Muhamed i njegova proročka služba

Ponovno ispitivanje nekih razloga
zašto on ne može biti istinski Božji prorok – 2. deo

Nastavljamo sa odgovorima na pokušaj Samija Zaatarija da odgovori na moje razloge zbog kojih je Muhamed lažni prorok.

U ovom članku bavićemo se Zaatarijevim odgovorom na moju prvu tvrdnju, koja je glasila da je Muhamed lažni prorok jer je tvrdio da potvrđuje Sveto pismo, dok je istovremeno protivrečio njegovim temeljnim učenjima.

**
Razotkrivanje Zaatarijevih logičkih grešaka**

Kroz svoje debate i članke, Zaatarijev modus operandi — bilo da napada hrišćansko gledište, bilo da brani svoju islamsku poziciju — jeste da pribegava potpuno pogrešnom rasuđivanju, kao što je unapred pretpostavljanje onoga što tek treba dokazati. Njegov niz „pobijanja“ nije nimalo drugačiji.

Na primer, Zaatari citira određene stihove kako bi pokazao da Kuran potvrđuje prethodna Pisma, poput Mojsijeve Tore i Isusovog jevanđelja, ali potom tvrdi da to nisu ista Pisma koja mi danas posedujemo. Zaatari dalje kaže:

Dakle, ako Shamoun pronađe nešto u svojoj Bibliji što naizgled protivreči islamu, to nije argument PROTIV proroka Muhameda, jer nećemo biti taoci [sic] iskvarene knjige; naprotiv, ono što mi muslimani prihvatamo iz Biblije jesu delovi koji idu ruku pod ruku sa Kuranom…

Kasnije piše:

‘Pa, Shamoune, načinio si nekoliko grešaka; Kuran zaista tvrdi da je Muhamed u saglasnosti sa ranijim prorocima i njihovim pismima, ali ta pisma nisu Biblija koju ti danas držiš. Drugo, Kuran nam kaže da je tvoja današnja Biblija iskvarena, a takođe nam kaže da je ono što se u tvojoj Bibliji slaže sa islamom istinito, a ono što protivreči islamu lažno. Otuda, kada pokazuješ protivrečnosti između te dve knjige, ti samo pokazuješ iskvarene delove svoje Biblije.’

Osim što unapred pretpostavlja ono što tek treba dokazati, Zaatarijeva tvrdnja jednostavno potvrđuje moju poentu. Iako je Muhamed tvrdio da ide stopama proroka i pretpostavljao da je njegova poruka u saglasnosti sa prethodnim Pismima, činjenica je da ga proročki spisi zapravo razotkrivaju i osuđuju kao lažnog proroka. Upravo zato Zaatari i njemu slični moraju da poriču da je Muhamed potvrdio autoritet i verodostojnost judeo-hrišćanskih Pisama i da tvrde da Biblija koju danas posedujemo nije nadahnuta Knjiga koju Kuran potvrđuje.

Problem sa ovim „odgovorom“ jeste to što se on kosi sa stihovima koje sam naveo, kao i sa sledećim kuranskim odlomcima koji izričito svedoče da je Muhamed došao da potvrdi upravo ona Pisma koja su posedovali Jevreji i hrišćani njegovog vremena:

„I sa sledbenicima Knjige raspravljajte na najlepši način, ali ne i s onima među njima koji su nepravedni, i recite: „Mi verujemo u ono što se nama objavljuje i u ono što je vama objavljeno, a naš Bog i vaš Bog je jedan, i Njemu smo mi predani!““ S. 29:46

Ovde je i Muhamedu i njegovim sledbenicima zapoveđeno da veruju u objavu poslatu Jevrejima i hrišćanima. Zapazite da ovaj odlomak ni na koji način ne ograničava svoje značenje — na primer, da su muslimani bili dužni da potvrde samo prvobitnu objavu datu Jevrejima i hrišćanima, ali ne i Pisma koja su oni posedovali u Muhamedovo vreme, budući da su ti spisi iskvareni.

U sledećem navodu spominju se Tora i jevanđelje koji su bili kod Jevreja i hrišćana:

„Oni ne poznaju Allaha kako treba, kad govore: „Nijednom čoveku Allah nije ništa objavio!“ Reci: „A ko je objavio Knjigu koju je doneo Mojsije kao svetlo i uputu ljudima, koju na listove stavljate i pokazujete, a mnogo i krijete, i podučeni ste onome što ni vi ni preci vaši niste znali?“ Reci: „Allah!“ Zatim ih ostavi, neka se lažima svojim zabavljaju. A ova Knjiga, koju objavljujemo, blagoslovljena je, ona potvrđuje one pre nje i da upozoriš Mekku majku gradova i sve oko nje. A oni koji u Budući svet veruju - veruju i u nju i o molitvama svojim brinu.“ S. 6:91-92

„„onima koji će da slede Poslanika, Verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tori i Jevanđelju, nalaze zapisanog, koji će od njih da traži da čine dobra dela, a od odvratnih da odvraća, koji će lepa jela da im dozvoli, a ružna zabrani, koji će da ih tereta i teškoća koje su oni imali oslobodi. A oni koji u njega budu verovali, koji ga budu podržavali i pomagali i svetlo po njemu poslato sledili - oni će sigurno uspeti.“ Reci: „O ljudi, ja sam zaista svima vama Allahov poslanik, vlast Njegova je i na nebesima i na Zemlji; nema drugog boga osim Njega, On daje život i smrt, i zato verujte u Allaha i Njegovog Poslanika, verovesnika, koji ne zna da čita i da piše, koji veruje u Allaha i Njegove reči; njega sledite - da biste bili upućeni!“ U Mojsijevom narodu ima zajednica ljudi koji se upućuju Istinom i koji prema njoj pravedno sude. I Mi smo ih podelili u dvanaest plemena, i Mojsiju smo objavili, kad mu je njegov narod zatražio vodu: „Udari štapom svojim po steni!“ I iz nje je dvanaest vrela provrelo, svako pleme je znalo vrelo iz kojeg će da pije. I Mi smo im od oblaka pravili hlad i davali smo im manu i prepelice: „Jedite ono lepo čime vas opskrbljujemo!“ Oni nisu Nama učinili nepravdu, nego sami sebi.“ A kada im je bilo rečeno: „Naselite se u ovom naselju i jedite odakle hoćete i recite: 'Oprosti! ' A na kapiju uđite pognutih glava“, oprostićemo vam vaše grehe, a onima koji čine dobra dela daćemo i više. Onda su oni među njima koji učiniše nepravdu zamenili drugom rečju reč koja im je bila rečena, i Mi smo na njih sa neba spustili kaznu zato što su činili nepravdu. I upitaj ih o naselju koje se nalazilo pored mora kad su kršili propise o suboti: kada su im ribe, na očigled, dolazile dok su svetkovali subotu, a kad nisu svetkovali one im nisu dolazile. Eto, tako smo ih u iskušenje dovodili zato što su bili grešnici. A kad neki od njih rekoše: „Zašto opominjete narod koji će Allah da uništi ili da ga na teške muke stavi?“ Oni odgovoriše: „Da bismo se pred vašim Gospodarom opravdali i da bi se oni toga klonili.“ I kada zaboraviše ono čime su bili upozoravani, Mi izbavismo one koji su odvraćali od nevaljalih dela, a nepravednike kaznismo teškom kaznom, zato što su stalno bili grešnici. I pošto su oni bahato odbili da se okane onoga što im je zabranjivano, Mi smo im kazali: „Postanite prezreni majmuni!“ I Gospodar tvoj obznani da će da prepusti vlast nad njima do Sudnjeg dana nekom ko će da ih tlači teškom kaznom. Tvoj Gospodar, uistinu, brzo kažnjava, a On, zaista, i oprašta grehe i milostiv je. I Mi smo ih po Zemlji kao narode raspodelili: bilo je među njima dobrih, a i onih koji to nisu; iskušavali smo ih i u dobru i u zlu, kako bi se ispravnom putu vratili. I posle njih ostale su generacije koje su Knjigu nasledile i koje su uzimale prolazna dobra ovog materijalnog sveta, i govorile: „Biće nam oprošteno!“ A ako bi im opet dopalo šaka tako nešto, opet bi to prihvatili. Zar od njih nije uzet zavet u Knjizi da će o Allahu samo istinu da govore - a oni čitaju ono što je u njoj. Budući svet je bolji za one koji nastoje da se sačuvaju; pa zar ne razumete? A oni koji se čvrsto drže Knjige i koji obavljaju molitvu - pa, Mi, zaista, nećemo da dopustimo da propadne nagrada onima koji čine dobra dela.“ S. 7:157, 159, 168-170

Ovi navodi tvrde da su Jevreji i hrišćani Muhamedovog vremena posedovali Toru i jevanđelje, da su Jevreji zapisivali Mojsijevu Knjigu na listove i da su se čvrsto držali Knjige i proučavali je. Ipak, ni jedna jedina reč nije rečena o tome da su tekstovi tih Pisama iskvareni!

Istorijski gledano, jedina objava koju su Jevreji i hrišćani imali, jedina Tora i jedino jevanđelje koje su te zajednice posedovale, bili su Stari, odnosno Novi zavet. To znači da je, prema ovim stihovima, Muhamed potvrdio autoritet i autentičnost Starog i Novog zaveta!

Povrh svega, Muhamed je naredio Jevrejima da sude prema Tori koju poseduju!

Muhamed upozorava Jevreje da su, ako ne budu sudili u skladu sa Torom, zlikovci i nevernici. On čak citira Toru, tačnije sledeću starozavetnu zapovest:

„Kad se svade ljudi, pa koji od njih udari trudnu ženu tako da izađe iz nje dijete, ali se ne dogodi smrt, da plati globu koliko muž ženin reče, a da plati preko sudija; Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život, Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.“ Izlazak 21:22-25 – uporediti Levitska 24:17-20; Ponovljeni zakoni 19:15-21

Muhamed je rezonovao: ako je Tora bila dovoljno dobra prorocima, onda treba da bude dovoljno dobra i Jevrejima njegovog vremena da po njoj sude. To pretpostavlja da su ti Jevreji posedovali upravo onu istu Toru koju su proroci potvrdili i kojoj su imali pristup!

Poznati muslimanski komentator Ibn Kesir navodi zanimljiv hadis u vezi sa Kuranom 5:41, koji nam pomaže da jasnije sagledamo Muhamedov stav prema Tori:

„… Ebu Davud je zabeležio da je Ibn `Umer rekao: „Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da pođe u oblast Kuf. On je otišao u kuću Al-Midras, a oni rekoše: `O Ebu Al-Kasime! Jedan čovek među nama počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovom slučaju.’ Namestili su jastuk za Alahovog Poslanika, i on je seo na njega i rekao…

<> Doneli su mu Tevrat, a on je izvukao jastuk ispod sebe i stavio Tevrat na njega, govoreći…

**<>**Zatim je rekao…

<<Dovedite mi najučenijeg među vama.>> Tako mu je doveden mladić… a potom je naveo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafija`… Ovi hadisi kazuju da je Alahov Poslanik doneo odluku koja se podudara sa propisom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta oni veruju, jer je Jevrejima bilo zapoveđeno da slede jedino Muhamedov Zakon. Naprotiv, Poslanik je to učinio zato što mu je Alah tako zapovedio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu kako bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se sve to vreme udružili da sakriju, poreknu i izuzmu iz primene. Morali su da priznaju šta su učinili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 5:41; podebljanje i podvlačenje naši)

Ovo je bila zlatna prilika da Muhamed kaže kako ne veruje da je Tora koju drži u rukama potpuno pouzdana. Pa ipak, umesto da napadne tekstualnu verodostojnost Tore, Muhamed je tvrdio da joj potpuno veruje.

Ovo nije bio jedini put da se Muhamed pozvao na Toru koju su Jevreji posedovali i da ju je pohvalio:

Poslanik je ušao u jevrejsku školu u kojoj je bio veći broj Jevreja i pozvao ih Bogu. Al-Numan b. Amr i al-Haris b. Zejd rekoše mu:
‘Koja je tvoja vera, Muhamede?’
‘Avramova vera.’
‘Ali Avram je bio Jevrejin.’
‘Onda neka Tora presudi između nas.’
Oni odbiše, pa Bog objavi o njima: „Zar ne vidiš one kojima je dat udeo u Knjizi?! Pozivaju da im se po Allahovoj Knjizi sudi, a zatim se neki od njih, okrećući se od toga, udaljavaju. To je zato što oni govore: „Vatra nas neće dotaći više od nekoliko dana!“ - A laži koje izmišljaju u njihovom verovanju obmanjuju ih.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, uvod i beleške: Alfred Guillaume [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 260; podebljanje naše)

Rafi b. Harisa, Salam b. Miškam, Malik b. al-Sajf i Rafi b. Hurejmila dođoše mu [Muhamedu] i rekoše: ‘Zar ne tvrdiš da slediš Avramovu veru i da veruješ u Toru KOJU MI IMAMO i svedočiš da je ona istina od Boga?’ On odgovori: ‘SVAKAKO, ali vi ste sagrešili i prekršili savez koji je u njoj sadržan i sakrili ono što vam je bilo naređeno da ljudima obznanite, a ja se ograđujem od vašeg greha.’ Oni rekoše: ‘Mi se držimo ONOGA ŠTO IMAMO. Živimo po vodstvu i istini, i ne verujemo u tebe i nećemo te slediti.’ Tako Bog objavi o njima: „Reci: „O vi kojima je data Knjiga, vi niste ni na čemu ako se ne budete pridržavali Tore i Jevanđelja i onoga što vam objavljuje vaš Gospodar. A to što ti objavljuje tvoj Gospodar pojačaće, uistinu, kod mnogih od njih osionost i neverovanje, ali ti ne očajavaj zbog naroda koji ne veruje.““ (Isto, str. 268; podebljanje i verzal naši)

Kuran dalje kaže da je Isus poslat sa jevanđeljem da potvrdi Toru koju je imao, i da su hrišćani Muhamedovog vremena i dalje imali pristup tom jevanđelju:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima, i sledbenicima Jevanđelja smo bili naredili da sude prema onome što je objavio Allah u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je objavio Allah - zaista su prema Allahu nepokorni.“ S. 5:46-47

Ovaj odlomak Zaatariju donosi dodatne probleme. Prvo, rukopisni dokazi, poput svitaka sa Mrtvog mora, Septuaginte i drugih, ukazuju na to da je Tora koju je Isus potvrdio suštinski isti onaj Stari zavet koji danas posedujemo. Dakle, ako je tačno ono što Kuran kaže o Isusu, onda Stari zavet mora biti prvobitna objava koju je Bog dao prorocima poput Mojsija.

Drugo, Kuran 5:46-47 zapoveda hrišćanima Muhamedovog vremena da sude prema jevanđelju koje je dato Isusu, a ko to ne učini — taj je bezbožnik. To pretpostavlja da su hrišćani i dalje imali pristup neiskvarenom jevanđelju koje je Bog objavio Hristu i da su ga zaista čitali. U protivnom, kako bi Kuran mogao da naloži hrišćanima da sude prema jevanđelju koje više nije postojalo?

U svetlu toga treba se zapitati koje su jevanđelje hrišćani tada čitali. Odgovor na to pitanje nije teško otkriti, budući da je mnogo pre Muhamedovog rođenja hrišćanska Crkva počela da četiri kanonska jevanđelja naziva JEVANĐELJEM (u jednini). Crkva ih nije posmatrala kao četiri odvojena jevanđelja, već kao četiri različita svedočanstva o jednom jevanđelju Gospoda Isusa Hrista. Kako je objasnio pokojni novozavetni naučnik F. F. Brus:

„Izgleda da su četiri jevanđelja veoma rano bila objedinjena u jednu zbirku. Morala su biti sabrana vrlo brzo nakon pisanja Jevanđelja po Jovanu. Ta četvorostruka zbirka bila je prvobitno poznata kao ‘Jevanđelje’, u jednini, a ne ‘Jevanđelja’ u množini; postojalo je samo jedno jevanđelje, ispripovedano u četiri zapisa, razlikovana kao ‘po Mateju’, ‘po Marku’ i tako dalje. Oko 115. godine posle Hrista Ignjatije, episkop antiohijski, govori o ‘Jevanđelju’ kao o autoritativnom spisu, a pošto je poznavao više od jednog od četiri ‘jevanđelja’, sasvim je moguće da pod ‘Jevanđeljem’ sans phrase misli na četvorostruku zbirku koja je nosila to ime.“ (Bruce, The New Testament Documents: Are They Reliable? [Intervarsity Press, Downers Grove Il.; šesto izdanje, 1981], poglavlje 3. Kanon Novog zaveta, str. 18; podebljanje naše)

Brus dalje piše:

„Do vremena Irineja, koji je, iako rodom iz Male Azije, bio episkop u Lionu u Galiji oko 180. godine posle Hrista, zamisao o četvorostrukom jevanđelju postala je toliko aksiomatska u Crkvi uopšte da on na nju može da ukaže kao na ustanovljenu i priznatu činjenicu, očiglednu kao četiri strane sveta ili četiri vetra:

‘Jer kao što postoje četiri dela sveta u kojem živimo, i četiri sveopšta vetra, i kao što je Crkva rasejana po celoj zemlji, a jevanđelje je stub i temelj Crkve i dah života, prirodno je da ono ima četiri stuba, koji sa svih strana šire besmrtnost i iznova raspaljuju život ljudi. Odatle je očigledno da nam je Reč, graditelj svega, koji sedi na heruvimima i sve drži na okupu, pošto se objavila ljudima, dala jevanđelje u četvorostrukom obliku**, ali držano na okupu jednim Duhom**.’5“

5. Adv. Haer. iii.11, 8 (Isto, str. 19; podebljanje naše)

U svetlu prethodno navedenog, očigledno je da bi Muhamedovi hrišćanski savremenici pretpostavili da Kuran mora upućivati na kanonska jevanđelja kad god pominje Isusovo jevanđelje. A budući da u Kuranu nema ničega što bi ukazivalo na suprotno, oni bi bili u pravu.

Štaviše, jedan od najranijih islamskih biografa poistovećuje Jevanđelje po Jovanu sa pisanim zapisom jevanđelja Isusa Hrista:

„Među onim što je do mene doprlo o tome šta je Isus, sin Marijin, izjavio u jevanđelju koje je primio od Boga za sledbenike jevanđelja, primenjujući izraz kojim se opisuje Božji poslanik, jeste sledeće. To je izvučeno IZ ONOGA ŠTO JE JOVAN APOSTOL ZAPISAO ZA NJIH KADA IM JE NAPISAO JEVANĐELJE PO ZAVEŠTANJU ISUSA, SINA MARIJINOG: ‘Ko mene mrzi, mrzi i Gospoda. I da nisam u njihovom prisustvu činio dela koja niko drugi pre mene nije činio, ne bi imali greha; ali sada su naduveni od gordosti i misle da će nadvladati mene, a i Gospoda. Ali reč koja je u zakonu mora se ispuniti: ‘Mrzeli su me bez razloga’ (to jest, bez povoda). A kada dođe Utešitelj, koga će vam Bog poslati od Gospoda, i duh istine koji će izaći od Gospoda, on (će svedočiti) o meni, a i vi, jer ste sa mnom od početka. Ovo sam vam govorio da ne biste bili u sumnji.

„Munahhemana (Bog ga blagoslovio i sačuvao!) na sirijskom je Muhamed; na grčkom je on paraklet.“ (Guillaume, The Life of Muhammad, str. 103-104; podebljanje naše)

Otuda, ovo pruža dodatnu potvrdu da je jevanđelje koje Kuran spominje ono koje su hrišćani oduvek posedovali, naime jevanđelja Novog zaveta.

Postoje i dodatni dokazi da su rani muslimani reč jevanđelje koristili za čitav niz novozavetnih spisa, na isti način na koji su izraz Tora koristili za sva Pisma koja su Jevreji posedovali:

Postoje izvesni dokazi da je izraz jevanđelje u ranom islamskom periodu ponekad korišćen i da označi čitav Novi zavet, na isti način na koji je ime Tore korišćeno ne samo za Petoknjižje, već za sve knjige jevrejskih pisama… (Encyclopedia of the Qur’an, tom 2. E-I, Gospel, str. 343)

Sledeći muslimanski spis pruža dodatnu potvrdu da je izraz jevanđelje zaista korišćen za celokupnu novozavetnu zbirku:

„Napomene o JEVANĐELJU hrišćana, imenima njihovih knjiga, njihovim učenjacima i njihovim piscima

„Pitao sam Junusa sveštenika, koji je bio izvrstan čovek, o knjigama prevedenim na arapski jezik koje oni tumače i po kojima postupaju. Odgovorio je: „Među njima je knjiga Al-Sura (Oblik), koja je podeljena na dva dela, ‘Stari oblik’ i ‘Novi oblik’.“ Rekao je takođe da je „Stari [oblik]“ bio drevni temelj jevrejske sekte, a „Novi [oblik]“ temelj sekte hrišćana. Rekao je i da se „Stari [oblik]“ oslanja na više knjiga, od kojih je prva Tora, KOJA ČINI PET SVETIH SPISA. [Zatim sledi] zbirka koja obuhvata više knjiga, među kojima su:

„Isus Navin, sin Navinov; Plemena, što je knjiga o Sudijama; Samuilo i Davidov sud; Predanja sinova Izrailjevih; Propovednik [Kohelet]; Pesma nad pesmama; Mudrost Isusa, sina Sirahovog [Sirah]. Proroci, sastavljeni od četiri knjige; Isaija prorok, mir mu; Jeremija prorok, mir mu; Dvanaest proroka, mir im; Jezekilj. Novi oblik koji se sastoji od četiri jevanđelja: Jevanđelje po Mateju; Jevanđelje po Marku; Jevanđelje po Luki; Jevanđelje po Jovanu, Učenici, poznati kao Fraksis [Dela apostolska]; APOSTOL PAVLE, dvadeset četiri poslanice. (Abu'l-Faraj Muhammad ibn Ishaq al-Nadim, The Fihrist - A 10th Century AD Survey of Islamic Culture, priredio i preveo Bayard Dodge [Great Books of the Islamic World, Inc., Columbia University Press, 1970], str. 45; podebljanje i verzal naši)

Ovaj navod pokazuje da bi Muhamedovi hrišćanski savremenici iz ponovljenog kuranskog pozivanja na jevanđelje jasno razumeli da Muhamed govori o njihovim novozavetnim spisima, posebno o njihovim kanonskim jevanđeljima. Od ove činjenice jednostavno nema izmicanja.

A da Zaatari ne bi promašio poentu ili pokušao da je izobliči, izrećićemo ovo i na drugi način, kako bismo mu pomogli da jasnije sagleda dilemu u koju je Muhamed doveo svoje sledbenike.

Muhamed je izričito potvrdio verodostojnost Pisama koja su posedovali Jevreji i hrišćani njegovog vremena.
Rukopisno predanje van svake razumne sumnje dokazuje da su ti spisi bili isti oni koje nalazimo u današnjem Starom i Novom zavetu.
Muhamed je, dakle, potvrdio upravo ono Sveto pismo koje Jevreji i hrišćani danas poseduju.

U svetlu ovoga, da li Zaatari zaista očekuje od nas da poverujemo kako Muhamed nije govorio o Svetom pismu? Da li nekako misli da o Tori i jevanđelju koje Kuran pominje zna više od svog sopstvenog proroka? Izgleda da je tako.

Međutim, Zaatari citira sledeće stihove kako bi „dokazao“ da Kuran priznaje da Pisma u našem posedu nisu prvobitne objave: 2:79; 3:78; 4:46, 157; 5:13.

Problem sa Zaatarijevim spiskom jeste to što nijedan od tih stihova ne ukazuje na to da su judeo-hrišćanska Pisma iskvarena. Najviše što ti odlomci dokazuju jeste da je određena grupa Jevreja, koja je živela na određenom području u određeno vreme, petljala oko svojih Pisama.

Međutim, taj isti Kuran svedoči da je bilo i drugih Jevreja, kao i hrišćana, koji nisu falsifikovali svoja Pisma niti bi to dopustili:

„Nisu svi oni isti! Među onima kojima je data Knjiga ima ispravnih, koji po celu noć uče Allahove reči i padaju Mu ničice. Oni veruju u Allaha i Budući svet, naređuju da se čine dobra dela, a odvraćaju od zlih, i žure da čine dobro. Oni su među dobrima.“ S. 3:113-114

„Ima i onih kojima je data Knjiga koji veruju u Allaha i u ono što je vama objavljeno, i u ono što je njima objavljeno, koji su ponizni Allahu i ne prodaju Allahove reči za nešto bezvredno. Njima pripada nagrada njihovog Gospodara, a Allah će, zaista, brzo da svede račun.“ S. 3:199

Štaviše, jedan od navoda optužuje jednu grupu (ne sve) da izvrće Knjigu SVOJIM JEZICIMA:

„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige. I govore: „To je od Allaha!“ A to nije od Allaha. I govore o Allahu laži, a znaju to.“ S. 3:78 Hilali-Khan

Jasno je da se ovo odnosi na pogrešno tumačenje pojedinih odlomaka, a ne na kvarenje samog teksta. To je slično hadisima koje je Zaatari naveo da bi dokazao kako Muhamed nije verovao Pismima Jevreja:

Alahov Poslanik je rekao: Šta god vam ljudi Knjige [Jevreji i hrišćani] kažu, nemojte to ni potvrđivati ni poricati, već recite: Verujemo u Alaha i njegovog Poslanika. Ako je lažno, nemojte to potvrditi, a ako je ispravno, nemojte to poricati. (Prevod Sunen Ebu Davud, Znanje (Kitab Al-Ilm), knjiga 25, broj 3637)

Preneo Ebu Hurejra:
Ljudi Knjige čitali su Toru NA HEBREJSKOM, A ZATIM JE OBJAŠNJAVALI NA ARAPSKOM muslimanima. Alahov Poslanik je rekao (muslimanima): „Nemojte verovati ljudima Knjige, ali ih nemojte ni poricati, već recite: ‘Verujemo u Alaha i u ono što je nama objavljeno, i u ono što je vama objavljeno.’“ (Prevod Sahih Buhari, Čvrsto držanje Kurana i sunneta, tom 9, knjiga 92, broj 460)

Iz konteksta je očigledno da Muhamed nije odbacivao Toru niti dovodio u pitanje njen autoritet. Muhamed je samo upozoravao svoje sledbenike da ne prihvataju objašnjenje ili tumačenje Jevreja, budući da ono što su govorili na arapskom možda nije verno odražavalo ono što je zaista pisalo u hebrejskom tekstu Tore.

Još je važnije ono što je Ibn Kesir napisao o Kuranu 3:78:

Mudžahid, Aš-Šabi, Al-Hasan, Katada i Ar-Rabi bin Anas rekli su da …

<„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige“>

znači: „Oni menjaju (Alahove Reči).“

Al-Buhari je preneo da je Ibn Abas rekao da ajet znači da oni menjaju i dodaju, iako niko među Alahovim stvorenjima NE MOŽE UKLONITI ALAHOVE REČI IZ NJEGOVIH KNJIGA; ONI MENJAJU I IZVRĆU NJIHOVA OČIGLEDNA ZNAČENJA. Vahb bin Munabih je rekao: „Tevrat i Indžil OSTAJU ONAKVI KAKVE IH JE ALAH OBJAVIO, I NIJEDNO SLOVO IZ NJIH NIJE UKLONJENO. Međutim, ljudi zavode druge dodavanjem i lažnim tumačenjem, oslanjajući se na knjige koje su sami napisali.“ Zatim …

<„govore: „To je od Allaha!“ A to nije od Allaha“>

Što se tiče Alahovih knjiga, ONE SU I DALJE SAČUVANE I NE MOGU BITI IZMENJENE.“ … Ibn Ebi Hatim je zabeležio ovu izjavu ... (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 3:78; podebljanje i verzal naši)

Dakle, i Ibn Abas i Vahb bin Munabih verovali su da nijedna Božja Knjiga ne može biti iskvarena i da Tora i jevanđelje ostaju onakvi kakve ih je Bog objavio. Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što Zaatari citira hadis u kojem Ibn Abas navodno dovodi u pitanje Pisma Jevreja i hrišćana! (Kažemo navodno, jer pažljiva analiza tog predanja u svetlu nekih drugih zabeleženih izjava Ibn Abasa pokazuje suprotno. Za pojedinosti pročitajte sledeći članak.)

Ibn Kesir nije bio jedini učenjak koji je navodio ovaj izveštaj od al-Buharija. Ibn Kajim al-Dževzija, u svom delu Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351, poziva se na isto predanje zajedno sa pripovešću od Ebu Davuda u kojoj Muhamed hvali Toru koju su Jevreji tada posedovali:

S druge strane, jedna druga skupina učenjaka hadisa i fikha rekla je: te izmene dogodile su se u toku njenog tumačenja, a ne u toku procesa njene objave. Ovo je stav Ebi Abdulaha Muhameda bin Ismaila Al-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem bilo koje Alahove reči iz njegovih Knjiga, ali su ga oni iskvarili pogrešnim tumačenjem.“

I Al-Razi se slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

O ovom pitanju postoji razlika u mišljenjima među pojedinim uglednim učenjacima. Neki od tih učenjaka rekli su: rukopisni prepisi Tore bili su rasejani svuda, i niko osim Alaha ne zna tačan broj tih prepisa. Nemoguće je da postoji zavera da se Božja reč izmeni ili preinači u svim tim prepisima, a da nijedan prepis ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila logična ni moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju je u vezi sa zapovešću o kamenovanju, oni nisu bili u stanju da tu zapovest izmene u svojim prepisima; zato su prekrili stih o kamenovanju dok su ga čitali proroku. Tada je Abdulah Ibn Selam zatražio da sklone ruku, kako bi stih postao jasan. Da su izmenili ili preinačili Toru, ovaj stih bi bio jedan od najvažnijih stihova koje bi Jevreji izmenili.

Takođe, kad god bi ih prorok (Jevreje) pitao o proroštvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, već bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da oni još uvek čekaju proroka iz svoje Tore.

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Umer rekao:

Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan od naših ljudi počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Postavili su jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Zatim je Alahov poslanik rekao: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe, stavio Toru na njega i rekao: VERUJEM U TEBE I U ONOGA KO TE JE OBJAVIO, a zatim je rekao: dovedite mi onoga među vama ko ima najviše znanja. Doveli su mu mladića koji mu je ispričao priču o kamenovanju.

Učenjaci su rekli: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk i ne bi rekao: verujem u tebe i u onoga ko te je objavio. Ova skupina učenjaka rekla je i ovo: Alah je rekao:

„Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“

A Tora je Alahova reč. (Podebljanje i verzal naši)

Zanimljivo je da su muslimanski učenjaci navodili Kuran 6:115 kako bi dokazali da Tora nije mogla biti iskvarena, budući da se ovaj stih jednako odnosi na sva nadahnuta Pisma. Zapazite šta on kaže:

„Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“

Evo kako je jedan drugi čuveni muslimanski tumač protumačio ovaj tekst:

Božja reč na koju se misli u ovom stihu jeste Kuran. Ta reč je potpuna u istini i pravdi. Ništa ne može izmeniti Alahovu reč koju je objavio u svojim KNJIGAMA. Lažljivci ne mogu ništa dodati Alahovim KNJIGAMA niti iz njih izbrisati. Ovo se bez sumnje odnosi na Jevreje i hrišćane, jer su oni narod knjiga koje su objavljene njihovim prorocima. Alah objavljuje da reči koje oni (narod knjige) izvrću nisu bile objavljene od Alaha, ali Alahova reč ne može biti izmenjena niti zamenjena. (Tafsir al-Tabari, Kuran 6:115; podebljanje i verzal naši)

Ovo nije jedino mesto na kojem Kuran to kaže:

„A ti kazuj iz Knjige svoga Gospodara ono što ti se objavljuje, niko ne može da izmeni Njegove reči, i ti osim kod Njega, nećeš naći nikakvo utočište.“ S. 18:27

Dakle, logika Kurana ide otprilike ovako:

Niko ne može izmeniti Alahove reči.
Tora, Psalmi i jevanđelje jesu Alahove reči.
Prema tome, niko nije u stanju da izmeni Toru, Psalme ili jevanđelje.

Koliko još jasniji Kuran treba da bude da Muhamed nije smatrao da su prethodna Pisma iskvarena, već da ih je Bog sačuvao i da su bila u posedu Jevreja i hrišćana njegovog vremena?

Na kraju, u svojoj žurbi da dokaže kako muslimansko pismo optužuje Jevreje i hrišćane da su iskvarili svoje Knjige, Zaatari je naveo Kuran 4:46 ne shvatajući kako se taj tekst zapravo okreće protiv njega.

Prema neposrednom kontekstu, ovaj odlomak govori o tome kako je jedna grupa Jevreja izvrtala Muhamedove reči!

„Zar ne vidiš kako oni kojima je dat udeo u Knjizi kupuju zabludu i žele da vi sa Pravog puta skrenete?! Allah najbolje poznaje neprijatelje vaše; Allah je dovoljan zaštitnik i Allah je dovoljan pomagač. Onima koji su jevrejstvo prihvatili, koji izvrću smisao reči govoreći: „Čujemo, ali se ne pokoravamo!“ I: „Slušaj, dabogda ne čuo!“ I: „Čuvaj nas!“ Prevrćući jezicima svojim i huleći veru, bolje bi bilo i ispravnije da kažu: „Slušamo i pokoravamo se!“ I: „Slušaj!“ I: „Pogledaj na nas!“ Ali, Allah je njih zbog neverovanja njihovog prokleo i malo ko od njih veruje.“ S. 4:44-46

Pokojni Abdulah Jusuf Ali pomaže nam da razumemo istorijski kontekst ovog navoda:

„… Jedan od jevrejskih trikova bio je izvrtanje reči i izraza, kako bi se ismejala najsvečanija učenja vere. Tamo gde je trebalo da kažu ‘Čujemo i pokoravamo se’, naglas su govorili ‘Čujemo’, a šapatom ‘Ne pokoravamo se’. Tamo gde je trebalo da s poštovanjem kažu ‘Čujemo’, šapatom su dodavali ‘ono što se ne čuje’, radi ismevanja. Tamo gde su tražili pažnju Učitelja, koristili su dvosmislenu reč, naizgled bezazlenu, ali sa nepoštovanjem u nameri.“ (Ali, The Holy Qur'an, str. 194, fusnota 565; podebljanje naše)

„… ‘Ra'ina', ako se upotrebi s poštovanjem na arapski način, značilo bi ‘Molimo te, obrati pažnju na nas.’ Izvrtanjem jezika, oni su sugerisali uvredljivo značenje, poput ‘O ti koji nas vodiš na pašu!’, ili na hebrejskom ‘Naš zlikovče!’“ (Isto, fusnota 566; podebljanje naše)

U svetlu ovoga, Zaatari mora dosledno primeniti svoj vlastiti metod tumačenja i zaključiti da su Jevreji, prema Kuranu 4:46, iskvarili tekst Kurana, budući da su izvrtali Muhamedove reči. Uostalom, upravo je Zaatari naveo Kuran 4:46 da bi dokazao kako su Jevreji i hrišćani iskvarili svoje nadahnute Knjige. On stoga mora ostati dosledan i prihvatiti činjenicu da ovaj stih zapravo utvrđuje da su Jevreji iskvarili i muslimansko pismo!

Zaatari će očigledno odbaciti takvo objašnjenje i ispravno zaključiti da se ovaj odlomak odnosi na to da su Jevreji izvrtali Muhamedove reči svojim jezicima, a ne da su zaista izmenili tekst njegovog pisma. Zašto onda, po istom merilu, Zaatari ne uviđa da Kuran ne optužuje Jevreje (pa ni hrišćane) da su izmenili tekst svojih Pisama, već da pogrešno tumače ili prikrivaju ono čemu njihovi nadahnuti spisi uče? Odgovor je očigledan.

Ono što sve ovo čini još ironičnijim jeste to što stih koji dolazi neposredno posle Kurana 4:46 zapravo svedoči da je Muhamed došao da potvrdi upravo ona Pisma koja su Jevreji posedovali!

„O vi kojima je data Knjiga, verujte u ovo što objavljujemo potvrđujući ono što već imate, pre nego što crte lica izbrišemo i vratimo ih nazad, ili ih prokunemo kao što smo prokleli one koji nisu poštovali subotu, a Allahova zapovest biva izvršena.“ S. 4:47

Zapazite da ovaj stih ne kaže „potvrđujući ono što ste nekada posedovali“, u prošlom vremenu, kao da je to sada izgubljeno, već „potvrđujući ono što posedujete“, u sadašnjem vremenu.

Zar se Zaatari nije potrudio da pročita ovaj tekst, koji pobija njegovo grubo izobličavanje onoga što njegovo sopstveno pismo kaže o autentičnosti i autoritetu ranije objavljenih Knjiga? Očigledno nije!

Da stvar bude gora, Zaatari zatim citira Kuran 5:48 i pogrešno zaključuje:

Dakle, Kuran nam omogućava da utvrdimo šta je u Bibliji lažno, a šta istinito: ono što je u skladu sa islamom uzimamo kao istinu, a ono što protivreči islamu jeste iskvareni deo.

Zaatari još jednom mora pogrešno da čita tekst, zanemarujući sam kontekst u kojem se on nalazi. Evo neposrednog konteksta, kako bi čitalac video poentu koju je Muhamed iznosio:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici. Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima, i sledbenicima Jevanđelja smo bili naredili da sude prema onome što je objavio Allah u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je objavio Allah - zaista su prema Allahu nepokorni. A tebi objavljujemo Knjigu, sa Istinom, da potvrdi knjige objavljene pre i da nad njima bdi. I ti im sudi prema onome što objavljuje Allah i ne povodi se za njihovim prohtevima, i ne odstupaj od Istine koja ti dolazi; svima vama smo zakon i pravac propisali. A da je Allah hteo, On bi vas učinio sledbenicima jednog verozakona, ali, On hoće da vas iskuša u onome što vam propisuje, zato se takmičite ko će više da učini dobra; Allahu ćete svi da se vratite, pa će o onome u čemu ste se razilazili da vas obavesti.“ S. 5:43-48

Uporedite ovo sa načinom na koji sledeći musliman prevodi Kuran 5:48:

„A tebi objavljujemo Knjigu, sa Istinom, da potvrdi knjige objavljene pre i da nad njima bdi. I ti im sudi prema onome što objavljuje Allah i ne povodi se za njihovim prohtevima, i ne odstupaj od Istine koja ti dolazi; svima vama smo zakon i pravac propisali. A da je Allah hteo, On bi vas učinio sledbenicima jednog verozakona, ali, On hoće da vas iskuša u onome što vam propisuje, zato se takmičite ko će više da učini dobra; Allahu ćete svi da se vratite, pa će o onome u čemu ste se razilazili da vas obavesti.“ S. 5:48 (The Qur’an – A New Translation, Tarif Khalidi [Viking Adult Publishers, 16. oktobar 2008], str. 89; podebljanje, verzal i kurziv naši)

U kontekstu, Muhamed je upravo završio objašnjavanje Jevrejima i hrišćanima da moraju suditi u skladu sa svojim Pismima, jer su ona potpuno pouzdana i autoritativna, i dalje je tvrdio da je njegova sopstvena knjiga „poslata“ da posvedoči o njihovoj verodostojnosti.

U svetlu ovoga, Muhamedova poenta nije bila da su prethodna Pisma iskvarena, već da je njemu zapoveđeno da sudi prema odredbama Kurana. A u Kuranu je Muhamedu naloženo da obavesti Jevreje i hrišćane da se od njih očekuje, štaviše da se od njih zahteva, da sude prema Tori, odnosno jevanđelju.

Drugim rečima, Kuran je Muhamedu rekao da Jevrejima i hrišćanima ne sudi prema svom zakonu ili šerijatu, već prema zapovestima koje se nalaze u njihovim sopstvenim Pismima. Muslimanima je, sa druge strane, trebalo suditi prema odredbama Kurana. To je sve što taj odlomak kaže.

A zašto bi, zaboga, Alah zapovedio Jevrejima i hrišćanima da sude prema Pismima koja su izmenjena i stoga nepouzdana? Zašto im nije naredio da napuste svoje iskvarene Knjige i slede Muhamedove zakone? Odgovor je očigledan svakom poštenom tragaocu za istinom. Muhamed nije smatrao da su Pisma Jevreja i hrišćana nepouzdana. On je zaista verovao da su ona istinite objave koje im je Bog dao preko svojih proroka i poslanika.

To znači da je moja prva tvrdnja u potpunosti utemeljena i da moj argument protiv Muhamedove proročke službe stoga ostaje neosporen. Muhamed je potvrdio da je Sveto pismo koje su Jevreji i hrišćani njegovog vremena posedovali bilo neiskvarena objava koju je Bog poslao preko svojih proroka i poslanika. Muhamed je verovao da je njegovo pismo u savršenoj saglasnosti sa tim nadahnutim Knjigama. Međutim, grubo se prevario, jer njegova učenja protivreče suštinskim doktrinama koje se poučavaju u Svetom pismu. Kao takav, Muhamed je jedan od onih lažnih proroka i antihrista pred kojima je Sveto pismo upozoravalo (uporediti Ponovljeni zakoni 13:1-5; Matej 7:15-20; 24:23-25; 2. Korinćanima 11:2-4, 13-15; 1. Jovanova 2:18, 22-23).

Za više informacija o tome čemu rani islamski izvori zapravo uče o očuvanju judeo-hrišćanskih Pisama, kao i da biste pročitali naša pobijanja muslimana koji poriču da njihovo pismo potvrđuje autoritet Svetog pisma, pogledajte sve materijale koji se mogu naći ovde.

Time smo stigli do kraja ovog dela našeg pobijanja. Nastavite sa 3. delom.

IZAZOV ZAATARIJU

BUDUĆI DA KURAN SPOMINJE DA SU I ISUS I MUHAMED POTVRDILI TORU KOJU SU IMALI U POSEDU, IZAZIVAMO TE DA NAM POKAŽEŠ KOJA JE TO TORA BILA. POZIVAMO TE DA PRUŽIŠ TEKSTUALNE, ISTORIJSKE I/ILI ARHEOLOŠKE PODATKE KOJI POKAZUJU DA SE TORA KOJU SU I ISUS I MUHAMED POTVRDILI SUŠTINSKI RAZLIKOVALA OD STAROZAVETNIH SPISA KOJE DANAS POSEDUJEMO.

ISTO TAKO, BUDUĆI DA KURAN TVRDI I DA SU HRIŠĆANI MUHAMEDOVOG VREMENA IMALI PRISTUP UPRAVO ONOM JEVANĐELJU KOJE JE BOG OBJAVIO HRISTU I DA SU IZ NJEGA ZAISTA ČITALI, PONOVO TE IZAZIVAMO DA NAM POKAŽEŠ KOJE JE TO JEVANĐELJE BILO. POZIVAMO TE DA I OVOG PUTA PRUŽIŠ TEKSTUALNE, ISTORIJSKE I/ILI ARHEOLOŠKE PODATKE KOJI DOKAZUJU DA JE JEVANĐELJE KOJE SU TI HRIŠĆANI ČITALI BILO NEŠTO DRUGO OD KANONSKIH JEVANĐELJA KOJA DANAS POSEDUJEMO.

DALJE TRAŽIMO DA PRUŽIŠ NEKE DOKAZE ZA PONOVLJENU MUSLIMANSKU TVRDNJU DA MUHAMED NIJE PRIZNAVAO NOVOZAVETNE SPISE KOJE SU HRIŠĆANI NJEGOVOG DOBA ČITALI KAO NADAHNUTE PISANE ZAPISE UPRAVO ONOG JEVANĐELJA KOJE JE ISUS OBJAVIO SVOJIM SLEDBENICIMA. POBRINI SE DA PRUŽIŠ I PODATKE KOJI UTVRĐUJU DA SE NOVI ZAVET KOJI SU HRIŠĆANI MUHAMEDOVOG VREMENA ČITALI SUŠTINSKI RAZLIKOVAO OD ONOGA ŠTO DANAS IMAMO U SVOM POSEDU.