jasno verovali da je Jehova delovao sam kao Tvorac, isključujući čak i pomoćnika”. Tekst glasi: “Gospodaru svevladajući, zar nisi ti govorio u početku kada si oblikovao zemlju — i to bez pomoći — i zapovedio prahu i on ti je dao Adama, beživotno telo?” Dakle, još jednom vidimo da se to odnosi na Božja stvaralačka dela, za koja Jehovini svedoci NE veruju da ih je s njim delio bilo ko drugi. Bog je SAM stvarao kroz svog Sina, Logos. Zbog toga se u Kološanima 1:16-17 koriste PASIVNI glagolski oblici u vezi s ulogom Prvorođenca. Takođe, budući da je ovo delo Jevrejina iz vremena posle prvog veka, moguće je da on protivreči rasprostranjenom shvatanju o Bogu i Logosu, uobičajenom u hrišćanskim krugovima (Drugi odgovor Robertu Hommelu).

Činjenica je da naučnici redovno navode 4. Jezdrinu kao pokazatelj jevrejske misli u razdoblju Drugog hrama, a to i sam Stafford čini u svom objavljenom delu (Stafford, str. 314, 555-56). Sam Stafford je naveo pseudepigrafsko delo koje bi bilo daleko podložnije kritici da je “iz vremena posle prvog veka” nego 4. Jezdrina:

Izričito sam pomenuo jevrejsku pseudepigrafsku figuru Metatrona, o kojoj čitamo u 3. Enohu 48C:7:

citat:

———————

Podario sam mu nešto od svog veličanstva, nešto od svoje uzvišenosti, nešto od sjaja svoje slave koja je na prestolu slave, i nazvao sam ga svojim imenom, `Manji JHVH, Knez Božanskog prisustva, znalac tajni.’ Svaku tajnu sam mu otkrio u ljubavi, svaku misteriju sam mu obznanio u pravednosti.

———————–

Osim toga, u 3. Enohu 10:3-6 takođe nam se kaže da je “osam” drugih knezova “nazvano JHVH po imenu njihovog Kralja”, a 3. Enoh 30:1 govori o “velikim knezovima koji su nazvani JHVH po imenu Svetoga”. U 3. Enohu 30:2 postavlja se pitanje: “Koliko ima knezova? Ima 72 kneza kraljevstava na svetu, ne računajući Kneza Sveta”! Jasno je, dakle, da se u jevrejskoj književnosti u vreme Isusa i apostola i oko tog vremena moglo biti “nazvan JHVH” ili čak smatran “manjim JHVH” a da se ne bude jednak samom JHVH niti “jedno po prirodi” s Njim (Objavio Greg Stafford, utorak, 6. maj 2003, 15:52: http://www.channelc.org/cgi-bin/eboard30/index.cgi).

Dok 4. Jezdrina potiče s početka 2. veka, 3. Enoh je mnogo kasniji:

3. Enoh, ili Jevrejska apokalipsa Enohova, navodno je napisao rabin Ismail, “prvosveštenik”, nakon svog vizionarskog uzlaska na nebo (umro 132. n. e.). Iako sadrži nekoliko grčkih i latinskih pozajmljenica, nema razloga sumnjati da je izvorni jezik 3. Enoha bio išta drugo do hebrejski. Iako se neka predanja iz 3. Enoha mogu pratiti unazad do vremena rabina Ismaila, pa i ranije, vreme sastavljanja verovatno je bliže petom ili šestom veku. Verovatno je napisan u Vavilonu ili u njegovoj blizini. (Evans, Noncanonical Writings and New Testament Interpretation (1992), str. 24)

Dakle, ako Stafford tekst iz petog veka smatra vrednim za utvrđivanje jevrejske teologije oko 70. godine n. e., ne može imati nikakav razuman prigovor na tekst koji je nastao u razmaku od 60 godina od tog datuma.

3. Stafford zamera trinitarcima što Hristovu ulogu u stvaranju razlikuju od Očeve uloge, umesto da kažu Božja uloga, tvrdeći da mi u te izraze nekako unosimo postbiblijski jezik i pojmove. U svom odgovoru dr Jamesu R. Whiteu Stafford piše:

Pošto smo razmotrili sve gorenavedene tačke u vezi s Jovanom 1:1, možda je korisno da se podsetimo Whiteove tvrdnje. On piše: “Stafford primećuje da je Bog sve stvorio kroz Sina (Jevrejima 1:2) i piše: ‘Jasno je, dakle, da Jevrejima 1:10-12 u kontekstu ne može učiti da je Isus Tvorac, jer se ovde, u uvodnim rečima Poslanice Jevrejima, jasno kaže da je Bog sve stvorio “kroz” svoga Sina’ (str. 48). To je kružna argumentacija, jer pretpostavlja zaključak do kojeg Stafford želi da dođe. Pretpostavlja unitarijanizam. Činjenicu da se Sin razlikuje od Oca svi priznaju. Ali ukoliko se ne pretpostavi da se izraz ‘Bog’ uvek i jedino mora odnositi isključivo na Oca (unitarijanizam), ceo argument se ruši” (The Forgotten Trinity, strana 216, napomena 6)

Primetićete da se pozivam na prvi deo prve glave Poslanice Jevrejima, gde se od Sina razlikuje “Bog”, a ne prosto “Otac”. Naravno, White ponovo zamenjuje ontološki izraz ličnosnim, o čemu će opet biti reči pod tačkom pet. Ipak, obratite pažnju na to kako je moj argument izložen.

CITAT IZ JWD1, str. 48-49:

Jasno je, dakle, da Jevrejima 1:10-12 u kontekstu ne može učiti da je Isus Tvorac, jer se ovde, u uvodnim rečima Poslanice Jevrejima, jasno kaže da je Bog sve stvorio ‘kroz’ svoga Sina. Budući da je o Isusovoj ulozi u stvaranju već bilo reči (Jevrejima 1:3), nije verovatno da bi se pisac u stihovima 10-12 vraćao na istu tačku koju je ranije objasnio. Moguće je da se ovi stihovi iz Psalma 102 prikladno primenjuju na Sina Božjeg s obzirom na to što je on predpostojeća Mudrost o kojoj se govori u Pričama Solomonovim 8.

Primetite da ne kažem: “Isus ne može biti Tvorac zato što nije Tvorac”; naprotiv, ukazujem na činjenicu da je “Bog” Onaj koji je stvorio vekove (epoiesen tous aionas) “kroz” (di’) Sina (Jevrejima 1:2-3), koji je ovde prikazan kao različit od Njega. Zatim na strani 51 ističem da “težište [Pavlove] poruke jeste da naglasi Isusovu besmrtnost (neumrlost) od njegovog vaskrsenja koje je izvršio Bog. (Rimljanima 6:9; Galatima 1:1)”…

(http://jehovah.to/exegesis/general/cri_review.htm; podvučeni naglasak naš)

Stafford tvrdi da se Hrist razlikuje od Boga, a ne prosto od Oca, kao da to nekako potkopava trinitarizam. Kao što je White ispravno istakao, ukoliko se ne pretpostavi da se izraz Bog mora uvek odnositi na Oca, ceo Staffordov argument se ruši. U kontekstu, Bog koji je sve stvorio kroz Sina jeste Otac, pa je stoga za trinitarce legitimno da ovde umesto reči Bog stave Otac. Zapravo, nalazimo da nadahnuti pisci čine isto, kao u slučaju apostola Jovana:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga.“ Jovan 1:1-2 English Standard Version (ESV)

Uporedite sada to s Jovanovom prvom poslanicom:

„Štobješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom.“ 1. Jovanova 1:1-3 ESV

Jovan nije imao problem da Boga zameni Ocem, pa ga nemaju ni trinitarci. Uostalom, pravo pitanje nije da li se Hrist razlikuje od Boga ili od Oca, nego da li Novi zavet uči da je Hrist Bog u istom smislu i u istoj meri kao i Bog s kojim jeste. Ako jeste (a novozavetni podaci pokazuju da jeste), onda jedini istiniti Bog postoji u više Ličnosti, jer je jasno biblijsko učenje da postoji samo jedno ontološko biće koje jeste Bog.

Da bi to porekao, Stafford pretpostavlja da odlomci koji razlikuju Boga od Hrista to moraju činiti u pogledu njihovog bića, to jest da su različiti ontološki, a ne samo po ličnosti. Problem sa Staffordovom tvrdnjom jeste to što nije pružio nikakav čvrst biblijski dokaz u prilog tom gledištu. On ne može prosto pretpostaviti svoj zaključak i zatim ga učitavati u odlomke koji pokazuju da su Bog i Hrist različiti, pa iz toga izvoditi argument da je razlika ontološke prirode.

Stafford pretpostavlja da, budući da su različite ličnosti u Svetom pismu ujedno i različita bića, isto važi i za Boga. Problem s tim argumentom jeste to što se u njemu ne uzima u obzir da je Bog jedinstven po svom postojanju i biću i da u stvorenom svetu ne postoji ništa što je tačno poput njega:

„Nema među bogovima takvoga kakav si ti, Gospode, i nema djela takvijeh kakva su tvoja. Svi narodi, koje si stvorio, doći će i pokloniti se pred tobom, Gospode, i slaviti ime tvoje. Jer si ti velik i tvoriš čudesa; ti si jedan Bog.“ Psalam 86:8-10 NIV

„Nebo kazuje čudesa tvoja, Gospode, i istinu tvoju sabor svetijeh. Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim? Bogu se valja klanjagi na saboru svetijeh, strašniji je od svijeh koji su oko njega. Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja oko tebe.“ Psalam 89:5-8 NIV

„Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini; Koji se sagiba da vidi što je na nebesima i na zemlji;“ Psalam 113:5-6 NIV

„Ko je izmjerio vodu grstima svojim i nebesa premjerio peđu? Ko je mjerom izmjerio prah zemaljski, i gore izmjerio na mjerila i bregove na poteg? Ko je upravljao duh Gospodnji? Ili mu bio savjetnik i naučio ga? S kim se je dogovarao i ko ga je urazumio i naučio putu suda, i naučio ga znanju i pokazao mu put razuma? Gle, narodi su kao kap iz vijedra, i kao praška na mjerilama broje se; gle, premješta ostrva kao prašak. Ni Livan ne bi bio dosta za oganj, i životinje njegove ne bi bile dosta za žrtvu paljenicu. Svi su narodi kao ništa pred njim, manje negoli ništa i taština vrijede mu. S kim ćete, dakle, izjednačiti Boga? I kakvu ćete mu priliku naći?“ Isaija 40:12-18 NIV

„S kim ćete me, dakle, izjednačiti da bih bio kao on? veli sveti. Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? Ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje nijedno?“ Isaija 40:25-26 NIV

„S kim ćete me izjednačiti i isporediti? Koga ćete mi uzeti za priliku da bi bio kao ja? Prosipaju zlato iz toboca i mjere srebro na mjerila, plaćaju zlataru da načini od njega boga, pred kojim padaju i klanjaju se. Meću ga na rame i nose ga, i postavljaju ga na mjesto njegovo, te stoji i ne miče se s mjesta svojega; ako ga ko zove, ne odziva se niti ga izbavlja iz nevolje njegove. Pamtite to, i pokažite se da ste ljudi, uzmite na um, prestupnici! Pamtite što je bilo od starine; jer sam ja Bog, i nema drugoga Boga, i niko nije kao ja,“ Isaija 46:5, 9 ESV

„Niko nije kao ti, Gospode; velik si i veliko je ime tvoje u sili. Ko se ne bi tebe bojao, care nad narodima? Jer tebi to pripada; jer među svijem mudracima u naroda i u svijem carstvima njihovijem nema takvoga kakav si ti. Nego su svi ludi i bezumni, drvo je nauka o taštini. Srebro kovano donosi se iz Tarsisa i zlato iz Ufaza, djelo umjetničko i ruku zlatarskih, odijelo im je od porfire i skerleta, sve je djelo umjetničko. A Gospod je pravi Bog, Bog živi i car vječni, od njegove srdnje trese se zemlja, i gnjeva njegova ne mogu podnijeti narodi.“ Jeremija 10:6-10 NIV

U svetlu prethodnog, Staffordov argument da se to što su razumna stvorenja jedno po ličnosti i po biću, odnosno to što se razlikuju i po biću i po ličnosti, nekako odnosi i na Boga, prosto je pogrešan. Ako išta, Trojstvo bolje odgovara biblijskom prikazu Boga kao različitog i odvojenog od razumnih stvorenja, budući da u stvorenom svetu nema trojičnih stvorenja! Jedino je Bog Trojičan, čime se pokazuje koliko je istinski i potpuno jedinstven u poređenju sa svojim stvorenjem.

3. Staffordova tvrdnja da se Psalam 102 primenjuje na Hrista s obzirom na to što je on Mudrost iz Priča Solomonovih zapanjujuća je, jer se Psalam 102 odnosi na ulogu koju je u stvaranju imao Jahve, a ne Mudrost! Osim ako Stafford ne želi da tvrdi da je i Jahve ta Mudrost o kojoj se govori u Pričama Solomonovim, postaje sasvim očigledno da Staffordovom egzegezom dotičnih odlomaka upravlja njegova postbiblijska unitarijanska teologija. Njegov unitarijanizam ne dopušta mu da prihvati jasno učenje tih odlomaka, jer bi bio prinuđen da prihvati Isusa kao Jahvea Boga.

Uostalom, reći da je Hrist i Jahve Bog i Jahveova Mudrost ne predstavlja nikakav problem za trinitarca, jer je Mudrost suštinski vid Božjeg večnog bića. Stoga to što je Isus sopstvena Božja Mudrost dokazuje da je Hrist nestvoren, a time i Bog u najpunijem smislu te reči. Osim toga, budući da Isus nije Otac niti Sveti Duh, on može biti Jahveova Mudrost, jer bi se Jahve ovde odnosio na Oca. Drugim rečima, Hrist je Mudrost Oca koji je Jahve Bog, a istovremeno je i sam Jahve, budući da i Otac i Sin postoje kao jedini istiniti Bog.