Ponovno razmatranje pitanja da li je Muhamed bio siguran u sopstveno spasenje

Bassam Zawadi je svom članku dodao dodatak u nastojanju da opovrgne moju tvrdnju da Muhamed nije bio siguran u pogledu svog spasenja, budući da je njegov bog nepouzdan i da mu se ne može verovati.

Predlažemo da pročitate moj članak, a zatim i Zawadijev dodatak, pre nego što pređete na ovo pobijanje.

Citirao sam objašnjenje Ibn Kathira uz suru 46:9 da bih dokazao da se taj odlomak odnosi na Muhamedovo spasenje, tj. da Muhamed nije bio siguran šta će se s njim dogoditi u zagrobnom životu. Budući da je Zawadi pokazao da teško shvata ono što čita, ne iznenađuje me što nije razumeo poentu i što se pita kako Ibn Kathirovo predanje potvrđuje moj stav.

Vrlo je jednostavno. U svom objašnjenju sure 46:9 Ibn Kathir je citirao hadis o tome kako Muhamed nije bio siguran u večnu sudbinu jednog muslimana koji je upravo bio umro. To pokazuje da se dotični stih bavi pitanjem zagrobnog života, tj. Ibn Kathirovo predanje dokazuje da se Muhamedova izjava u suri 46:9 — da ne zna šta će s njim biti — odnosi na njegovo spasenje. Muhamed nije govorio da ne zna šta će mu se dogoditi tokom njegove zemaljske službe, nego je tvrdio da nije siguran šta će Alah učiniti s njim u zagrobnom životu!

Nadam se da Zawadi sada shvata poentu.

Zawadi pokušava da se izvuče iz jedne od svojih izjava koju sam upotrebio da bih pokazao da čak i on priznaje da sura 46:9 govori o tome kako Muhamed nije bio siguran u sopstveno spasenje.

Je li Shamoun slep?. Ne samo da nisam rekao da je ovo gledište neverovatno, nego sam rekao upravo suprotno! Evo šta sam rekao:

Stoga, iako verujem da je drugo rešenje i dalje verodostojno, ipak ću lično odabrati prvo rešenje.

Dozvolite mi da ponovo objavim ono što sam citirao od Zawadija, ovoga puta uz nešto više konteksta i sa relevantnim delovima ispisanim velikim slovima:

Prvo moguće rešenje jeste da su kuranski stih i Prorokova izjava došli pre nego što je Prorok saznao da ide u raj…

Dakle, vidimo da je prvo moguće rešenje to da je Prorok IZRAZIO SVOJE NEZNANJE O TOME ŠTA ĆE MU SE DOGODITI U BUDUĆEM ŽIVOTU pre nego što je primio objavu od Alaha u kojoj se navodi da će ići u raj…

Drugo moguće rešenje jeste da kuranski stih i hadis uopšte i ne govore o budućem životu, nego o ovom životu…

LIČNO SE PRIKLANJAM PRVOM REŠENJU. To je zato što MI SE ČINI DA KONTEKST HADISA U SAHIH BUHARIJU OSTAVLJA UTISAK DA PROROK GOVORI O TOME KAKO NE ZNA ŠTA ĆE MU SE DOGODITI NA ONOM SVETU. To, naravno, nije nužno tačno, ALI PO MOM MIŠLJENJU DELUJE VEROVATNIJE. Stoga, iako verujem da je drugo rešenje i dalje verodostojno, IPAK ĆU LIČNO ODABRATI PRVO REŠENJE.

Kao što svako može videti, Zawadi izričito navodi da se slaže s tim da se sura 46:9 odnosi na Muhamedovu nesigurnost u pogledu onoga što će mu se dogoditi u budućem životu, iako to ograničava tvrdnjom da je to bilo pre nego što je Muhamed primio objavu da ide u raj! A upravo je to bila moja poenta, naime da čak i Zawadi prihvata činjenicu da se sura 46:9 odnosi na zagrobni, a ne na ovaj vremeniti život.

Zawadi pokušava da ubedi čitaoce da kuranski stihovi koji koriste arapsku reč asa, „može“ ili „možda“, ne podrazumevaju nužno verovatnoću, nego mogu izražavati i izvesnost. Zatim iznosi spisak muslimanskih autoriteta koji tvrde da asa, kada se upotrebljava u vezi s Alahom, uvek označava obavezu, tj. da će Alah sigurno oprostiti i pomilovati. Kao da nije mogao biti očajniji, citira Luku 1:4 da bi dokazao da čak ni engleska reč „may“ ne mora da se odnosi na mogućnost — kao da engleska upotreba reči „may“ ima ikakve veze s tim da razumemo šta arapska reč za „može“ znači i kako se koristi u Kuranu!

Zawadi takođe smatra da sledeće izlaganje dokazuje njegovu tvrdnju:

Konačan dokaz za to jeste trenutak kada je Alah objavio suru 9:102, koja glasi:

„A ima i drugih koji su priznali svoje grehe, i koji su pomešali dobra dela sa lošim delima; njima će Allah da oprosti - Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.“

Waakharoona iAAtarafoo bithunoobihim khalatoo AAamalan salihan waakhara sayyi-an AAasa Allahu an yatooba AAalayhim inna Allaha ghafoorun raheemun

Ovaj stih je objavljen povodom Abu Lubabaha. Tafsir Al-Jalalayn navodi:

I [tu su] drugi (ākharūn je subjekat), [još jedna] skupina, koji su priznali svoje grehe, zato što su izostali (i'tarafū bi-dhunūbihim jeste pridevska odredba uz njega [subjekat], a predikat je [ono što sledi, khalatū 'amalan sālihan]) pomešali su dobro delo, to jest svoje ranije [učešće u] borbi, ili svoje priznanje greha, ili nešto drugo, s onim što je bilo loše, a to je njihovo izostajanje. Može biti da će im se Bog smilovati. Zaista je Bog Onaj koji prašta, Milostivi: ovo je objavljeno povodom Abū Lubābe i skupine ljudi koji su se privezali za zidove džamije nakon što su čuli šta je objavljeno o onima koji su izostali; zakleli su se da će ih samo Prorok odvezati, što je on i učinio kada je ovo [stih] objavljeno. (Tafsir Al-Jalalayn, komentar na suru 9:102, Izvor)

Pozadina ove priče jeste da je Abu Lubabah nesmotreno rekao plemenu Bani Qurayza kakva će biti njihova sudbina. Shvatio je da je to bila velika greška i onda se privezao za zid džamije sve dok mu Bog nije oprostio. Zatim je objavljena sura 9:102 (koja sadrži reč 'assa). Kada je objavljena, Abu Lubabah je odvezan. Pitanje je zašto bi to učinio ako je reč 'assa ukazivala na to da će njegovo pokajanje biti uslovno? Odgovor je: zato što nije. Abu Lubabah je razumeo da mu je definitivno oprošteno i zato je pristao da bude odvezan.

Prilično je nesrećno što Zawadi nije u stanju da vidi kako njegovi sopstveni izvori zapravo dokazuju moju, a ne njegovu tvrdnju.

Kao prvo, Zawadijev citat je još jedan primer argumenta protiv slamnatog čoveka, budući da ostavlja pogrešan utisak da ja nekako tvrdim kako asa znači da Alah NIKADA nikome ne oprašta. Inače, čemu uopšte navoditi primer nekoga kome je oprošteno? Međutim, nikada nisam rekao, pa ni implicirao, da asa znači da Alah NIKADA ne oprašta. Niti sam svoju tvrdnju zasnovao na značenju te jedne određene reči, budući da neki od tekstova koje sam naveo uopšte i ne koriste asa!

Poenta koju sam iznosio jeste da Kuran koristi razne izraze koji podrazumevaju da bi Alah MOGAO da izabere da nekome oprosti, ali ne daje nikakvu garanciju da će to i učiniti. Zato Kuran kaže da se pravednici i proroci mogu samo NADATI Alahovoj milosti i oproštenju, budući da Alah ne daje apsolutno nikakvo jemstvo da će im podariti spasenje:

„A onaj koji se bude pokajao, i koji bude verovao, i koji bude dobra dela činio – on će biti od onih koji će uspeti.“: S. 28:67 Shakir

„Zaista, oni koji veruju, i koji se isele i na Allahovom putu bore, oni žele milost Allahovu. A Allah oprašta grehe i milostiv je.“ S. 2:218 Hilali-Khan

„Oni kojima se oni mole i sami traže način kako će što više svome Gospodaru da se približe, i nadaju se Njegovoj milosti i plaše se Njegove kazne. A kazne Gospodara tvog svako treba da se čuva.“ S. 17:57

„Mi se nadamo da će naš Gospodar da nam oprosti grehe zato što smo prvi poverovali.“ 26:51 Hilali-khan

„i Koji će mi, nadam se, greške na Sudnjem danu oprostiti!“ S. 26:82 Pickthall

Sledeći tekstovi govore o tome da Alah ima slobodu i konačan izbor u odlučivanju o tome hoće li nekome oprostiti ili ne:

„Allahu pripada sve što je na nebesima i što je na Zemlji. Pokazivali vi šta je u dušama vašim ili skrivali, Allah će za to da vas pita, pa će da oprosti kome hoće, a da kazni koga hoće. A Allah nad svime ima moć.“ S. 2:284

„To je Allah učinio samo da vas obraduje i da se time vaša srca smire. A pomoći nema osim od Allaha, Silnog i Mudrog. I da uništi jedan deo nevernika, ili da ih osramoti, pa da se razočarani vrate. Ništa ne zavisi od tebe: bilo da im On primi pokajanje, ili da ih kazni, jer oni su, zaista, nepravednici. Allahu pripada sve što je na nebesima i što je na Zemlji! On prašta kome On hoće, a na muke stavlja koga On hoće. A Allah grehe oprašta i milostiv je.“ S. 3:126-129 Hilali-Khan

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 – upor. 116; 5:18, 40; 48:14

„Zar ne vidiš one koji sebe smatraju čistim od greha?! Međutim, Allah čisti od greha koga hoće i nikome neće, ni koliko trun nepravde da se učini.“ S. 4:49

„A da nije Allahove dobrote prema vama i Njegove milosti, nijedan od vas se ne bi nikad očistio od greha; ali Allah čisti onoga koga On hoće. Allah sve čuje i sve zna.“ S. 24:21

„On neće biti pitan za Svoje postupke, a oni će biti pitani.“ S. 21:23

Iz svih ovih navoda jasno je da spasenje i oproštenje u islamu nikome nisu zajamčeni, budući da je Alah suvereni despot koji može da čini šta hoće, kome hoće i kada hoće.

Kao drugo, jedini razlog zbog kog Zawadi uopšte misli da je Abu Lubabahu bilo „oprošteno“ jeste to što je Muhamed došao da ga oslobodi, što, međutim, nije presudno. Štaviše, kako slučaj Abu Lubabaha dokazuje da će Alah to učiniti za svakoga?

Kao treće, čak i ako je Alah navodno oprostio Abu Lubabahu ovaj određeni greh, to ne znači da mu je oprostio i sve buduće grehe, niti da je Lubabah imao jemstvo da neće otići u pakao.

Kao četvrto, ova priča i dalje ne uspeva da dokaže da je Alah dao ikakvo jemstvo da je OVAJ određeni greh oprošten.

Izgleda da su oni koji su „izostali“ dobili neku oštru pretnju kaznom od Alaha i da su time bili šokirani. Privezali su se za zid džamije, a budući da to očigledno nije bila dobra reklama za Muhamedovu religiju, evo nove objave koja kaže da Alah MOŽDA IPAK oprosti (nasuprot onome kako je ranije izgledalo). Ipak, u tom stihu i dalje nema ničeg više od mogućnosti oproštenja, a ne određenog obećanja i jemstva oproštenja. To oproštenje i dalje zavisi od njihovog budućeg vladanja i poslušnosti. Dakle, Muhamed dolazi i odvezuje Abu Lubabaha kao znak da on još uvek ima priliku i da je Alah voljan da mu oprosti (ako od tada pa nadalje bude odan sledbenik).

Dakle, u toj priči apsolutno ničega nema što bi zahtevalo da se ona čita kao jemstvo oproštenja. Reč je o istom onom neodređenom jeziku koji se provlači kroz čitav Kuran i koji vernike drži u strahu i nesigurnosti.

To me vodi do sledeće tačke. Šta Zawadi čini sa slučajevima u kojima su se Muhamedovi drugovi plašili smrti zato što nisu znali hoće li im Alah oprostiti grehe i spasti ih od pakla?

Takođe prenosi Abdel Razak, prenosi Ibn Ayena, prenosi Ismail Ibn Abu Khalid, prenosi Qais Ibn Abu Hazem, koji je rekao da je Abdallah Ibn Rawaha položio glavu u krilo svoje žene i POČEO DA PLAČE, pa je i njegova žena počela da plače. Zato ju je upitao: „Zašto plačeš?“ Ona je odgovorila: „Videla sam te kako plačeš pa sam i ja počela da plačem.“ On je rekao: „Setio sam se reči Alaha — slavljen i uzvišen neka je — (sura 19:71) ’Nema nijednog među vama ko neće proći kroz nju’, A JA NE ZNAM HOĆU LI OD NJE BITI SPASEN ILI NE.“ U drugom predanju dodaje se izraz: ’ovo je rekao dok je bio bolestan.’

Takođe prenosi Ibn Jarir, prenosi Abu Kurayb, prenosi Ibn Yaman, prenosi Malik Ibn Maghul, prenosi Ibn Ishaq, koji je rekao: „Kad god bi Abu Maysarah legao na svoju postelju, govorio bi: ’KAMO SREĆE DA ME MAJKA NIKADA NIJE RODILA.’ A ZATIM BI POČEO DA PLAČE. Kada su ga pitali zašto plače, odgovarao bi: ’Rečeno nam je da ĆEMO UĆI U PAKAO, ALI NAM NIJE REČENO DA ĆEMO IZ NJEGA IZAĆI.’“

Takođe prenosi Abdallah Ibn Al-Mubarak, prenosi Al-Hassan Al-Basri, koji je rekao: „Jedan čovek reče svome bratu: ’Je li ti rečeno da ćeš ući u pakao?’ Brat odgovori: ’DA.’ Zatim upita: ’Je li ti takođe rečeno da ćeš iz njega izaći?’ Brat odgovori: ’NE.’ Onda upita: ’Pa čemu onda smeh?’ Brat odgovori: ’Nisam video da se čovek smeje sve dok se nije sastao s Alahom.’

Prenosi Abdel Razak, prenosi Ibn Ayena, prenosi Amru, koji nam je ispričao da je čuo Ibn Abbasa kako se spori s Nafijem Ibn Al-Azraqom oko značenja izraza ’ulazak (Al-wurood)’. On je rekao da to znači ’ulazak (u pakao)’, ali se Nafi nije složio. Stoga je Ibn Abbas pročitao (sura 21:98): „’Zaista ćete i vi i bogovi koje obožavate mimo Alaha biti gorivo za pakao! U njega ćete sigurno ući (Wardan)’, i upitao: jesu li ušli ili ne? Pročitao je i (sura 11:98): ’On će ići pred svojim narodom na Dan suda i odvešće ih (Awrada-hum) u vatru: a jadno li je mesto (Wird) na koje su odvedeni (Al-mawrud)!’ Jesu li ušli ili ne? Što se tiče tebe i mene, MI ĆEMO U NJEGA UĆI, ali da vidimo hoćemo li iz njega izaći, a ja ne vidim da te Alah iz njega izvodi zato što lažeš (u pogledu njegovog značenja).“ Nafi se tada nasmejao.

Prenosi Ibn Jarir, prenosi Atta, koji je izjavio da je Abu Rashid Al-Harury, zvani Nafi Ibn Al-Azraq, rekao: „Oni (vernici) neće čuti huku pakla.“ Nato je Ibn Abbas odgovorio: „Teško tebi! Jesi li lud? A šta je s Alahovim stihom (sura 11:98) ’On će ići pred svojim narodom na Dan suda i odvešće ih (Awrada-hum) u vatru’, i sa stihom (sura 19:86) ’A grešnike ćemo u pakao goniti kao stado (Wirdan)’? I sa stihom (sura 19:71) ’Nema nijednog među vama ko neće proći (Waridu-ha) kroz nju’? Alaha mi, molitva onih koji su živeli pre nas glasila je: ’O Alahu, IZVEDI ME IZ PAKLENE VATRE u miru i dopusti mi da pobedonosno uđem u raj.’“

Prenosi Ibn Jarir, prenosi Muhamed Ibn Ubaid Al-Mihrabu, prenosi Asbat, prenosi Abdel Malik, prenosi Ubaid Allah, prenosi Mujahid, koji je rekao: „Bio sam u društvu Ibn Abbasa kada je došao čovek po imenu Abu Rashid, poznat i kao Nafi Al-Azraq, i upitao Ibn Abbasa: ’Jesi li video reči Alaha (sura 19:71) ’Nema nijednog među vama ko neće proći kroz nju (Waridu-ha): to je kod tvoga Gospoda odluka koja se mora ispuniti?’ Ibn Abbas je odgovorio: ’Što se tiče tebe i mene, o Abu Rashide, MI ĆEMO U NJEGA (pakao) UĆI, ali da vidimo HOĆEMO LI iz njega izaći ili ne.’“

Prenosi Abu Dawud Al-Tayalisi, prenosi Sha’aba, prenosi Abdallah Ibn Al-Sa’ib, o onima koji su čuli Ibn Abbasa kako čita stih (sura 19:71) ’Nema nijednog među vama ko neće proći (Waridu-ha) kroz nju’, misleći na nevernike. Tako je preneo i Amru Ibn Al-Walid Al-Basti, koji je čuo Ikrimaha da isto tako čita.

Takođe prenosi Al-Awfi, prenosi Ibn Abbas, koji je rekao: „(sura 19:71) ’Nema nijednog među vama ko neće proći (Waridu-ha) kroz nju’ znači da će i pravednik i grešnik (ući u pakao). Zar ne čuješ šta je Alah rekao faraonu (sura 11:98): ’On će ići pred svojim narodom na Dan suda i odvešće ih (Awrada-hum) u vatru’, i stih (sura 19:86) ’A grešnike ćemo u pakao goniti kao stado (Wirdan)’? Tako je ’prolaženje’ (Wird) nazvao ULASKOM U PAKAO, A NE IZLASKOM IZ NJEGA.“ (Tafsir Ibn Kathir, Sura 19:71)

Zar strah i nesigurnost Muhamedovih drugova ne pokazuju da su čak i oni koji su jezik Kurana poznavali bolje od bilo koga drugog jasno mogli videti da im njihov bog nije dao apsolutno nikakvo jemstvo spasenja i oproštenja greha?

Kao šesto, ono što Zawadijev odgovor čini prilično uznemirujućim jeste to što ostavlja pogrešan utisak da učenjaci jednoglasno zastupaju gledište da je sura 9:102 „objavljena“ povodom toga što je Abu Lubabah obavestio pleme Banu Qurayza da će biti pobijeni, a to nije slučaj, kao što dokazuju sledeći komentari:

(A ima i drugih koji su priznali svoje grehe…) [9:102-103]. Ibn al-Walibi je preneo da je Ibn 'Abbas rekao: „Ovaj stih je objavljen o nekim ljudima koji nisu pošli s Alahovim Poslanikom u bitku kod Tabuka i koji su zbog toga zažalili, govoreći: ’Mi uživamo u zaklonu i hladovini sa ženama, dok Alahov Poslanik i njegovi drugovi vode džihad. Alaha nam, privezaćemo se za stubove [džamije] i ostati privezani sve dok nas sam Poslanik ne odveže i ne pomiluje.’ I privezali su se za stubove džamije. Kada se Alahov Poslanik vratio iz bitke, prošao je pored njih i upitao ko su. Rečeno mu je: ’Ovo su ljudi koji nisu pošli s tobom. Zavetovali su se da će ostati na svome mestu dok ih ti sam ne odvežeš.’ Prorok je rekao: ’A ja se kunem da ih neću osloboditi dok mi to ne bude zapoveđeno, niti ću ih pomilovati osim ako ih Alah prvi ne pomiluje. Nisu pošli sa mnom i klonili su se borbe uz muslimane.’ I tako je Alah, uzvišen neka je, objavio ovaj stih. Kada je objavljen, Alahov Poslanik je poslao po njih, oslobodio ih i pomilovao. Kada su bili oslobođeni, rekli su: ’O Alahov Poslaniče, ovo je naše bogatstvo koje je uzrokovalo to što nismo pošli s tobom; podeli ga u naše ime kao milostinju da nas očisti i da nam se izmoli oproštenje.’ On je rekao: ’Nije mi zapoveđeno da uzimam išta od vašeg bogatstva.’ Alah, slavni i veličanstveni, tada je objavio: (Uzmi milostinju iz njihovih imanja, da ih njome očistiš i da im ona uzraste…) [9:103].“ Ibn 'Abbas je rekao: „Bilo ih je desetorica.“ (Asbab Al-Nuzul, Al-Wahidi; podebljanje naše)

(A ima i drugih) i među stanovnicima Medine ima i drugih ljudi: Wadi'ah Ibn Judham al-Ansari, Abu Lubabah Ibn 'Abd al-Mundhir al-Ansari i Abu Tha'labah (koji su priznali svoje grehe) time što nisu učestvovali u bici kod Tabuka. (Pomešali su dobro delo) jednom su izašli s Prorokom (s drugim koje je bilo loše) a drugi put su ostali kod kuće. (Može biti) izraz „može biti“ ['asa], kada se koristi u vezi s Alahom, označava nužnost (da će im se Alah smilovati) da će im oprostiti. (Zaista je Alah Onaj koji se smilovava) onima među njima koji se kaju, (Milostivi) prema onome ko umre u stanju pokajanja. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs, Sura 9:102)

Alah je zatim objasnio Proroku šta treba da uzme od njihovog bogatstva, jer su ga oni zamolili da uzme nešto od njega zato što su izostali i nisu učestvovali u bici kod Tabuka. Ali Prorok je isprva odbio da od njih išta uzme, sve dok mu Alah nije objasnio stvar, rekavši: (Uzmi milostinju) trećinu (iz njihovih imanja) imanja onih koji su izostali, (da ih njome očistiš) od njihovih greha (i da im ona uzraste) i da ih njome popraviš, (i moli se za njih) traži za njih oproštenje i upućuj molbe za njih. (Zaista je tvoja molitva) tvoje traženje oproštenja za njih i tvoje molbe (za njih smirenje) spokoj za njihova srca da će njihovo pokajanje BITI PRIHVAĆENO. (Alah sve čuje) ono što govore, tj. njihove reči: uzmi naše bogatstvo, (i sve zna) njihovo pokajanje i njihovu nameru. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs, Sura 9:103)

Prilično je nesrećno što Zawadi, koji se ponaša kao da ume da čita arapski i pretvara se da razume engleski, neprestano bruka samog sebe i pokazuje da nema problem da se služi lažima i obmanama kako bi postigao svoje ciljeve.

I zar nije ironično što se od tih pojedinaca i dalje tražilo da odu Muhamedu, da mu plate nešto novca kao „milostinju“ i da se on moli za njihovo oproštenje kako bi njihovo pokajanje bilo prihvaćeno?!

Tako Kuran pretvara Muhameda u sa-spasitelja uz Alaha, u onoga čije je posredovanje neophodno za spasenje i oproštenje greha. I to uprkos činjenici da sam Muhamed nije bio siguran u sopstveno spasenje!

Pitao sam zašto je Alah u suri 110:1-3 zapovedio Muhamedu da traži njegovo oproštenje kada mu je već obećao da su mu svi gresi već oprošteni. Evo kako je Zawadi odgovorio na to pitanje:

Je li moguće da je razlog zbog kog je Alah obavestio svog Poslanika da su mu prošli i budući gresi oprošteni taj što je Alah već znao kako će Muhamed proživeti ostatak svog života? Mislite li da bi se Muhamed mogao okrenuti i reći: „Ha-ha, Bože! Sada mogu da radim šta god hoću jer si obećao da ćeš mi oprostiti sve buduće grehe!“? Očigledno ne. Alah je Proroku oprostio unapred i unapred ga o tome obavestio jer je znao da će on nastaviti da se kaje i da obožava Alaha sve do dana svoje smrti.

Ovo ne odgovara na moje pitanje. Ne pitam koji je razlog zbog kog je Alah rekao svom lažnom proroku da će mu svi nemoralni, opaki postupci koje je počinio i koje će nastaviti da čini biti oprošteni. Pitam zašto je Alah uopšte zapovedio Muhamedu da traži oproštenje KADA mu je već rekao da mu je pomilovao sve njegove gnusne prestupe.

Ako je Alah već unapred znao kako će Muhamed provesti ostatak svojih dana i na osnovu toga mu već obećao da su mu svi gresi oprošteni, onda nije bilo apsolutno nikakve potrebe da Alah „objavljuje“ suru u kojoj svom poslaniku zapoveda da traži njegovo oproštenje.

Zawadi zatim navodi hadis za koji opet misli da potvrđuje njegovu tvrdnju:

Aiša je Proroku postavila slično pitanje:

Sahih Buhari

Tom 6, Knjiga 60, Broj 361:

Prenosi Aiša:

Prorok je noću obavljao molitvu (i to tako dugo) da su mu stopala pucala. Rekla sam: „O Alahov Poslaniče! Zašto to činiš kada ti je Alah oprostio tvoje prošle i buduće greške?“ On je rekao: „Zar ne bi trebalo da volim da budem zahvalan rob (Alahov)?“ Kada je ostario, molio se sedeći, ali ako je hteo da učini pregib, ustao bi, izgovorio (neke druge stihove) i onda učinio pregib.

Sve što Zawadi ovde čini jeste da pokazuje kako je vešt u napadanju slamnatih ljudi i u bacanju lažnih tragova. Ne pitam koji je razlog zbog kog je Muhamed molio za Alahovo oproštenje, tako da je ovo samo još jedan slamnati čovek. Pitam ZAŠTO JE ALAH ZAPOVEDIO MUHAMEDU DA TRAŽI OPROŠTENJE ZA SVOJE GREHE!

Jedno je to što Muhamed nastavlja da moli za pomilovanje iz zahvalnosti svome gospodaru. Sasvim je nešto drugo to što Alah nastavlja da zahteva da Muhamed traži oproštenje čak i nakon što ga je obavestio da mu je već oprostio. Razume li Zawadi tu razliku?

Osim toga, Muhamedov odgovor je u sukobu sa surom 110, budući da ta sura ne kaže da je razlog zbog kog je Alah zapovedio svom lažnom proroku da moli za pomilovanje — čak i nakon što je bio obavešten da su mu svi gresi već oprošteni — bio taj što je Alah želeo da on pokaže zahvalnost.

To što Alah nastavlja da zapoveda Muhamedu da traži oproštenje i nakon što mu je rekao da su mu svi gresi već oprošteni jasan je pokazatelj da je on bog kome se ne može verovati. To je naročito tako kada uzmemo u obzir da Kuran opisuje Alaha kao najvećeg varalicu od svih i prikazuje ga kako menja svoje mišljenje, usled čega Alah mora da briše zapovesti iz Kurana i zamenjuje ih drugima!

Ali to nije sve. Sve ukazuje na to da je Alah zapravo promenio mišljenje i da nije oprostio Muhamedu, nego ga je umesto toga osudio na pakao.

Prema islamskim izvorima, Muhamed je pristao da promeni reči Kurana na predlog jednog od svojih pisara. Na primer, sledeći odlomak:

„Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje, ili koji kaže: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.““ S. 6:93 N.J. Dawood

„objavljen“ je povodom pisara Abdallaha ibn Sa’da ibn Abi Sarha:

(Ko čini veću nepravdu od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha ili kaže: nadahnut sam…) [6:93]. Ovo je objavljeno o lažovu Musaylimahu al-Hanafiju. Taj čovek je bio vrač koji je sastavljao rimovani govor i tvrdio da je prorok. Tvrdio je da ga Alah nadahnjuje. (… i ko kaže: objaviću nešto slično onome što je Alah objavio?) [6:93]. Ovaj stih je objavljen o ‘Abd Allahu ibn Sa‘du ibn Abi Sarhu. Taj čovek je bio ispovedio veru u islam, pa ga je Alahov Poslanik jednoga dana pozvao da mu nešto zapiše. Kada su objavljeni stihovi o vernicima (Zaista, Mi smo stvorili čoveka od proizvoda vlažne zemlje…) [23:12-14], Prorok mu ih je izdiktirao. Kada je stigao do (a zatim ga stvorismo kao drugo stvorenje), ‘Abd Allah je izrazio svoje divljenje preciznošću čovekovog stvaranja rekavši: (Pa neka je blagosloven Alah, Najbolji Stvoritelj!). Alahov Poslanik je rekao: „Ovo [‘Abd Allahov poslednji izraz] je upravo onako kako mi je objavljeno.“ U tom trenutku se u ‘Abd Allaha uvukla sumnja. Rekao je: „Ako Muhamed govori istinu, onda sam i ja bio nadahnut baš kao i on; a ako laže, onda sam izgovorio tačno ono što je i on izgovorio“. Otuda Alahove reči (i ko kaže: objaviću nešto slično onome što je Alah objavio). Taj čovek se odrekao islama. To je i mišljenje Ibn ‘Abbasa prema izveštaju al-Kalbija. ‘Abd al-Rahman ibn ‘Abdan nas je obavestio> Muhamed ibn ‘Abd Allah ibn Nu‘aym> Muhamed ibn Ya‘qub al-Umawi> Ahmad ibn ‘Abd al-Jabbar> Yunus ibn Bukayr> Muhamed ibn Ishaq> Shurahbil ibn Sa‘d, koji je rekao: „Ovaj stih je objavljen o ‘Abd Allahu ibn Sa‘du ibn Abi Sarhu. Ovaj potonji je rekao: ’Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio’, i odrekao se islama. Kada je Alahov Poslanik [došao u] Meku, taj čovek je pobegao ‘Uthmanu [ibn ‘Affanu], koji mu je bio brat po mleku. ‘Uthman ga je krio sve dok se stanovnici Meke nisu osetili bezbedno. Zatim ga je odveo Alahovom Poslaniku, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i osigurao mu pomilovanje.“ (‘Ali ibn Ahmad al-Wahidi, Asbab al-Nuzul; podebljanje i podvlačenje naše)

Kuran je upozorio Muhameda da će mu, ako ikada odluči da petlja po takozvanoj objavi, Alah preseći aortu, odnosno životnu žilu.

„A kad im se uče Naše jasne reči, onda oni koji ne veruju da će da stanu pred Nama govore: „Donesi ti neki drugi Kur'an, ili ga izmeni!“ Reci: „Nije moje da ga ja sam od sebe menjam, ja sledim samo ono što mi se objavljuje, ja se bojim, ako budem nepokoran svome Gospodaru, patnje na Velikom danu.““ S. 10:15 Arberry

„Kur'an je, zaista, govor objavljen plemenitom Poslaniku, a nije govor nikakvog pesnika - kako vi malo verujete! I nisu reči nikakvog proroka - kako vi malo razmišljate! Objava je on od Gospodara svetova! A da je on o Nama iznosio kojekakve reči, Mi bismo ga desnicom dohvatili, a onda mu žilu kucavicu presekli,“ S. 69:40-46 Arberry

I gle, upravo se to i dogodilo Muhamedu! Muslimanska tradicija svedoči da je Muhamed umro veoma bolnom smrću usled dejstva otrova — dejstva za koje je tvrdio da mu seče vratnu žilu:

Alahov poslanik je tokom bolesti od koje je umro rekao — Bishrova majka je bila došla da ga poseti — „Umm Bishr, upravo u ovom trenutku osećam kako mi se preseca aorta zbog hrane koju sam jeo s tvojim sinom u Khaybaru.“ (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York (SUNY), Albany 1997], tom VIII, str. 124)

U fusnoti prevodilac al-Tabarija piše da izraz „presekla mu je aortu“ ne mora da se uzme doslovno, budući da može biti izraz koji označava krajnji bol.

Drugi izvori potvrđuju da je Muhamedova bolna smrt bila posledica otrova koji je uneo godinama pre svoje smrti:

Anas je preneo da je jedna Jevrejka došla Alahovom Poslaniku (neka je mir na njega) s otrovanom ovčetinom i on je uzeo od onoga što mu je bilo doneto (Alahovom Poslaniku). (Kada je osetio dejstvo tog otrova) pozvao ju je i upitao o tome, na šta je ona rekla: Bila sam odlučila da te ubijem. Nato je on rekao: Alah ti nikada neće dati moć da to učiniš. On (prenosilac) je rekao da su oni (drugovi Svetog Proroka) rekli: Zar da je ne ubijemo? Nato je on rekao: Ne. On (Anas) je rekao: Osećao sam (dejstvo tog otrova) na resici Alahovog Poslanika. (Sahih Muslim, Knjiga 026, Broj 5430)

Prenosi Ibn Abbas:

‘Umar bin Al-Khattab je običavao da posadi Ibn Abbasa pored sebe, pa je ‘AbdurRahman bin ‘Auf rekao ‘Umaru: „Imamo sinove slične njemu.“ ‘Umar je odgovorio: „(Poštujem ga) zbog položaja koji ti je poznat.“ ‘Umar je zatim upitao Ibn 'Abbasa o značenju ovog Svetog stiha: „Kada dođe Alahova pomoć i osvojenje Meke…“ (110.1)

Ibn ‘Abbas je odgovorio: „To je ukazivalo na smrt Alahovog Poslanika, o kojoj ga je Alah obavestio.“ ‘Umar je rekao: „Od toga ne razumem ništa osim onoga što ti razumeš.“ Prenosi ‘Aiša: Prorok je u bolesti od koje je umro govorio: „O ‘Aiša! I dalje osećam bol izazvan hranom koju sam jeo u Khaibaru, i u ovom trenutku osećam kao da mi se od tog otrova preseca aorta.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 59, Broj 713)

Uporedite prethodne izjave sa sledećim kuranskim navodom:

„Mi smo stvorili čoveka i znamo što mu šapuće njegova duša, i Mi smo mu bliži od vratne žile kucavice. Kad se dvojica sastanu i sednu jedan s desne, a drugi s leve strane. On ne izusti nijednu reč, a da pored njega nije onaj koji nadzire. Smrtne muke će zaista doći – to je nešto od čega ne možeš pobeći.“ S. 50:16-19 Arberry

Alah upozorava one koji ne veruju da im je bliži od njihove vratne žile — što je očigledna pretnja da ima moć da ih ubije — i dalje im preti da će doživeti mučnu smrt.

Činjenica da islamska predanja navode da je Muhamed umro teškom smrću, opisujući njegovu smrt jezikom koji podseća na suru 69:45-46 i 50:16-19, ide u prilog stavu da je bio kažnjen za gnusan greh menjanja Kurana po predlozima svog pisara.

To znači da Alah nije oprostio sve Muhamedove grehe, nego ga je zapravo ubio zbog toga što je izmenio tekst Kurana uvrstivši u njega izjave jednog nenadahnutog pisara!

Za više o ovom pitanju i da biste videli zašto to što je Alah ubio svog proroka ne podrazumeva da mi nekako verujemo da je Kuran istinit ili da Muhamedovo božanstvo mora zaista biti Bog, preporučujemo ovaj članak.

Zawadi na kraju pita zašto se i dalje kajem ako je moj dug već plaćen žrtvom Gospoda Isusa Hrista. Ovo nije samo još jedan lažni trag, nego i pogrešna analogija, što dodatno dokazuje da Zawadi jednostavno nije razumeo moj argument i da nije u stanju da shvati poentu (što me nimalo ne iznenađuje). Ipak, kao što je Zawadi s pravom rekao, to pitanje je zasebna tema kojom će morati da se pozabavimo u nekom drugom pobijanju.

Zaključno, Zawadi je još jednom propustio da opovrgne činjenicu da Muhamed nije bio siguran u sopstveno spasenje. Dokazi koje smo izneli pokazali su da je Muhamed imao svaki razlog da se plaši, budući da je njegov bog Alah varalica kome se ne može verovati da će učiniti ono što kaže.

Ako Gospod Isus da, u bliskoj budućnosti imaćemo još odgovora na Zawadijeve „odgovore“.

Dodatna literatura:

Zviždanje u mraku Jochena Katza jeste još jedno pobijanje Zawadijevog središnjeg argumenta iz drugačije perspektive.