Ibn Kajim al-Dževzija i tekst Tore: ponovni osvrt

Dodatno razotkrivanje aljkave i plitke logike jednog davagandiste

Basam Zavadi je svom „pobijanju“ dodao dodatak u kojem je pokušao da „opovrgne“ primedbe koje sam izneo u članku o jednoj konkretnoj predaji Ibn al-Kajima, koja navodi različite stavove muslimanskih učenjaka o tekstualnom integritetu Tore (*).

Ovde bih želeo da se osvrnem na neke Zavadijeve tvrdnje, kako bih pokazao da će mu se sopstvene izjave obiti o glavu, budući da dodatno razotkrivaju prilično nekoherentnu i haotičnu prirodu islamskih izvora.

Zavadi nastoji da objasni i otkloni izričite izjave Kurana da je Isus posvedočio i verovao u tekstualnu verodostojnost Tore koju je imao, govoreći:

Slično tome, kada Isus potvrđuje Toru, on potvrđuje samo njenu istinitost tamo gde ona govori o njegovom dolasku. Čak i Šamunovi citati to potvrđuju:

Nakon što je citirao objašnjenje Ibn Kesira uz Kuran 61:6, Zavadi pogrešno zaključuje:

Dakle, ovde vidimo da je Isus (mir neka je na njega) potvrdio Toru time što je ispunio njeno proročanstvo o svom dolasku. Potvrdio ju je i time što ju je držao i sudio po njoj. Ništa od toga ne iziskuje da je puna, neiskvarena Tora bila kod Isusa u obliku rukopisa. Isus je Toru mogao znati u svom srcu, jer mu ju je Bog nadahnjivao.

Što se tiče Isusovih reči „Tora između mojih ruku“, to može značiti ili da je Isus zaista imao istinit, nadahnut primerak koji je kružio među onim malobrojnim istinskim sledbenicima [sic], ili da je Isus namerno govorio o istinskoj, nadahnutoj Tori, uprkos tome što je bila pomešana sa iskvarenim stihovima Starog zaveta. Kako god bilo, nije jasno [sic] da je Isus potvrđivao da je Stari zavet čista i potpuno očuvana Božja reč. Ako naši kuranski stručnjaci mogu razumeti da to što Kuran potvrđuje Toru i jevanđelje ne mora nužno značiti da su Tora i jevanđelje potpuno očuvani [sic], onda ne vidim zašto bismo verovali da to što Isus potvrđuje Toru podrazumeva da je Tora potpuno očuvana.

Sa Zavadijem se prosto ne može pobediti. On i dalje živi u svetu mašte u kojem misli da „razara“ argumente i ubedljivo „pobeđuje“ svoje protivnike, dok u stvarnosti samo dodatno dokazuje zašto je islamska polemika jednostavno intelektualno bankrotirala i zasnovana na grubim lažima i izvrtanju činjenica.

Navedimo još jednom reči Ibn Kesira kako bismo razotkrili Zavadijevo namerno izvrtanje i nasilno baratanje sopstvenim islamskim izvorima:

„Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega“ znači, VEROVAO JE U NJU I SUDIO PO NJOJ.

„i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno“ znači, DRŽAO SE TEVRATA, osim u ono malo slučajeva u kojima je razjasnio istinu oko koje su se sinovi Izrailjevi razilazili. Alah u drugom ajetu navodi da je Isa rekao sinovima Izrailjevim.

Zato učenjaci kažu da je Indžil dokinuo neke propise Tevrata. (Tefsir Ibn Kesira, skraćeno izdanje – sura An-Nisa, 148. ajet do kraja sure Al-An'am [januar 2000, prvo izdanje], tom 3, delovi 6, 7 i 8, str. 193–194; izvor; podebljanje i velika slova naši)

I:

„Toru i Jevanđelje“ Tevrat je Knjiga KOJU JE ALAH OBJAVIO MUSAU, sinu Imranovom, dok je Indžil ono što je Alah objavio Isau, sinu Merjeminom, mir neka je na njih, A ISA JE NAPAMET ZNAO OBE KNJIGE...

„ako vernici budete. Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene,“ POTVRĐUJUĆI TEVRAT I DRŽEĆI GA“ (Tefsir Ibn Kesira, skraćeno izdanje – sura Al-Bekara, 253. ajet, do sure An-Nisa, 147. ajet, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safijur-Rahmana al-Mubarekpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; mart 2000, prvo izdanje], tom 2, delovi 3, 4 i 5, str. 163, 165; izvor; podebljanje i velika slova naši)

Kao što prethodni navodi neoborivo pokazuju, Ibn Kesir nije jednostavno rekao da je Isus potvrdio Toru samo u smislu potvrđivanja proročanstava o svom dolasku. Ibn Kesir je izričito tvrdio da je Isus znao Toru napamet, verovao u nju, potvrdio je i držao njenu verodostojnost, kao i da je sudio po njoj!

Ibn Kesir nije bio jedini tumač koji je zastupao ovo gledište. Savremeni muslimanski učenjak i pisac Mahmud M. Ajub navodi objašnjenje ar-Razija uz Kuran 3:50, koje se slaže sa Ibn Kesirom:

Razi zatim postavlja sledeće pitanje: „Moglo bi se prigovoriti da je potonja izjava u suprotnosti sa prethodnom. To je zato što ona jasno pokazuje da je došao da dozvoli neke od stvari koje su u Tori bile zabranjene. To bi značilo da je njegovo zakonodavstvo bilo suprotno onome u Tori, što bi protivrečilo njegovim rečima: „Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene““ Razi, međutim, smatra da „zapravo nema protivrečnosti između te dve izjave jer potvrđivanje Tore MOŽE ZNAČITI SAMO VEROVANJE DA JE SVE ŠTO SE U NJOJ NALAZI ISTINITO I ISPRAVNO. Štaviše, ako druga svrha [Isusovog poslanstva] nije spomenuta u Tori, to što je dozvolio neke stvari koje su u njoj zabranjene ne bi protivrečilo tome da je potvrdio Toru. Osim toga, BUDUĆI DA TORA SADRŽI PROROČANSTVA O ISUSOVOM DOLASKU, onda ni njegov dolazak ni njegov zakon ne bi bili suprotni Tori.“ (Ajub, The Quran and Its Interpreters, The House of Imran [State University of New York Press, Olbani 1992], tom II, str. 150; podebljanje i velika slova naši)

Dakle, Isus nije samo potvrdio proročanstva Tore o svom dolasku, već je potvrdio i verovao u njenu tekstualnu verodostojnost i autoritet.

Ovo takođe sasvim dovoljno pobija Zavadijevu tvrdnju da je Isus možda potvrdio samo istinsku, nadahnutu Toru koja je bila pomešana sa Starim zavetom, jer Zavadi ne samo da unapred pretpostavlja ono što tek treba da dokaže o navodnoj tekstualnoj iskvarenosti hebrejske Biblije, nego i spretno prećutkuje način na koji Kuran upotrebljava izraz „potvrditi“, odnosno saddaqa.

Muslimansko pismo upotrebljava ovu reč u pozitivnom smislu, sa značenjem verovati u nešto, pouzdati se u nešto, potpuno prihvatiti, kao što sledeći primeri iz Kurana neoborivo pokazuju:

„I dok se on, stojeći u hramu, molio, anđeli ga pozvaše i rekoše: „Allah te raduje Jahjom (Jovanom) koji će da veruje u reči Allahove, prvakom, čednim čovekom i verovesnikom, potomkom čestitih!““ Kuran 3:39

Krstitelj je verovao u Reč od Alaha time što je potpuno podržao i potvrdio Isusovu misiju:

A meleki, naime Gavrilo, dozvaše mu dok je stajao u hramu, na molitvi, da (anna, znači bi-anna; jedno čitanje glasi inna, što podrazumeva upravni govor) „Alah te raduje viješću (čita se jubašširuka ili jubširuka) o Jahji, koji će potvrditi Riječ, koja dolazi od Alaha, naime Isusa, jer je on Alahov Duh; naziva se [Alahovom] „Riječju“ zato što je stvoren rečju kun, „Budi“; gospodin, sa sledbenicima, i čedan, uzdržan od žena, i vjerovjesnik od dobrih“: kaže se da nikada nije zgrešio niti je to nameravao. (Tefsir Al-Dželalejn; podvlačenje naše)

Zatim:

„I kada je Allah od verovesnika čvrsto obećanje uzeo: „Kad god da vam podarim Knjigu i mudrost, zatim vam dođe poslanik koji potvrđuje da je istina ono što vi imate, da li biste sigurno u njega verovali i pomogli ga?!“ I reče: „Da li potvrđujete i prihvatate obavezu prema Meni?“ „Potvrđujemo!“ Odgovoriše. „Budite onda svedoci!“ Reče On, „a i Ja sa vama svedočim.““ Kuran 3:81

Ovde Alah navodno obaveštava proroke da će doći poslanik koji će potvrditi ono što oni poseduju, a što se u ovom kontekstu odnosi na njihova Pisma.

Zar ovo jasno ne pokazuje da Kuran pod potvrđivanjem podrazumeva potpuno prihvatanje prethodnih Pisama kao sasvim pouzdanih? Ili zaista treba da pretpostavimo da ovaj navod u stvari govori da će poslanik doći prorocima i potvrditi samo one delove njihovih Pisama koji su ostali netaknuti, što bi u suštini značilo da proroci nisu uspeli da sačuvaju objavu koju im je Bog dao?

Evo još jednog primera:

„I Mariju, kćer Joakimovu, koja je svoju nevinost sačuvala, pa smo u nju život udahnuli, i ona je u reči svoga Gospodara i Njegove knjige poverovala i bila je od onih koji su pokorni.“ Kuran 66:12

Marija je potvrdila Alahove knjige tako što ih je potpuno prihvatila i verovala u njih:

(I Merjemu, kćer Imranovu, koja je tijelo svoje čednim čuvala, pa smo u nj udahnuli nešto od Duha Našeg) i tako je Gavrilo udahnuo u njenu odeću i ona je zatrudnela sa Isusom. (I ona je u riječi Gospodara svoga vjerovala) verovala je u ono što joj je Gavrilo rekao, da je on Alahov poslanik kome je povereno da joj da svetog sina (i knjige Njegove) i verovala je i u Njegova Pisma: Toru, jevanđelje i sva ostala Pisma; takođe se kaže da ovo znači: verovala je u reči svoga Gospodara da će Isus, sin Marijin, nastati tako što će Alah reći „Budi!“ i on je postao ljudsko biće, a verovala je i u Njegovo Pismo: jevanđelje, (i ona je bila poslušna) i u teškoći i u lagodnosti; takođe se kaže da ovo znači: bila je poslušna Onome koji je uzvišen i veličanstven.“ (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje i podvlačenje naši)

I na kraju:

„i oni koji u Sudnji dan veruju, i oni koji od kazne Allahove strahuju,“ Kuran 70:26-27

Muslimani potvrđuju Sudnji dan tako što potpuno veruju u njega i prihvataju ga kao stvarnost koja će se zbiti.

Svi ovi primeri van svake razumne sumnje utvrđuju da Isus nije jednostavno potvrdio Toru tako što je ukazao na to koji su njeni delovi valjani, a koji odeljci iskvareni. Naprotiv, Isus je potvrdio Toru tako što je u potpunosti prihvatio i posvedočio njenu nadahnutost i očuvanost. A budući da imamo rukopisne primerke hebrejskih Pisama nastale pre Isusovog rođenja koji su gotovo istovetni sa onim što danas posedujemo, možemo sa sigurnošću reći da je Tora za koju je Isus posvedočio da je potpuno pouzdana i sasvim merodavna isti onaj Stari zavet koji se nalazi u našim Biblijama danas. Toj činjenici jednostavno nema izmicanja.

Zavadi očigledno izvrće značenje reči kako bi ih naterao da govore suprotno. U njegovom umu „ukazivanje na neslaganja“ nekako se shvata kao potvrđivanje. U tom smislu onda i Sveto pismo potvrđuje Kuran time što razotkriva sve što u njemu ne valja. To znači da ja moram da potvrđujem članke Basama Zavadija time što pobijam greške sadržane u njima. Naš sajt bi trebalo da se zove „Potvrđivanje islama“, budući da se bavi pokazivanjem lažnosti islama (uz priznanje da čak i laž sadrži nešto istine, kao i svaki falsifikat). Kada se svedok pozove pred sud i upita: Možete li potvrditi svedočenje ove osobe, on kaže: Da, potvrđujem njegovu reč tako što kažem da nije u pravu i da je bilo drugačije!!?? Kada muslimani govore o nauci koja potvrđuje Kuran, oni zapravo misle da nauka razotkriva i ispravlja mnoštvo grešaka sadržanih u toj knjizi? Ili reč znači „potvrditi“ ili ne znači. Ali onda je ne bi trebalo ni tako prevoditi. Sve ovo zapravo nije ništa drugo do Muhamedov trik kojim tvrdi da se slaže sa ranije prihvaćenom objavom, a u cilju sopstvenog ozakonjenja.

Osim toga, Zavadi je prilično selektivan u pogledu muslimanskih učenjaka koje navodi, jer je bilo i i dalje ima muslimanskih autoriteta koji prihvataju činjenicu da Tora i jevanđelje nisu iskvareni, već su ostali onakvi kakvi su prvobitno objavljeni. Ovde ću jednostavno ponoviti reči Ibn al-Kajima i Ibn Kesira, koji navode primedbe određenih muslimanskih tumača i teologa koji su prihvatali tekstualnu verodostojnost i očuvanost prethodnih Pisama, budući da Zavadi nije uspeo da na odgovarajući način odgovori na njihove navode:

Mudžahid, Aš-Šabi, Al-Hasan, Katade i Ar-Rabi ibn Enes rekli su da,

„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige“ znači: „Oni izvrću (Alahove reči).“

Al-Buhari je preneo da je Ibn Abas rekao da ajet znači da oni izvrću i dodaju, iako niko od Alahovih stvorenja NE MOŽE UKLONITI ALAHOVE REČI IZ NJEGOVIH KNJIGA; oni izvrću i iskrivljuju njihovo očigledno značenje. Vehb ibn Munebih je rekao: „Tevrat i Indžil OSTAJU ONAKVI KAKVE IH JE ALAH OBJAVIO, I NIJEDNO SLOVO U NJIMA NIJE UKLONJENO. Ali ljudi zavode druge dodavanjem i lažnim tumačenjem, oslanjajući se na knjige koje su sami napisali.“ Zatim...

„govore: „To je od Allaha!“ A to nije od Allaha“ Što se tiče Alahovih knjiga, ONE SU I DALJE OČUVANE I NE MOGU SE IZMENITI.“ Ibn Abi Hatim je zabeležio ovu izjavu... (Tefsir Ibn Kesira – skraćeno izdanje, tom 2, delovi 3, 4 i 5, sura Al-Bekara, 253. ajet, do sure An-Nisa, 147. ajet [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: mart 2000], str. 196: *; podebljanje i velika slova naši)

I:

S druge strane, jedna druga skupina učenjaka hadisa i fikha rekla je: te izmene su se dogodile tokom tumačenja, a ne tokom procesa objave. To je stav Abi Abdulaha Muhameda ibn Ismaila al-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjajući ijednu Alahovu reč iz Njegovih Knjiga, ali su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem.“

I Ar-Razi se slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

O ovom pitanju postoji razlika u mišljenjima među nekim uglednim učenjacima. Neki od tih učenjaka rekli su: rukopisni primerci Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko osim Alaha ne zna tačan broj tih primeraka. NEMOGUĆE je da postoji zavera da se Božja reč promeni ili izmeni u svim tim primercima, a da nijedan primerak ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila ni logična ni moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju odeljak o zapovesti o kamenovanju, oni tu zapovest nisu mogli izmeniti u svojim primercima, i zato su prekrili stih o kamenovanju dok su mu ga čitali. Tada je Abdulah ibn Selam zatražio da sklone ruku, pa je stih postao vidljiv. Da su izmenili ili preinačili Toru, taj stih bi bio jedan od najvažnijih koje bi Jevreji izmenili.

Takođe, kad god bi ih poslanik (Jevreje) upitao o proročanstvima o njemu u Tori, ni njih nisu mogli ukloniti, pa bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da oni još uvek čekaju proroka iz svoje Tore.

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:

Skupina Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan od naših ljudi počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Zatim su postavili jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Onda je Alahov poslanik rekao: donesite mi Toru. Kada su je doneli, on je izvukao jastuk ispod sebe, postavio Toru na njega i rekao: verujem u tebe i u Onoga ko te je objavio, a zatim je rekao: dovedite mi onoga među vama koji ima najviše znanja. Doveli su mu mladića koji mu je ispričao priču o kamenovanju.

Učenjaci rekoše: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi postavio na jastuk niti bi rekao: verujem u tebe i u Onoga ko te je objavio. Ova skupina učenjaka takođe je rekla: Alah je rekao:

„Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“

A Tora je Alahova reč.

Ova skupina učenjaka takođe je rekla: postoje i čuvene predaje koje ukazuju na to da su Jevreji prekrivali proročanstva o poslaniku u Tori i da nisu dozvoljavali svojoj deci i običnom svetu da ta proročanstva pogledaju, a ako bi ih neko i pogledao, Jevreji bi mu rekli da se ona ne odnose na Muhameda. To su dokazi kojima se ova skupina učenjaka služila.

Treća skupina je rekla: Tora je neznatno izmenjena, ali je njena većina i dalje netaknuta, a izmene su bile NEZNATNE; među onima koji su izabrali ovo gledište je i naš učenjak [Ibn Tejmija] u svojoj knjizi Al-Dževab („Odgovor“). (Ibn al-Kajim al-Dževzija, Igasat al-Lahfan, tom 2, str. 351; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Ovi muslimanski učenjaci jednostavno su išli stopama Isusa i Muhameda, budući da su obojica jasno posvedočila o pouzdanosti i tačnosti Pisama koja su imali. Za razliku od Zavadija, ovi islamski autoriteti su iz reči i primera svog lažnog proroka jasno mogli videti da je Tora koju je on hvalio ista ona kojoj su i oni imali pristup, pa stoga nisu mogli napadati njenu tekstualnu verodostojnost.

Nakon što je pokušao da nas ubedi da su verodostojni hadisi izvor verskog autoriteta za muslimane – uprkos činjenici da ne dele svi njegovi istovernici to gledište, niti prihvataju Zavadijeve takozvane verodostojne zbirke predaja – Zavadi piše:

Drugo, predaja ne kaže da je arapsko ime „Al Mulk“ tada bilo upotrebljeno u Tori. Ona samo aludira na suru. Kuran kaže da Tora kaže „to i to“, a Kuran je na arapskom jeziku. Međutim, znamo da Tora nije bila na arapskom. Dakle, reč je samo o prevodu. Možda ime „Al Mulk“ nije bilo upotrebljeno ni na jeziku Tore, već joj je dato neko drugo ime, ali predaja aludira na to da se sura Al Mulk spominje u izvornoj, nadahnutoj Tori.

Zavadi i dalje ne shvata suštinu. On želi da zaista poverujemo da je Tora sadržala odeljak koji kaže da do kamenovanja dolazi samo kada četvorica muškaraca posvedoče da su videli kako muški ud ulazi u ženu i prodire u nju, iako se takav propis ne pojavljuje čak ni u Kuranu! Štaviše, dosledno svedočanstvo Svetog pisma jeste da se pravna stvar rešava svedočenjem dvojice ili trojice svedoka, a ne četvorice!

„Ako se nađe kod tebe u kojem od mjesta tvojih, koja ti da Gospod Bog tvoj, čovjek ili žena da učini zlo pred Gospodom Bogom tvojim prestupajući zavjet njegov, I otide te služi drugim bogovima i klanja im se, ili suncu ili mjesecu ili čemu god iz vojske nebeske, što nijesam zapovjedio, I tebi se to javi i ti čuješ, onda raspitaj dobro; pa ako bude istina i doista se učinila ona gadna stvar u Izrailju, Izvedi onoga čovjeka ili onu ženu, koji učiniše ono zlo, na vrata svoja, čovjeka onoga ili ženu, i zaspi ih kamenjem da poginu. Na svjedočanstvo dva ili tri čovjeka da se pogubi onaj koga valja pogubiti; ali na svjedočanstvo jednoga čovjeka da se ne pogubi. Svjedoci neka prvi dignu ruke na nj da ga ubiju; a potom sav narod; tako izvadi zlo iz sebe.“ Ponovljeni zakoni 17:2-7

„Neka ne ustaje jedan svjedok na čovjeka ni za kakvo zlo i ni za kakav grijeh između svijeh grijeha koji se čine, nego na riječima dva ili tri svjedoka da ostaje stvar.“ Ponovljeni zakoni 19:15

„Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svjedoka ostane svaka riječ.“ Matej 18:16

„Ovo treći put dolazim k vama; na ustima dva ili tri svjedoka utvrđuje se svaka riječ.“ 2. Korinćanima 13:1

„Protiv prezvitera ne primaj tužbe, osim na osnovu dva ili tri svjedoka.“ 1. Timoteju 5:19

„Kad neko prestupi Zakon Mojsejev, po iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti;“ Jevrejima 10:28

Više je nego očigledno da su ovi muslimani lagali i izmišljali priče o tome šta su pročitali u Božjim istinski nadahnutim Pismima.

Nakon što je ustvrdio da me je porazio, Zavadi nastavlja da grmi i besni:

Ha! Eto ti „RASPRAVA JE ZAVRŠENA!“ [sic] Obratite pažnju na apsurdan odgovor:

Očigledno je da su pojedini muslimani izmišljali izveštaje u kojima tvrde da su prethodna Pisma sadržala te određene stihove, kako bi potkrepili određeno gledište

Ovo, dame i gospodo, jeste Šamunovo priznanje da je poražen. Primetite da ne raspravljamo o tome da li je islamska tvrdnja da su Tora i jevanđelje tekstualno iskvareni tačna ili ne. Raspravljamo o tome da li islam tvrdi da su Tora i jevanđelje tekstualno iskvareni ili ne.

Zavadi opet govori drsko, prisvajajući sebi pravo da govori u ime svih muslimana, jer ponovo tvrdi da islam svoj autoritet crpi iz Kurana, verodostojnih poslaničkih predaja i verodostojnih predaja selefa. Neka to pokuša da kaže šiitima, koji odbacuju autoritet trojice od četvorice pravedno vođenih halifa, budući da po njihovom mišljenju nisu bili baš toliko pravedno vođeni, i koji bacaju sumnju na sunitsku zbirku hadisa. Možda Zavadi može da pridobije i sve one grupe „samo Kuran“, koje tvrde da su hadisi izopačili istinsko značenje muslimanskog pisma.

Bilo kako bilo, Zavadi zaista misli da predaje koje je naveo, u kojima se citiraju biblijski stihovi kojih nema u jevrejsko-hrišćanskim Pismima, dokazuju da islam nekako uči da su Tora i jevanđelje iskvareni! Kakav očaj. Zavadi će upotrebiti gotovo bilo šta da bi stvorio privid da njegovi jadni argumenti imaju neku vrednost.

Izgleda da ćemo ovo morati da razložimo korak po korak, kako bismo Zavadiju pomogli da jasnije uvidi koliko problema za njegovo gledište stvara njegovo očajničko pozivanje na te navodno pouzdane predaje protiv Svetog pisma.

1. Kuran jasno svedoči da su i Gospod Isus i Muhamed potvrdili Toru koju su imali.

2. Mnogi uleme, odnosno muslimanski učenjaci, uključujući ljude poput Ibn Abasa, Vehba ibn Munebiha, al-Buharija, ar-Razija itd., posvedočili su da nijedna Alahova knjiga nije iskvarena i da su Tora i jevanđelje ostali onakvi kakvi su objavljeni. Svoj stav su zasnovali na određenim izjavama iz Kurana i na konkretnim predajama u kojima Muhamed hvali Toru koju je imao.

3. Posedujemo sačuvane rukopisne primerke Tore napisane u različitim vremenima i na različitim mestima, od kojih neki zapravo prethode Hristovom dolasku, kao i Muhamedu.

4. Nijedan od tih primeraka nije sadržao odeljke koje spominju određeni hadisi koje Zavadi navodi.

5. Stoga Zavadiju preostaju samo dve mogućnosti:

(1) Alah je pogrešio ili je prevario svoje proroke da poveruju u Pismo koje je bilo iskvareno i nepouzdano. Alah je naveo Isusa i Muhameda da potvrde tekstualnu verodostojnost Tore koju su imali, iako njihovi primerci nisu sadržali te stihove. Alah je, dakle, neznalica jer nije znao da tim primercima Tore nedostaju ti odeljci, ili je varalica jer je prevario sopstvene glasnogovornike da poveruju u iskvaren tekst.

(2) Ovi hadisi su falsifikati i moraju se odbaciti, jer protivreče jasnom svedočanstvu Kurana i drugim predajama pripisanim Muhamedu, kao i sačuvanoj rukopisnoj tradiciji Tore.

Pa šta će sada muslimani učiniti i kako će odlučiti? Hoće li se opredeliti za rukopisna svedočanstva, svedočanstvo Kurana i Muhamedove izjave zabeležene u hadisima? Ili će se opredeliti za izveštaje pojedinaca koji su tvrdili da su u Tori postojali određeni stihovi kojih nema u sačuvanoj rukopisnoj tradiciji i koji nisu bili poznati ni Isusu ni Muhamedu?

Ako izaberu prvo, moraće da prihvate da je Tora koju danas posedujemo nadahnuta, očuvana Božja Reč, jer je to ono što su Isus i Muhamed potvrdili i čitali. Ako se opredele za drugo gledište, onda moraju prihvatiti da je Alah ili nesavršen i podložan zabludi, jer nije znao ništa bolje, ili je varalica, jer je otvoreno prevario svoje proroke da poveruju u iskvaren tekst.

Još važnije, šta Zavadi čini sa izjavama tih istih hadisa koje svedoče da i Kuranu nedostaju stihovi, kao i da su mu dodavani? Navešćemo nekoliko primera da to potkrepimo.

U današnjem Kuranu nalazimo sledeći ajet:

„muško i žensko koje stvori,“ Kuran 92:3

Međutim, al-Buhari beleži da ovaj tekst ima dodatak koji nisu prepoznali niti prihvatili neki od onih ljudi koje je sam Muhamed ovlastio da poučavaju i prenose „objavu“:

Prenosi Alkama:

Otišao sam u Šam i klanjao molitvu od dva rekata; rekoh: „O Alahu! Podari mi (pobožnog) druga.“ Tada ugledah starca kako mi prilazi, a kada se približio, rekoh (u sebi): „Nadam se da mi je Alah uslišio molbu.“ Čovek me upita: „Odakle si?“ Odgovorih: „Ja sam od naroda Kufe.“ On reče: „Zar među vama nije bio onaj koji je nosio (Poslanikove) papuče, misvak i posudu za abdest? Zar među vama nije bio onaj kome je data Alahova zaštita od Šejtana? I zar među vama nije bio onaj koji je čuvao (Poslanikove) tajne koje niko drugi nije znao? Kako je Ibn Um Abd (tj. Abdulah ibn Mesud) učio suru El-Lejl (Noć: 92)?“ Ja proučih:

„Tako mi noći kada tmine razastre, tako mi dana kada svane. I tako mi muškog i ženskog.“ (92.1-3) Na to Ebu Derda reče: „TAKO MI ALAHA, Poslanik me je naučio da taj ajet učim NA TAJ NAČIN, pošto sam ga od njega čuo, ali ovi ljudi (iz Šama) SU SE SVOJSKI TRUDILI da me nateraju da kažem nešto drugo.“ (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 57, broj 105)

I:

Prenosi Ibrahim:

Drugovi Abdulaha (ibn Mesuda) došli su Ebu Derdau, (a pre nego što su stigli do njegove kuće) on ih je tražio i pronašao. Zatim ih upita: „Ko među vama može da uči (Kuran) onako kako ga uči Abdulah?“ Odgovoriše: „Svi mi.“ On upita: „Ko ga među vama zna napamet?“ Pokazaše na Alkamu. Zatim upita Alkamu: „Kako si čuo Abdulaha ibn Mesuda da uči suru El-Lejl (Noć)?“ Alkama prouči:

„Tako mi muškog i ženskog.“ Ebu Derda reče: „SVEDOČIM da sam čuo Poslanika da je uči upravo tako, ali ovi ljudi hoće da je učim ovako:

‘I tako mi Onoga koji je stvorio muško i žensko.’ ALI TAKO MI ALAHA, NEĆU IH SLEDITI.“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 468; vidi takođe tom 5, knjiga 57, broj 85)

Al-Buhari takođe prenosi predaju o sledećem navodu:

„Nije vam greh da od Gospodara svoga tražite neko dobro. A kada pođete s Arefata, Allaha spominjite kod časnih mesta; spominjite Ga i slavite jer vas je On uputio, a zaista ste pre toga u zabludi bili.“ Kuran 2:198

Koja pokazuje da je ovaj ajet prvobitno imao dodatak koji sada nedostaje u sačuvanim kodeksima:

Prenosi Ibn Abas:

Ukaz, Midžana i Zul-Medžaz bile su pijace u predislamskom periodu. Oni (tj. muslimani) smatrali su grehom da tamo trguju za vreme hadža (tj. u sezoni hadža), pa je objavljen ovaj ajet: „Ne pripada vam greh ako od Gospodara svoga tražite blagodat za vreme sezone hadža.“ (2.198) (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 44)

Dalje, u Kuranu 18:79-80 čitamo sledeću priču o Mojsijevom susretu sa neimenovanim Alahovim slugom:

„Što se tiče one lađe, ona je pripadala siromasima koji rade na moru, i ja sam hteo da je oštetim, jer je pred njima bio jedan vladar koji je svaku ispravnu lađu otimao. Što se tiče onog dečaka, njegovi roditelji su bili vernici; pobojali smo se da ih ne navede na neposlušnost i neverovanje,“ Kuran 18:79-80

Ibn Abas je, međutim, čitao malo drugačije:

XXXVII: „A kad se udaljiše, Mojsije reče svome pomoćniku: „Daj nam našu užinu, umorili smo se od ovog našeg putovanja.“ „Vidi!“ Reče on, „kad smo kod one stene svratili, ja sam zaboravio onu ribu - sam đavo je učinio da je zaboravim, da ti je ne spomenem - pa mora da je ona skliznula u more; baš čudnovato!”“ (18:62-63)

... Alahov poslanik reče: „Da je Musa bio strpljiv, ispričao bi nam više o njima!“

On reče da je Ibn Abas UČIO: „Pred njima je bio jedan car koji je otimao svaku ispravnu lađu“, i UČIO je: „A što se tiče mladića, on je bio nevernik.“ (Aiša Bevli, The Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 68. Knjiga tefsira, br. 4450; velika slova i podvlačenje naši)

Reči „ispravnu“ i „on je bio nevernik“ izostavljene su iz takozvanog zvaničnog teksta.

Ibn Kesir kaže da je u Kuranu Ibn Mesuda poslednja rečenica sledećeg navoda,

„Sve znaniji od znanijeg ima, a Sveznajući je iznad svakog.“ Kuran 12:76

glasila drugačije:

... Abdulah ibn Mesud je čitao ajet ovako: (وَفَوْقَ كُلِّ عَالِمٍ عَلِيمٌ) „A iznad svakog učenjaka je Sveznajući (Alah).“ (Tefsir Ibn Kesira)

Prema drugom halifi, Kuran je sadržao određene stihove, kao što je zapovest o kamenovanju preljubnika, koji se više ne nalaze u sačuvanim rukopisima:

... U međuvremenu, Omer je seo na propovedaonicu, a kada su oni koji pozivaju na molitvu završili svoj poziv, Omer je ustao i, nakon što je proslavio i pohvalio Alaha kako Mu i priliči, rekao: „A sada, reći ću vam nešto što je (Alah) propisao da kažem. Ne znam; možda mi to nagoveštava smrt, pa ko to razume i zapamti, neka to prenese drugima gde god ga jahalica odnese, a ako se neko boji da to ne razume, njemu je zabranjeno da o meni govori laži. Alah je poslao Muhameda sa Istinom i objavio mu Svetu Knjigu, a među onim što je Alah objavio bio je i ajet o redžmu (kamenovanju) oženjenih osoba (muškaraca i žena) koje počine nedozvoljen polni odnos, i mi smo taj ajet učili i razumeli ga i naučili napamet. Alahov poslanik je sprovodio kaznu kamenovanja, a i mi posle njega.

Bojim se da će, nakon što prođe dugo vremena, neko reći: ‘Tako mi Alaha, mi ne nalazimo ajet o redžmu u Alahovoj Knjizi’, pa će tako zalutati napuštajući obavezu koju je Alah objavio. A kazna redžma se izvršava nad svakom oženjenom osobom (muškarcem i ženom) koja počini nedozvoljen polni odnos, ako je dostupan potreban dokaz ili ako dođe do začeća ili priznanja. A tada smo među ajetima u Alahovoj Knjizi učili i ovo: ‘O ljudi! Ne tvrdite da ste potomci nekog drugog, a ne svojih očeva, jer je nevera (nezahvalnost) s vaše strane tvrditi da ste potomci nekog drugog, a ne svog pravog oca’ ...“ (Sahih al-Buhari, tom 8, knjiga 82, broj 817; vidi takođe tom 9, br. 424)

Poslednji primer uzet je iz Kurana 33:6, koji glasi ovako:

„Verovesnik je preči vernicima nego oni sami sebi, a žene njegove su kao majke njihove.“

Pokojni muslimanski prevodilac Abdulah Jusuf Ali beleži da je Ubej ibn Kab, Muhamedov drug koji se smatra jednim od najboljih učača/čitača, imao dodatnu rečenicu koju su potvrdili i drugi muslimanski čitači:

„U duhovnom srodstvu Poslanik ima pravo na više poštovanja i obzira nego krvni srodnici. Vernici treba da slede njega, a ne svoje očeve ili majke ili braću, tamo gde postoji sukob dužnosti. On nam je čak bliži – bliži našim istinskim interesima – nego mi sami sebi. U NEKIM KIRAETIMA, KAO ŠTO JE KIRAET UBEJA IBN KABA, javljaju se i reči ‘i on im je otac’, koje ukazuju na njegovo duhovno srodstvo i povezuju se sa rečima ‘a žene njegove su njihove majke’. Tako bi njegovo duhovno očinstvo bilo oštro suprotstavljeno odbacivanju prostačkog praznoverja da se neko poput Zejda ibn Harise naziva Zejd ibn Muhamed (xxxiii. 40): takvo imenovanje zaista je nepoštovanje prema Poslaniku.“ (Ali, The Holy Qur'an, str. 1104, fusnota 3674; podebljanje i velika slova naši)

Ubej ibn Kab bio je jedan od četvorice ljudi od kojih je Muhamed rekao muslimanima da uče Kuran:

Prenosi Masruk:

Abdulah ibn Amr je spomenuo Abdulaha ibn Mesuda i rekao: „Zauvek ću voleti tog čoveka, jer sam čuo Poslanika kako kaže: ‘Uzmite (učite) Kuran od četvorice: od Abdulaha ibn Mesuda, Salima, Muaza i Ubeja ibn Kaba.’“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 61, broj 521)

On je takođe bio jedan od samo četvorice ljudi koji su imali ceo Kuran. Ibn Sad je zabeležio:

... Kada je Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi, izdahnuo, NE VIŠE OD ČETIRI OSOBE IMALE SU KURAN U CELINI. Svi su bili od ensarija, a o petome postoji razmimoilaženje. Ensarije koji su ga sabrali u celini bili su Zejd ibn Sabit, Ebu Zejd, Muaz ibn Džebel i Ubej ibn Kab, a osoba oko koje postoji razmimoilaženje bio je Temim ad-Dari. (Ibn Sad, Kitab Al-Tabaqat Al-Kabir, engleski prevod S. Moinul Haq, M.A., PH.D, uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. (Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, Nju Delhi – 110 002 Indija), tom II, delovi I i II, str. 457–458; podebljanje i velika slova naši)

Sledeći ugledni muslimanski autoritet i pravnik priznao je da:

... Jedno neuobičajeno čitanje Kurana uključuje reči: „On im je otac“, ali se ono više ne uči, jer je U NESKLADU sa Osmanovom verzijom. (Muhammad Messenger of Allah (Ash-Shifa of Qadi 'Iyad), Kadi Ijad Musa al-Jahsubi, prevela Aiša Abdarahman Bevli [Madinah Press, Inverness, Škotska, Velika Britanija 1991; treće izdanje, meki povez], str. 29–30; podebljanje i velika slova naši)

Zanimljivo je da je pokojni muslimanski učenjak i prevodilac Kurana Muhamed Asad ovu varijantu zapravo umetnuo u zagradama u svoj prevod:

„Poslanik ima veće pravo na vernike nego [oni] na same sebe, [budući da im je on kao otac] a žene njegove su njihove majke...“

Evo njegovog obrazloženja zašto je odlučio da to doda u svoju verziju Kurana:

Nadovezujući se tako na prethodno spominjanje dobrovoljnih, izabranih srodstava (nasuprot onima po krvi), ovaj stih ukazuje na najviši izraz izabranog, duhovnog srodstva: onaj između Bogom nadahnutog Poslanika i osobe koja slobodno bira da ga sledi. Za samog Poslanika se prenosi da je rekao: „Niko od vas nema pravu veru sve dok mu ne budem draži od njegovog oca, i njegovog deteta, i celog čovečanstva“ (Buhari i Muslim, po predanju Enesa, sa nekoliko gotovo istovetnih verzija u drugim zbirkama). Ashabi su Poslanika neizostavno smatrali duhovnim ocem svoje zajednice. Neki od njih – npr. Ibn Mesud (kako navodi Zamahšari) ili Ubej ibn Kab, Ibn Abas i Muavija (kako navodi Ibn Kesir) – gotovo nikada nisu proučili gornji stih a da nisu dodali, radi objašnjenja [sic], „budući da im je on [kao] otac“; a mnogi od tabiina – uključujući Mudžahida, Katadu, Ikrimu i Al-Hasana (up. Taberi i Ibn Kesir) – činili su isto: otuda moje umetanje te rečenice u zagradama. (Vidi, međutim, i 40. stih ove sure i odgovarajuću napomenu.) Što se tiče statusa Poslanikovih žena kao „majki vernika“, on prvenstveno proizlazi iz činjenice da su delile život Božjeg Poslanika u njegovom najprisnijem vidu. Stoga se nisu mogle ponovo udati nakon njegove smrti (vidi 53. stih dole), budući da su svi vernici, duhovno, bili njihova „deca“. (*; podebljanje i podvlačenje naši)

Postoji mnogo više primera takvih dodavanja i izostavljanja, ali će ovi za sada morati da budu dovoljni. Za više slučajeva nedostajućih ili dodatih stihova i o tekstualnoj iskvarenosti Kurana preporučujemo sledeće veze:

http://answering-islam.org/Quran/Text/index.html
http://answering-ansar.org/answers/tahreef/en/index.php

U svetlu gornjih slučajeva, hoće li Zavadi biti dovoljno pošten da primeni sopstveni kriterijum na Kuran i prizna da je njegovo sopstveno Pismo iskvareno? Hoće li tvrditi da je zvanični stav islama da je Kuran nesavršeno očuvan i stoga nepouzdan, budući da mnoge od tih predaja potiču iz takozvanih pouzdanih zbirki hadisa, koje su „važan izvor autoriteta“ za muslimane? Svi znamo odgovor na to.

Na kraju moramo reći da je rasprava za Basama završena. Zapravo, ona je odavno završena, još otkako je odlučio da brani svog lažnog proroka Muhameda i napada istinu Biblije i jevanđelja o vaskrslom i besmrtnom Gospodu Isusu Hristu. Samo je pitanje vremena kada će i on sam to shvatiti (ako već nije).

I još jednom želimo lično da zahvalimo Zavadiju što nam je dodatno pomogao da diskreditujemo Muhamedove tvrdnje, pruživši još dokaza da je bio lažni prorok koji se suprotstavljao nadahnutim Pismima istinitog Boga, iako je tvrdio da ih u potpunosti prihvata. Želimo da ohrabrimo Zavadija da nastavi da piše članke koji dokumentuju da su njegovi izvori puni nepomirljivih protivrečnosti, pokazujući da je njegova religija u potpunom rasulu. Zapravo, samo je pitanje vremena kada će se islam urušiti i nestati s lica zemlje. (Neka naš vaskrsli Gospod Isus Hristos to brzo dovede do ostvarenja i neka propast islama upotrebi da spase duše bezbrojnih muslimana, dovodeći ih k sebi na svoju slavu i hvalu. Amin!)

Ako Gospod Isus bude hteo, uskoro će uslediti još pobijanja Zavadijevih razmetanja i izvrtanja.