Ponovno ispitivanje islamske božanske prevare s osiguranjem [2. deo]

Nastavljamo sa našim pobijanjem Zavadijevog „odgovora“.

Evo šta Zavadi ima da kaže o hadisu u kojem je oprošteno čoveku koji je ubio 100 ljudi.

Pre svega, pravda ne označava nužno kaznu. Ako je osoba istinski iskrena (nešto što jedino Bog može da proceni, jer ljudi mogu da se oslanjaju samo na spoljašnje postupke) i ako bi žrtve bile obeštećene u zagrobnom životu i možda čak i oprostile svom ubici, zašto onda ne bismo mogli reći da je pravda zadovoljena?

Ovde Zavadi pokušava da se razmeće rečitošću kako bi impresionirao čitaoce, a da zapravo ništa suštinski ne odgovori. Kao prvo, pravda ni u kom smislu nije bila zadovoljena, budući da nije bilo odmazde, niti je od krivca zahtevana ikakva naknada, niti je porodicama žrtava data ikakva odšteta.

Kao drugo, sam Kuran propisuje ili smrt kao pravednu kaznu za nezakonito ubijanje ljudi ili isplatu određene svote porodici žrtve:

„O vi koji verujete! Propisuje vam se odmazda za ubijene: slobodan za slobodnog, rob za roba, i žensko za žensko. A onaj kome rod ubijenog oprosti, neka oni velikodušno postupe, a neka im on dobročinstvom uzvrati. To je olakšanje od vašeg Gospodara i milost. A ko nasilje i posle toga izvrši, njemu sledi bolna patnja.“ S. 2:178 Hilali-Khan

„Vernik ne može da ubije vernika osim greškom, a ko ubije vernika greškom, on mora da oslobodi roba vernika, i da preda krvarinu njegovoj porodici, osim ako oni to oproste. Ako on pripada narodu koji vam je neprijatelj, a vernik je, on mora da oslobodi jednog roba vernika! Ako, pak, pripada narodu sa kojim imate sporazum, tada mora da plati krvarinu njegovoj porodici i da oslobodi roba vernika! Ko to ne nađe, obavezan je da posti dva meseca uzastopno, kajući se Allahu. A Allah sve zna i mudar je.“ S. 4:92 Hilali-Khan

„Reci: „Dođite da vam kažem šta vam Gospodar vaš propisuje: da Mu ništa u obožavanju ne pridružujete, da roditeljima dobro činite, da decu svoju zbog neimaštine ne ubijate, Mi i vas i njih hranimo, ne približujte se nevaljalštinama, bile javne ili tajne; ne ubijajte onog koga je Allah zabranio da se ubije, osim kada to pravda zahteva; to vam On zapoveda, da biste razumeli.““ S. 6:151 Pickthall

„I nikako se ne približavajte bludu. Zaista je blud razvrat, i ružan put! I ne ubijajte nikoga koga je Allah zabranio, osim kada je to zakonom opravdano! A ako je neko, ni kriv ni dužan, ubijen, onda njegovom nasledniku ili staratelju dajemo vlast, ali neka ni on ne prekoračuje granicu u ubijanju. On je, zaista, od Allaha potpomognut.“ S. 17:32-33

Međutim, ostavljajući za trenutak po strani pitanje da li su neki od tih zahteva zaista pravedni – naročito razliku u isplati za smrt muškarca ili žene, slobodnog čoveka ili roba, ili pitanje da li musliman može biti pogubljen kao naknada za ubistvo nevernice itd. – Alah je tom čoveku jednostavno oprostio ne zahtevajući nikakvo zadovoljenje porodicama žrtava, čime je prekršio sopstvene zahteve pravde.

Zavadi bi sada mogao da tvrdi da ove kuranske zapovesti nisu bile na snazi kada je taj čovek počinio svoja ubistva i da stoga ne može potpasti pod kaznu propisanu islamskim zakonom.

Problem je u tome što je smrt bila propisana kazna za ubistvo od samog početka i što se nalazi u odredbama i zakonima koje je Bog dao ranijim prorocima, poput Noja i Mojsija:

„Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv. Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zvijeri iskati; iz ruke samoga čovjeka, iz ruke svakoga brata njegova iskaću dušu čovječiju. Ko prolije krv čovječiju, njegovu će krv proliti čovjek; jer je Bog po svojemu obličju stvorio čovjeka.“ Postanje 9:4-6

„Ko udari čovjeka, te umre da se pogubi.“ Izlazak 21:12

„I ko ubije čovjeka, da se pogubi.“ Levitska 24:17

„Ne uzimajte otkupa za krvnika, koji zasluži smrt, nego neka se pogubi. Ni od onoga ne uzimajte otkupa koji uteče u utočište, da bi se vratio da živi u svojoj zemlji prije nego umre sveštenik; Da ne biste skvrnili zemlju u kojoj ste, jer krv ona skvrni zemlju, a zemlja se ne može očistiti od krvi koja se prolije na njoj drukčije nego krvlju onoga koji je prolije.“ Brojevi 35:31-33

„Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici.“ S. 5:44-45

A budući da se za čoveka iz te priče kaže da je bio Izrailjac, prema Zakonu koji je Bog dao Mojsiju trebalo je da bude pogubljen.

Zavadi nastavlja:

Šamun i Kac kažu da spoljašnji postupci tog čoveka pokazuju da njegovo pokajanje nije bilo iskreno, jer je ubio onoga ko ga je naveo da izgubi nadu u Božju milost. Pa, kao prvo, ne možemo uvek suditi da li je nešto iskreno ili nije isključivo na osnovu nečijih spoljašnjih postupaka. Koliko znamo, taj čovek je možda bio toliko željan i iskren u nameri da se pokaje da je privremeno „pukao“ i ubio čoveka koji ga je naveo da izgubi nadu u Božju milost, jer je osećao da više nema svrhe živeti i da je već osuđen na propast. Međutim, kada je shvatio da postoji nada za pokajanje, borio se najbolje što je mogao i sa iskrenošću da se pokaje Bogu.

Prvo, čak i pod pretpostavkom da je Zavadijevo objašnjenje tačno, ostaje problem što gubitak strpljenja zato što je neko očajavao nad Alahovom milošću nije valjan razlog da se bilo ko nezakonito ubije, te stoga izazivamo Zavadija da navede kuranski stih koji bi potkrepio njegov prilično očajnički pokušaj opravdavanja ovih nemoralnih i neetičkih postupaka.

Kao drugo, Zavadi promašuje čitavu poentu hadisa, a ona je da pokaže kako se Alahova milost proteže čak i na najgnusnije zločince. Očigledno je da je Muhamed želeo da prenese ideju da je Alah spreman da oprosti najzlijim i najopakijim grešnicima koji se mogu zamisliti, čak i pojedincima koji čine ubistva s predumišljajem, uprkos tome što nisu učinili ništa dobro niti na bilo koji način nadoknadili svoje gnusne zločine. Reći stoga da je ta osoba „pukla“ znači umanjiti snagu priče i potkopati poentu koju ona nastoji da iznese. To pokazuje da ta osoba zapravo nije bila toliko zla koliko ju je Muhamed prikazao, budući da nije imala kontrolu nad svojim postupcima i stoga zapravo nije ni odgovorna za svoje zločine.

Štaviše, Zavadi je prilično dovitljiv na lukav i podmukao način, jer jasno uviđa problem s Muhamedovim naglašavanjem Alahove milosti na štetu njegove pravde, ali ipak nastoji da to opravda (igra reči je namerna). Muhamedovo shvatanje milosti u suštini sabotira pravednost i svetost njegovog boga. U priči Alahova milost praktično nadjačava njegovu svetost i pravednost. Muhamedova pripovest u suštini pretvara Alaha u prilično nepravedno i nesveto božanstvo koje je spremno da izvrne sopstvene zahteve pravde kako bi pokazalo milost.

Drugačije rečeno, kako bi Zavadi konačno shvatio: Muhamedova bajka u suštini znači da njegovo božanstvo nije potpuno sveto niti pravedno, budući da je spremno da oprosti najzlija dela ne zahtevajući pravdu. To neizbežno pretvara Alaha u nesavršeno i hirovito biće koje je posredno odgovorno i saučesničko u svim takvim zlim delima, jer je spremno da jednostavno prenebregne te gnusne prestupe.

Možda se mogu složiti sa Šamunom i Kacom u tome da bi se spolja gledano pokajanje ovog čoveka moglo smatrati neiskrenim, ali na kraju krajeva moramo čitati svu islamsku literaturu zajedno. Kada pročitamo stih poput Sure 66:8, koji kaže da pokajanje mora biti iskreno, automatski razumemo, čitajući hadis o ubici stotinu ljudi, da je Alah shvatio da je pokajanje ovog čoveka iskreno.

Problem s ovim izopačenim tumačenjem jeste u tome što sam Kuran insistira da su pravedna dela i poslušnost neophodni znaci iskrenog pokajanja i vere:

„One koji budu skrivali jasne dokaze koje smo Mi objavili, i Pravi put nakon što smo ga u Knjizi ljudima označili, Allah će da ih prokune, a prokleće ih i oni koji imaju pravo da proklinju. Izuzeti će da budu samo oni koji se pokaju i poprave, i to javno ispolje; takvima ću Ja da oprostim, a Ja sam Onaj koji prima pokajanja, Milostivi.“ S. 2:159-160 Hilali-Khan

„Zaista će oni koji veruju, i dobra dela čine, i molitvu obavljaju, i obaveznu milostinju daju, imati nagradu kod svoga Gospodara. Za njih nema straha i oni ne treba da tuguju!“ S. 2:277 Hilali-Khan

„Allah je onima koji veruju i dobra dela čine obećao oprost i nagradu veliku“ S. 5:9

„Kradljivcu i kradljivici odsecite šaku, neka im to bude kazna za ono što su učinili i opomena od Allaha! Allah je silan i mudar. A onome ko se posle svoje nepravde pokaje i popravi se - Allah će sigurno da oprosti. Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.“ S. 5:38-39 Hilali-Khan

„Oni koji budu verovali i činili dobra dela - a Mi nikog ne zadužujemo mimo njegovih mogućnosti, biće stanovnici Raja, u njemu će večno da ostanu.“ S. 7:42

„Oni se kaju, i Njega obožavaju, i Njega hvale, i radi Njega poste, i pregibaju se i padaju ničice, i traže da se rade dobra dela, a odvraćaju od nevaljalih i pridržavaju se Allahovih propisa. A takve vernike obraduj!“ S. 9:112 Sher Ali

„One koji budu verovali i dobra dela činili – Mi zaista nećemo dopustiti da propadne nagrada onom koji je dobra dela činio“ S. 18:30

„A njih smeniše zli potomci, koji molitvu napustiše i za požudama pođoše – oni će sigurno zlo proći. Ali oni koji su se pokajali, i verovali, i radili dobra dela, njima se neće nikakva nepravda učiniti, i oni će u Raj ući. U edenskim vrtovima koje je Svemilosni Svojim vernicima obećao iako ih nisu videli – a obećanje Njegovo će zaista da se ispuni.“ S. 19:59-61 Hilali-Khan

„Patnja će da mu bude udvostručena na Budućem svetu i večno će u njoj da ostane ponižen, Ali oni koji se pokaju i poveruju i rade dobra dela; Allah će njihova loša dela u dobra da promeni, a Allah grehe oprašta i milostiv je. A onaj koji se bude pokajao i radio dobra dela, on se, uistinu, Allahu iskreno vratio; I oni koji ne svedoče lažno i koji, prolazeći pored onog što ih se ne tiče, prolaze dostojanstveno. i oni koji, kada budu opomenuti dokazima svoga Gospodara, ni gluvi ni slepi na njih ne ostanu; i oni koji govore:“Gospodaru naš, podari nam u ženama našim i deci našoj radost i učini da se čestiti na nas ugledaju!” Oni će da budu, za ono što su trpeli, rajskim odajama nagrađeni i u njima će pozdravom dobrodošlice i blagoslovom biti dočekivani. U njima će da ostanu večno, a kako su one divno prebivalište i boravište!“ S. 25:69-76 Pickthall

Ovo je slično onome čemu uči Sveto pismo:

„Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja.“ Matej 3:8

„Zato, care Agripa, ja ne bijah nepokoran nebeskom viđenju; Nego najprije onima u Damasku i u Jerusalimu, zatim po svoj zemlji judejskoj i neznabošcima propovijedah da se pokaju i da se obrate Bogu čineći djela dostojna pokajanja.“ Dela apostolska 26:19-20

Kuran dalje kaže da će Alah prihvatiti pokajanje samo one osobe koja je zlo počinila iz neznanja i ludosti:

„Allah prima samo pokajanje onih koji učine kakvo loše delo iz neznanja, a potom se ubrzo pokaju. Njima će Allah da oprosti, a Allah sve zna i mudar je. Nema pokajanja onima koji čine loša dela sve dok im se ne približi smrt, pa onda govore: „Sad se, zaista, kajem!“ Niti za one koji umru kao nevernici. Njima smo bolnu patnju pripremili.“ S. 4:17-18

„A kada ti dođu oni koji u reči Naše veruju, ti reci: „Mir vama! Vaš Gospodar je sam Sebi odredio da bude milostiv: Ako neko od vas učini neko ružno delo iz neznanja, pa se posle pokaje i popravi - pa, Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.““ S. 6:54 Hilali-Khan

Budući da čovek iz Muhamedove priče nije bio ni neuk ni lud, već vrlo proračunat i savršeno svestan onoga što čini, i budući da je nastavio da čini zlo ubivši svoju stotu žrtvu čak i nakon što je tražio pokajanje, to znači da je njegovo pokajanje trebalo da bude neprihvatljivo Alahu.

Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što Zavadi navodi jedan hadis koji dodatno potvrđuje da je pokajanje ovog čoveka prema islamu bilo neprihvatljivo i da je taj pojedinac stoga trebalo da bude bačen u vatru!

Sahih Muslim

Knjiga 032, broj 6251:

Ebu Hurejra prenosi da je Alahov Poslanik rekao: Znate li ko je siromah? Oni (ashabi Svetog Poslanika) rekoše: Siromah među nama je onaj ko nema ni dirhema ni imetka. On (Sveti Poslanik) reče: Siromah moga umeta biće onaj koji će doći na Dan vaskrsenja s molitvama, postovima i zekatom, ali (tog dana će se naći bankrotiran jer će iscrpeti svoju zalihu vrlina) zato što je vređao druge, klevetao druge i nezakonito trošio tuđi imetak I PROLIVAO KRV DRUGIH i tukao druge, pa će njegove vrline biti pripisane računu onoga (ko je od njega stradao). A ako njegova dobra dela NE BUDU DOVOLJNA DA IZMIRE RAČUN, onda će njegovi gresi biti upisani (na njegov račun) i biće bačen u paklenu vatru.

Prema ovom konkretnom predanju, ubica iz Muhamedove bajke trebalo je da bude bačen u pakao, budući da je prolivao krv drugih i nije imao nikakva dobra dela kojima bi izbrisao sve zlo koje je počinio. Pa čak i da je učinio neka vrla dela, ona mu ne bi bila uračunata, već bi bila pripisana računu njegovih žrtava koje su od njega stradale.

Međutim, budući da je Alah hirovit bog koji može da odluči da postupa obmanjujuće i da izvrne sopstvenu pravdu, ne iznenađuje što je Muhamed učio da je on zapravo prihvatio neiskreno pokajanje tog čoveka.

Zavadi zatim napada čoveka od slame iznoseći sledeće lažno poređenje.

Šamun i Kac su, nakon što su izneli hadise koji pokazuju da je jednom čoveku oprošteno zbog njegovog straha od Alaha, izjavili:

Ponovo, ovaj čovek nije pokazao čak ni znake pokajanja. Samo se bojao Alaha, ali nije rekao da žali zbog svojih postupaka niti je pokušao da se pokaje i da bilo šta nadoknadi onima kojima je naneo zlo. A da za oproštaj nije ni zamoljen, Alah mu jednostavno oprašta? Da li je to islamska nadmoćna pravda u poređenju s biblijskim shvatanjem?

Ironično je to što Šamun i Kac govore ono što govore. Oni prigovaraju tome što je nekome oprošteno za greh za koji se nije pokajao, a ipak i sami kao protestanti veruju upravo istu stvar kada je reč o njihovoj veri. Šamun i Kac ne veruju da je hrišćanin dužan da se pokaje za svaki pojedinačni greh koji počini kako bi izbegao pakao. Naprotiv, protestantski hrišćanin treba da veruje i prihvati Isusovu žrtvenu smrt i time je praktično potpuno oslobođen! Da, naravno, kaže se da hrišćanin s vremena na vreme treba da se pokaje kako bi „neprestano obnavljao svoj odnos s Bogom“ (šta god to značilo), međutim, protestantski hrišćani ne veruju da bi hrišćanin, ako počini greh i ne pokaje se za njega, zbog toga otišao u pakao ili bio kažnjen, jer je Isus, prema njima, to već rešio umesto njih. Za njih je to pravda.

Eto pravog primera napadanja čoveka od slame i jurenja lažnih tragova! Kao što svako ko pročita ono što smo zaista napisali može posvedočiti, naša poenta nije bila da se osoba nužno mora pokajati i tražiti oproštaj za svaki pojedinačni greh koji je počinila, jer joj inače neće biti oprošteno. Naša poenta je u kontekstu bila da je ovde reč o čoveku koji je jasno znao da je zgrešio i koji je, umesto da pokaže istinske znake pokajanja i zatraži oproštaj, izabrao da bude spaljen kako bi izbegao Alahov sud! Taj čovek je zaista mislio da će spaljivanjem uspeti da izbegne kaznu za svoje grehe.

Ovo, opet, teško da su znaci istinskog vernika, budući da Kuran kaže da se čovek mora obratiti Alahu i tražiti njegov oproštaj, a ne bežati od njega kako bi ga izbegao:

„Zašto se oni ne pokaju Allahu i ne zamole Njegov oprost, a Allah oprašta grehe i milostiv je.“ S. 5:74

Postupci tog čoveka pokazali su da nije istinski verovao da je Alah dovoljno milostiv da oprosti njegovu opakost. Taj pojedinac je očajavao nad Alahovom milošću:

„Reci:“O sluge Moje koje ste se prema sebi ogrešili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grehe da oprosti. On, zaista, mnogo prašta i On je Milostivi.““ S. 39:53

Međutim, samo opaki očajavaju nad Alahovom milošću:

„„A ko gubi nadu u milost svoga Gospodara osim zabludeli?!“ Reče on.“ S. 15:56

Prema tome, ta osoba je bila među onima koji su zalutali i koji zaslužuju pakao. To je bila naša poenta koju Zavadi očigledno nije razumeo niti shvatio.

Činjenica je da svi mi svakoga dana činimo bezbroj greha, ponekad i ne shvatajući da smo to učinili. Verujemo i uzdamo se da će Bog u svojoj milosti izbrisati one grehe za koje se nismo pokajali i za koje nismo zatražili oproštaj ili ih nismo ni bili svesni, i to zbog savršene pravednosti našeg Gospoda Isusa Hrista i njegove zamenske žrtve.

Štaviše, biblijsko hrišćanstvo zapoveda da oni koji su se u veri obratili Hristu tražeći njegov oproštaj moraju nastojati da žive svetim životom najbolje što mogu. Oni ne mogu nastaviti da svesno greše:

„Šta ćemo, dakle, reći? Hoćemo li ostati u grijehu da se blagodat umnoži? Nikako! Mi koji umrijesmo grijehu, kako ćemo još živjeti u njemu? Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, Znajući ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime, da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živjeti sa njime, Znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grijehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem. Da ne caruje, dakle, grijeh u vašemu smrtnom tijelu, da ga slušate u pohotama njegovim; Niti dajite udove svoje grijehu za oružje nepravde; nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oružje pravde. Jer grijeh neće vama ovladati, pošto niste pod zakonom nego pod blagodaću. Šta dakle? Hoćemo li griješiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodaću? Nikako! Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate: ili grijeha za smrt, ili poslušnosti za pravednost. Ali Bogu hvala što bijaste sluge grijehu pa poslušaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste; Oslobodivši se pak grijeha, postadoste sluge pravednosti. Kao čovjek govorim zbog nemoći vašega tijela. Jer kao što davaste ude svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje. Jer kada bijaste robovi grijeha, slobodni bijaste od pravednosti. Kakav, dakle, plod imadoste tada od onoga čega se sada stidite? Jer je kraj onoga smrt. A sad, oslobodivši se od grijeha i postavši sluge Božije, imate plod svoj na osvećenje, a kraj – život vječni. Jer je plata za grijeh smrt, a dar Božiji je život vječni u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ Rimljanima 6:1-23

„Ali tvrdo stoji temelj Božiji, imajući ovaj pečat: Pozna Gospod one koji su njegovi, i: Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje.“ 2. Timoteju 2:19

„Jer se javi blagodat Božija spasonosna svima ljudima, Koja nas uči da se odrečemo bezbožnosti i zemaljskih požuda, i da poživimo razborito, pravedno i pobožno u sadašnjem vijeku, Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:11-14

Zapravo, upravo učenja Muhameda i njegovog lažnog boga opravdavaju svakojaka zla, gnusna dela i nemoralno ponašanje.

Zavadi iznosi još lažnih tragova i argumenata protiv čoveka od slame, pozivajući se na učenjake kako bi dokazao da, kada hadisi kažu da taj čovek nije učinio baš nikakvo dobro delo, to zapravo ne znači to. To navodno znači nešto drugo, tj. da ih nije činio savršeno ili potpuno! Međutim, TO NIJE ONO ŠTO HADISI KAŽU! Zavadi jednostavno u predanja učitava sopstveno tumačenje, budući da ne može da prihvati implikacije jasnog i doslovnog čitanja tekstova. Ovi hadisi dokazuju da je Zavadijev bog opako i nepravedno biće koje nema nikakvih problema s izvrtanjem pravde.

Međutim, čini se da ni sam Zavadi ne veruje sopstvenom objašnjenju, budući da citira jednog šejha koji nudi drugačije objašnjenje:

Šejh Safar el Havali o ovom hadisu kaže…

Ovaj čovek nije učinio nikakvo dobro, iako je klanjao i obožavao, ipak nije imao dobrih dela na svom računu. Zašto nije učinio nikakvo dobro? Zato što su njegova dobra dela nestala pod nagomilanim lošim delima, a tragovi sedžde su ostali na njemu. (Izvor)

Šejh Safar zapravo kaže da ovaj hadis prikazuje čoveka koji kao krajnji rezultat nije učinio nikakvo dobro zbog loših dela koja su prevagnula, ali koji je ipak stvarno učinio neka dobra dela u svom životu.

Primetite da šejh ne kaže da su dobra dela tog čoveka bila nesavršena ili nepotpuna. Naprotiv, šejh tu frazu tumači tako da su njegova dobra dela poništena njegovim lošim delima, što očigledno znači da su loša dela daleko nadmašila sve dobro koje je učinio.

Ponovo, ovo ne samo da NIJE jasno čitanje hadisa, već ovo objašnjenje zapravo pruža dodatni dokaz da je Alah nepravedan i opak, jer je prema sledećim kuranskim stihovima trebalo da tog čoveka pošalje u pakao:

„Vaganje toga dana biće pravedno: oni čija dobra dela budu teška, oni će uspeti; a oni čija dobra dela budu laka, oni će, zato što su prema Našim rečima i dokazima bili nepravedni, da nastradaju.“ S. 7:8-9

„I na Sudnjem danu ćemo postaviti tačne vage za vaganje dela, pa nikome se neće učiniti nepravda. A ako delo bude teško koliko zrno gorušice, nećemo ga zanemariti. A dovoljno je to što ćemo Mi račune ispitivati.“ S. 21:47

„Pa kad u rog bude duvnuto, tada među njima neće biti rodbinskih veza i jedni druge neće ništa da pitaju. Oni koji će imati dovoljno dobrih dela, oni će uspeti i spasiti se. a oni koji budu imali nedovoljno dobrih dela, oni će u potpunosti izgubljeni biti, u Paklu će večno da borave.“ S. 23:101-103

Prema ovim stihovima, Alah će meriti čovekova dobra i loša dela na terazijama, i ako su njegova dobra dela laka, to jest manja od njegovih loših postupaka, on će završiti u paklu.

Budući da su u Muhamedovoj priči loša dela tog čoveka prevagnula nad dobrima, to znači da je Alah bio dužan da ga pošalje u pakao – to jest, ako je zaista pravedan i dosledan sopstvenom „otkrivenju“. Međutim, s obzirom na to da je Alah nepravedan obmanjivač, ne iznenađuje nas što je ponovo protivrečio sopstvenim izjavama u Kuranu i postupio nepravedno.

Zavadi misli da analogija sa sudom Vilijama Lejna Krejga nekako pobija našu tvrdnju da nijedan hrišćanin ne bi rekao da ubicu ili prevaranta koji se istinski pokaje i prihvati Isusa kao svog Spasitelja od greha i Gospoda nad svojim životom ne treba kazniti (ovde na zemlji) zato što mu je Bog oprostio. Evo šta je Krejg rekao:

Tačnija analogija bila bi da se ubica iz priče istinski pokajao za svoj zločin i da vi, budući da ste i sami nekada bili na njegovom mestu, želite da mu sudija oprosti. Ali sudija je dužan da se pobrine da zahtevi pravde budu ispunjeni. Stoga se sam sudija dobrovoljno javlja da mu se odgovornost za zločin pripiše, kako bi umro umesto ubice. Mislim da ćete se složiti da će, ako je takvo pripisivanje moguće, pravda biti zadovoljena, čak i ako osveta ne bude izvršena. Pravo pitanje je, dakle, pripisivanje.

Ovo samo pruža dodatni dokaz da Zavadi ne razume prigovore i izjave onih koje nastoji da pobije. Krejg nije rekao apsolutno ništa o tome da sudovi puštaju ubicu ili prevaranta na osnovu toga što mu je oprošteno za grehe time što se u pokajanju i veri obratio Hristu. Krejg je koristio analogiju s ljudskim sudijom koji se dobrovoljno javlja da preuzme kaznu zločinca, kako bi pokazao da je hrišćansko shvatanje Božjeg oproštaja i pripisivanja potpuno pravedno.

Ono što sve ovo čini prilično zapanjujućim i ironičnim jeste to što Zavadi ima drskosti da napada hrišćansko učenje o Bogu koji se dobrovoljno javlja da na sebe preuzme kaznu grešnika kako bi zadovoljio svoju savršenu pravednost, istovremeno pokazujući savršenu ljubav i milost svima koji mu se obrate u veri i pokajanju. A pritom se nimalo ne stidi da opravdava, pa čak i brani izopačenu i pokvarenu pravdu svoga boga i lažnog proroka!

Zavadi ima smelosti da misli kako nema nikakvih problema s Muhamedovim učenjem da Alah jednostavno oprašta svakome ko izgovori šehadu, uprkos tome što ti pojedinci nisu učinili nikakvo dobro ili su živeli veoma zle, izopačene i sasvim nemoralne živote! On zaista veruje da nema apsolutno ničeg nepravednog u tome što Alah otkupljuje gnusne, opake muslimane kažnjavajući Jevreje i hrišćane u paklu za grehe koje je počinio Muhamedov umet!

Islamsko shvatanje boga

Ovaj opaki i hiroviti bog ne poziva ljude na odgovornost za njihove grehe. Alah se nimalo ne stidi da izvrće pravdu i protivreči sopstvenim zapovestima u knjizi koju je navodno poslao svom poslaniku. Alahova odluka da oprosti ne počiva na pravdi ili pravednosti, već na njegovim sopstvenim proizvoljnim željama i hirovima. Ti pojedinci su mogli da nanose nepravdu drugima, da ubijaju ljude, siluju mlade devojke i žene i porobljavaju dečake, i to ne bi bilo nimalo važno. Sve što bi trebalo da učine jeste da ispovede šehadu, i Alah bi mogao da odluči da im oprosti ne zahtevajući pravdu za njihove opake zločine niti za njihove žrtve. Očigledno je da Muhamedov bog više liči na Satanu nego na svesvetog, svepravednog, svemilostivog i sveljubavnog Boga Avrama, Isaka i Jakova.

Protestantsko hrišćansko shvatanje Boga

Istinski Bog Svetog pisma ne gleda jednostavno kroz prste na greh niti proizvoljno oprašta kome hoće, poput Muhamedovog lažnog boga. Naprotiv, istinski Bog zahteva da svaki greh bude pravedno kažnjen i da se poštuje pravednost. Međutim, budući da je Bog savršeno pun ljubavi i milostiv, on takođe želi da oprosti svima koji se istinski pokaju i zatraže njegov oproštaj. Zbog toga je Bog izabrao da preuzme kaznu koju su grešnici zaslužili, kako bi očuvao svoju savršenu pravednost, a istovremeno pokazao najveći izraz ljubavi i naklonosti koji je čovečanstvo ikada videlo. Bog zatim šalje svoga Svetog Duha na sve istinske vernike kako bi ih preobrazio da žive svetim i pobožnim životom, odvraćajući se od svoje opakosti i greha. To je za razliku od Muhamedovog božanstva, koje svojim sledbenicima dozvoljava da čine blud, silovanje, preljubu, ubistvo i krađu sve dok ispovedaju da je on bog i da je Muhamed njegov poslanik!

Još jednom želimo da hvalimo Trojedinog Boga što nismo muslimani i što ne sledimo obmanjujućeg, nepravednog, amoralnog boga niti njegovog ubilačkog, lažljivog i nemoralnog proroka. Istinski smo zahvalni i večno blagodarni što obožavamo, služimo i volimo beskrajno pravednog, svetog, pravičnog, milostivog, blagodatnog i ljubavlju ispunjenog Boga Svetog pisma, naime Oca, Sina i Svetoga Duha!