Plinije i božanstvo Hrista
U ovoj objavi navešću drevnog nehrišćanskog svedoka, tačnije jednog paganskog namesnika, koji svedoči o činjenici da su se hrišćani okupljali određenog dana u nedelji da bi obožavali Hrista kao Boga pevajući mu himne. Izvor koji ću citirati pominje i neke od ranohrišćanskih običaja na čije su se vršenje vernici obavezivali. Sav naglasak je moj.
SVEDOČANSTVO
Plinije Mlađi bio je namesnik Ponta/Vitinije od 111. do 113. godine posle Hrista. Imamo čitav niz razmena njegovih pisama sa carem Trajanom o raznovrsnim upravnim i političkim pitanjima. Ova dva pisma su najčuvenija, i u njima se P. prvi put susreće sa hrišćanstvom.
Plinije, Pisma 10.96-97
Plinije caru Trajanu
Moj je običaj, gospodaru, da ti upućujem sva pitanja u pogledu kojih sam u nedoumici. Jer ko bi bolje mogao da usmeri moje oklevanje ili da pouči moje neznanje? Nikada nisam učestvovao u suđenjima hrišćanima. Stoga ne znam koja se dela po običaju kažnjavaju ili istražuju, niti u kojoj meri. I ne malo sam oklevao oko toga da li treba praviti ikakvu razliku s obzirom na uzrast, ili nikakvu razliku između sasvim mladih i zrelijih; da li se oproštaj daje za pokajanje, ili, ako je neko jednom bio hrišćanin, ništa mu ne koristi to što je prestao da bude; da li treba kažnjavati samo ime, čak i bez zločina, ili jedino zločine povezane sa tim imenom.
U međuvremenu, u slučaju onih koji su mi bili prijavljeni kao hrišćani, postupao sam na sledeći način: ispitivao sam ih da li su hrišćani; one koji su priznali ispitivao sam drugi i treći put, preteći im kaznom; one koji su ustrajali naredio sam da se pogube. Jer nisam sumnjao da, kakva god bila priroda njihovog verovanja, tvrdoglavost i nepopustljiva upornost svakako zaslužuju kaznu. Bilo je i drugih obuzetih istim ludilom; ali pošto su bili rimski građani, potpisao sam nalog da budu prebačeni u Rim.
Ubrzo su se optužbe proširile, kao što se obično dešava, zbog postupaka koji su bili u toku, i došlo je do nekoliko slučajeva. Objavljen je anoniman spis koji je sadržao imena mnogih osoba. Oni koji su poricali da jesu ili da su bili hrišćani, kada su prizvali bogove rečima koje sam im ja diktirao, prineli molitvu sa tamjanom i vinom tvome liku, koji sam naredio da se u tu svrhu donese zajedno sa kipovima bogova, i uz to prokleli Hrista — a ništa od toga, kako se kaže, ne mogu biti primorani da učine oni koji su zaista hrišćani — njih sam smatrao da treba osloboditi. Drugi, koje je doušnik imenovao, izjavili su da su hrišćani, ali su to potom porekli, tvrdeći da su to bili, ali su prestali da budu, neki pre tri godine, drugi pre mnogo godina, a neki i pre čak dvadeset pet godina. Svi su obožavali tvoj lik i kipove bogova, i proklinjali Hrista.
Tvrdili su, međutim, da je sva njihova krivica ili zabluda bila u tome da su imali običaj da se sastaju određenog dana pre zore i da naizmenično pevaju himnu Hristu kao Bogu, i da se zakletvom obavežu, ne na neki zločin, već da neće počiniti prevaru, krađu ili preljubu, da neće izneveriti ono što im je povereno, niti odbiti da to vrate kada se od njih zatraži. Kada bi se to završilo, imali su običaj da se raziđu i da se ponovo okupe radi uzimanja hrane — ali obične i bezazlene hrane. Čak su i to, potvrdili su, prestali da čine posle mog edikta kojim sam, u skladu sa tvojim uputstvima, zabranio politička udruženja. Stoga sam prosudio da je utoliko potrebnije da otkrijem šta je istina mučenjem dveju robinja koje su nazivane đakonisama. Ali nisam otkrio ništa drugo osim izopačenog, preteranog sujeverja.
Zato sam odložio istragu i požurio da se posavetujem s tobom. Jer mi se učinilo da stvar zaslužuje savetovanje s tobom, naročito zbog broja umešanih. Jer mnoge osobe svakog uzrasta, svakog staleža, i to oba pola, jesu i biće ugrožene. Jer zaraza ovog sujeverja proširila se ne samo na gradove nego i na sela i imanja. Ali izgleda da je moguće zaustaviti je i izlečiti. Sasvim je jasno da su hramovi, koji su bili gotovo napušteni, počeli ponovo da se posećuju, da se ustanovljeni verski obredi, dugo zanemarivani, obnavljaju, i da odasvud pristižu žrtvene životinje, za koje se do sada nalazilo vrlo malo kupaca. Otuda je lako zamisliti koliko mnoštvo ljudi može biti popravljeno ako im se pruži prilika za pokajanje.
Trajan Pliniju
Postupio si ispravno, dragi moj Plinije, ispitujući slučajeve onih koji su ti bili prijavljeni kao hrišćani. Jer nije moguće utvrditi nikakvo opšte pravilo koje bi služilo kao neka vrsta čvrstog merila. Njih ne treba tražiti; ako budu prijavljeni i dokazani krivim, treba ih kazniti, uz ovu ogradu: ko porekne da je hrišćanin i to zaista dokaže — to jest, obožavanjem naših bogova — makar i bio pod sumnjom u prošlosti, dobiće oproštaj kroz pokajanje. Ali anonimno istaknute optužbe ne treba da imaju mesta ni u jednom gonjenju. Jer to je i opasna vrsta presedana i nespojivo sa duhom našeg doba.
KOMENTAR
Prema ovom paganskom namesniku, kako on izveštava cara, otkrivamo sledeće:
Neznabošci koji su se obratili u hrišćanstvo više nisu prinosili žrtve bogovima niti posećivali paganske hramove.
Oni koji su porekli Hrista prinoseći žrtve caru i paganskim božanstvima već su bili napustili veru.
Pravi hrišćani nisu mogli biti primorani da se odreknu svoje vere i prokunu Hrista.
Rana Crkva je imala žene đakone, od kojih je dve Plinije mučio kako bi iz njih izvukao priznanje.
„Zločini“ koje su ovi hrišćani počinili sastojali su se u tome što su se obavezivali da nikada neće „počiniti prevaru, krađu ili preljubu, da neće izneveriti ono što im je povereno, niti odbiti da to vrate kada se od njih zatraži“. Bili su krivi i za to što su se okupljali radi uzimanja hrane, što je očigledna aluzija na Evharistiju.
Ovi hrišćani su se takođe okupljali određenog dana neposredno pre izlaska sunca kako bi pevali himne Hristu, priznajući ga za „Boga“.
Upravo je ova poslednja tačka od životne važnosti, jer potvrđuje da se rana Crkva okupljala sa izričitom svrhom proslavljanja Hrista kao Boga. Evo još jednog prevoda Plinijevih reči:
„… Tvrdili su da je sva njihova krivica, ili njihova zabluda, bila u tome što su se sastajali određenog dana pre nego što bi svanulo i upućivali oblik molitve Hristu, kao božanstvu (****carmenque Christo quasi deo dicere secum invicem seque****)…“ (The Letters of Pliny, the Consul. [Otridge & Son, London 1810], preveo W. Melmoth, tom 2, str. 248)
Latinski se može prevesti i kao: „i da jedni za drugima pevaju Hristu kao da je B/bog“.
Zanimljivo je to što su rani hrišćanski pisci znali za Plinijevo pismo caru i pozivali se na njega.
Na primer, obratite pažnju na to šta Tertulijan kaže u tom pogledu:
„… Jer Plinije Mlađi, kada je bio upravitelj jedne provincije, pošto je neke hrišćane osudio na smrt, a neke odvratio od njihove postojanosti, i dalje uznemiren njihovim velikim brojem, na kraju je zatražio savet od Trajana, tadašnjeg cara, šta da čini sa ostalima, objašnjavajući svome gospodaru da, osim tvrdoglave nespremnosti da prinose žrtve, u njihovim bogoslužbenim skupovima nije našao ništa osim sastanaka u rane jutarnje časove radi pevanja himni Hristu i Bogu, i utvrđivanja svog načina života zajedničkim zavetom da će biti verni svojoj veri, zabranjujući ubistvo, preljubu, nepoštenje i druge zločine. Na to je Trajan odgovorio da hrišćane nikako ne treba tražiti; ali ako budu izvedeni pred njega, treba ih kazniti…“ (Apologetik, 2. poglavlje)
A evo šta piše crkveni istoričar iz 4. veka Jevsevije, koji se zapravo poziva na Tertulijana:
- poglavlje. Trajan zabranjuje da se hrišćani traže.
1. Tako veliko gonjenje bilo je tada pokrenuto protiv nas na mnogim mestima da je Plinije Sekund, jedan od najuglednijih namesnika, uznemiren velikim brojem mučenika, stupio u vezu sa carem povodom mnoštva onih koji su bili pogubljeni zbog svoje vere. Istovremeno ga je u svom dopisu obavestio da nije čuo da oni čine bilo šta bezbožno ili protivno zakonima — osim što su ustajali u zoru i pevali himne Hristu kao Bogu; ali da se odriču preljube i ubistva i sličnih zločinačkih dela, i da sve čine u skladu sa zakonima.
2. Kao odgovor na to Trajan je doneo sledeću odluku: da se rod hrišćana ne traži, ali kada budu pronađeni, da se kažnjavaju. Zbog toga je gonjenje koje je pretilo da bude najstrašnije donekle obuzdano, ali je i dalje ostalo mnogo izgovora za one koji su nam želeli zlo. Ponekad narod, ponekad vladari na raznim mestima, kovali su zavere protiv nas, tako da, iako nije bilo velikih gonjenja, lokalna gonjenja su ipak trajala u pojedinim provincijama, i mnogi verni su pretrpeli mučeništvo u raznim oblicima.
3. Naš izveštaj smo preuzeli iz latinskog Apologetika Tertulijana koji smo gore pomenuli. Prevod glasi ovako: I zaista, otkrili smo da je potraga za nama zabranjena. Jer kada je Plinije Sekund, namesnik jedne provincije, osudio izvesne hrišćane i lišio ih njihovog dostojanstva, bio je zbunjen njihovim mnoštvom i nesiguran koji put dalje da sledi. Stoga je stupio u vezu sa carem Trajanom, obaveštavajući ga da, osim njihove nespremnosti da prinose žrtve, u njima nije našao nikakvu bezbožnost.
4. I izvestio je i ovo, da su hrišćani ustajali rano ujutru i pevali himne Hristu kao Bogu, i da su radi očuvanja svoje discipline zabranjivali ubistvo, preljubu, pohlepu, pljačku i slično. Kao odgovor na to Trajan je napisao da se rod hrišćana ne traži, ali kada budu pronađeni, da se kažnjavaju. Takvi su bili događaji koji su se tada odigrali. (Crkvena istorija (CI), Knjiga III)
Jevsevije potvrđuje rano i rasprostranjeno obožavanje Hrista kao Boga od strane svih hrišćana širom tada poznatog sveta:
- poglavlje. Oni koji su prvi izneli Artemonovu jeres; njihov način života i kako su se usudili da iskvare Sveto pismo…
5. Jer ko ne zna za dela Irineja i Melitona i drugih, koja uče da je Hristos Bog i čovek? A koliko psalama i himni, koje su od početka pisala verna braća, slave Hrista kao Reč Božju, govoreći o njemu kao o Božanskom.
6. Kako onda, pošto se učenje koje drži Crkva propoveda toliko godina, njegovo propovedanje može biti odloženo, kako oni tvrde, sve do Viktorovog vremena? I kako to da se ne stide da tako lažno govore o Viktoru, dobro znajući da je iz zajednice isključio Teodota obućara, vođu i oca ovog bogoodričućeg otpadništva, i prvog koji je izjavio da je Hristos puki čovek? Jer ako se Viktor slagao sa njihovim mišljenjima, kako njihova kleveta tvrdi, kako je onda izbacio Teodota, izumitelja ove jeresi? (CI, Knjiga V)
Nazvati ovo izuzetnim bilo bi blago rečeno.
Plinije svedoči o činjenici da su neznabošci širom rimskog carstva napustili obožavanje paganskih božanstava kako bi sada obožavali raspetog Jevrejina kao svoga Boga, Čoveka koji im čak nije bio ni sunarodnik ni neznabožac!
Ono što Plinijeve izjave o ranohrišćanskim vernicima čini još izuzetnijim jeste to što se nigde ne pominje njihovo obožavanje Boga Oca, niti nekog drugog Boga uz Isusa. Naprotiv, ovi hrišćani su svoje hvale i himne upućivali raspetom i vaskrslom Isusu!
Ovo, međutim, ne znači da nisu slavili i Oca i Duha. Naprotiv, implikacija je da je priznanje Hrista kao Boga bilo presudno i suštinsko za veru istinskih vernika. Drugim rečima, nije postojalo hrišćanstvo koje nije podrazumevalo obožavanje i proslavljanje vaskrslog Isusa kao ovaploćenog Boga!
Očigledno je zašto Plinije govori o hrišćanima koji obožavaju Isusa kao jednog B/boga, budući da je to očito odraz njegovog paganskog porekla. To jest, sa Plinijevog stanovišta Isus, a posledično i Bog koga obožavaju Jevreji, bili su/jesu tek nekolicina bogova među panteonom božanstava koja obožavaju razne grupe i etničke zajednice. To ne znači da su hrišćani o Isusu mislili kao o još jednom bogu pored jedinog istinitog Boga JHVH.
Sledeći evangelikalni naučnici iznose smisao i značaj Plinijevih reči:
Dokazi o ranohrišćanskim himnama Hristu protežu se izvan stranica Novog zaveta — i to ne samo od drugih ranohrišćanskih pisaca, nego i od nehrišćanskih posmatrača. Oko 111–115. godine posle Hrista, Plinije je opisao hrišćane kako se okupljaju „određenog dana pre izlaska sunca“ da bi pevali „himne Hristu kao Bogu“ (latinski, carmenque christo quasi deo; Plinije, Pisma 10.96.7).8 Očigledno Plinije ovde ukazuje na crkvenu praksu nedeljnih okupljanja rano u nedelju ujutru, što su od ranog perioda činili kako bi obeležili Isusovo vaskrsenje iz mrtvih.9 Tako su i samo vreme crkvenih okupljanja, kao i sadržaj njihovih pesama, bili usredsređeni na Hrista…
Plinijevu izjavu potkrepljuje primedba nepoznatog hrišćanskog pisca oko 200. godine posle Hrista, navedena u crkvenoj istoriji iz četvrtog veka koju je napisao Jevsevije: „Koliko psalama i koliko pesama, koje su od početka pisala pobožna braća, pevaju o Hristu kao Logosu Božjem i ispovedaju njegovo božanstvo.“11 Reč prevedena kao „ispovedaju njegovo božanstvo“ (theologountes, doslovno „nazivajući ga Bogom“) mogla bi se prevesti i kao „ispovedajući da je on Bog“ ili, idiomatičnije na engleskom, „ispovedajući njegovo božanstvo“. Primetite da se izjava odnosi na takve pesme kao na napisane „od početka“, što znači od početka crkve. (Robert M. Bowman i J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place: The Case For The Deity of Christ [Kregel Publications, 2007], Deo 1: The Devotion Revolution: Jesus Shares the Honors Due to God, 4. Sing to the Lord, str. 58-59)
Još jedan novozavetni naučnik koji je komentarisao Plinijevo pismo jeste pokojni Larry W. Hurtado:
90. Svit (Apocalypse, 84) s pravom primećuje da Otkrivenje 5 verovatno odražava „bogoslužbeni stav azijske Crkve“ vremena u kome je tekst nastao, o čemu svedoči i Plinijev čuveni izveštaj nekoliko decenija kasnije, da su se hrišćani koje je uhapsio sastajali da pevaju himne Hristu kao (jednom) Bogu (Plinije, Pisma 10.96). Obratite pažnju i na Jevsevija, CI 5.28.5-6: „Svi psalmi i himne koje su verni hrišćani napisali od početka pevaju o Hristu kao Logosu Božjem i tretiraju ga kao Boga.“ (Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge U.K. 2003], 10. Proto-Orthodox Devotion, str. 593)
I:
Štaviše, jevrejski i paganski kritičari ranog hrišćanstva slagali su se u tome da je obožavanje Isusa jedna od najspornijih odlika te mlade vere.
Čuveni izveštaj Trajanu od rimskog magistrata Plinija pruža dragocenu ranu potvrdu (Plinije, Pisma 10.96-97). Kao što je Stenton istakao, Plinijevo pismo je „prvi izveštaj o ranohrišćanskom bogosluženju koji imamo od nekoga ’sa strane‘“.119 Iz svog ispitivanja otpalih hrišćana i mučenja dveju neimenovanih hrišćanki „đakonisa“ (ministrae), Plinije je došao do podataka o tome šta su hrišćani činili na svojim nedeljnim okupljanjima „određenog dana“ (verovatno u nedelju).20 Prva i najistaknutija radnja u Plinijevom sažetku njihovih redovnih sastanaka jeste ta da pevaju himnu „Hristu kao Bogu“.121
Samo po sebi, međutim, poštovanje Isusa kao božanskog verovatno ne bi predstavljalo takav problem. Prefinjen Rimljanin kakav je bio Plinije bio je sasvim spreman da prihvati versku raznolikost i dobro je znao da se u raznim verskim krugovima poštuje mnoštvo bogova i heroja. Niti je priznavanje još jednog novog božanstva predstavljalo teškoću. Ono što je izazvalo Plinijevu zabrinutost u vezi sa hrišćanima u Vitiniji bilo je to što je njihovo poštovanje Isusa kao božanskog bilo praćeno odbijanjem da poštuju likove „bogova“ i cara****. Ta verska isključivost stvorila je veliki (zaista, ponekad i smrtonosan) društveni i politički problem za hrišćane, i učinila je njihovo obožavanje Isusa naglašeno uvredljivim za paganske posmatrače sa strane.122 Kako je Fini primetio: „Odbijanje da obožavaju povuklo je jasnu granicu između novih [hrišćanskih] vernika i njihovih suseda.“123 Robert Grant je izneo pretpostavku da su Rimljani počeli da zahtevaju od hrišćana da prinose žrtvu upravo zato što su saznali da je to naročito delotvoran način razlikovanja istinskih vernika od otpadnika ili ljudi lažno optuženih da su hrišćani. To jest, isključivi bogoslužbeni stav hrišćana izgleda da je oblikovao rimsku sudsku praksu prema njima.124
Ali ova isključivost pobožnosti takođe ukazuje na verski značaj koji je obožavanje Isusa imalo za hrišćane. Oni su Isusu ukazivali onu vrstu poštovanja koju su inače čuvali jedino za „Boga Oca“, smatrajući otpadništvom ukazivanje takvog poštovanja bilo kom drugom božanstvu hvaljenom u njihovoj kulturi. Plinije je pisao da je puštao na slobodu svakoga optuženog da je hrišćanin ako bi ukazao poštovanje likovima bogova, uputio molbu carevom liku i „prokleo Hrista“; jer Plinije je bio pouzdano obavešten da su to stvari koje se „oni koji su zaista hrišćani ne mogu naterati da učine“. Poštovanje Isusa kao jedinstveno božanskog, ili njegovo proklinjanje — tu leži presudno pitanje u Plinijevom prikazu kako razlikovati istinskog hrišćanina od nekoga ko je lažno optužen da to jeste. Kako je Lebreton primetio: „Za ovog magistrata, kao i za njegove žrtve, karakteristična crta hrišćanske religije jeste odavanje počasti Hristu ’kao Bogu‘ i verna odanost njegovoj službi.“ Justin (koji je kasnije imao sopstvenu priliku da svoje reči potvrdi mučeništvom) kaže: „iako nam se preti smrću, ne odričemo se njegovog [Isusovog] imena“ (Dial. 30.2). (Isto, str. 606-697)
Štaviše, u svim zabeleženim gledištima kritičara sa strane u prva dva veka, bilo pagana bilo Jevreja, hrišćansko bogosluženje se opisuje kao suštinski usmereno ka Isusu, kao što je Lebreton pokazao u pronicljivoj analizi koja je obuhvatila Plinija, izveštaj o Polikarpovom mučeništvu, Lukijana i Kelsa.128 Zapravo, u ovom ranom periodu posmatrači sa strane skloni su da hrišćansko bogosluženje prikažu prilično jednostavno kao usmereno isključivo ka Isusu, iako se čini da je stvarni obrazac hrišćanskog bogosluženja bio više ono što bismo nazvali „binitarnim“, sa Bogom i Isusom kao primaocima.
Pošto smo se već osvrnuli na Plinija, razmotrimo ukratko i ove druge svedoke, počevši od Lukijana iz Samosate. Oko 170. godine Lukijan se žalio da hrišćani odbacuju „helenske bogove [theous men tous hellenikous haparnesontai] kako bi obožavali ovog raspetog sofistu i živeli po njegovim zakonima“ (Peregrinus 13). Otprilike u isto vreme kad i Lukijan, i verovatno sa boljim poznavanjem hrišćanske prakse i spisa, Kels je žigosao hrišćane zbog njihovog „preteranog obožavanja“ (hyperthreskeuousi) onoga koga nazivaju „Sinom Božjim“ (Origen, Contra Celsum 8.12). Iako hrišćani odbacuju obožavanje bogova, tvrdeći da poštuju samo jednog istinitog Boga, Kels kaže da oni postupaju nedosledno sa tim u svom neopravdanom uzdizanju čoveka Isusa. Kako je Lebreton primetio, Kels je ispravno uvideo šta je središnje u hrišćanstvu: „obožavanje jednog jedinog Boga, odbacivanje svakog politeizma kao bezbožnosti**, i sjedinjavanje Sina Božjeg sa njegovim Ocem u istom obožavanju**.“129
U izveštaju o mučeništvu Polikarpa u Smirni (oko 155-160), rimski zvaničnik koji vodi saslušanje više puta zahteva od Polikarpa da oda počast caru, i takođe ga podstiče da „prokune Hrista“ i tako se spase smrti (Mart. Pol. 8.2; 9.2-3; 10.1). Ovo je odjek zahteva koji je Plinije nekoliko decenija ranije postavljao vitinijskim hrišćanima. Polikarpov nezaboravni odgovor samo potvrđuje da je ključno pitanje bilo poštovanje Isusa: „Osamdeset i šest godina sam njegov sluga, i on mi nije učinio nikakvo zlo. Kako mogu da hulim na svog Cara koji me je spasao?“ (9.3).130 Posle Polikarpovog ognjenog kraja, jevrejski članovi neprijateljski nastrojene gomile mole rimskog zvaničnika da telo ne preda hrišćanima, iz straha da će „napustiti raspetoga da bi obožavali ovoga“ (17.12). Ranohrišćanski priređivači izveštaja, međutim, prikazuju ovu optužbu kao krajnje neznanje i insistiraju da je obožavanje koje hrišćani ukazuju Isusu kategorijalno različito od poštovanja koje gaje prema mučenicima „kao učenicima i podražavaocima Gospoda“ (17.2-3). Iako izveštaj o Polikarpovom mučeništvu potiče iz hrišćanskih ruku i očigledno je imao propagandnu svrhu, uporni zahtev rimskog zvaničnika i optužba Jevreja u pripovesti verovatno su autentični pokazatelji da je u očima posmatrača sa strane u drugom veku „predmet hrišćanskog obožavanja raspeti“. (Isto, str. 608-609)
NOVOZAVETNI DOKAZI
Plinijev izveštaj samo potvrđuje ono što nalazimo u dokumentima Novog zaveta iz prvog veka. Prema novozavetnim spisima, naime, sami prvi vernici, sastavljeni i od Jevreja i od neznabožaca, bili su ujedinjeni u obožavanju Isusa kao ovaploćenog Boga, kao jedinstvenog božanskog Sina Božjeg koji je postao Čovek radi iskupljenja sveta i koji sada, nakon svog fizičkog, telesnog vaskrsenja i vaznesenja na nebo, vlada kao Gospod nad svima.
Primer za to:
„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:5-11 New International Version (NIV)
Naučnici veruju da je apostol ovde uključio ranu himnu Crkve, u kojoj se Isus poistovećuje sa onim koji večno postoji u samoj prirodi Boga i koji se dobrovoljno ponizio da bi se rodio kao Čovek kako bi preuzeo status roba.
Himna čak pripisuje Hristu ono isto sveopšte obožavanje i status koje jevrejska Biblija pripisuje jedino JHVH Bogu!
„Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: Ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga. Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik.“ Isaija 45:21-23 Legacy Standard Bible (LSB)
„Neka hvale ime Gospodnje; jer je samo njegovo ime uzvišeno, slava njegova na zemlji i na nebu.“ Psalam 148:13 LSB
„Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini;“ Psalam 113:5 LSB
Drugi odlomci u kojima vidimo rane hrišćane kako obožavaju i proslavljaju Hrista kao ovaploćenog Boga uključuju:
„Koji su Izrailjci, čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Rimljanima 9:4-5 LSB
„Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista, njihovoga i našega: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ 1. Korinćanima 1:2-3 LSB
„Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema. Maran ata.[1] Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ 1. Korinćanima 16:22-23 LSB
„Ja te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim“… „Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak njegov.“… „I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko; Njemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ 2. Timoteju 4:1, 8, 18 LSB
„I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ Jevrejima 1:6 LSB
„No uzrastajte u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista. Njemu slava i sada i u Dan vječni. Amin.“ 2. Petrova 3:18 LSB
„I od Isusa Hrista, koji je Svjedok vjerni, Prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome koji nas ljubi i opra nas od grijeha naših krvlju svojom, I učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svojemu, njemu slava i moć u vijekove vijekova. Amin.“ Otkrivenje 1:5-6 LSB
„Govori Onaj koji svjedoči ovo: Da, doći ću skoro. Amin, da dođi, Gospode Isuse! Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima. Amin.“ Otkrivenje 22:20-21 LSB
Poslednji primer je zaista zapanjujući:
„I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starješine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih.“
„I pjevahu pjesmu novu govoreći: Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njene; jer si bio zaklan i krvlju svojom iskupio si Bogu nas iz svakoga roda i jezika i naroda i plemena. I učinio si ih Bogu našemu carevima i sveštenicima i carovaće na zemlji.“
„I vidjeh i čuh glas mnogih anđela oko prijestola i živih bića i starješina, i bješe broj njihov mirijade mirijada i hiljade hiljada. Govoreći glasom gromkim: Dostojno je Jagnje koje je zaklano, da primi silu i bogatstvo i premudrost i čast i slavu i blagoslov.“
„I čuh gdje svako stvorenje što je na nebu i na zemlji i pod zemljom i što je na moru, i sve što je u njima, govori: Onome što sjedi na prijestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i moć u vijekove vijekova!“
„I četiri živa bića rekoše: Amin. I starješine padoše i pokloniše se.“ Otkrivenje 5:8-14 LSB
Upadljivo je to što Jovan vidi svako stvorenje u čitavoj tvorevini kako obožava Isusa u istoj meri i istom trajnošću kojom se obožava i Otac!
Ovo potvrđuje da Hristos nije stvorenje, nego nestvoreni Stvoritelj i Održavatelj koji je uzeo ljudsku prirodu radi našeg iskupljenja (Up. Matej 1:18-23; Jovan 1:1-5, 9-10, 14, 18; Kološanima 1:13-18; 2:2-3, 9; Jevrejima 1:1-3, 10-12).
DODATNA LITERATURA
KLIMENT RIMSKI I BOŽANSTVO HRISTA
Proglašenje suštinskog božanstva Hrista kod Ignjatija Antiohijskog
NEKA SVE ŠTO DIŠE HVALI JAH ISUSA!