Ponovni osvrt na kuransku potvrdu Isusovog večnog postojanja, 4. deo

Nastavljamo sa našim izlaganjem.

**
Isus Hristos – Božanski Duh od Alaha**

Nazivanje Isusa Duhom koji je potekao od Alaha dodatno potvrđuje Hristovo božansko predljudsko postojanje, budući da ovaj izraz ukazuje na to da je Isus prebivao uz Alaha kao duhovno biće mnogo pre nego što je poslat da bude začet od svoje blažene majke Marije. To se može videti iz sledećeg predanja:

Prenosi Ubaj ibn Kab

U vezi sa rečima Alaha, Uzvišenog i Slavnog, „I kad je Gospodar tvoj od Adamovih sinova, iz njihovih kičmi, izveo njihovo potomstvo“ (7:172)… Adam je bio uzdignut iznad njih kako bi ih video, i video je bogate i siromašne, one lepih lica pa i one koji su im bili niži, te je rekao: Gospodaru moj, zašto nisi učinio svoje sluge jednakima? On reče: Želim da Mi se zahvaljuje. Video je i proroke, neke među njima poput svetiljki u kojima je svetlost, izdvojene drugim savezom u pogledu poslanstva i proroštva, to jest reči Blagoslovenog i Uzvišenog: „Mi smo od verovesnika uzeli njihov zavet, i od tebe, i od Noje, i od Avrama, i od Mojsija, i od Isusa, Marijinog sina. Od njih smo uzeli čvrst zavet,“ – sve do Njegovih reči: „Isusa, Marijinog sina“ (33:7). On je bio među tim duhovima i On ga je poslao Mariji (mir neka je nad oboma). A od Ubaja se prenosi da je ušao kroz njena usta.

Prenosi Ahmed. (Tirmizijev hadis, broj 41 – ALIM onlajn izdanje; podebljanje naše)

Pažljivo zapazite da se za Isusa kaže da je bio jedan od tih preegzistentnih duhova koji je poslat Mariji, što je izričita potvrda Hristovog predljudskog postojanja.

Musliman će, razume se, reći da gornje predanje ne podupire samo Isusovu preegzistenciju, već preegzistenciju svih ljudskih bića. Problem sa tim objašnjenjem jeste u tome što Kuran ne podupire predljudsko postojanje bilo koga osim Isusa. Kuran 7:172 to ne podupire, jer taj tekst pokazuje samo da je čovečanstvo stvoreno u Adamu, tj. kada je Adam stvoren, sve njegovo potomstvo stvoreno je zajedno s njim, budući da je on rodonačelnik ljudskog roda. Zato sama sura izričito kaže da je čovečanstvo izvedeno iz Adamovih bedara.

Isus je, međutim, drugačiji, budući da je on Reč i Duh koji je potekao od Alaha i ušao u Mariju, što se ni za koga drugog ne kaže, jer je ostatak čovečanstva potekao upravo iz Adamovih bedara.

Zapravo, ovaj precizan arapski izraz rooh minhu („Duh od njega“), koji se koristi za Hrista, pojavljuje se samo još jednom, i to u kontekstu koji jasno ukazuje na apsolutnu božanstvenost onoga ko je tako nazvan:

„Nećeš naći da ljudi koji u Allaha i Sudnji dan veruju budu u ljubavi sa onima koji se Allahu i Njegovom Poslaniku suprotstavljaju, pa bili to njihovi očevi, ili njihovi sinovi, ili njihova braća, ili njihovi rođaci. Njima je On u srca usadio verovanje“ „i osnažio ih Svojim svetlom“. „i On će da ih uvede u rajske bašte, kroz koje teku reke, da u njima večno ostanu. Allah je njima zadovoljan, a i oni su zadovoljni Njime. Oni su Allahovi sledbenici a, zaista, Allahovi sledbenici će sigurno da uspeju.“ S. 58:22 J. Ali

Evo šta je pokojni muslimanski učenjak i prevodilac Kurana Abdulah Jusuf Ali napisao o prirodi tog Duha od Alaha:

5365. Uporedi ii 87 i 253, gde se kaže da je Bog ojačao proroka Isusa svetim duhom. Ovde saznajemo da Bog sve dobre i pravedne ljude jača svetim duhom. Ako ništa drugo, izraz koji je ovde upotrebljen jeste snažniji: ’duh od Njega samog’. Kad god neko svoje srce u veri i čistoti prinese Bogu, Bog ga prihvata, urezuje tu veru u srce tragaoca i dalje ga utvrđuje Božanskim Duhom, koji ne možemo definisati ništa adekvatnije nego što ljudskim jezikom možemo definisati prirodu Boga. (Ali, The Meaning of the Holy Quran, str. 1518, fn. 5365; podebljanje naše)

Poznati hrišćanski učenjak i apologeta Džon Gilkrist pomaže da se istaknu implikacije Alijevih tvrdnji, naročito u vezi sa time što je Hristos opisan kao Duh od Alaha:

Ovo je izuzetan komentar koji jasno sadrži prikrivenu implikaciju da je ruhun minhu upravo Duh živoga Boga, nestvoren i večan po suštini. Jusuf Ali kaže da je to „božanski duh“ i da je nedokučiv koliko i sam Bog. Jezik koji koristi jeste nedvosmislen – on očigledno veruje da je Duh od Boga iz sfere božanstva, a ne iz stvorenog poretka. On je, prema ovom tumačenju, praktično istoznačan sa Svetim Duhom u hrišćanskoj Bibliji.

A upravo to je naziv koji Kuran daje Isusu u suri 4:171. Koriste se potpuno iste reči – on je ruhun minhu, „Duh od Boga“. Ako Jusuf Alijevo tumačenje tog izraza iz sure 58:22 jednostavno primenimo na potpuno isti izraz koji je kao naziv dat Isusu u suri 4:171, možemo zaključiti jedino to da je Isus „božanski duh“, koga ne možemo definisati ništa adekvatnije nego što ljudskim jezikom možemo definisati „prirodu i svojstva Boga“. On je, dakle, Bog po suštini i prirodi. Zbog istovremenog poricanja u suri 4:171 da je Isus Sin Božji, Jusuf Ali je primoran da poriče da naziv ruhun minhu, kada se primeni na Isusa, podrazumeva božanstvo, ali teško da je dosledan u svom izlaganju Kurana kada na drugom mestu uči da ruhun minhu zaista jeste božanski duh koji poseduje prirodu i svojstva Boga i koji je nedokučiv koliko i Bog. Još jednom nalazimo da su kuranske dogme donekle u protivrečnosti sa sopstvenim učenjima te knjige o Isusovoj jedinstvenosti u odnosu na sve druge proroke.

Sa svoje strane, verujemo da, kao i nazivi Mesija i Reč Božja, i ovaj naziv Duh Božji snažno podupire hrišćansko verovanje da je Isus zaista Sin Božji, i to ne u nekom metaforičkom smislu, već u večnom, koje počiva na činjenici da je on sam prava božanstvenost. Jedini način na koji je Jusuf Ali mogao da izbegne ovo priznanje kada je komentarisao suru 4:171 bio je da otvoreno protivreči onome što je rekao u svom komentaru sure 58:22. (U svojim komentarima na suru 4:171 on poriče Isusovo božanstvo, njegovo sinovstvo i njegovo jedinstvo sa Ocem.)

Teško da može biti sumnje da naziv koji se ovde primenjuje na Isusa, poput naziva Mesija i Reč Božja, sadrži posebno značenje koje nije odmah očigledno u Kuranu, koji i ne pokušava da ga objasni, ali koje ga ipak mora postaviti iznad proroka. Naposletku, sva tri naziva saglasna su jedino sa hrišćanskom verom u njega kao Sina Božjeg, pa ovaj naziv „Duh Božji“ stoga hrišćanima otvara vrata u njihovom svedočenju muslimanima.

Kao što Goldsak kaže u svojoj odličnoj knjižici o Isusu u islamu: „Kada vidimo da jedino Isusu muslimani daju taj visoki naziv ’Duh Božji’, onda je očigledno da je on Duh Božji u posebnom smislu, a odatle je samo korak do punijeg učenja Indžila da je On večni Sin Božji“ (Goldsack, Christ in Islam, str. 23). Isti autor prikladno zaključuje: „Tako iznova potvrđujemo da izraz ’Duh Božji’, koji muslimani primenjuju na Hrista, postavlja Njega visoko iznad svih drugih proroka i nagoveštava veliko učenje o Njegovom božanstvu koje je tako jasno poučavano u Indžilu“ (Goldsack, Christ in Islam, str. 24). Još jedan pisac takođe ne okleva da u ovom nazivu vidi jasan dokaz da je Isus bio jedinstven među ljudima i iznad svih njih, a ne tek jedan od Božjih proroka:

Osim toga, izuzetno je značajna činjenica da je Isus u Kuranu tako prisno povezan sa Duhom. Ta jedna činjenica postavlja Hrista iznad nivoa svih drugih proroka i veoma nas približava hrišćanskom shvatanju o prirodi Hrista. (Mylrea, The Holy Spirit in Qur'an and Bible, str. 6). (Gilchrist, The Christian Witness to the Muslims, 5. Jedinstvenost i nazivi Isusa u islamu, C. Nazivi Reč i Duh Božji; podebljanje naše)

Sa svim navedenim u vidu, sada možemo preći na završni deo našeg razmatranja, gde ćemo se osvrnuti na moguću primedbu koju bi Abualrub mogao izneti.