Paradoksalni Bogočovek: zna li ili ne zna?

Često se nailazi na kritičare Trojstva i/ili božanstva Hrista koji se pozivaju na to što je naš Gospod priznao da ne zna dan ni čas svog ustajanja na sud protiv Jerusalima i Hrama, ne bi li dokazali ili da je on puko stvorenje, ili da nije potpuno Bog u istom smislu u kojem je to Otac:

„A o danu tome ili o času niko ne zna“ (oiden), „ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Marko 13:32

„A o danu tome i o času niko ne zna“ (oiden), „ni anđeli nebeski, do Otac moj sam.“ Matej 24:36

Pretpostavlja se da ova izreka rešava stvar i nepobitno dokazuje da Sin ne zna sve što zna Otac i da je stoga niži od Oca. Ti ljudi tvrde da je Otac veći od Sina ne samo u pogledu vlasti nego i u pogledu njihove ontologije. Neki drugi, koji žele da potvrde božanstvo Sina, upotrebiće ovo kao potporu svom shvatanju onoga što nazivaju kenotičkom hristologijom. Izraz „kenotički“ izveden je od grčkog kenoo, koji se javlja u himni/pesmi koju Pavle navodi u Filipljanima 2:5-11. Tamo se govori o tome da je Hristos samog sebe ispraznio kako bi na sebe uzeo obličje sluge rodivši se kao ljudsko biće:

„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio“ (ekenosen) „uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:5-11

Na osnovu svog razumevanja upotrebe ovog glagola ovde, zastupnici kenotičke hristologije pretpostavljaju (sasvim pogrešno) da je deo Isusovog samoispražnjenja uključivao i to da je odložio određena božanska svojstva, poput sveprisutnosti i sveznanja. Prema tome, ovaploćeni Sin zaista nije znao dan ni čas, budući da je jedino Otac u toj etapi Hristovog postojanja posedovao to znanje.

Glavni problem sa svim ovim gledištima, a naročito sa kenotičkim stanovištem, jeste to što jevanđelja izričito potvrđuju i da je Isus još pre svog vaskrsenja bio sveprisutan (mada ne fizički, telesno) i da je, dok je bio na zemlji, i dalje znao sve.

Evo primera:

„Ovo sam vam govorio u pričama; ali dolazi čas kad vam više neću govoriti u pričama, nego ću vam otvoreno javiti o Ocu. U onaj dan ćete u ime moje zaiskati, i ne kažem vam da ću ja umoliti Oca za vas; Jer sam Otac ljubi vas, zato što ste vi ljubili mene, i vjerovali da ja od Boga iziđoh. Iziđoh od Oca, i došao sam na svijet; opet ostavljam svijet, i idem Ocu. Rekoše mu učenici njegovi: Eto sad otvoreno govoriš, i priču nikakvu ne govoriš. Sada znamo da sve znaš“ (hoti oidas panta), „i ne treba da te ko pita. Po tome vjerujemo da ti od Boga iziđe. Isus im odgovori: Sada li vjerujete?“ Jovan 16:25-31

„Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš“ (Kyrie, panta su oidas); „ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“ Jovan 21:17

Obratite pažnju na to da se i pre i posle njegovog telesnog vaskrsenja za Isusa kaže da zna sve, što je upravo razlog zašto nije bilo potrebe da mu se postavljaju pitanja kako bi se to potvrdilo.

Pokojni novozavetni naučnik Rejmond E. Braun (Raymond E. Brown), za koga neki smatraju da je napisao najbolje komentare na Jovanovo jevanđelje i Jovanove poslanice, napisao je sledeće o ovim stihovima:

i nije ti potrebno ni da ti iko postavlja pitanja. Glagol je erotan. Ovaj stih, koji se mora odnositi na pitanja radi obaveštenja, važan je za razumevanje obećanja u 23a: „Toga dana nećete mi više postavljati pitanja [erotan])“; učenici očigledno misle da je obećanje ispunjeno. Neki egzegete nisu uspostavili vezu sa 23a i misle da bi iza tvrdnje u prvom delu 30. stiha, da Isus zna sve, logično trebalo da sledi tvrdnja da Isus (a ne „neko“) nema potrebe da postavlja pitanja; otuda OS: „Nije ti potrebno da nekoga pitaš“ (up. i Avgustin, In Jo. CIII 2; PL35:1900). Međutim, ne samo da za takvo pretumačenje gotovo da nema tekstualne potvrde, nego ono i zanemaruje jevrejsku predstavu da je sposobnost da se pitanja predupređuju i da nema potrebe da se bude pitan obeležje božanskog. Kod Josifa Flavija, Ant, VI.x1.8; #230, Jonatan se zaklinje Davidu ovim „Bogom . . . koji, pre nego što svoju misao izrazim rečima, već zna šta je ona“. Ista predstava nalazi se u Mt vi 8: „zna Otac vaš šta vam treba prije no što zaištete od njega.“ (Braun, The Anchor Bible: The Gospel According to John XIII-XXI No. 29A: A New Translation With Introduction and Notes [Doubleday Company, 1970], str. 725-726; naglašavanje moje)

I:

ti znaš sve. Glagol je oida, dok se ginoskein javlja u sledećoj rečenici: „ti dobro znaš“ (vidi NAPOMENU uz „ti znaš da te volim“ u 15). „Ti“ je možda naglašeno. Kakva se vrsta znanja ovde pripisuje vaskrslom Isusu? Već i tokom službe Jovan insistira na Isusovom natčovečanskom znanju (ii 25), a u xvi 30 to je izraženo gotovo istim jezikom kao ovde: „Sada znamo da sve znaš“ U kontekstu ove scene kao Petrovog vraćanja u službu posle odricanja od Isusa, neki su smatrali da je Petar ovim rečima priznavao da je Isus proročki znao da će ga se Petar odreći tri puta pre nego što petao zapeva (xiii 38). Ili se Petar prosto poziva na to da ga Isus temeljno poznaje? Više od toga ne može reći u svoju korist: ako Isus ne zna da ga Petar voli, šta Petar može reći da ga u to uveri? Kako primećuje Lagranž (str. 530), takav protest je blag za tako vatren karakter. (Isto, str. 1106)

Drugi tumači i teolozi slažu se da ovi tekstovi zaista pripisuju puno sveznanje zemaljskom Hristu:

16:29–30. Sumnja se takođe može pretvoriti u veru zato što nas Duh prosvetljuje. Ovi učenici imali su ispravan odgovor. Ali Isus im je upravo bio rekao da govori u slikama i da će tako morati da govori dok ne prođe ono malo vremena. A oni su ipak tvrdili da sve razumeju, da prepoznaju njegovo sveznanje. Rekli su da veruju da je došao od Boga. Bila je to poslednja nedelja koju je Isus proveo sa ovim učenicima pre raspeća. Slušali su njegovo učenje i posmatrali njegovo delo tri i po godine. I sada su iznenada tvrdili da su došli do zaključka da je došao od Boga.

Naravno, naivnost je i dalje zamagljivala njihovo razmišljanje. Još nisu imali prosvetljenje Duha. Razlika između nerazumevanja i razumevanja Biblije ne dolazi od godina bogoslovskog obrazovanja, nego od prisustva i učiteljske službe Svetoga Duha. (Kenet O. Gangel (Kenneth O. Gangel), John, Holman New Testament Commentary (Nashville, TN: Broadman & Holman Publishers, 2000], tom 4, str. 304; naglašavanje moje)

I:

Ista misao, da Isus poznaje srca ljudi baš kao i Bog, nalazi se u Jovanovim spisima; on u svojoj prvoj poslanici kaže: „Bog je veći od srca našeg i zna sve.“ (1. Jovanova 3:20). Pa ipak, u jevanđelju Jovan prikazuje učenike kako i pre i posle Isusovog vaskrsenja ispovedaju da je on znao sve. Prvi put to je bilo neposredno pre njegovog hapšenja i raspeća, kada su njegovi učenici rekli: „Sada znamo da sve znaš“ (Jovan 16:30). Isus ne poriče da poseduje takvo znanje, ali njegov odgovor pokazuje da mu učenici još nisu potpuno verovali (16:31–33). Posle Isusovog vaskrsenja, kada je Petra više puta pitao da li ga voli, Petar je treći put odgovorio: „Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim.“ (Jovan 21:17). U tom kontekstu, Petar je priznavao da je Isus već znao njegovo srce i da je stoga znao kako on oseća prema Isusu. (Robert M. Bouman ml. (Robert M. Bowman Jr.) i Dž. Ed Komoševski (J. Ed Komoszewski), The Incarnate Christ and His Critics: A Biblical Defense [Kregel Academic, Grand Rapids, MI, 2024], Deo 2: Like Father, Like Son: Jesus’ Divine Attributes, Poglavlje 15: What Jesus Did and Didn’t Know, str. 302; naglašavanje moje)

Ostali dokazi sveznanja

Ovo nisu usamljeni slučajevi u kojima jevanđelja pripisuju puno sveznanje Sinu dok je bio na zemlji:

„A kada bješe u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi vjerovaše u ime njegovo videći znake njegove koje činjaše. A sam Isus ne povjeravaše sebe njima, jer ih je on znao sve. I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ Jovan 2:23-25

Evo šta je dr Braun o tome izjavio:

Stihovi 24-25 pokazuju nam da vera koju su proizveli Isusovi znaci u 23. stihu nije zadovoljavajuća. Kao što ćemo videti u Dodatku III, ovde opisana reakcija je posredna. Bolja je od neprijateljskog slepila „Jevreja“ u sceni u hramu, ali nije ravna veri učenika u Kani u ii 11, koje znak dovodi do toga da vide Isusovu slavu. Ovde u Jerusalimu postoji spremnost da se znak vidi i da se čovek njime uveri, ali sve što se kroz znak vidi jeste da je Isus čudotvorac. Razlog koji Jovan navodi za Isusovo odbijanje da prihvati takvu veru jeste taj što „ih je on znao sve.“ i što „sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ Bernard, I, str. 99, nije siguran da Jovan želi da Isusovo posebno znanje shvatimo kao različito od znanja drugih velikih ljudi. Bultman, str. 714, pomišlja na izuzetno znanje koje su za sebe tvrdili „božanski ljudi“ helenističkog sveta, na primer Apolonije iz Tijane, koji je znao ljudske misli. Povremeno su rabini imali tu moć i ona se pripisivala Božjem svetom duhu koji dela u njima. Iako su ove paralele zanimljive, ne može se zaista sumnjati u to da za Jovana razlog zbog kojeg je Isus posedovao tu moć nije bio taj što mu je ona data, nego to ko je on. On je došao od Boga; on ostaje sjedinjen sa Bogom; i stoga ima Božju moć da zna najskrivenije ljudske misli (Jeremija 17:10). (Braun, The Gospel According to John I-XII (Anchor Bible Series, Vol. 29): A New Translation With Introduction and Notes [Doubleday Day & Company, Inc. 1966], str. 127; naglašavanje moje)

Drugi egzegete i teolozi obuhvataju sledeće:

Jevanđelist nam kaže da je Isus bio u stanju da prepozna plitkost njihovog verovanja „jer ih je on znao sve. I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“. U ovom jevanđelju postoji više mesta na kojima se beleži Isusovo poznavanje ljudskih misli (1:47–48; 4:17–19, 29; 6:15, 64). Ona odražavaju njegovu jedinstvenu prirodu kao Sina Božjeg i njegovo vršenje božanskih moći (up. Jeremija 17:10: „Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putovima njegovijem i po plodu djela njegovijeh.“). (Kolin G. Kruz (Colin G. Kruse), John: An Introduction and Commentary [Tyndale New Testament Commentaries (Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 2003), tom 4, str. 105; naglašavanje moje)

2:24–25. Jovan 2:24 jedan je od najvažnijih stihova u ovom jevanđelju jer nas podseća da u Novom zavetu reč verovati ne znači uvek da je neko položio istinsku veru u Isusa. Posmatrači u Jerusalimu sigurno su pružili samo intelektualni pristanak — možda su se složili da je Isus možda neki značajan prorok koji je došao među narod. Ali Gospod je pogledao pravo u njihova srca i video njihove pobude. Njihova vera bila je položena u njegova dela, a ne u njegovu ličnost. Zato im se nije poveravao. Grčki tekst je ovde od pomoći jer se glagol „verovati“ (episteuo) javlja u tri uzastopna stiha (22–24).

Učenici su poverovali Isusovim rečima i Svetom pismu tek posle njegovog vaskrsenja. Ljudi u Jerusalimu tvrdili su da veruju, ali Isus nije verovao njihovom verovanju. Prevod NIV za nije se poveravao koristi isti osnovni koren kao i reči prevedene sa „poverovali“ u prethodna dva stiha. Prošlo vreme u 24. stihu ukazuje na trajnu radnju. Isus neprekidno nije verovao njihovim tvrdnjama o veri. Drugi glagol u tom stihu (znao) je u prezentu, što pokazuje da je on sve vreme znao srca svih ljudi. To uključuje i savremene vernike.

Radi naglaska, Jovan je tu misao ponovio u 25. stihu. Gospod gleda u naša srca da ispita da li ono što kažemo da verujemo zaista predstavlja naše unutrašnje biće. Borhert to lepo sažima u kontekstu ovog jevanđelja:

Kada je Jovan pisao ovo jevanđelje, znao je da je Isus učinio mnoge znake i da su ljudi govorili da veruju. Jovan je takođe znao da je Isus umro i da, iako on nije nameravao da napusti vernike (14:18), oni nisu mogli da izbegnu to da njega napuste. Za Jovana je, dakle, postojao dobar razlog da Isus ne veruje verovanju ljudi. Stoga, kada čitamo Jovanove pripovesti, ne smemo ih tretirati prosto kao priče iz prošlosti. One su zapravo i žive slike čovečanstva u svakom razdoblju. Shodno tome, treba da razumemo da živi Isus ne veruje verovanju svakoga jer zna šta je u njima. Te reči treba da stoje kao opomena svakome (Borhert, str. 168). (Gangel, John, tom 4, str. 36–37)

Jovanovo jevanđelje nije jedino koje potvrđuje da je Hristos ostao sveznajuć u svom zemaljskom stanju pre vaskrsenja:

„A Isus, znajući misli njihove, reče im: Svako carstvo koje se razdijeli samo u sebi, opustjeće; i svaki grad ili dom koji se razdijeli sam u sebi, neće se održati.“ Matej 12:25

„A Isus vidjevši vjeru njihovu, reče oduzetome: Sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji! A ondje sjeđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga? I odmah razumjevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim? Šta je lakše? Reći oduzetome: Opraštaju ti se grijesi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima Sin Čovječiji na zemlji opraštati grijehe; reče oduzetome: Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome. I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i slavljahu Boga govoreći: Nikada tako što ne vidjesmo.“ Marko 2:5-12

„A uđe pomisao u njih ko bi među njima bio veći. A Isus, znajući pomisao srca njihova, uze dijete i postavi ga kraj sebe, I reče im: Koji primi ovo dijete u ime moje, mene prima; a koji mene primi, prima Onoga koji je mene poslao; jer koji je najmanji među svima vama, taj je veliki.“ Luka 9:46-48

Ovi tekstovi pripisuju zemaljskom Isusu potpuno iste osobine i funkcije koje Jevrejska Biblija pripisuje JHVH.

Na primer, jedino JHVH poznaje srca svih ljudi, i on je Onaj koji oprašta sve grehe i isceljuje sve bolesti:

„Ti čuj s neba, iz stana svojega, i smiluj se i učini i podaj svakome po svijem putovima njegovijem koje znaš u srcu njegovu; jer ti sam znaš srca svijeh sinova čovječijih;“ 1. Carevima 8:39

„A ti, Solomone sine, znaj Boga oca svojega i služi mu cijelim srcem i dušom dragovoljnom; jer sva srca ispituje Gospod i svaku pomisao zna; ako ga ustražiš, naći ćeš ga; ako li ga ostaviš, odbaciće te za svagda.“ 1. Dnevnika 28:9

„Ne bi li Bog iznašao to? Jer on zna tajne u srcu.“ Psalam 44:21

„Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijednoga dobra što ti je učinio. On ti prašta sve grijehe i iscjeljuje sve bolesti tvoje;“ Psalam 103:2-3

„I Bog, koji poznaje srca, posvjedoči im davši im Duha Svetoga kao i nama,“ Dela apostolska 15:8

„A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božijoj posreduje za svete.“ Rimljanima 8:27

Sledeći primer prilično je zapanjujuć:

„Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27 – Up. Luka 10:22

Hristos u suštini izjavljuje da su i Otac i Sin nedokučive, sveznajuće božanske Ličnosti, što objašnjava zašto jedino oni mogu potpuno i savršeno da razumeju jedan drugoga. I na osnovu tog uzajamnog znanja, Sin je jedini koji je osposobljen da objavi Oca.

Štaviše, takva uzajamnost podrazumeva da Sin poznaje Oca u istoj meri u kojoj Otac poznaje Sina, a pošto Otac zna svaku misao Sina, to znači da i Sin zna svaku misao Oca. A budući da je znanje o danu ili času jedna od misli koje Otac poseduje, to znači da bi Sin ipso facto imao isto to znanje.

Za temeljnije razmatranje ove izuzetne izjave preporučujem sledeću objavu.

Zaključne napomene

Prethodno pokazuje da Hristovo neznanje o danu ili času nije presudno i konačno u rešavanju pitanja da li je ovaploćeni Sin bio sveznajuć ili nije. Izjave našeg Gospoda moraju se uzeti u obzir zajedno sa svim onim što jevanđelja kažu o Isusovom znanju. Kada se to učini, onda je tvrdnja da Isus nije znao dan ni čas i da stoga nije posedovao sveznanje dok je bio na zemlji prosto naivna i zavodljiva. Zapravo, to je grubo i/ili nepošteno pogrešno čitanje kanonskih jevanđelja.

Jevanđelja potvrđuju oboje, naime, da je ovaploćeni Hristos bio sveznajuć i da je takođe rastao u mudrosti i uzrastu, da je i znao sve, ali i nije znao dan ni čas.

Zasigurno, to je paradoks koji je vekovima zbunjivao hrišćane. Pa ipak, hrišćanin koji potvrđuje nadahnutost, istoričnost i doslednost biblijskog svedočanstva ne može odbaciti jedno gledište zarad drugoga. Vernici koji smatraju da su jevanđelja komplementarna, a ne protivrečna, ne mogu poreći da je Hristos bio sveznajuć dok je bio na zemlji, niti mogu poreći da Sin nije posedovao znanje o danu ili času. Dužnost vernika jeste da zastupa oba gledišta i da traži način da ih uskladi, a ne da ih suprotstavlja jedno drugom. Kako to kaže sledeći evangelikalni novozavetni komentator:

KOMENTAR

27 Uprkos suprotnim mišljenjima, argumenti za autentičnost ove izreke veoma su jaki. Dugo odbacivan zato što se smatralo da odražava jovanovsku teologiju, za koju se sudilo da je proizvod kasne helenizacije, ovaj stih je uglavnom stekao priznanje nauke da su ovde „saznajne“ kategorije jevrejske, a struktura stiha semitska (up. Jeremijas, Prayers of Jesus, 45 i dalje). Dan (Christology, 199–200) pokazao je da se najbliže paralele nalaze u jeziku izabranja u Starom zavetu, što je snažan argument za jedinstvo st. 25–27.

Hil poriče autentičnost te izreke, ali otvoreno priznaje: „Najveća prepreka prihvatanju izvornosti ovog stiha jeste pretpostavka da Isus nije mogao izneti tako apsolutnu tvrdnju o sebi.“ To delom počiva na zapažanju da je, osim u četvrtom jevanđelju, apsolutni izraz „Sin“ krajnje redak. Ali, znakovito, on se još dvaput javlja kod Mateja, u 24:36 (up. Mk 13:32) i 28:19 (na drugim mestima up. 1Kor 15:28; Jevr 1:8). Jeremijas (Prayers of Jesus, 50) tvrdi da je Isusova navika da Boga oslovljava sa „Otac“ mogla dobro doprineti takvom Isusovom samorazumevanju; ali čak i on smatra da 27. stih treba shvatiti generički: „Kao što samo otac zaista poznaje svog sina, tako samo sin zaista poznaje svog oca.“ Ali čak i ako je u pravu, u kontekstu u kome je (1) Isus upravo oslovio Boga sa „Otac“ (st. 25–26) i (2) sebe čini sinom u isključivom smislu (3) sa jedinom vlašću da posreduje znanje o Bogu, mora se zaključiti da bi se „generička“ izjava koju Jeremijas nalazi mogla primeniti jedino na Isusa, i to tako da njegovo sinovstvo čini isključivim.

Raniji tumači često su govorili da se „Sin“ nikada ne koristi u predhrišćanskim izvorima kao titula za Mesiju. Sa otkrićem 4Q174 (Florilegium) 10–14, koji navodi 2. Samuilovu 7:14 i na Davidovu „Mladicu“ primenjuje reči „Ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin.“ taj sud se mora preispitati. Iako to možda nije neposredna mesijanska titula, svakako je korišćena za apokaliptičnu ličnost koja je bila sin kralja, verovatno Davida, i time preuzima starozavetne upotrebe reči „Sin“ (vidi Ps 2; komentare uz 2:15; 3:17; 16:13–16; up. Ficmajer, Wandering Aramean, 102–7; M. Hengel, The Son of God: The Origin of Christology and the History of Jewish-Hellenistic Religion [London: SCM Press, 1976]; Gatri, New Testament Theology, 301 i dalje). Kao i sa „Sinom čovečjim“ (vidi Reflections, str. 247), tako i sa „Sinom Božjim“: izgleda da je Isus koristio oznaku koja nije bila čvrsto određena i koja je bila otvorena za više tumačenja, kao deo svog postepenog samootkrivanja, otkrivenja koje se moglo potpuno shvatiti tek posle krsta i vaskrsenja. Stoga za Mateja nema sumnje u to šta Isus govori, jer se Matejeve kategorije „Sin“ ili „Sin Božji“ moraju sagledati u svetlu ne samo prologa nego i 3:17.

Ovaj poslednji odlomak postavlja još osnovnije pitanje. Zar se ne može smatrati da i sam Isus može nešto pokrenuti? Da li je crkva bila toliko bogata maštom, a Isus toliko maštovito siromašan, da se svi novi pomaci u titulama i teologiji moraju pripisati samo crkvi? Ako je 3:17 istorijski, zašto Isus ne bi mogao da o sebi misli kao o Sinu u 11:27? Da li je nužno zaključiti, sa Hilom, da 27. stih ne može biti autentičan zato što zvuči kao vlast vaskrslog Isusa u 28:18? A ako to dvoje zaista zvuči slično, zašto onda ne bismo zaključili da postoji više kontinuiteta između zemaljske Isusove službe i vaskrslog Gospoda nego što je većina naučnika spremna da prizna?

27. stih je hristološka tvrdnja prvorazrednog značaja, koja se lako uklapa u kontekst. Pošto je objavio da Otac daje istinsko razumevanje „ovih stvari“ „malenima“ (st. 25–26), Isus sada dodaje da je on isključivi posrednik tog otkrivenja. „Sve“ se možda ne odnosi na „svu vlast“ (kao u 28:18) nego na „sve božansko znanje“, svo znanje o „ovim stvarima“ (u 25. stihu). Ali pošto Sin ima ne samo znanje nego i vlast da bira one kojima će otkriti Boga, „sve“ verovatno uključuje i vlast. Uzajamno znanje Sina i Oca, gde je Otac Bog, zaista pretpostavlja posebno sinovstvo. A to jedinstveno uzajamno znanje jemči da je otkrivenje koje Sin daje istinito.

Ne manje zapanjujuća u toj uzajamnosti jeste rečenica „niko ne zna Sina do Otac“ Čak i ako se prevede na Jeremijasov način (gore), u ovom isključivom kontekstu ona iznosi tvrdnju koju nijedan puki smrtnik ne bi mogao pošteno izneti. Postoji jedan u sebe zatvoren svet Oca i Sina, koji se drugima otvara jedino otkrivenjem koje daje Sin. „Jedno je znati po jednakosti prirode, a drugo po snishođenju onoga koji otkriva“ (Jeronim, naveden kod Broadusa, 252). To otkrivenje nije samo činjenično (Sin otkriva „ove stvari“) nego i lično (Sin otkriva „njega“ — Oca).

Sin otkriva Oca onima kojima, s vremena na vreme, hoće (prezent konjunktiva; up. Terner, Syntax, 107). Kao što Sin hvali Oca što otkriva i skriva po svojoj dobroj volji (st. 26), tako je Otac ovlastio Sina da otkriva ili ne otkriva po svojoj volji. Tekst stavlja ogroman naglasak na Isusovu ličnost i vlast. Ta misao snažno odjekuje i kod Jovana (3:35; 8:19; 10:15; 14:9; 16:15) i kod sinoptika (Mt 13:11; Mk 4:11 — Isus obznanjuje tajne carstva; up. Mt 10:37–39; 11:25; Lk 10:23–24; 15. pogl.). „Ono što je u ovom odeljku jasno jeste to da sinovstvo i mesijanstvo nisu sasvim isto. Sinovstvo prethodi mesijanstvu i zapravo je temelj mesijanske misije“ (Lad, Theology of the New Testament, 165–67, naročito 167). (D. A. Karson (D. A. Carson), „Matthew“, u The Expositor’s Bible Commentary, Tremper Longman III i David E. Garland (glavni urednici) [Zondervan, Grand Rapids, MI, revidirano izdanje 2010], str. 411-413 u ePub izdanju; naglašavanje moje)

I:

KOMENTAR

36 Mnogi komentatori čitaju 36. stih zajedno sa prethodnim odeljkom; ali on mnogo bolje ide uz naredne stihove, koji čine opomenu na budnost upravo zato što, budući da su dan i čas ljudima nepoznati, život teče kao i uvek. Gar („jer“) na početku 37. stiha ne sme se prevideti, kao što je slučaj u NIV.

Suština 36. stiha dovoljno je jasna. Isusovi učenici moralno su obavezani da potisnu svaku želju da znaju ono što niko ne zna osim Oca — ni anđeli (up. 18:10; 4. Jezdrina 4:52) ni Sin (vidi Napomene). Ako sam Sin ne zna vreme Parusije, „kako bi vedro trebalo da mi, njegovi sledbenici, počivamo u neznanju koje se ne može ukloniti, uzdajući se u svemu u mudrost i dobrotu našeg nebeskog Oca, trudeći se da vršimo njegovu jasno otkrivenu volju i oslanjajući se na njegovu dobrotu radi potpore“ (Broadus). Štaviše, smešno je cepidlačenje, otrgnuto od konteksta, tvrditi da, iako dan i čas ostaju nepoznati, možemo ustanoviti godinu ili mesec.

Isusovo samopriznato neznanje o ovoj tački izazvalo je poprilične rasprave. Zapravo, ono je deo novozavetnog obrasca njegovog poniženja i ovaploćenja (npr. 20:23; Lk 2:52; Dela 1:7; Fil 2:7). Jovanovo jevanđelje, ono koje od sva četiri jevanđelja najjasnije insistira na Isusovom božanstvu, isto tako sa jednakom snagom insistira na Isusovoj zavisnosti od Oca i poslušnosti Ocu — na zavisnosti koja seže čak i do njegovog znanja o božanskom. Kako novozavetno insistiranje na Isusovom božanstvu treba spojiti sa novozavetnim insistiranjem na njegovom neznanju i zavisnosti pitanje je od dubokog značaja za crkvu; moraju se izbegavati pokušaji da se jedna istina odbaci radi očuvanja druge. (Za jedan pokušaj da se neke od ovih stvari razreše, vidi Carson, Divine Sovereignty, 146–60.)

NAPOMENE

36 Reči „ni Sin“, iako tekstualno sigurne u Marku 13:32, ovde su sporne. Izostavljanje podržava većina kasnih rukopisa i alef. Takvo izostavljanje moglo je biti podstaknuto doktrinarnom teškoćom koju te reči predstavljaju, ali blago iznenađuje što Marko 13:32 nije pretrpeo sličnu izmenu. Moglo bi se zapravo tvrditi da je izostavljanje kod Mateja izvorno i da su reči dodate asimilacijom prema Marku. Najubedljiviji argument u prilog zadržavanju tih reči kod Mateja jeste gramatički (up. Mecger, Textual Commentary, 62). Neobičan predlog Jeremijasa (Prayers of Jesus, 37), da je „ni Sin“ kasni dodatak i kod Mateja i kod Marka koji izričito iskazuje ono što je sadržano u „nego samo Otac“, nije samo bez tekstualnog osnova nego je i suštinski neverovatan hristološki razvoj. (Isto, str. 725-726; naglašavanje moje)

Imajući sve navedeno u vidu, evangelikalni pisac i stručnjak za sekte Ron Rouds (Ron Rhodes) pokazuje jedan način da se ove izjave usklade, obraćajući se zloupotrebi Marka 13:32 od strane Jehovinih svedoka. Rouds ukazuje na neke od istih ranije navedenih novozavetnih tekstova kako bi dokazao da Hristos nije prestao da bude sveznajuć čak ni u svom poniženom stanju na zemlji:

Marko 13:32 — Niko ne zna dan ni čas

Učenje Kule stražare. Prevod Novi svet prevodi Marka 13:32: „Niko ne zna kad će doći taj dan i čas, ni anđeli na nebu ni Sin, nego samo Otac.“ Jehovini svedoci kažu da, budući da Hristos nije znao vreme kraja, on ne može biti Svemogući Bog, jer Bog zna sve. „Da je Isus bio ravnopravni Sin kao deo Božanstva, znao bi ono što Otac zna. Ali Isus nije znao, jer nije bio jednak Bogu.“94 Samo je Otac Jehova i samo je on sveznajuć.

Biblijsko učenje. Iako je pomalo složeno, morate istaći to da je večni Sin Božji — koji je, pre ovaploćenja, bio jedan po ličnosti i po prirodi (potpuno božanski) — u ovaploćenju postao dvostruk po prirodi (božanski i ljudski), ostajući pritom jedna ličnost. Sin, koji je već bio ličnost kroz svu prošlu večnost, sjedinio se u ovaploćenju ne sa ljudskom ličnošću nego sa ljudskom prirodom.

Jedan od najsloženijih vidova odnosa dveju Hristovih priroda jeste to da se, iako se svojstva jedne prirode nikada ne pripisuju drugoj, svojstva obeju priroda s pravom pripisuju njegovoj jednoj ličnosti. Tako je Hristos u istom trenutku imao ono što izgleda kao protivrečna svojstva. Bio je konačan, a ipak beskonačan, slab, a ipak svemoguć, rastao je u znanju, a ipak je bio sveznajuć, bio je ograničen na jedno mesto u jednom trenutku, a ipak sveprisutan. U ovaploćenju je ličnost Hristova pričasnik svojstava obeju priroda, tako da se sve što se može tvrditi o bilo kojoj prirodi — ljudskoj ili božanskoj — može tvrditi o jednoj ličnosti.

Iako je Hristos ponekad delovao u sferi svog čovečanstva, a u drugim slučajevima u sferi svog božanstva, u svim slučajevima ono što je činio i ono što je bio moglo se pripisati njegovoj jednoj ličnosti. Tako, iako je Hristos u svojoj ljudskoj prirodi osećao glad (Luka 4:2), umor (Jovan 4:6) i potrebu za snom (Luka 8:23) — kao što je Hristos u svojoj božanskoj prirodi bio sveznajuć (Jovan 2:24), sveprisutan (Jovan 1:48) i svemoguć (Jovan 11) — sve je to iskusila jedna ličnost Isusa Hrista.

Evo važne tačke: Obe Hristove prirode dolaze do izražaja u mnogim događajima zabeleženim u jevanđeljima. Na primer, Hristov početni prilazak smokvi da ubere i pojede smokvu kako bi utolio glad odražavao je prirodno neznanje ljudskog uma (Matej 21:19a). (To jest, u svom čovečanstvu on izdaleka nije znao da na tom drvetu nema ploda.) Ali je zatim odmah otkrio svoju božansku svemoć time što je učinio da drvo usahne (19b).

Drugom prilikom, Isus je u svom božanskom sveznanju znao da je njegov prijatelj Lazar umro i krenuo je u Vitaniju (Jovan 11:11). Kada je stigao u Vitaniju, pitao je (u svojoj ljudskosti, ne vršeći sveznanje) gde su položili Lazara (34). Robert Rejmond primećuje da je „kao Bogočovek, [Isus] istovremeno sveznajuć kao Bog (zajedno sa ostalim ličnostima Božanstva) i neznalica u pogledu nekih stvari kao čovek (zajedno sa ostalim pripadnicima ljudskog roda)“.95

Sve ovo služi kao pozadina za pravilno razumevanje Isusove izjave u Marku 13:32: „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Isus je ovde govorio sa stanovišta svog čovečanstva. U svom čovečanstvu Isus nije bio sveznajuć, nego je bio ograničen u razumevanju kao i sva ljudska bića. Da je govorio iz perspektive svog božanstva, ne bi rekao isto.

A jevanđeoski izveštaji jasno pokazuju da je Hristos u različito vreme delovao pod pretežnim uticajem jedne ili druge od svoje dve prirode. Zaista, Hristos je delovao u ljudskoj sferi u meri u kojoj je to bilo nužno da ostvari svoju zemaljsku svrhu određenu u večnom planu spasenja. Istovremeno, delovao je u božanskoj sferi u meri u kojoj je to bilo moguće u razdoblju njegovog poniženja (Filipljanima 2:6-9).

Sada, presudno je da Jehovinom svedoku ukažete da je Sveto pismo obilato jasno u tome da je Isus u svojoj božanskoj prirodi sveznajuć — isto tako sveznajuć kao i Otac. Apostol Jovan je o Isusu rekao: „I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ (Jovan 2:25). Isusovi učenici rekli su: „Sada znamo da sve znaš, i ne treba da te ko pita. Po tome vjerujemo da ti od Boga iziđe.“ (16:30, kurziv dodat). Posle vaskrsenja, kada je Isus po treći put pitao Petra da li ga voli, Petar je odgovorio: „Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim.“ (21:17, kurziv dodat).

Biblista Tomas Šulc (Thomas Schultz) pružio je odličan sažetak obimnih dokaza za Hristovo sveznanje:

Prvo, on zna unutrašnje misli i sećanja čoveka, sposobnost svojstvenu Bogu (1. Carevima 8:39; Jeremija 17:9-16). Video je zlo u srcima književnika (Matej 9:4); unapred je znao one koji će ga odbaciti (Jovan 6:64) i one koji će ga slediti (Jovan 10:14). Mogao je da čita srca svakog muškarca i žene (Marko 2:8; Jovan 1:48; 2:24, 25; 4:16-19; Dela apostolska 1:24; 1. Korinćanima 4:5; Otkrivenje 2:18-23). Puki čovek ne može ništa više od inteligentne pretpostavke o tome šta je u srcima i umovima drugih.

Drugo, Hristos ima znanje o drugim činjenicama koje prevazilazi moguće shvatanje bilo kog čoveka. Znao je tačno gde su ribe u vodi (Luka 5:4, 6; Jovan 21:6-11) i znao je tačno koja riba sadrži novčić (Matej 17:27). Znao je buduće događaje (Jovan 11:11; 18:4), pojedinosti na koje će se naići (Matej 21:2-4), i znao je da je Lazar umro (Jovan 11:14).

Treće, posedovao je unutrašnje znanje o Božanstvu, koje pokazuje najprisnije moguće zajedništvo sa Bogom kao i savršeno znanje. On poznaje Oca kao što Otac poznaje njega (Matej 11:27; Jovan 7:29; 8:55; 10:15; 17:25).

Četvrto i krunsko učenje Svetog pisma u ovom pravcu jeste to da Hristos zna sve (Jovan 16:30; 21:17) i da su u njemu skrivena sva blaga mudrosti i znanja (Kološanima 2:3).96

Svakako, ključni dokaz za Hristovo sveznanje jeste činjenica da on čuje i odgovara na molitve svog naroda. „Kada je Isus za sebe polagao pravo na to da čuje i odgovara na molitve svojih učenika“, kaže Robert Rejmond, „polagao je pravo na sveznanje. Onaj ko može da čuje nebrojene molitve svojih učenika — upućivane mu noću i danju, iz dana u dan kroz vekove — da svaku molbu nepogrešivo poveže sa njenim moliocem i da na svaku odgovori u skladu sa božanskim umom i voljom, morao bi i sam biti sveznajuć.“97 (Reasoning from the Scriptures with the Jehovah’s Witnesses [Harvest House Publishers, 1983], 5. Is Christ Inferior to the Father?, str. 167-170; naglašavanje moje)

94 Should You Believe in the Trinity?, str. 19.

95 Reymond, Jesus, Divine Messiah: The New Testament Witness, str. 80.

96 Navedeno u McDowell i Larson, str. 54.

97 Reymond, Jesus, Divine Messiah: The New Testament Witness, str. 122. (Isto, str. 190)

Dvojica evangelikalnih naučnika koje sam ranije naveo usvajaju slično objašnjenje:

BIBLIJSKI TEMELJ UČENJA O DVEMA PRIRODAMA

Ranije u ovom poglavlju pomenuli smo da je jedno od Božjih svojstava to da je on saznatljiv, a ipak nedokučiv (Isaija 40:18). Isto se može reći i za Isusa Hrista. Iako možemo znati ponešto o Hristu, on u izvesnoj meri ostaje neistraživ i nedokučiv. Sam Isus je jednom rekao: „niko ne zna Sina do Otac“ (Matej 11:27; up. Luka 10:22). Petar ne bi prepoznao Isusov identitet kao Sina Božjeg da mu ga Otac nije otkrio (Matej 16:16–17), pa čak i pošto je to shvatio, Petar je očigledno bio veoma daleko od toga da zaista razume Isusa. Što više saznajemo o Isusu, to nam se čini zapanjujućijim i paradoksalnijim. Poznajemo ga verom, i jednoga dana ćemo ga videti i poznavati bez naših sadašnjih nedostataka u razumevanju, ali ga nikada nećemo poznavati iscrpno.

Tabela 9. Paradoksalna Ličnost

Pretpostavimo da je beskonačni Tvorac vaseljene uzeo na sebe konačnu, ljudsku prirodu, odrastao od detinjstva do zrelosti i delio sa nama naša uobičajena ljudska iskustva rada i igre, budnosti i sna, jela i pića, učenja i rastenja. Da li bismo očekivali da razumemo kako on može u punoći iskusiti naše čovečanstvo i ipak biti Bog? Naravno da ne. Očekivali bismo paradokse, na svakom koraku, u pogledu njegovih svojstava. Upravo to i nalazimo (vidi Tabelu 9). S druge strane, da je Isus bio samo veliko ljudsko biće, ili čak anđeo koji je nekako postao ljudsko biće, ne bismo očekivali da bude suštinski nedokučiva ličnost. Upravo zato što je Isus i Bog i čovek, on je najizrazitija, paradoksalna ličnost. (Bouman i Komoševski, Poglavlje 16: The Paradoxical Person, str. 321-322; naglašavanje moje)

I:

Božanska svojstva

Budući da anđeli nose izvesnu sličnost sa Bogom kao nebeski duhovi i da su ljudska bića stvorena po Božjem obličju, elementi sličnosti sa Bogom ne dokazuju božanstvo. Slično tome, sličnost sa anđelima ne čini nekoga anđelom. Međutim, ako neka ličnost poseduje svojstva koja su jedinstvena za Boga, ili ako je njena sličnost sa Bogom potpuna, celovita i savršena, to su uverljivi pokazatelji da je ta ličnost božanstvo.

Biblijski dokaz za Hristovo božanstvo iz njegovih svojstava usložnjava činjenica da Hristos nije samo božanski nego je božanska ličnost koja je postala ljudsko biće. Novi zavet stoga pripisuje ovaploćenom Sinu osobine tipične za sva ljudska bića. Tako je Isus rođen; rastao je (i time se menjao); iskusio je glad, žeđ, san i druga telesna ograničenja; čak je priznao granice onoga što zna (Marko 13:32).

Ipak, Novi zavet takođe pripisuje Hristu osobine koje pokazuju da je on i nešto daleko veće od ljudskog bića, i zaista pokazuju da je Bog. Punoća onoga što znači biti Bog otelovljena je u Isusu Hristu (Kološanima 1:19; 2:9). Sin je potpuno, savršeno nalik Bogu Ocu (Jovan 14:9; Kološanima 1:15; Jevrejima 1:3). Postojao je pre svega stvorenja i večan je, nestvoren i nepromenljiv (Jovan 1:1–3; Kološanima 1:15–17; Jevrejima 1:2, 10–12; 13:8). Njegov moralni karakter, a naročito njegova ljubav, savršeno je Božji (Rimljanima 8:35–39; Otkrivenje 1:4). Njegova svemoć podrazumeva se u njegovom delu stvaranja i promisliteljskog održavanja vaseljene (Kološanima 1:16–17; Jevrejima 1:2–3); ta ista sila postala je ovaploćena, paradoksalno ponižena u slabosti radi našeg spasenja (1. Korinćanima 1:23–24; 2. Korinćanima 12:9). On je sveprisutan (Matej 18:20; 28:20) pa čak i sveznajuć (Jovan 16:30–31; Dela apostolska 1:24; Otkrivenje 2:23), kao što, naravno, mora biti onaj ko je stvorio kosmos. Kao i Bog, on je izvan našeg poimanja (Matej 11:27). (Isto, Deo 5: The Lamb upon His Throne: Jesus’ Divine Seat, Zaključak: The Case for the Incarnate Christ, str. 753; naglašavanje moje)

Prema tome, ni Marko 13:32, ni Matej 24:36, ni Filipljanima 2:7 ne poriču da je Hristos ostao potpuno sveznajuć, sveprisutan i/ili svemoguć dok je bio na zemlji kao ljudsko biće pre svog vaskrsenja. Bogomnadahnuto Sveto pismo odlučno potvrđuje da je Isus Bogočovek koji je posedovao (i i dalje poseduje) dva skupa svojstava i osobina potpuno, savršeno i istovremeno, dok je bio na zemlji, pa i sada, posle svog telesnog vaznesenja na nebo nakon vaskrsenja.