Ponovno razmatranje kuranskog iskrivljavanja i pogrešnog predstavljanja istorijskih hrišćanskih verovanja

Basam Zavadi je pokušao da pobije moj članak koji ispituje i dokumentuje grubo kuransko iskrivljavanje onoga u šta su pravi hrišćani istorijski verovali o Trojstvu i o Isusovom odnosu prema Ocu.

U svom članku citirao sam hrišćanskog naučnika E. M. Verija u vezi sa činjenicom da čak i muslimanski tumači poput Bejdavija, Dželaludina i Jahje priznaju da Kuran 4:171 tvrdi da hrišćani obožavaju tri boga: Boga, Mariju i Isusa. Evo kako Zavadi na to odgovara:

Dželaludin je govorio o određenoj hrišćanskoj sekti, a ne uopšteno o svim hrišćanima. Proverio sam Bejdavijev komentar na 5:73 (*,*) i ime „Marija“ se tamo nigde čak ni ne pominje. Ne znam kako je E. M. Veri došao do takvog zaključka u vezi sa Bejdavijem.

Žao mi je što stalno zvučim kao pokvarena ploča, ali ovo ponovo potkrepljuje moju tvrdnju da Zavadi teško razume ono što čita. Veri je citirao komentare el-Bejdavija na Kuran 4:171, a ne njegovo objašnjenje Kurana 5:73!

Štaviše, ako Zavadi želi da tvrdi da se ovi odlomci obraćaju samo određenoj hrišćanskoj sekti, a ne svim hrišćanima, onda time jednostavno potvrđuje moju poentu da Kuran nigde ne definiše niti pobija istorijsko, pravoverno hrišćansko učenje o blaženom i slavnom Trojstvu.

Zavadi dalje kaže:

Kuran je rekao „treći od trojice“ i to je sve. Ne kaže ništa drugo. Dakle, moguće je da govori: „nemojte reći da je Bog treći od tri lica u Božanstvu“. Nigde ne stoji „treći od tri boga“. „Treći od trojice“ jednostavno znači ono što Bejdavi, Sujuti i Kurtubi kažu da znači: „On je jedan od njih“.

Već sam se osvrnuo na ovu tvrdnju u svom odgovoru dr Džeraldu F. Dirksu i dokazao da arapski tekst ne znači jednostavno da je Alah „jedan od njih“. On doslovno znači da je Alah treći među trojicom, da dolazi kao treći po redu među njima, a to ili pretpostavlja da hrišćani obožavaju tri boga, naime Boga, Mariju i Isusa, ili da veruju da Otac zauzima treće mesto unutar Trojstva — a ništa od toga ne predstavlja tačno gledište koje je Crkva u celini istorijski zastupala.

Zavadi zatim pita:

Kako Šamun zna da Kuran ne osuđuje sabelijanstvo? Kako Šamun zna da Kuran ne osuđuje ljude poput Vilijama Blejka? Nortrop Fraj je rekao:

Razlog zbog kog znam da ne osuđuje sabelijanstvo jeste taj što je a) ta jeres već bila osuđena vekovima pre Muhamedovog rođenja i nije predstavljala pretnju u njegovo vreme, i b) Kuran prekoreva one koji kažu da je Alah treći od trojice u sasvim neposrednom kontekstu tvrdnje da je Alah Hristos:

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ A Mesija je govorio: „O Izrailjevi sinovi, obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne. Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik.“ Kuran 5:72-73, Shakir

Sabelijanska jeres nije zastupala verovanje da je Alah ili Bog treći od trojice, jer je po njihovom shvatanju Bog jedno jedino Lice koje se ispoljava na tri različita načina. Stoga je teret dokazivanja na Zavadiju da pokaže da ovi tekstovi pobijaju sabelijansku jeres.

Još važnije, ako ovi kuranski navodi osuđuju sabelijanstvo, onda to još jednom pokazuje da se muslimansko pismo ne bavi istorijskim hrišćanskim gledištem o Gospodu Isusu Hristu, budući da pravoverje poriče da je Isus Otac, Sin i Sveti Duh, ili da je Hristos ljudska priroda Oca.

Zavadi postaje prilično dovitljiv jer zastupa mogućnost da Kuran možda osuđuje verovanje da je Isus svojstvo Boga! Time Zavadi stvara čitav niz problema za sopstvena verovanja.

Takođe je moguće da izjava „Bog je Isus“ nije izjava identiteta, već izjava predikacije (koristeći terminologiju Vilijama Lejna Krejga). Kao što izjava „U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše.“ (1. Jovanova 4:10) ne namerava da kaže da je Bog entitet koji se zove ljubav, već da ima svojstvo ljubavi, tako bi i „Bog je Isus“ moglo da znači da je Isus svojstvo Boga.

Čuveni internet hrišćanski apologeta Džejms Patrik Holding naslovljava jedan od podnaslova u svom članku Isus kao Božja Mudrost i učenje o Trojstvu ovako (podebljani naglasak je moj):

Isus, kao Božja Reč i Mudrost, bio je i jeste večno svojstvo Boga Oca.

U slučaju da Šamun prigovori, Holding insistira:

Nije dovoljno prigovoriti da Isus, budući da je ličnost, ne može biti „svojstvo“ Oca. Ličnost nije nespojiva sa time da se bude svojstvo druge ličnosti. Štaviše, ne bismo smeli da pretpostavljamo da naša nesposobnost kao ljudi da imamo lično svojstvo takođe znači da Bog ne može da ga ima.

Dakle, čak i pravoverni hrišćani poput Holdinga veruju da je Isus svojstvo Boga. Stoga, ako neko ima nameru da izgovori izjavu predikacije rekavši „Bog je Isus“, onda je potpuno u svom pravu da tako kaže. Ono što Šamun treba da dokaže jeste da Alahova namera kada kaže „Bog je Isus“ nije predikacija, baš kao što Alah čini u drugim stihovima (npr. Alah je Milostiv, što ne znači da je Alah entitet koji se zove Milost, već da ima to svojstvo).

Prilično je nesrećno što Zavadi nije uvideo kako ova tvrdnja zapravo dokazuje da Kuran greši i protivreči sam sebi. Prema islamskom pismu, Isus je sâma Alahova Reč:

„I dok se on, stojeći u hramu, molio, anđeli ga pozvaše i rekoše: „Allah te raduje Jahjom (Jovanom) koji će da veruje u reči Allahove, prvakom, čednim čovekom i verovesnikom, potomkom čestitih!““… „I kada anđeli rekoše: „Marija, Allah te raduje sinom koji je rečju Njegovom stvoren, čije je ime Mesija Isus, Marijin sin, ugledan i na ovom i na Budućem svetu i jedan od Allahu bliskih!“ 3:39, 45

„O vi kojima je data Knjiga, ne zastranjujte u svom verovanju i o Allahu govorite samo istinu! Mesija, Isus, Marijin sin, samo je Božji poslanik, i stvoren je rečju Njegovom, koju je Mariji dostavio, i život mu dao; zato verujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Zaista je jedini bog samo Allah, Uzvišen neka je On, zar da ima dete?! Njegovo je ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, i Allah je svima dovoljan zaštitnik.“ Kuran 4:171

Ovde Kuran govori o Isusu kao Alahovoj Reči i Duhu na isti način na koji govori o Alahovoj milosti, svetlosti itd.

„Zatim ste odustali, i da nije bilo Allahove darežljivosti prema vama i milosti Njegove, vi biste, uistinu, među gubitnicima bili.“ Kuran 2:64

„Gospodar njihov im šalje radosni nagoveštaj o Njegovoj milosti i zadovoljstvu, i o rajskim baštama u kojima će neprekidno da uživaju.“ Kuran 9:21

„Oni žele da svojim izmišljotinama utrnu Allahovo svetlo, a Allah će, svakako, da upotpuni Svoje svetlo, makar to nevernici mrzeli.“ Kuran 9:32

Kao takav, Alah zaista jeste Isus, baš kao što Alah zaista jeste svetlost, istina, milost/milostiv itd., budući da je Isus Alahova Reč! Zapravo, za Isusa se čak kaže da je milost od Alaha!

„I spomeni iz Knjige Mariju: kada se od ukućana svojih povukla na istočnu stranu, i od njih uzela zaklon, Mi smo ka njoj poslali Našeg anđela i on joj se pokazao u potpunom ljudskom obliku. „Tražim zaštitu Svemilosnog od tebe, ako se Njega bojiš!“ Uzviknu ona. „A ja sam upravo izaslanik tvoga Gospodara“, reče on, „da ti poklonim čestitog dečaka!“ „Kako ću da imam dečaka?“ Reče ona, „kad me nijedan muškarac nije dodirnuo, a ja nisam bludnica.“ A on reče: „Eto tako, Gospodar tvoj je kazao: 'To je Meni lako, i zato da ga učinimo da bude znak ljudima i znak naše milosti.' Tako je unapred određeno.““ Kuran 19:16-21

Dakle, ovo logično znači da Kuran greši kada poriče da je Alah Isus po načinu predikacije.

Primetite implikacije Zavadijeve logike u svetlu učenja Kurana:

Isus je Alahova Reč u smislu da je njegov govor ili njegovo samootkrivenje.
Alahova Reč ili govor jeste jedno od njegovih večnih svojstava.
Isus je stoga večno svojstvo Alaha.
To znači da je Alah Isus po načinu predikacije.
Stoga Kuran greši kada kaže da Alah nije Isus, jer on to svakako jeste!

Ovo je slično islamskom stavu da je Kuran nestvoreni govor ili reč Alaha,

„Kada prođu sveti meseci, onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i dočekujte na svakom prolazu. Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna.“ Kuran 9:5-6, Hilali-Khan

33. Kuran je Alahova reč. Došao je od Njega kao govor, a nije moguće reći kako. Poslao ga je svome Poslaniku kao objavu. Vernici ga prihvataju kao apsolutnu istinu. Sigurni su da je on, uistinu, Alahova reč. On nije stvoren kao što je stvoren govor ljudskih bića, i svako ko ga čuje pa tvrdi da je to ljudski govor postao je nevernik. Alah ga upozorava, kori ga i preti mu Vatrom kada kaže, Uzvišen je On: „U Sekar ću ja njega da bacim“ (el-Mudesir 74:26) Kada Alah Vatrom preti onima koji kažu „ovo su samo čovekove reči“ (74:25), sa sigurnošću znamo da je to govor Tvorca čovečanstva i da je potpuno različit od govora čovečanstva…

56. Ne raspravljamo o Kuranu i svedočimo da je on govor Gospodara svih svetova, sa kojim je sišao Pouzdani Duh i naučio mu najčasnijeg od svih Poslanika, Muhameda, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir. To je Alahov govor i nijedan govor bilo kog stvorenog bića nije uporediv s njim. Ne kažemo da je stvoren i ne suprotstavljamo se Zajednici (džema`a) muslimana po tom pitanju. (Gibril F. Haddad, Imam al-Tahawi's beliefs of Ahl al-Sunna wa al-Jama`a ('aqida tahawiyya); podebljani i podvučeni naglasak je naš)

To znači da je Kuran, baš kao i Isus, svojstvo Alaha, te je stoga Alah Kuran po načinu predikacije:

Kuran je reč ili govor Alaha.
Alahova reč ili govor jeste jedno od njegovih večnih svojstava.
Kuran je stoga večno svojstvo Alaha.
To znači da je Alah Kuran po načinu predikacije.
Štaviše, ako je Alah Kuran po načinu predikacije zato što je Kuran večni Alahov govor, onda po istom rasuđivanju Alah mora biti i Isus, budući da je i on Alahova Reč i stoga nestvoren.

Međutim, Zavadi se protivi ovoj logici jer tvrdi da Kuran nije Bog i da Alah nije istovetan ni sa jednim od svojih svojstava:

Kuran je Alahov govor. Alahov govor je jedno od Njegovih svojstava. Alahova svojstva (npr. znanje, vid, govor itd.) deo su Njegove prirode. Logički govoreći, ako je Alah nestvoren, onda to znači i da Njegova svojstva nisu stvorena…

Mi kažemo da je Alah jedan Gospodar i Bog koji ima više svojstava. Ne kažemo da Alah ima samo jedno svojstvo, niti da je Kuran Bog…

Alah ima više svojstava koja postoje u Njegovoj prirodi. Ona nisu odvojena od Njega u smislu da Bog ne bi mogao biti bez tih svojstava, ali su odvojena u smislu da svojstvo nije On. (Npr. ja imam osećanja. Moja osećanja postoje u mojoj prirodi i mom biću. Dakle, ne mogu biti odvojena od mene utoliko što ja ne mogu biti odvojen od njih i biti ono što jesam bez njih. Međutim, to ne znači da sam ja moja osećanja.) …

Već sam pojasnio da Alah nije Njegovo svojstvo, ali se na Njegovo svojstvo može ukazati da bi se ukazalo na Njega. Vratite se na moj primer u vezi sa Alahovim Licem. (Is The Trinity Logically Coherent in Light of Biblical Teachings? Part 2: A Rebuttal to Sam Shamoun)

Zavadi ovde nije usamljen, jer su i sami muslimanski učenjaci prigovarali tome da Kuran bude Alah, iako su se takođe protivili tvrdnji da je on nešto drugo od Alaha!

Ispovedamo da je Kuran Alahov govor, nestvoren, Njegovo nadahnuće i Njegova objava, ne On, a ipak ne nešto drugo od Njega, već Njegovo stvarno svojstvo, zapisano u primercima, izgovarano jezicima, čuvano u grudima, a ipak ne prebivajući u njima. Mastilo, papir i pisanje su stvoreni, jer su delo ljudi. Alahov govor je, s druge strane, nestvoren, jer su pisanje, slova, reči i stihovi ispoljavanja Kurana radi ljudskih potreba. Alahov govor je, s druge strane, samopostojeći, a njegovo značenje se razume pomoću tih stvari. Ko kaže da je Alahov govor stvoren, taj je nevernik u pogledu Alaha, Uzvišenog, kome ljudi služe, koji je večno isti, dok se Njegov govor izgovara ili zapisuje i čuva u srcu, a ipak nikada nije odvojen od Njega. (A. J. Wensinck, The Muslim Creed (Cambridge: The University Press, 1932) str. 127; preuzeto iz Wasiyat Abi Hanifa; podebljani i podvučeni naglasak je naš)

Muslimani su isto to rekli u vezi sa svim Alahovim svojstvima:

On od svevečnosti ima svojstva koja postoje u Njegovoj suštini. Ona nisu On, niti su nešto drugo od Njega. A to su Znanje, Moć, Život, Sila, Sluh, Vid, Volja, Želja, Delanje, Stvaranje i Izdržavanje. (Sa‘d al-Din al-Taftazani, A Commentary on the Creed of Islam, preveo E. E. Elder [Columbia University Press: New York, 1950], str. 49; podebljani i podvučeni naglasak je naš)

Ipak, ovo uvodi dodatne probleme, jer ako su Zavadi i ovi učenjaci u pravu, onda Kuran greši time što poistovećuje Alaha sa njegovim svojstvima! Zapravo, muslimansko pismo koristi potpuno isti jezik da opiše Alaha i njegova svojstva kao i kada tvrdi da su hrišćani nevernici zato što kažu da je Alah Isus!

Primetite, još jednom, šta Kuran kaže o verovanju hrišćana:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć.“ Kuran 5:17

Sada uporedite ovo sa sledećim stihovima:

„A oprostio je i onoj trojici čije je pokajanje bilo odloženo tako da im je Zemlja, koliko god da je bila prostrana, postala tesna, i u dušama njihovim im je bilo stisnuto, i shvatili su da nema utočišta od Allaha nego samo kod Njega. On im je posle oprostio, kako bi se i ubuduće kajali, a Allah, uistinu, stalno prima pokajanja, i milostiv je.“ Kuran 9:118 – up. 9:104

„Tako je jer Allah postoji, i što On može mrtve da oživi, i što On sve može.“ Kuran 22:6 – up. 24:25

„To je zato što je Allah - istina, a oni koje oni, pored Allaha, mole - laž, i zato što je Allah Svevišnji i Veliki.“ Kuran 22:62 – up. 31:30

„Allahovo je sve na nebesima i na Zemlji! Allah je, uistinu, nezavisan i hvale dostojan.“ Kuran 31:26

„Allah će po pravdi da presudi, a oni koje pored Njega mole - neće ni po čemu da sude. Allah, zaista, sve čuje i sve vidi.“ Kuran 40:20

U drugim odlomcima Kuran kaže da je Alah svetlost, da je onaj koji zna ili da je mudar, a da pritom ne koristi potpuno isti arapski izraz koji se nalazi u gornjim stihovima:

„A da nije Allahove dobrote prema vama i Njegove milosti... A Allah, zaista, prima pokajanje i mudar je!“ Kuran 24:10

„A da nije Allahove dobrote prema vama i Njegove milosti i da Allah nije blag i milostiv... O vernici, ne sledite Sotonine stope! Onaj ko bude sledio Sotonine stope on će ga na razvrat i odvratna dela navoditi. A da nije Allahove dobrote prema vama i Njegove milosti, nijedan od vas se ne bi nikad očistio od greha; ali Allah čisti onoga koga On hoće. Allah sve čuje i sve zna.“ Kuran 24:20-21

„Allah je svetlo nebesa i Zemlje! Primer Njegovog svetla je kao udubina u kojoj je fitilj kandila; fitilj je u staklenki, a staklenka je kao blistava zvezda; užiže se blagoslovljenim maslinovim drvetom, istočnim i zapadnim, čije ulje gotovo da sija kad ga vatra i ne dotakne; sama svetlost iznad svetlosti! Allah vodi ka Svojoj svetlosti onoga koga On hoće. Allah navodi primere ljudima, Allah sve dobro zna.“ Kuran 24:35

Dakle, ako je pogrešno da hrišćani kažu da je Alah Isus, onda je jednako pogrešno da Kuran kaže da je Alah istina, svetlost, onaj koji čuje, onaj koji vidi, najuzvišeniji, najmilostiviji itd., budući da Alah, prema Zavadiju i islamskim učenjacima, nije nijedno od svojih svojstava.

Međutim, ako je ispravno i prihvatljivo reći da je Alah milost ili da je milostiv, onda je isto tako umesno tvrditi da je Alah Isus (ili čak Kuran), budući da je Hristos njegova Reč i stoga jedno od njegovih večnih svojstava!

Zavadijevi problemi su daleko od kraja. Prema gorenavedenim muslimanskim izvorima, iako Alahova svojstva nisu Alah, ona nisu ni nešto drugo od njega (šta god to značilo!).

Štaviše, poznati muslimanski tumač el-Bejdavi je o Kuranu 3:39 rekao da se Isus naziva Alahovom Rečju zato što je „on poput Alahove Knjige“, to jest poput Kurana.

Stoga, budući da je Isus poput Kurana utoliko što je i on Alahova nestvorena Reč, to znači da je muslimanu zabranjeno da kaže da je Hristos neko ili nešto drugo od Alaha!

S tim u vezi, odlomci poput Kurana 5:17 i 72 mogu se legitimno tumačiti tako da je netačno reći da je Alah Isus, baš kao što je netačno reći da je Alah Kuran, jer u Alahu ima više nego u Isusu ili Kuranu. Međutim, isto tako je netačno reći da Alah nije Isus, baš kao što je netačno reći da on nije Kuran, budući da je on i Isus i Kuran po načinu predikacije.

Možemo, dakle, da zamislimo kako Kuran o sebi govori nešto slično onome što govori o Isusu:

„Nevernici su oni koji kažu da je Alah Kuran, Reč prenesena preko Muhameda. Jer ovako kaže Kuran: „Allaha obožavajte i ništa Mu u obožavanju ne pridružujte, a roditeljima činite dobro, i rođacima, i siročadima, i siromasima, i bližnjem komšiji, i daljnjem komšiji, i drugu pored sebe, i putniku, i onome koji je u vašem posedu. Allah, zaista, ne voli one koji se ohole i hvališu.“ [up. Kuran 4:36].“

Alah nije Kuran ništa više nego što je Isus, a reći drugačije znači počiniti čin kufra ili neverovanja.

Da li će Zavadiju biti prijatno sa svim problemima koje je sebi stvorio tvrdeći da Kuran možda poriče da je Alah Isus po načinu predikacije? I da li će biti spreman da prihvati logičke posledice koje njegov sopstveni argument ima po njegova verovanja o odnosu između Alaha i njegovih svojstava, poput Kurana? Duboko sumnjamo.

Za više o temi Isusa kao Alahove Reči preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

Zavadi zatim pominje komentare poznatog muslimanskog komentatora Er-Razija, ali ne uviđa kako se objašnjenje ovog učenjaka okreće protiv njega:

Može se takođe pogledati komentar imama Fahrudina Er-Razija na suru 5:17, gde on pokušava da filozofski dokaže kako pravoverno hrišćansko verovanje „Isus je Bog“ i sam pojam ovaploćenja podrazumevaju da „Bog je Isus“, bilo da hrišćani to žele da priznaju ili ne.

Zavadi ponovo stvara dodatne teškoće za sebe time što ne uviđa kako Er-Razijevi komentari zapravo potvrđuju moju poentu, jer njegove izjave jasno pokazuju da su i tada hrišćani imali problem sa kuranskim formulisanjem njihovih verovanja i da su mu prigovarali. Evo šta je ovaj čuveni tumač Kurana napisao:

Uzvišeni je rekao: „Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!““ – ovaj stih pokreće pitanje, naime: AKO NIKO OD HRIŠĆANA (nazarena) NE KAŽE da je Alah Hristos, sin Marijin, zašto bi onda Alah to rekao o njima iako oni tako nešto ne govore?

Odgovor je da većina onih (hrišćana) koji veruju u ovaploćenje kaže: Alah bi mogao da se ispolji u telu određenog ljudskog bića ili u njegovom duhu. Ako je tako, onda bi bilo razumno reći da je jedan deo hrišćana zaista otišao dotle da to tvrdi.

Zapravo, ova tvrdnja je bliža onome što hrišćani stvarno kažu, budući da tvrde da se ličnost (Uq'noom - {O'k noo m}) Reči sjedinila sa Isaom. Prema tome, ličnost Reči je ili suština ili svojstvo. Ako je suština, onda se Božja suština ispoljila u Isau i sjedinila se s njim. Kao posledica toga, Isa je Bog prema ovoj tvrdnji.

Ali ako kažemo da je Reč svojstvo, onda prenošenje tog svojstva sa jedne suštine na drugu nije logično. A ako se svojstvo sveznanja prenese sa Božje suštine na Isaa, to onda zahteva da se Bog isprazni od svojstva sveznanja; međutim, onaj ko nije Sveznajući nije božanstvo (Bog). Prema ovoj tvrdnji Isa postaje Božanstvo (Bog).

Ovo onda služi kao dokaz da je suština hrišćanske vere verovanje upravo u to, ČAK I AKO ONI TU TVRDNJU NE OTKRIVAJU. (Al-Razi, The Key to the Unknown Commentary – The Grand Commentary (Tafseer Mafateeh Al Ghayb – Al Tafseer Al Kabeer))

Er-Razi je uvideo problem sa kuranskom tvrdnjom, jer je znao da niko od hrišćana u to vreme nije tvrdio da je Alah Hristos. Ipak, i dalje je pokušao da ponudi objašnjenje kojim bi opravdao grubo kuransko iskrivljavanje hrišćanskih verovanja — objašnjenje koje ćemo ispitati u nekom drugom članku, jer je njegov odgovor pun grešaka i zapravo iskrivljuje ono što su hrišćani istorijski potvrđivali (i još uvek potvrđuju) o prirodi Ovaploćenja.

Dovoljno je reći da er-Razi podržava moju stranu, a ne Zavadijevu, jer izjave ovog komentatora potvrđuju da hrišćanima nije bilo prijatno sa načinom na koji je autor Kurana formulisao njihova verovanja.

Štaviše, želim da čitaoci vide svu zbrku i sve protivrečnosti koje Zavadi izaziva iznoseći svakojaka različita objašnjenja kako bi odbranio ono što Kuran kaže. Primetite da je tvrdio kako Kuran možda zapravo napada sabelijanstvo. Zatim kaže da Kuran možda zapravo poriče da je Alah Isus po načinu predikacije. Sada želi da upotrebi er-Razija kako bi dokazao da je „Alah je Isus“ tačna procena i formulacija pravovernog hrišćanskog verovanja da je Isus Bog, kao i njihovog pojma Ovaploćenja.

Međutim, ako Kuran napada sabelijanstvo, onda se ne može baviti verovanjima pravovernih hrišćana. Ipak, ako osuđuje istorijski hrišćanski stav, onda ne može pobijati sabelijanstvo! Ali ako Kuran zapravo poriče da je Alah Isus po načinu predikacije, npr. da Isus nije svojstvo Alaha, onda se to ne odnosi na stav sabelijanaca, koji su učili da je Isus jedino Lice koje jeste Bog, a ne tek svojstvo Boga. Niti izraz „Bog je Isus“ znači isto što i „Isus je Bog“, budući da ovaj drugi izražava činjenicu da je Hristos po prirodi potpuno Bog, da ima sva bitna božanska svojstva, dok prvi znači da je Isus svojstvo Boga (bar prema Zavadijevom rasuđivanju).

Zavadi se pita zašto bih pomenuo Kuran 6:101, koji kaže da Alah ne može imati sina jer nema suprugu:

Mučio sam se da otkrijem zašto Šamun misli da je sura 6:101 nužno odgovor hrišćanima. Kako Šamun zna da Alah ne govori o onim politeistima koji tvrde da Alah ima decu (na primer, vidi suru 21:26 i Ibn Kesirov komentar).

Ne vidim kako bi neko mogao da tvrdi da Kuran u ovom odlomku jasno govori o hrišćanima. Najviše što bi se moglo učiniti jeste ukazati na greške nekih komentatora koji misle da se on odnosi na pravoverne hrišćane, ali ne verujem da je iko opravdan da ide dalje i tu krivicu proširi i na Kuran.

Zavadi je očigledno promašio poentu, jer stih iznosi prigovor da Alah ne može imati sina osim ako nema ženu. A budući da nema družicu, on stoga ne može imati i nema nikakve sinove ni kćeri:

„I učinili su duhove božanstvima pored Allaha, a On je njih stvorio, i izmislili su, ne znajući šta govore, da Allah ima sinove i kćeri. Uzvišen je On i vrlo visoko iznad onoga kako Ga oni opisuju! On je Stvoritelj nebesa i Zemlje, bez prethodnog primera. Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ Kuran 6:100-101

U svetlu ove tvrdnje, ovaj prigovor jednako se odnosi i na hrišćane, budući da prema istorijskim hrišćanskim verovanjima Bog nema ženu sa kojom ima polne odnose, što bi značilo da ni Isus ne može biti Božji Sin.

Drugim rečima, čak i ako je ovo prvobitno bilo upućeno politeistima, izjava je sročena na opšti način, primenljiv na sve koji bi Alahu pripisali sina, bez obzira na veroispovest.

Ovo objašnjava zašto su se muslimanski tumači pozivali na ovaj odlomak da bi osudili i hrišćane i Jevreje zbog verovanja da su Isus i Jezdra Alahovi sinovi:

Ipak, oni Bogu (li’Llāhi, indirektni objekat) pripisuju kao sudruge (shurakā’a, direktni objekat, koji je zamenjen [sledećim, al-jinn]) džine, budući da im se pokoravaju obožavajući isklesane likove, iako ih je On stvorio: pa kako onda mogu biti sudruzi? I lažno Mu pripisuju (čita se kharaqū ili kharraqū), to jest izmišljaju, sinove i kćeri bez ikakvog znanja, govoreći: Jezdra (‘Uzayr) je sin Božji, a anđeli su kćeri Božje. Neka je slava Njemu — potvrda Njegove transcendentnosti — i neka je uzvišen iznad onoga što opisuju!, u pogledu toga da ima dete. (Tafsir al-Jalalayn; podebljani i podvučeni naglasak je naš)

(Ipak, oni Njemu pripisuju kao sudruge džine) rekli su: Alah, Uzvišen je On, i Satana su braća i sudruzi: Alah je Tvorac ljudskih bića, zveri i stoke, dok je Satana tvorac zmija, škorpiona i grabljivih zveri. To je tvrdnja Magijaca, (iako ih je On stvorio) i naredio im da objave Njegovu božansku Jednost, (i lažno pripisuju, bez znanja) bez znanja, argumenta ili dokaza, (sinove) kao što tvrde Jevreji i hrišćani (i kćeri Njemu) među anđelima i idolima, kao što tvrde arapski idolopoklonici. (Neka je slavljen On) On je sebe oslobodio toga da ima decu ili sudruge (i visoko uzvišen) i On sebe oslobađa (iznad (svega) što Mu pripisuju) sinova i kćeri. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljani i podvučeni naglasak je naš)

Čak je i Ibn Tejmija, muslimanski učenjak na koga se selefije poput Zavadija zaklinju, usvojio logiku Kurana 6:101 da bi pobio hrišćansku tvrdnju da je Isus Sin Božji!

„… Hrišćani su tvrdili da su to primili iz jevanđelja, kada je Hristos rekao: ‚Krstite ih u ime Oca, i sina, i Svetoga Duha.‘

„Hristos i apostoli im nikada nisu zapovedili ovo obeležje kojim je [kako oni tvrde] njihovo gledište određeno, niti je Hristos taj izraz među njima učinio zavisnim od ovog ispitivanja. Jasno je da je njihovo izvođenje ovog izraza iz tog ispitivanja lažna tvrdnja i oni znaju da je lažna.

Ova izjava, osim ako je nije izrekao Hristos, ne može se održati. Štaviše, čak i ako je neki pojedinac njome nameravao istinito značenje, ipak se ovaj izraz razume samo primenom lažnih značenja. Mnogi iz hrišćanskih masa veruju da je Hristos sin Božji prema sinovstvu poznatom među stvorenjima. Kažu da je Marija Božja žena. Čak i ako to ne izjavljuju, to je posledica za hrišćane uopšte, jer onaj ko rađa MORA IMATI SUPRUŽNIKA (6:102).“ (A Muslim’s Response to Christianity (Ibn Taymiyya’s Jawab al-Sahih), priredio i preveo Thomas F. Michel [Caravan Books, Delmar, New York: Second Printing 1999], Part Two: A Translation of Al-Jawab Al-Sahih Li-Man Baddal Din Al-Masih, III. Trinitarian Questions, A. Philosophical Explanation of Trinity, str. 260; podebljani naglasak i velika slova su naši)

Ironično je što Zavadi, uprkos tome što pominje Ibn Kesira, nije obavestio svoje čitaoce da je i ovaj tumač upotrebio Kuran 6:101-101 da osudi verovanja Jevreja i hrišćana da Alah ima sina!

(A oni Mu Kharaqu (lažno pripisuju) bez znanja sinove i kćeri.) Alah pominje zabludu onih koji su odvedeni u zabludu i koji su Mu pripisali sina ili potomstvo, kao što su Jevreji učinili sa `Uzajrom, hrišćani sa `Isaom i arapski pagani sa anđelima za koje su tvrdili da su Alahove kćeri. Alah je daleko svetiji od onoga što Mu nepravedni, politeistički ljudi pridružuju. Reč Kharaqu znači `lažno pripisali, izmislili, ustvrdili i slagali‘, prema učenjacima selefa. Alahova izjava…

(Neka je slavljen i uzvišen iznad (svega) što Mu pripisuju.) znači: On je svetiji, posvećeniji i uzvišeniji od sinova, suparnika, sebi ravnih i sudruga koje Mu ti neuki, zavedeni ljudi pripisuju. (Tafsir Ibn Kathir; podebljani naglasak je naš)

Prilično je tužno što su svi ovi čuveni muslimanski učenjaci mogli da uvide kako prigovor iznet u Kuranu 6:100-101 i rasuđivanje primenjeno u njemu imaju neposredan uticaj na islamsko poimanje hrišćanskog učenja da je Isus Sin Božji, dok Zavadi to nije mogao!

Nepotrebno je i reći da su i Kuran i Muhamed na ovoj tački pogrešili, jer Bogu nije potrebna žena da bi imao sinove i kćeri. Zapravo, ni sam Muhamed nije prihvatao sopstvenu logiku i zapravo je protivrečio sopstvenom stavu, a pojedinosti o tome mogu se naći u sledećim člancima:

http://answering-islam.org/Shamoun/filial_terms.htm
http://answering-islam.org/Quran/Contra/without_consort.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi035.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi034.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi030.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi030d1.html

Toliko o Zavadijevom „pobijanju“.