Poslanica 2. Petrova, 3. deo

Temeljan pregled naučnih odbrana Petrovog autorstva, 3. deo

Sada ćemo zaključiti komentarima novozavetnog naučnika Daglasa Mua.

Ali mi smatramo da je to nesrećan potez. Prihvatanje 2. Petrove i kao pseudonimne i kao nepogrešive zahteva od nas da verujemo da tvrdnja iz 1:1 u svoje vreme ne bi bila shvaćena kao tvrdnja o autorstvu — što je malo verovatno. Imamo mnogo primera određenih vrsta knjiga pisanih pod tuđim imenom — posebno apokalipsi. I imamo dokaze da su neki ljudi, čak i u ranoj crkvi, pisali poslanice pod tuđim imenima (2. Solunjanima 2:2). Ali ono što takođe nalazimo jeste da su se takve knjige i poslanice uvek posmatrale sa sumnjom. L. R. Donelson zaključuje nakon temeljnog proučavanja: „Izgleda da niko nikada nije prihvatio kao religijski i filozofski obavezujući dokument za koji se znalo da je falsifikat. NE ZNAM NI ZA JEDAN JEDINI PRIMER.“

Sama činjenica da je 2. Petrova prihvaćena kao kanonska knjiga, dakle, pretpostavlja da su rani hrišćani koji su doneli tu odluku bili sigurni da ju je Petar napisao. Oni koji nisu smatrali da ju je Petar napisao upravo su je iz tog razloga isključili iz kanona. Drugim rečima, moramo birati između toga da (1) 2. Petrovu posmatramo kao falsifikat, sačinjen možda da bi se prisvojio autoritet koji pisac zapravo nije imao — i da je zato izostavimo iz kanona; i (2) da 2. Petrovu posmatramo kao autentičnu poslanicu apostola Petra. Teorija ‘i ovce i novce’, o kanonskom pseudoepigrafu, ne izgleda kao moguća alternativa.

Zapravo, međutim, mi ne smatramo da su razlozi koje naučnici iznose u prilog tvrdnji da apostol Petar nije mogao napisati ovu poslanicu nimalo ubedljivi. Osvrnuću se ukratko na svaki od gore navedenih prigovora.

(1) Grčki jezik 2. Petrove ima neosporan književni, pa čak i filozofski prizvuk, sasvim različit od grčkog jezika 1. Petrove. Ali (a) u poslanici nema ničega što Petar, nakon mnogo godina službe u grčkom svetu, ne bi mogao napisati; (b) Petar je možda namerno izabrao da piše ovim stilom zbog potreba svojih čitalaca, i (c) običniji grčki jezik 1. Petrove možda je rezultat pomoći nekog pisara (Silvan? — vidi 1. Petrova 5:12).

(2) Ništa od onoga što su lažni učitelji širili nije nepoznato crkvi prvog veka.

(3) Drugi novozavetni tekstovi ukazuju na to da su (reči?) Gospodnje i pojedine novozavetne knjige već od ranog perioda smatrane Pismom.

(4) Iako su neki hrišćani izražavali sumnje u pogledu 2. Petrove, mnogi drugi su knjigu prihvatali od samog početka. Ljudi su verovatno imali sumnje zato što knjiga nije bila široko korišćena i zato što je kružilo toliko mnogo petrovskih falsifikata.

(5) Ništa u 2. Petrovoj ne ukazuje ni na kakav vid crkvene organizacije ili hijerarhije; a i sam ‘rani katolicizam’ je sumnjiv pojam.

(6) Sličnosti između 2. Petrove i forme ‘testamenta’ su neosporne. Ali upotreba te forme unutar poslanice čini poređenje sa drugim ‘testamentima’ sumnjivim. Treba da prihvatimo jasno značenje uvodnih reči poslanice i da je prihvatimo kao autentičnu poslanicu apostola Petra. (Moo, The NIV Application Commentary: 2 Peter, Jude [Zondervan Publishing House, Grand Rapids MI 1996], str. 23-24; podebljanje naše)

Iako smo mogli da citiramo i mnoge druge naučne izvore, ovo bi za sada trebalo da bude dovoljno da pokaže da argumenti protiv Petrovog autorstva nemaju nikakvu stvarnu težinu i da se lako pobijaju.

Završne napomene

Imajući sve prethodno u vidu, želeli bismo da zaključimo iznošenjem nekoliko tačaka.

Prvo, činjenica da pojedini hrišćani nisu prihvatali 2. Petrovu svedočanstvo je o krajnjoj pažnji, opreznosti i čestitosti rane Crkve pri utvrđivanju spiska novozavetnih knjiga koje je suvereni Trojični Bog nadahnuo radi spasenja sveta i izgrađivanja Božjeg iskupljenog naroda. Rana Crkva nije prihvatala bilo koju knjigu prosto zato što je tvrdila da ju je napisao neki apostol ili zato što je po sadržaju bila potpuno pravoverna, nego je knjiga prihvatana na osnovu toga što se moglo pokazati da potiče iz apostolskog vremena i što je bila u saglasnosti sa ostalim izvornim apostolskim spisima. Stoga uzdržanost Crkve u prihvatanju 2. Petrove pokazuje da prvi hrišćani nisu prosto proizvoljno prihvatali knjige koje su se slagale sa njihovim učenjima, već su se pre svega starali o tome da li je knjiga predata od apostola i/ili njihovih saputnika kao nadahnuto otkrivenje. Kao što je pokojni Brus Mecger, mentor antihrišćanskog kritičara Barta Ermana, omiljenog biblijskog kritičara muslimanskih tekijaša poput Pola Bilala Vilijamsa, primetio u vezi sa sporim procesom utvrđivanja novozavetnog kanona:

"Sporost u utvrđivanju konačnih granica kanona svedočanstvo je o pažnji i budnosti ranih hrišćana pri primanju knjiga koje su pretendovale na apostolsko poreklo. Ali, iako je sabiranje Novog zaveta u jednu knjigu bilo sporo, vera u pisano pravilo vere bila je iskonska i apostolska… U najosnovnijem smislu, ni pojedinci ni sabori nisu stvorili kanon; oni su, umesto toga, došli do toga da uoče i priznaju samopotvrđujući kvalitet ovih spisa, koji su se crkvi nametnuli kao kanonski." (Metzger, The New Testament: Its Background, Growth and Content [New York: Abingdon Press, 1965], str. 276; podebljanje naše)

Drugo, kao što su i Gatri i Mu primetili, 2. Petrova je isprva kružila u svega nekoliko zajednica, te stoga nije iznenađujuće što je nisu svi hrišćani odmah prihvatili. Do trenutka kada bi poslanica stigla do njih, prirodno bi se javile sumnje u pogledu njene izvornosti, naročito kada je postojalo i drugih pseudonimnih dela koja su tvrdila da ih je napisao Petar.

U svetlu svega navedenog, ostaje činjenica da ne postoje dobri, ubedljivi razlozi za odbacivanje Petrovog autorstva 2. Petrove, dok, s druge strane, postoji obilje čvrstih argumenata koji ga podupiru.

Za dalje čitanje

Sledeći članci takođe pružaju temeljne odbrane i odgovore na liberalne napade i na 1. i na 2. Petrovu:

Pitanje...da 1. i 2. Petrova nisu od Petra, nego od nekoga ko se poslužio njegovim imenom? 1. deo, 2. deo