Palestinski Jevreji iz 1. veka obožavaju Isusa kao JHVH!
Jedan od najjasnijih dokaza da su Isusa njegovi jevrejski sledbenici u Izraelu i Jerusalimu već obožavali kao JHVH dolazi iz onoga što je apostol Pavle napisao u svojoj prvoj poslanici Korinćanima. Naučnici je obično datiraju u vreme oko 53-55. godine nove ere, manje od 20 godina posle Isusovog fizičkog, telesnog vaskrsenja.
Na kraju poslanice, Pavle izbija u molitvu vaskrslom Isusu, i to služeći se aramejskim izrazom. Apostol čak transliteruje aramejsku frazu za svoju publiku koja govori grčki:
„Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema.“[a] Marana tha. „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ 1. Korinćanima 16:22-23
Fusnote
16:22 Proklet: doslovno, „anatema”. Ovaj izraz (up. 1. Korinćanima 12:3) jeste formula za isključenje iz zajednice; ovde može podrazumevati poziv na samoispitivanje pre slavljenja Evharistije, u pripremi za dolazak i sud Gospodnji (up. 1. Korinćanima 11:17–34). Marana tha: aramejski izraz, verovatno korišćen u ranohrišćanskoj liturgiji. Kako se ovde razume („O Gospode, dođi!”), to je molitva za skori povratak Hrista. Ako se aramejske reči podele drugačije (Maran atha, „Naš Gospod je došao”), postaje veroispovedna izjava. Prvo tumačenje potkrepljuje ono što izgleda kao grčki ekvivalent ovog usklika u Otkrivenju 22:20 „Amin, da dođi, Gospode Isuse!“ New American Bible Revised Edition (NABRE; naglasak moj)
„Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema.“[a] „Maran ata.“ 1. Korinćanima 16:22
Fusnote
1. Korinćanima 16:22 Proklet: = „anatema”, odvojen od zajednice. O Gospode, dođi!: na aramejskom Marana tha: liturgijski usklik u zajednicama Palestine koje su govorile aramejski. New Catholic Bible (NCB; naglasak moj)
Činjenica da se Pavle služi aramejskim izrazom da bi prizvao uzvišenog i nebeskog Hrista pred publikom koja govori grčki, a da pritom ne mora da objašnjava njegovo značenje, ukazuje na to da je to već bilo duboko ukorenjeno u zajedničkom obožavanju ranih hrišćana. To pokazuje da je obožavanje Hrista počelo među njegovim jevrejskim sledbenicima koji su govorili aramejski, a zatim je preneto i predato njihovim obraćenicima iz neznaboštva.
Imamo još jedan rani izvor koji to potvrđuje, naime Didahi, koji je možda napisan sredinom prvog veka, te je stoga sastavljen dok su neki od apostola još bili živi. Didahi je priručnik koji podrobno izlaže šta u hrišćanskom životu treba a šta ne treba činiti, kao i prakse koje su Crkve trebale da drže i način na koji su ih držale.
Obratite pažnju na to šta ovaj dokument kaže u pogledu primanja Evharistije i Hristovog povratka da sudi antihristu:
Glava 10. Molitva posle pričešća
A pošto se nasitite, ovako zahvaljujte: Zahvaljujemo Ti, sveti Oče, za sveto ime Tvoje koje si nastanio u srcima našim, i za poznanje i veru i besmrtnost, koje si nam obznanio kroz Isusa, Slugu Tvoga (tou paidos sou); Tebi slava doveka. Ti, Vladiko svemogući, stvorio si sve radi imena Svoga; hranu i piće dao si ljudima na uživanje, da bi Ti zahvaljivali; a nama si darovao duhovnu hranu i piće i život večni kroz Slugu Tvoga (tou paidos sou). Pre svega Ti zahvaljujemo što si moćan; Tebi slava doveka. Seti se, Gospode, Crkve Svoje, da je izbaviš od svakoga zla i da je usavršiš u ljubavi Svojoj, i saberi je od četiri vetra, osvećenu za Carstvo Svoje koje si joj pripremio; jer Tvoja je sila i slava doveka. Neka dođe milost, i neka prođe ovaj svet. Osana Bogu (Sinu) Davidovom! Ako je ko svet, neka dođe; ako nije, neka se pokaje. Maran atha****. Amin. Ali dopustite prorocima da zahvaljuju koliko god žele...
Glava 16. Budnost; Dolazak Gospodnji
Bdite radi života svoga. Neka se ne gase svetiljke vaše, niti neka se raspašu bedra vaša; nego budite spremni, jer ne znate čas u koji dolazi Gospod naš. Matej 24:42 Nego se često sabirajte, tražeći ono što priliči dušama vašim: jer vam celo vreme vere vaše neće koristiti, ako ne budete usavršeni u poslednje vreme. Jer u poslednje dane umnožiće se lažni proroci i kvaritelji, i ovce će se pretvoriti u vukove, a ljubav će se pretvoriti u mržnju; Matej 24:11-12 jer kada bezakonje uzraste, mrzeće i goniće i izdavati jedni druge, Matej 24:10 a tada će se pojaviti svetski zavodnik kao Sin Božji, i činiće znake i čudesa, i zemlja će biti predata u ruke njegove, i činiće bezakonja kakva se nikada nisu dogodila od početka. Tada će tvorevina ljudska doći u oganj iskušenja, i mnogi će se sablazniti i propasti; ali koji istraju u veri svojoj biće spaseni od same kletve. A tada će se pojaviti znaci istine; prvo, znak rasprostiranja na nebu; zatim znak zvuka trube; i treći, vaskrsenje mrtvih; ali ne svih, nego kao što je rečeno: Doći će Gospod i svi sveti s Njim (exei kyrios kai pantes hoi hagioi meth autou****). Tada će svet videti Gospoda kako dolazi na oblacima nebeskim. (Didahi)
Ovde priručnik na vaskrslog Hrista primenjuje same reči grčkog prevoda proroštva proroka Zaharije o dolasku JHVH na zemlju sa svim njegovim svetima:
„Gospod Bog moj“ (exei kyrios ho theos mou kai pantes hoi hagioi meth autou) „doći će Gospod Bog moj, i svi će Sveti biti s tobom“ Zaharija 14:5 LXX
Pogled na prevod Zaharijinog hebrejskog teksta pokazuje koliko je ova veza sa Isusom izuzetna:
„Evo, ide dan Gospodnji, i plijen će se tvoj razdijeliti usred tebe. Jer ću skupiti sve narode na Jerusalim u boj, i grad će se uzeti, i kuće oplijeniti i žene osramotiti, i polovina će grada otići u ropstvo, a ostali narod neće se istrijebiti iz grada. Jer će Gospod izaći, i vojevaće na narode kao što vojuje na dan kad je boj. I noge će njegove stati u taj dan na gori Maslinskoj koja je prema Jerusalimu s istoka, i gora će se Maslinska raspasti po srijedi na istok i na zapad da će biti prodol vrlo velika, i polovina će gore ustupiti na sjever a polovina na jug. I bježaćete u prodol gorsku, jer će prodol gorska dopirati do Asala, i bježaćete kao što bježaste od trusa u vrijeme Ozije, cara Judina; i doći će Gospod Bog moj, i svi će Sveti biti s tobom.“... „I Gospod će biti Car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno.“... „I ko god ostane od svijeh naroda koji dođu na Jerusalim, svak će dolaziti od godine do godine da se pokloni Caru Gospodu nad vojskama i da praznuje praznik sjenica. I ako koji od plemena zemaljskih ne bi došli u Jerusalim da se poklone Caru Gospodu nad vojskama, na njih neće biti dažda;“ Zaharija 14:1-5, 9, 16-17
JHVH je taj koji silazi na Maslinsku goru da bi prebivao u Jerusalimu i tako započeo svoju vladavinu kao Car nad svom zemljom.
A ipak, Isusovi jevrejski sledbenici objavljivali su da je Isus taj JHVH čije će noge stupiti na Maslinsku goru kada se vrati sa svojim svetima da ubije antihrista i da sudi živima i mrtvima:
„I ovo rekavši, dok oni gledahu, podiže se, i uze ga oblak ispred očiju njihovih. I dok netremice gledahu za njim kako ide na nebo, gle, dva čovjeka u haljinama bijelim stadoše pored njih, I oni rekoše: Ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas vaznese na nebo, tako će isto doći kao što ga vidjeste da odlazi na nebo. Tada se vratiše u Jerusalim sa gore zvane Maslinska, koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda.“ Dela apostolska 1:9-12
„Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo.“ 2. Korinćanima 5:10
„Da bi se utvrdila srca vaša neporočna u svetosti pred Bogom i Ocem našim o dolasku Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima njegovim.“ 1. Solunjanima 3:13
„To je znak pravednoga suda Božijega, da se udostojite Carstva Božijega, za koje i stradate, Pošto je pravedno u Boga da uzvrati muku onima koji vas muče, A vama stradalnicima spokojstvo sa nama kada se javi s neba Gospod Isus s anđelima sile svoje, U ognju plamenome, koji će osuditi one koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se Jevanđelju Gospoda našega Isusa Hrista. Takvi će biti osuđeni na vječnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile njegove, Kada dođe u onaj Dan da se proslavi u svetima svojima i pokaže se divan u svima vjerujućima, jer povjerovaste svjedočanstvu našemu.“ 2. Solunjanima 1:5-10
„Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najprije ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovjek bezakonja, sin pogibli, Koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, tako da će sam sjesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog. Zar ne pamtite da sam vam ovo kazivao još kad sam bio kod vas? I sad znate šta ga zadržava da se ne javi do u svoje vrijeme. Jer tajna bezakonja već djejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i uništiti pojavom svoga prisustva;“ 2. Solunjanima 2:3-8
„Ja te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim“... „Jer ja se već prinosim na žrtvu, i vrijeme mojega odlaska nastade. Dobar rat ratovah, trku završih, vjeru održah. Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak njegov.“... „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. Neka im se ne uračuna! Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propovijed i da čuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih. I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko; Njemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ 2. Timoteju 4:1, 6-8, 16-18
Još jednom, Isus će učiniti ono što, kako Jevrejska Biblija izričito uči, JHVH dolazi da učini:
„Rijeke neka pljeskaju rukama; skupa gore nek se raduju Pred licem Gospodnjim; jer ide da sudi zemlji; sudiće vaseljeni pravedno i narodima vjerno.“ Psalam 98:8-9
„Neka skače polje i sve što je na njemu; tada nek se raduju sva drveta šumska Pred licem Gospodnjim; jer ide, jer ide da sudi zemlji. Sudiće vaseljeni po pravdi, i narodima po istini svojoj.“ Psalam 96:12-13
„Pred licem Gospodnjim“ (tou kyriou): „jer ide“ (hoti erchetai), „jer ide“ (hoti erchetai) „da sudi zemlji. Sudiće vaseljeni po pravdi, i narodima po istini svojoj.“ Psalam 95:13 LXX
Vraćajući se na početnu tačku, aramejski izraz koji je Pavle upotrebio, Marana tha, jasan je pokazatelj da je obožavanje Isusa kao ovaploćenog JHVH započelo među njegovim jevrejskim sledbenicima u Jerusalimu. To je činjenica koju naučnici i teolozi ne osporavaju, kao što pokazuju navodi koji slede. Sav naglasak biće moj:
... Kao što ću podrobno izložiti, najranija liturgijska molitva koju je koristila sasvim prvobitna crkva u Palestini bila je aramejska formula, marana tha. Isus i njegovi učenici govorili su aramejski, a ova molitva nije bila učtivo oslovljavanje cenjenog učitelja. Aramejska reč mar mogla je značiti „gospodine” ili „božanski vladar”, ali molitva nema nikakvog smisla ukoliko nije upućena učitelju sa božanskim svojstvima. Kao što je C. D. Moule naglasio:
Ne prizivate mrtvog rabina da „dođe” (marana tha); a pošto je dokazivo moguće da mar označava i božansko ili transcendentno biće, izgleda da je u ovom kontekstu to i moralo činiti. Obrnuto, i kyrios se mogao primenjivati na ljude . . . ali je nosio transcendentne prizvuke u jevrejskom hrišćanstvu grčkog govornog područja, od kojeg su neznabožački krugovi morali primiti svoju najraniju pouku; bio je tesno povezan sa samim Bogom.3
Pobožne prakse prvobitne crkve, za koje postoje značajni dokazi, jasno pokazuju da je Isus obožavan kao božanski od samog početka hrišćanskog pokreta. To je naprosto zapanjujuće, s obzirom na to da je ta praksa obožavanja izbila u kontekstu isključivog monoteističkog judaizma i da rani učenici to obožavanje nisu videli kao nesaglasno sa judaizmom, već kao ispunjenje jevrejskog proroštva. (Dean L. Overman, A Case for the Divinity of Jesus: Examining the Earliest Evidence [Rowman & Littlefield Publishers, 2009], str. 19-20)
2.5 NAJSTARIJA MOLITVA RANOHRIŠĆANSKE ZAJEDNICE KOJU POSEDUJEMO JESTE ARAMEJSKA MOLITVA ISUSU KAO BOŽANSKOM, MARANA THA****.
Značajan dokaz da je Isus obožavan kao božanski u pobožnom obrascu najranije crkve pruža veoma rani datum aramejske molitve marana tha. Isus i njegovi prvi učenici govorili su aramejski,14 a i najranije palestinske crkve govorile su aramejski.15 Aramejska reč mar (i izvedenice poput myrh) ima u suštini isto značenje kao grčka reč kyrios. Mar znači „Gospod” i bila je uobičajeno učtivo oslovljavanje koje izražava poštovanje, kakvo bi se moglo upotrebiti za cenjenog učitelja ili rabina, ali je moglo značiti i božanskog vladara.
Aramejska fraza marana tha najstarija je liturgijska formula poznata proučavaocima Novog zaveta. To je najdrevnija molitva prvobitne crkve koju posedujemo i pojavljuje se u Pavlovoj poslanici crkvi u Korintu, koja je govorila grčki, napisanoj otprilike dve decenije posle raspeća Isusovog. U Prvoj Korinćanima 16:22 Pavle ovaj aramejski izraz uključuje na kraju tog stiha, pišući na aramejskom: „Marana tha!”, što znači: „Neka dođe (naš) Gospod!” Kao što ćemo videti, upravo u značenju reči mar kao božanskog vladara imamo veoma rani dokaz da je najranija hrišćanska crkva, crkva u Palestini, obožavala Isusa kao Boga. To obožavanje u Palestini prethodilo je svakom uticaju crkve u Antiohiji ili drugih središta helenističke kulture. Pavle ga preuzima i ono je pre-pavlovsko, poteklo od ranih Isusovih sledbenika koji su govorili aramejski. (Isto, str. 25-26)
I:
Prilazeći ovom pitanju treba da primetimo da je jedan od Pavlovih učestalih naglasaka u 1. Korinćanima taj da sektaški stavovi nemaju mesta, i da su on i druge vođe poput Kife (povezanog sa Jerusalimom) i Apolosa (za koga Pavle kaže da nadograđuje njegovo delo među neznabošcima u 3:5-9 i da dolazi u Korint u 16:12, a koji se u Delima apostolskim 18:24 takođe povezuje sa dijasporskim sredinama) uključeni u zajednički verski poduhvat (npr. 1. Korinćanima 1:10-15; 3-5-23; 4:1-7). Primetili smo da je taj naglasak na zajedničkoj tradiciji temeljnih verovanja i hristoloških tvrdnji izražen u 15:1-7. Vredi se setiti i toga da u 16:1-4 Pavle izričito podseća Korinćane na svoj prilog za Jerusalim, i da na kraju ove poslanice navodi aramejski priziv, maranatha (o kojem ću uskoro još govoriti), čiji je semitski i tradicionalni pečat verovatno nameran. Sve ovo ukazuje na Pavlovu brigu da se suprotstavi izvesnim neprihvatljivim novotarijama u Korintu tako što će ponovo potvrditi tradicionalna verovanja i prakse koje povezuju jevrejske i neznabožačke krugove hrišćanskog pokreta. Smatram da bi toj brizi loše poslužilo navođenje verovanja i liturgijskih praksi koje nisu podržavali tako važni krugovi kao što je jerusalimska crkva, a koje su bile novotarije svojstvene samo nekim drugim delovima ranohrišćanskog pokreta.31
Zaista, u uvodnim rečenicama 1. Korinćanima Pavle se obraća primaocima kao onima koji su „sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista“ (1:2), čime liturgijsku praksu poznatu Korinćanima (da „prizivaju ime” Isusovo) izričito čini i opšte svojstvenom vernicima bez obzira na mesto („na svakome mestu”). Primetili smo da su jevrejsko-hrišćanski kritičari Pavla, koji su tvrdili da imaju veze sa Jerusalimom, ulazili u pavlovske crkve poput Korinta sa kritičkom namerom. Pavle bi stoga bio prilično nerazuman da nešto što judejski vernici nisu prihvatali proglasi za sveopšte zajedničku liturgijsku praksu. Da je to učinio, izložio bi se napadu. Da ponovim ranije iznetu misao: judejski jevrejski hrišćani, oblikovani dobro posvedočenom jevrejskom brigom da se izbegne obožavanje bilo koje ličnosti osim jednoga Boga, zacelo ne bi mogli odobriti kultno poštovanje Isusa koje se upražnjavalo u Korintu i koje je bilo svojstveno pavlovskom hrišćanstvu da ono nije bilo i deo njihovog sopstvenog zajedničkog pobožnog života. Pa ipak, sudeći po pitanjima kojima je Pavle prinuđen da se bavi u korintskoj prepisci, nije bilo prigovora po tom pitanju. Razumniji zaključak je, dakle, da prigovora nije bilo zato što je to kultno poštovanje Isusa zapravo bilo zajednički pobožni obrazac judejskih i pavlovskih krugova.'
Kao potkrepljenje ovog suda, vraćam se onom naročito upečatljivom dokazu da je Isus prizivan u kultnom okruženju vernika koji su govorili aramejski — prizivu Isusa koji Pavle navodi u 1. Korinćanima 16:22, maranatha.32 Iako je reč o malom predmetu rane pobožne prakse, njegov značaj i smisao opravdavaju opširniju raspravu. Prvo, ovaj izraz očigledno potiče iz kultnog života hrišćana koji su govorili aramejski, i verovatno je molitvena/prizivna formula. To je u skladu sa njegovim pojavljivanjem na kraju ove poslanice, jer je Pavle karakteristično koristio liturgijske izraze na početku i na kraju svojih poslanica. Štaviše, isti izraz pojavljuje se i u našoj najranijoj sačuvanoj zbirci hrišćanskog bogoslužbenog materijala, Didahiju, kao deo molitve koja se prinosi na kraju evharistijske trpeze (10.6). Takođe, ekvivalentan grčki izraz pojavljuje se u Otkrivenju 22:20 („da dođi, Gospode Isuse“), gde je i on očigledno molitveni priziv.
Drugo, ovaj kultni priziv upućen je uzvišenom Isusu.33 Izraz maranatha tako je jasan dokaz zajedničke kultne pobožnosti prema Isusu u aramejskim krugovima u kojima se izraz prvi put pojavio. Važnija od filoloških rasprava o konotaciji aramejskog izraza mar (gospod) i o tome da li je korišćen kao božanska titula (jeste) jeste činjenica da izraz predstavlja kultni priziv Isusa. Jer to pokazuje da je on bio primalac pobožnosti na bogoslužbenom sabranju vernika koji su govorili aramejski, u najranijim decenijama hrišćanskog pokreta.34
Jedino ozbiljno pitanje u vezi sa izrazom maranatha jeste njegovo geografsko poreklo: da li dolazi iz judejskih krugova poput jerusalimske crkve, ili se (kao što se ponekad tvrdilo) pojavio u navodno sasvim drugačijoj vrsti hrišćanstva, u mestima poput Antiohije ili u inače nepoznatim grupama u „severnoj Siriji”? 35 Imam dve napomene kao odgovor na to pitanje.
Prvo, krugovi na koje Pavle upućuje svoje neznabožačke obraćenike i sa kojima nastoji da poveže svoje zajednice jesu izričito judejski jevrejsko-hrišćanski krugovi, a Jerusalim je taj koji Pavle više puta beleži kao onaj koji ima istorijsko prvenstvo, kao što smo već primetili (npr. judejski vernici navedeni u 1. Solunjanima 2:14-16; važnost saglasnosti sa jerusalimskim vođama u Galatima 2:1-10; duhovna dužnost neznabožačkih hrišćana prema jerusalimskim hrišćanima u Rimljanima 15:25-27; važnost darežljivog izraza solidarnosti sa jerusalimskim hrišćanima u 2. Korinćanima 8-9; njegovo geografsko određenje širenja jevanđelja od Jerusalima u Rimljanima 15:19). Nasuprot tome, Antiohija i sve druge zajednice za koje neki naučnici pretpostavljaju da su imale formativni uticaj na „kult Hrista” nikada se u Pavlovim poslanicama izričito ne navode kao suvernici sa kojima on naročito unapređuje solidarnost, kao uzori za njegove obraćenike, niti kao središta kojima pridaje bilo kakav poseban značaj ili duhovnu dužnost. Ukratko, nemamo osnova da mislimo da je Pavle smatrao kako hrišćanski krugovi u Antiohiji i Siriji imaju bilo kakav poseban značaj za obrasce pobožnosti i verovanja. Naprotiv, sve upućuje na to da je Pavle unapređivao opipljive veze i osećaj zajedničkog verskog poduhvata između svojih zajednica i posebno judejskih hrišćanskih krugova. Stoga se čini verovatnijim da je Pavle svoje zajednice naučio aramejskim liturgijskim izrazima koje pominje u svojim poslanicama (maranatha, a takođe i Abba u Galatima 4:6; Rimljanima 8:15) zato što su dolazili iz judejskih krugova sa kojima je nastojao da neguje osećaj duhovne povezanosti među svojim crkvama.
Drugo, ako je „kult Hrista” bio značajan otklon od verovanja i prakse „palestinske prvobitne zajednice” kako ju je prikazao Buse, i/ili judejskog „Isusovog naroda” koji je novije prikazao Mek, trebalo bi da očekujemo da nađemo dokaze o prigovorima judejskih vernika. Ćutanje koje sam već primetio po tom pitanju mnogo govori.
Iz tih razloga, dakle, ma koliko to bilo neprijatno za izvesna omiljena mišljenja, verovatniji odgovor na pitanje o izvornom poreklu ovog aramejskog liturgijskog izraza, maranatha, i verovatnija matica kultne pobožnosti prema Isusu koju taj izraz odražava, jeste judejsko hrišćanstvo, a posebno jerusalimska crkva. Treba priznati da to znači da se u zapanjujuće kratkom vremenskom razdoblju pojavio ovaj izrazito novi kultni obrazac, i to među krugovima sastavljenim od ljudi čija ih verska tradicija nije predisponirala za takvo kultno poštovanje ličnosti osim jednoga Boga. Kasnije u ovom poglavlju razmotrićemo šta je moglo podstaći ovaj upadljivi razvoj; moja poenta ovde jeste da nas dokazi primoravaju da ga smestimo zapanjujuće rano. Za kasnije u ovom poglavlju ostavljam pitanje da li je bilo drugih krugova judejskih Isusovih sledbenika među kojima se ova kultna pobožnost prema Isusu nije upražnjavala. Moja poenta ovde jeste da je pobožnost prema Hristu koju je Pavle unapređivao izgleda imala svoje poreklo bar u nekim krugovima judejskog hrišćanstva koji su uključivali Jerusalim.
31. Kao što su Hengel i Švemer primetili, naročito je u Rimljanima najverovatnije da je Pavle prizivao tradicije za koje je znao da će ih rimski hrišćani prepoznati kao povezane sa Jerusalimom. Blago rečeno, naročito u Rimljanima nije se imalo šta dobiti navođenjem tradicija koje bi Jerusalim odbacio!
32. Rasprava Oskara Kulmana o maranatha i kultnom životu palestinskih jevrejsko-hrišćanskih krugova u The Christology of the New Testament, prerađeno izd. (Philadelphia: Westminster, 1963; nemačko izd., 1957), 203-15, ostaje neizostavno štivo o toj temi.
33. Buseove promenljive i očajničke pokušaje da izbegne očiglednu snagu izraza maranatha (za kojim je pošao i Bultman) razmatra Kulman, Christology, 213-14.
34. O upotrebama reči mar vidi sada J. A. Fitzmyer, „The Semitic Background of the New Testament Kyrios Title”, u njegovom A Wandering Aramean: Collected Aramaic Essays, SBLMS 25 (Missoula: Scholars, 1979), naročito 123-25. Postoji i retko primećivana referenca na taj izraz kao titulu kraljevskog usklika kod Filona, Flaccus 36-39, gde Aleksandrijci ismevaju Agripu u parodiji.
35. Buse (npr. 119-38) zastupao je „helenističke zajednice u Antiohiji, Damasku i Tarsu” kao maticu obožavanja Isusa, a u svom poslednjem gledištu o toj temi predložio je da je maranatha bila aramejski prevod liturgijskog izraza koji je nastao na grčkom! Barton Mek zauzima u suštini isto neverovatno gledište o poreklu „kulta Hrista” u A Myth of Innocence: Mark and Christian Origins (Philadelphia: Fortress, 1988), 98-102. O tom pitanju vidi sada naročito Hengel i Švemer, 279-91. (Larry W. Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [Wm. B. Eerdmans Publishing Co., 14. septembar 2005], str. 172-175)
Napokon:
Dokazi koji dolaze iz palestinskih aramejskih i hebrejskih tekstova, a tiču se ovog pitanja, sada po mom mišljenju podupiru drugo od gore iznetih gledišta: da je apsolutna upotreba reči kyrios za Isusa izvorno imala palestinsko-semitsku religijsku pozadinu. Argumente sam u celini izložio u članku u Konzelmanovom Festschrift-u.11 Na osnovu raznovrsnih danas dostupnih dokaza čini se sasvim verovatnim da je među Jevrejima Palestine, kako onima semitskog tako i onima grčkog govornog područja, postojao začetak običaja da se Jahve naziva 'adon, mare****, ili kyrios. Hebrejski dokazi navedeni su iz Psalma 114:7 u kanonskom psaltiru, iz Psalma 151:4 (u 11QPs a 28:7-8) i iz devterokanonskog Siraha 10:7. Grčki dokazi mogu se naći kod Josifa Flavija, Ant. 20.4,2 §90; 13.3,1 §68 (u ovom drugom slučaju čak i u navodu iz Isaije 19:19); a takođe i kod Filona (Demut, nom. 2 § 12; Quisrer. div. heres 6 §22-29; Desomn. 1.63), ako mi bude dopušteno da dodam nepalestinski izvor. Aramejski dokazi navedeni su iz dva kumranska teksta: (a) 11QtgJob 24:6-7, koji prevodi Jova 34:12, „Doista, Bog ne radi zlo i Svemogući ne izvrće pravde.“ Na aramejskom to postaje: hk‘n sd' 'lh' I ysqr wmr _y‘wt dyn_\ „Da li će Bog zaista postupiti podmuklo, i hoće li Gospod [izvrnuti pravdu]?”12 Ovde apsolutni oblik mare'****, „Gospod”, stoji u paralelizmu sa 'elaha****\ „Bog.” Mare' ovde nije prevod reči Yhwh, nego reči sadday, jer se tetragram u Knjizi o Jovu koristi samo u prologu, epilogu i završnom govoru Jahvea, dok ga u dijalozima knjige praktično nema.13 Još jedan primer apsolutne upotrebe reči „Gospod” može se naći u Genezi apokrifon iz kumranske pećine 1: bryk 'nth Ί ‘lywn mry Ikwl ‘lmym dy 'nth mrh wslyt‘l kwl', „Blagosloven si Ti, o Bože Svevišnji, Gospode moj za sve vekove; jer Ti si Gospod i vladar nad svime” (lQapGen 20:12-13; up. i 20:15).14 U tim primerima, koje sam već ranije izneo, titula za Boga nalazi se ne samo u apsolutnoj upotrebi, već i u apsolutnom stanju imenice na aramejskom, mr’/mrh. Sada, međutim, u novom enohovskom materijalu iz kumranske pećine 4, imamo jasan primer apsolutne upotrebe titule za Boga u emfatičkom stanju imenice, marya’. Nalazi se u 4QEnb 1 iv 5: [wlgbry'l ‘mr m]ry 'z[l n’ ‘l mmzry . . .], „[A Gavrilu] je [G]ospod [rekao]: ‘I[di sada k kopiladi . . .’]”.15 Štaviše, ono što je ovde upadljivo jeste da grčki prevod Enoha, koji je sačuvan za ovaj deo 1. Enohove (10:9), glasi: kai to Gabriel eipen ho KS.16 Iako u ovom aramejskom tekstu nedostaje prvo slovo reči mry’, ono je ipak sa sigurnošću obnovljeno na osnovu grčke verzije. Često smo pretpostavljali da bi emfatički oblik imenice bio pisan sa završnim radikalom yodh, kao u kasnijem aramejskom i sirijskom, ali sada je oblik sa njim jasno posvedočen u ovom palestinskom aramejskom tekstu iz Kumrana, čiji prepis Milik datira „u sredinu . . . drugog veka” pre Hrista.17 Ovaj tekst, dakle, pruža dalji dokaz onome što se postepeno nagomilavalo o tome da je među Jevrejima Palestine semitskog i grčkog govornog područja u poslednjem veku pre hrišćanstva postojao začetak običaja da se Jahve naziva „Gospod” ili „Gospodom.” Iako još nemamo jasan slučaj da se Jahve, tetragram, prevodi neposredno kao mare’ ili marya’, teško da je bilo „nezamislivo u jevrejskoj upotrebi” nazivati Boga „Gospodom”.
Ako su takvi dokazi prihvatljivi, onda treba preispitati još jedan vid titule kyrios za Isusa u Novom zavetu. Ako su, kao što se čini verovatnim, titule ‘adon, ili mare’, ili kyrios zaista bile u upotrebi među palestinskim Jevrejima za Jahvea, a palestinski jevrejski hrišćani su tu titulu iz takve upotrebe pozajmili za Isusa, onda bi izgledalo da je za njega korišćena kao sredstvo izražavanja njegovog transcendentnog i kraljevskog položaja. U tome se nalazim vraćen objašnjenju značenja te titule koje je nekada zastupao O. Kulman, mada iz razloga sasvim različitih od njegovih.18 Titula bi ukazivala na Gleichsetzung Isusa sa Jahveom, na njegovo stavljanje u ravan sa Jahveom, ali ne i na Identifizierung— jer on nije ‘abba. To bi, dakle, možda podrazumevalo za njega višu hristologiju nego titula kyrios izvedena iz helenističkog paganskog konteksta istočnog Sredozemlja. To bi takođe podrazumevalo da je kerigma palestinske crkve zaista uključivala priznanje njega kao mare’ i kyrios****. To bi u samoj Palestini ukorenilo hristološko ispovedanje Kyrios Iesous (1. Korinćanima 12:3; Rimljanima 10:9), kako među hebrejima tako i među helenistima. Time bi se, dakle, poricalo da je titula bila isključivo proizvod evangelizacije grčkog sveta, koju su Isusu pripisivali jedino apostoli ili učenici grčkog govornog područja.
Apsolutna upotreba ove titule učinila bi razumljivim i usklik sačuvan u 1. Korinćanima 16:22, maranatha — usklik koji je možda star i prvobitan koliko i sama apsolutna upotreba. Možda usklik ne objašnjava nastanak apsolutne titule, ali pomaže da se pruži kontekst u kojem je apsolutna titula razumljiva.
II. Aramejski usklik Maranatha
Drevni usklik maranatha J. H. Moulton i G. Milligan nazvali su „starom aramejskom lozinkom . . . pogrešno shvaćenom u većini naših engleskih verzija sve do AV”.19 Sačuvao nam ga je, pre svega, Pavle i to, začudo, u onoj najgrčkijoj od njegovih poslanica, 1. Korinćanima (16:22). Tamo on čini deo njegovog završnog oproštaja od Korinćana i njegovog blagoslova nad njima: „Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. Ako neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema.“ Maranatha! „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ Štaviše, sačuvan je i u Didahiju 10:6, gde čini deo završnog blagoslova drevne evharistijske liturgije: „Neka dođe milost i neka prođe ovaj svet. Osana Bogu Davidovom. Ako je ko svet, neka dođe! Ako nije, neka se pokaje. Maranatha! Amin.” Up. Apostolske ustanove 7.26,5...
Patristički pisci poput Jovana Zlatoustog i Jovana Damaskina mislili su da je izraz maranatha hebrejski;22 ali je na kraju u patrističkoj tradiciji ispravno prepoznat kao aramejski: Teodorit Kirski govori o njemu kao napisanom na „jeziku Siraca”.23 (Joseph A. Fitzmyer S.J., To Advance the Gospel: New Testament Studies (The Biblical Resource Series (BRS)) [Wm. B. Eerdmans-Lightning Source, 1998], str. 222-224)
Pokušaji da se objasni značenje ove fraze tokom vekova bili su brojni. Jasno je, međutim, da je prvi problem koji treba razrešiti podela reči koje je čine, jer značenje zavisi od toga kako frazu treba podeliti. Upravo na tu tačku nešto svetla bacaju novi palestinski aramejski tekstovi Enoha. Ipak, pre nego što razmotrimo te nove dokaze, možda je mudro podsetiti se kako je problem podele nastao.
Najbolje objašnjenje izraza marana tha ostaje ono o drevnom uskliku, prenesenom iz nekog prvobitnog palestinskog liturgijskog okvira,57 koji se više ne može preciznije odrediti. Pavle bi se njime poslužio na kraju 1. Korinćanima kao delom svog završnog blagoslova nad zajednicom kojoj piše. Kratke, gotovo nepovezane, zaključne fraze tog blagoslova otežavaju da se kaže da li marana tha ide uz prethodnu ili uz sledeću frazu. Meni ima više smisla da se poveže sa onim što sledi i da se smatra uskličem koji upućuje na Isusov parusijski dolazak, shvaćen bar kao eshatološki i kraljevski, a možda i kao sudski.58
U svakom slučaju, palestinski aramejski dokazi koji se sada tiču ove fraze pomažu da se te reči povežu sa prvobitnim jevrejsko-hrišćanskim kontekstom, istim onim sa kojim sam ranije nastojao da povežem i samu titulu kyrios za Isusa. Time se pruža dokaz o poštovanju Isusa od strane ranih jevrejskih hrišćana kao „Gospoda”, kao ličnosti povezane sa Jahveom Starog zaveta, čak i kao onoga koji je na istom nivou sa njim, a da se pritom izričito ne kaže da je božanski.59 (Isto, str. 228-229)
Za dalje čitanje